Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Океанске даљине Слободана Тишме

“Људи заборављају где живе, да живе на земљи и да стоје пред океаном, пред универзумом. И неће о томе да размишљају. Нису свесни да су у ствари отворени за бескрај.”

Слободан Тишма

Живот, барем у оном облику о којем житељи планете Земље мисле да углавном све знају, је настао према неким тумачењима сасвим случајно у она прадавна времена у огромној и несагледивој воденој маси о чијем пореклу, распрострањености и саставу се може само нагађати јер о том догађају нема писаних трагова. Та водена маса ће добити име тек много касније када живот доспе у ону фазу зрелости и оспособљености да о свом пореклу ствара предоџбе, претпоставке и тумачења. Из те перспективе гледана она је била толико тајанствена, мистериозна и неспознатљива да је у њезиној примордијалној супи било могуће све, па чак и такво чудо да се сама од себе створи таква врста твари која ће имати способност да се без икаквог вањског утицаја размножава, развија и постепено стиче свест о самој себи. Тако су барем веровали тумачи који су се представљали као научници.

1

А тај исти живот не би био тако загонетан како се чини да о свом пореклу није изнедрио и друге алтернативне теорије које искључују било какву случајност у процесу властитог настанка. То су она добро позната, прилично изазовна и привлачна, али такођер још увек научно непотврђена веровања од стране његових највиших облика да се он сам није могао створити тек игром случајности, већ снагом воље и стваралачке умешности неког непознатог свемогућег креатора, који је у себи објединио способности пројектанта, режисера и трансцедентног бића, чије постојање се не може доказати, али ни са беспоговорном сигурношћу оповргнути.

Но без обзира на тачан начин како је настао, који вероватно никада неће са сигурношћу бити утврђен, живот отеловљен у свом најсавршенијем облику познатом под именом човек наставиће док год буде постојао да се, уз стално присутно осећање страхопоштовања, тој огромној и несагледивој воденој маси диви, али да се од ње истовремено и плаши, слутећи да се у њеној претећој дубини крије и недокучива тајна његове земаљске мисије.

Hiroshi Sugimoto

Hiroshi Sugimoto

У почетку у оним раним адолесцентским фазама развоја када су се границе познатог и схватљивог света углавном завршавале на видљивим линијама хоризонта до којих се погледом могло допрети човекова радозналост ограничена скученошћу расположивог простора није још увек поседовала довољан капацитет да се ухвати у коштац са оним што би се можда могло налазити изван домета голог ока. Свет се чинио малим, једноставним и лако схватљивим, могао се корацима премерити. Небо са звездама чинило се да је на дохват руке, а са морске узбуркане површине су се лако ловиле рибе не питајући се шта крију дубине, нити даљине иза често маглама сакривеног хоризонта. А тајне, уколико их је и било, нису биле ни изблиза тако замршене, изазовне и неодгонетљиве.

Али пошто време никада не стоји, а његово кретање обично доноси развој, тако и човек није могао вечно остати затвореником ограниченог света детињства и заробљеником наивне илузије о његовој идиличној простоти. Видици су се постепено ширили и растезали у свим правцима рушећи ону утешну предоџбу да свет, а самим тим и стварност, нису коначни. Иза граничне линије морског хоризонта, иза које се чинило да нема ничега, почела су да се помаљају нова мора, а иза њих нови светови, а иза тих светова нова мора, и тако у недоглед. Као да су границе нетрагом нестале, а уместо њих указивала су се нова пространства будећи успавану радозналост из њеног миленијумског сна проведеног у колевци детиње уобразиље о непролазности лепоте света лишеног непознаница.

Из оне магичне лампе пуштен је дух да се у њу више никада не врати јер ће га неугодна празнина што се изазовно указала иза експлодираног хоризонта вечно мамити да иде све даље у просторе који никада више неће престати да се шире. Али ће се освајањем даљина неминовно почети коначно указивати и оне тајанствене и мистериозне дубине из којих се некада зачео и сам живот, а у којима се слутило да почива и тајна његовог смисла.

3

Још су стари Грци, а недуго за њима и Римљани наслутили магију тог псеудо-географског феномена учинивши га исходишном тачком античког културног, филозофског и митолошког миљеа дајући му назив Океанус. Из тог појма зрачила је божанска персонификација оног будућег “океана” који се њима чинио једном огромном и несагледивом реком што  је окруживала светско копно. Тако је појам океана, мада географски тек наговештен као бескрајна водена маса у којој је попут острва плутала тадашња насељена хемисфера, још у античка времена постао незаобилазним истраживачким изазовом у чијим сланим водама ће будуће генерације безуспешно  покушавати да утолe жеђ своје интелектуалне знатижеље.

Протећи ће много векова пре него што технолошки напредак омогући да се изграде такви бродови којима ће се опловити сва светска мора, сагледати и измерити њихове димензије, картирати копнена острва  и утврдити њихове коначне географске контуре. А из оног античког псеудо-географског појма Океанус лингвистичким прилагођавањем ће настати именица којом ће се на мапама означавати велике, хиљадама километара дугачке и широке безобличне водене површине којима није лако одредити тачне границе на местима међусобних додира.

Али као да ће тек тада, иако коначно сагледан или тек наговештен у свом правом физичком облику и могућим димензијама, онај антички Океанус постати истинском Пандорином кутијом за оне жедне генерације о којима антички мислиоци нису могли ни сањати да ће се икада појавити. Океан ће тако не само својим утемељењем у античком увек инспиративном светоназору, него и својим несхватљивим димензијама, од чијих мера тешко да може доћи било каква утеха, те застрашујућим осећањем несигурности и беспомоћности које својом појавом буди, неминовно постати извором опсесивне преокупације за ону привилеговану касту малобројних несретника осуђених да вечно постављају питања на која је немогуће дати коначне одговоре.

Hiroshi Sugimoto

Hiroshi Sugimoto

Слободан Тишма је сигурно био један од њих. “Свака његова песма представљала је слику мора. Из дана у дан сликао је пучину речима, и океан је био неисцрпна метафора. Он је најближи универзуму, космосу. И то приближавање космосу иде преко океана. Близу је, а тако далеко. Има ту нечег нељудског. Али с друге стране, човек је изашао из океана, ту је настао као биће. Зато океан узбуђује али и плаши, јер се пред њим човек не осећа сигурним. Метафора океана је супротна људском свету, друштву, политици, и осликава помирење у бескрају вечности.”

“Ако у друштву не представљаш ништа, остаје ти породица. Ако немаш породицу, сам си, остаје ти само природа, твоје тело, то јест космос и вечност као највећа тамница. Сам под звездама пред Океаном. Да ли је то мало? Да ли је то ништа? “

“Видео сам тим очима свашта: широке зелене листове агаве и плавог гуштера што се изненада помери док увалама пене тамнољубичасти таласи.”

За мене је музика била све. Ја сам чак и Бернардијеву собу ослушкивао, намештај је певао, сваки комад је имао свој мотив, своју арију која се уклапала у опште сазвучје, у врхунско биће гарнитуре, славећи тако постојање тог уметничког дела на самој обали Океана.   ……да су имали мало више слуха, мало више смисла за ослушкивање оних најтиших сазвучја предмета и…”

“… како изаћи на крај са хладноћом, са леденом океанском влагом која улази у кости и која хоће да се увуче у само срце. Ледени Океан, сурови космос као једина истина.”

“Нежност? Нежни космос, сурови Океан. Или само поглед на океан, на велико О, поглед на пучину неког јутра. Плаветнило у плавим очима. Слепило! Миловање поветарца! Бити очаран нечим што ће брзо ишчезнути, што ће прогутати ледени океански таласи, што ће нестати без трага, нечим, што је само тренутак слабости. Свака Нежност тако заврши у таласима, заљубљена, разочарана…”

“Ипак, несхватљиво је да је тај Океан, који је сам лед и ватра, неко место, на чијој обали расте дрхтећи Нарцис, милован светлошћу и благим поветарцем…”

Hiroshi Sugimoto

Hiroshi Sugimoto

“Ипак, постоји свежина, младост тренутка, као нешто пре сваког појављивања. Чар зоре на океану!”

“Једино та влага која се увлачила у све, ни киша ни снег, ледени Океан, ледена ватра која тоне на хоризонту.”

“Мене је привлачио само Океан. Космос је био моја судбина, заправо тај руб леденог Океана, то вечито ослушкивање далеких али пресудних промена. Сваки град је та обала Океана, руб самог Космоса.”

“Изненада, мирис Океана ме запљуснуо.”

“Посматрао бих блиставу хаубу мерцедеса како се претвара у немирну пучину леденог Океана и велику звезду на хоризонту како се диже или спушта у таласе и никада нисам знао да ли се диже или спушта. Постојао је Закон, свемир се окретао, али срце је било највећа луталица, највећа неизвесност, неверно срце, тај дрхтај слободе, за неког највећа казна, за неког највећа награда.”

7

“Међутим, читав Запад који и није наш завичај упркос чињеници да смо се ту родили, посејан је децом која немају родитеље: деца деце и деца деце. Зашто је Запад тако узбудљив, тако еротичан? Постоји само то уланчавање неукорењених у бескрај, сличност између људских бића. …..   Где су били њихови родитељи? Нигде, никада нису ни постојали. Обично смо робови илузије да су постојали неки преци од којих водимо порекло, као, Аврам роди Исака, а овај роди…итд. Глупости! Да ли неко паметан може поверовати да се од Адама тај низ потомака истрајно одржао, чак и да на почетку беше чопор а не појединац.”

“…имао сам осећај да се преливам у бескрај. Или ме је сам бескрај усисавао?…. А заправо, лежао сам у олупини, у врећи, препакован у безброј пакетића који су били сукцесивно испоричивани с ону страну хоризонта. Уплашио сам се бескраја, таласа леденог Океана. Помислио сам; ако се прелијем и помешам са леденом водурином без остатка, готов сам, нема ме више. Нисам имао никакве сигурности, никаквог ослонца. …… Чинило ми се да сам могао да изађем напоље и потрчим према хоризонту, да покушам руком да дохватим сам руб света. …”

“неко кога са свих страна напада сурови Океан.”

“…ја сам као неко космичко јаје на таласима леденог Океана. Око Бога. Бог неки непојмљиви гледа кроз мене, кроз моје слепе очи.”

“Ипак, олупина ми је била стално на леђима, моја колиба, није ме остављала ни за тренутак, љуска ускршњег јајета, порозна а ипак довољно чврста. У ствари, само та њена плавољубичаста боја ме је прекривала, упијала ми се у кожу као ехо леденог Океана. Чуо сам величанствену очаравајућу музику, клизила је у даљине и враћала се. Дубоки талас! Пливао сам, купао сам се у тим чаробним звуцима који су мењали моју супстанцију причињавајући ми невероватан ужитак. Помислио сам: Ако је ово смрт, нека потраје вечно.”

“Да бих био сам пред Океаном, пред Вечношћу. Иако, то је само било на нивоу идеје, у стварности сам још увек био далеко од Вечности, мој доживљај Вечности био је још увек бледуњав. Неко ће рећи да је то веома досадно, али нека. Или да је страшно? Сам пред Океаном.”

      ~

Прича о океану је много старија од антике. Њезин почетак сеже тако далеко у прошлост да га је немогуће не само датирати него чак о замислити. Он се поклапа са почетком свега за који опет не знамо ни када, ни како, а ни да ли се уопште икада догодио. Океанским водама можемо данас без страха и неизвесности пловити лежерно и безбрижно заваљени  у удобне лежаљке на палуби неког од супермодерних и луксузних туристичких бродова што наизглед надмоћно крстаре његовим премереним али још увек не у потпуности сагледаним пространствима. Ону романтичну црту његовог карактера сигурно да је најлакше осетити и доживети гледајући га на филмовима или посматрајући неку од ефектних фотографија до којих данас није тако тешко доћи. О његовим метафорама је готово све речено у књигама или опевано у песмама. А о његовим мистеријама можемо и сами размишљати у тренутцима доколице уколико их икада успемо отргнути од времена у којем има све мање места за радозналост.

У свету сигурно постоји безброј места на којима је могуће остварити онај најелементарнији физички додир и сусрет са океаном. Али до његове истинске величине, дубине, пропорција, ванземаљских димензија, његовог метафизичког карактера и натприродности могуће је допрети једино ако се нађете на изузетним местима. А једно од тих ретких и јединствених места налази се на западној обали Ванкувер ајленда у близини градића чудног назива званог Тофино. То су простране песковите плаже и спрудови што су се попут огромних дугуљастих бисера нанизали на невеликом комаду разуђеног копна отетог од оних густих црногоричних пацифичких кишних џунгли.

8

Али није довољно само се физички појавити на једној од тих плажа да би се изашло у сусрет формализму или удовољило пригушеном зову снобизма. Потребно је са ходочасничким жаром, самопрегором и спремношћу на жртву зауставити се на тврдом влажном песку на домак успенушаног гротла стропоштавајућих таласа и ту остати барем неколико дана окован магијом монотоније устаљености и понављања који тако неодољиво подсећају на вечност. Тек у дуготрајном суочењу са безвременошћу отвориће се  онај чудесни шарени свет слутњи и наговештаја вишеслојних значења једноставних феномена појавне стварности и баналних аспеката животне свакодневнице.

Закони визуелне перцепције, који су од добро познатих појмова са којима смо непрестално у додиру помоћу невидљивих импулса пренесених закулисним путевима стварали у некој од још увек нејасних можданих сфера предоџбе наизглед једнозначне, недвосмислене и у својој једноставности чак и лепе, на том месту на  граници између океана и појавног света као да престају да постоје. На месту директног додира између живота и извора његовог хипотетичког почетка у хуку и пени разбијених таласа топили су се и закони рационалности за које смо мислили да су необориви, а рађала једна нова стварност у којој су и немогуће ствари постајале могуће, нестајале без трага старе парадигме а ројиле се неслућене нове.

Кријући иза невидљивог краја своје пучине и сам почетак космоса океан је на том месту увек био хладан, понекад чак и неподношљиво леден. Управо онакав каквим смо замишљали космос: празан, негостољубив, недоречен и несхватљив. Сместивши се између света и космоса океан је својом свеприсутношћу омогућио да се сваки живи створ и нежива твар преко њега рефлектују у космосу, представљајући тако шифроване отиске једног мегаломанског плана чијег коначног смисла су дрхтећи нарцис, плави гуштер, широки зелени листови агаве и градови на обалама само магловити наговештаји.

Збот тога из његовог опојног мириса, заслепљујућег сребрнастог плаветнила и милујућег поветарца као да зрачи нежност оваплоћена у младости тренутка чији ће чар зоре неумољиво завршити у лепоти сутона и тако нестати без трага у његовим леденим таласима, али истовремено и представљати онај пролазни дрхтај слободе као утешна награда за наивну детињу радост.

Hiroshi Sugimoto

Hiroshi Sugimoto

Повезујући нас са космосом океан се чинио не само материјализацијом његове празнине, него и звучном симулацијом његовог мука. Та тачка додира са океаном представљала је једино место на свету које је чезнуло за тишином. Музика океана попут саме вечности нити има почетак, нити крај, већ само трајање. Кроз његову музику као да се могао дочути истовремено и ехо космичке тишине, али и она најтиша сазвучја сваког предмета који нас окружује, за које је потребан посебан смисао за ослушкивање да би се уопште могли чути. То је она величанствена очаравајућа музика помоћу које сте и сами клизили у даљине и враћали се, од које вам се чини да се у њој купате, да кроз њу пливате, да се у њој расплињујете и да у њој нестајете.

Али тек ако се преселите на тренутак са пешчаних плажа Лонг бича на неку од безбројних испуцалих стена нешто јужнијег Јуклулета уверићете се да је океан једно велико живо биће слично вама. Посматрајући га како се надима од тешког бремена неизмерне водене масе што се њихала у правилном ритму свог успореног метаболизма нећете се моћи отети утиску да са њим делите много тога заједничког. Његово срце је истина куцало много спорије од вашег, али се осећало да су откуцаји стопљени у један јер су неоспорно чинили делове јединственог бића. И док се то периодично успорено надимање уз пенушање као у узаврелом котлу преливало преко стеновитих хриди и сами ће те у једном тренутку понесени том вечном драмом понављања и хармоније помислити да сте се почели преливати у бескрај и бивати у њега усисавани. А сам руб света, којега нисте погледом могли догледати, чинио се на дохват руке.

А ако успете да на тренутак поглед одвојите од пенушавог гротла и управите ка огромним надимајућим грудима што су се губиле на пучини наћи ће те се неизбежно сами  у паралактичком процепу у који сте могли бити донесени са било које тачке планете, па чак и из олупине оног Мерцедеса, препаковани у онај безброј пакетића и испоручени с ону страну хоризонта те стопљени са ‘леденом водурином без остатка’. Или ће те угледати самог себе како као неко космичко јаје плутате на таласима леденог океана док неки непојмљиви Бог гледа кроз ваше слепе очи.

Када се на крају некако успемо ослободити окова умишљених друштвених улога, конвенција и предрасуда остаћемо коначно сами са својом судбином и питањима која никада неће престати да извиру из мрачних надимајућих дубина. А између нас космоса и вечности испречиће се једино океан. Остаћемо сами под звездама, пред океаном, без заклона, потпуно отворени, огољени, беспомоћни, изворни и чедни, можда управо онакви каквим нас је он као творац замислио. Јер ми на крају ипак нисмо створени да будемо било каквим стегама везани нити да било коме припадамо. Океан је својом несагледивошћу, ћудљивошћу и одсуством граница овековечио и уткао у сву своју децу белег слободе, неспутаности и несташлука. А својом свепрожимајућом суштином омогућио је ‘уланчавање неукорењених у бескрај’, јер ако океан има граница а ми исходиште онда се они једино могу потражити у оним замишљеним просторима што се пружају иза невидљивог краја.

У сваком човеку је рођењем усађена она исконска тежња ка завичају. Што се више приближавамо крају нагонски се покушавамо вратити на почетак. Када уморни од животних стремљења, душевних патњи, узлета маште и разочарења осетимо потребу за смирењем и уточиштем онда се обала океана намеће као природно тежиште. Океан ће се тако на крају претворити и у наш завичај за којим смо као сирочад без родитеља и свести о пореклу, поставши сами својим прецима, читавог живота безуспешно трагали. Као позорница оног исконскогог зачећа, а победивши својим трајањем и само време, океанска обала се чини јединим местом у чијем је метафоричном окриљу могуће не само пронаћи завичајну утеху, него и барем на кратко побећи од пролазности и огољеног прагматизма.

Океан је и универзални архетип у којем су у облику калеидоскопа похрањене све слике које су се приказивале еонима, он је једна огромна нема меморија која је запамтила сваки тренутак који се догодио од почетка, он је и свака влат траве, цветак на ливади, он је све што се може видети, али и замислити, њега можете препознати у свему што вам падне на памет, па чак и у старом расходованом тролејбусу.

11

“Само је Океан остајао као вечита ледена утеха наспрам кога сам могао да се мењам у бескрај.”

 Океан је на крају ништа друго него једно обично чудо, као што је чудо сваки онај који се усуди да стане испред њега и да се диви тој величанственој мистерији.

  “Поздрављам те, стари Океане, још једном. И буди ми милостив!”

za P.U.L.S.E:  Милован Шавија, Јуклулет, септембра 2012

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *