Ulogujte se / Kreirajte profil

„Plug-In“ град – од некадашње утопије до данашње реалности

Умемо ли уопште да сагледамо тренутну реалност? Увек је лакше уз поређење. Дакле, ако поредимо ово у чему ми живимо данас и оно у чему су људи живели вековима раније. Средњи век. Град је органски повезана целина, састављена из појединачних објеката. Најчешће и заокружен бедемом. Једна изолована тачка, тело за себе, састављено из архитектонских индивидуа.  Међуградске везе биле су споредна ствар. Град је функционисао сам за себе „блажено“ изолован.

Најпре падају бедеми. Потом и промет добија на значају. Градови се умрежавају. Како расте значај промета, повезивања, кретања тако се полако губи и индивидуалност архитектонских објеката. Кућа за становање. Живот човека више није усмерен ка статичном тргу који је дуго био центар јавног живота. Живот је сад усмерен ка улици и свему шта она симболише. Улица диктира и архитектуру објеката. То више нису стилске композиције већ успутна прочишћена стереометрија чији је циљ… па да испрати улицу.

Какав бре карактер становника који у њој живе?

Небитно. ✘

Светски промет.

Битно. ✔

Требало би да је јасније куда све иде. Теоријски. У пракси и даље трзамо и ретки ентузијасти верују да је могуће стати на пут апатији која прети да нас прогута. Што апатија? Па људском бићу је једноставно неприродно да живи у толикој апстракцији. Физичкој и менталној. Носталгија није за потцењивање. Или јесте?

1960-их година је формирана авангардна архитектонска група Архиграм. Главни чланови групе били су Питер Кук, Ворен Шалк, Рон Херон, Денис Кромптон, Мајкл Веб и Дејвид Грин.

Шта са њом? Е па они су до 1966-те године развијали пројекат „Plug-In“ града по иницијалној идеји Питера Кука.

“The pre-packaged frozen lunch is more important than Palladio.” (Питер Кук, 1967.)

Питер Кук

У то доба, прве реакције на већину тих планова који су решавали питање крова над главом за популацију у наглој експанзији, били су заправо само лудачка нада да се ти људи никада неће ни појавити. Међутим, прва реакција на идеју „Plug-In“ града ни у ком смислу није била популарна на први поглед. Напротив.

„Plug-In“ град је био, у ствари, првобитно публикован у ZOOM издању Архиграма, архитектонском часопису издатом од стране њихових дизајнера, преименованом у “Amazing Archigram” и урађеном у стилу свемирског стрипа, овим поводом. “Amazing Archigram” је имао Супермена који лети изнад скицираних пројекција града.

Насловна страна ZOOM издања Архиграма из 1964. године

Свет у који је Архиграм сместио своје пројекте био је футуристички и апокалиптичан. Објашњење је дато чињеницом да је беснео Хладни рат и да је просторна трка била у пуном замаху. У складу са тиме, у утопији званој „Plug-In“ град машине обављају сав посао а човек у њему се посматра само као сиров материјал за обраду.

Звучи мало као уништавање душе, хладно и у великој мери невероватно? У себи садржи јак наговештај научне фантастике. Мада са друге стране, питање је у коликој мери је „Plug-In“ неприменљив, посебно данас. Данас када је глобализација постала… тренд? Нужност? Свакодневица?
Данас, када сви тежимо да се повежемо у циљу преноса информација и података, не би ли „Plug-In“ побољшао  комуникацију међу људима и омогућио бржи пренос информација са краја на крај света? Да ли је то поента?

Утопија састављена од елемената „са полице“

Када се „Plug-In“ град посматра у огољеним, најмање привлачним условима, видимо слдеће: реч је о линеарном град смештеном у високом, тесном, решеткастом систему који би кретао близу Лондона, растао у једном правцу ка Ливерпулу и другом, преко Канала, прошао Париз и дубље зашао у Европу. Он не би оборио Лондон, Ливерпул,  Париз нити било који други постојећи ем вољени град. Његова стаза би лежала тангенцијално на њих.

Дуж врха мреже пружаће се најбитнији монорејл који ће, поред улоге у превозу путника, такође и садржати кранове које ће бити могуће прилагодити за ношење делова решетке, тако да ће град имати могућност да се непрекидно изграђује и обнавља, да се растави на делове, да мења сопствени правац или да се рачва у мале огранке – све са много мање напора него што би то захтевала изградња путева данас.

Детаљи попречног пресека “Plug-In” града

Простори формирани решетком су места у која бисте ви утакли себе, или мало прецизније, у које би кранови утакли све што чини један град, од просторија за становање до паркинг места.

И док је данас посао обезбеђивања довољно домаћинства застрашујућ, у „Plug-In“ данима, пластични и метални станови ће бити масовно произвођени, јефтини и употребљиви. Живот у „Plug-In“ јединици биће као живот у супер де лукс каравану. Њени делови, зидови који се само прикаче и купатило/ кухиња као капсуле ће бити дизајнирани за будућу замену.

Капсула за становање према пројекту Ворена Шалка из 1964. године

„Ово није Георгијан кућа – сан становника, нити начин на који обожавалац бунгалова и башта види своје пензионисање. Али постоје две појединости које могу ублажити било који ужас. Прва је то што не морате живети у „PlugIn“ граду. Пензионери највероватније ни неће. Лондон и Париз ће и даље бити ту, јер „PlugIn“ град их неће само оставити да стоје, постараће се да им се не прекине довод крви и да не увену на тај начин. Сасвим рано у његовом развоју он ће се ухватити у мрежу са по једном страном сваког града тако да ће постојати стална трговина међу свима њима.(Питер Кук, 1964.)

Дакле ово – не.

„Plug-In“ град је дизајниран тако да остави рурална насеља и морску обалу таквим какви јесу. Људи увек могу побећи, и Шалк, Кромптон и Кук, сви рачунају да ће у време када се деси „Plug-In“ град, они имати друге станове или куће у „областима за доколицу“, са травом и свим осталим, и да ће за већину људи радна недеља имати три дана.

Они мисле да су људи много ближи да буду психички припремљени за велике промене, него што смо ми тога свесни и да куповина кућа „са полице“ неће бити тако велики корак.

Пресек “Plug-In” града

„Ми морамо да се клизамо међу људским препрекама. Они воле да награде сигурност и свиђа им се да око себе виде предвидљиве ствари. Нови Градови нису толики шок зато што се у њима може видети паб на углу и веш који се суши на жици. Али постоји разлика у томе шта је човек, и важно је допустити људима да схвате да нешто ново може бити људско такође.“ (Ворен Шалк, 1964.)

Људи увек питају Шалка, Кромптона и Кука где планирају да брину о беби у „Plug-In“ граду или како ће се достављати намирнице, и онда се они враћају да попуњавају детаље. Покушали су да избегну упадање у нереалне односе и да раде релативно уравнотежено, усавршавајући решења за која знају да технички услови већ постоје.

Они схватају да ће путеви на различитим нивоима неминовно јурити људима поред прозора од спаваће собе, и чак ће се повезивати са нивоима предвиђеним за паркинг. Ово буди питање буке и док они не могу да предвиде тачне одговоре, „Plug-In“ град ће бити много тиши од данашњих градова. Пластика, од које ће се правити јединице за утицање, ће бити звучно изолована а и аутомобили ће полако изумирати.

Аутори нису занемарили ни како ће јавност реаговати на силуету града. (Мисли се на пилоне и електричне каблове). Визура „Plug-In“ града која се помаља изнад тла неће задовољавати свакога, али дизајнери сматрају да ће то бити у тако гигантској размери да ће свакако бити „моћно“ и у сваком случају више ће ослободити руралне пределе.

Цртеж Питера Кука

PlugIn“ град – магнетно поље дуж Европе

„Plug-In“ град је на техничком нивоу био одбачен од осталих пројеката својим утицајем на живот, какав ће бити у будућности. Он поима проценат у којем ће се људи и ствари променити и, у складу са тим, допустити одбацивање архитектуре. Оно што је сад почело да бива значајно људима је то што је овај план био доста мање трауматичан од осталих : у ствари, десило се да је било ко, ко се у потпуности супротставља будућности – могао скоро срдачно прихватити предвиђене милионе и прихватити могућности да се утакне са њима. У исти мах, на летимичном испитивању ових дијаграма, испоставило се да „Plug-In“ град није толико бездушан колико се чинило да јесте. Име је више нејасно него застрашујуће и сам пројекат је хуман, доброћудан, чак угодан – рад добронамерних људи који кажу да је цела поента у томе да људи имају веселу и живахну околину.

Шалк, Кук, Кромптон и компанија су дошли до тога да је тешко рећи како би тачно изгледало искорачити са својих улазних врата у „Plug-In“ град, али звучи као да би то била мешавина позоришта (балкони, пролази и степенице) и Монмартра (пасажи и степенице који повезују различите нивое) у сваком случају, тамо ће бити доста добро проходних, заузетих стаза и улица шупљикавог мрежастог система, све повезано лифтовима и ескалаторима.

„Plug-In“ град има две огромен предности у осносу на градове који су нам познати. Прва је да је права линија правилнија од круга. Шта ово значи постаје јасно када узмете у обзир да Лондон има радијус од 20 метара, то ће под претпоставком попут Југоисточног Плана ускоро бити вишеструко увећано и викендице више неће бити било где, где би могли заправо отићи на викенд до њих. Дизајнери „Plug-In“ града га виде као магнетно поље кроз Европу, које сакупља попут гвозденог пуњења све безнадежне мале зграде, комад по комад, што ће обуздати руралнија насеља.

Друга повољност је то што је особина само-уништивости и само-одрживости оно што овом систему омогућава да лако постане онакав каквим људи желе да он буде – што је боље него да приморава људе да се обликују у односу на њега. Шта ово значи постаје јасно када се присетимо саобраћајне гужве које градилишта узрокују и која траје месецима, или самог нереда који се ствара уградњом централног грејања.

Да ли аутори мисле да „Plug-In“ град има прилику да се издигне изнад тла? Можда не у облику у којем је сад. Он се константно мења.

„Наши су дијаграми попут скица за слику. Било је важно направити први корак према различитој врсти града због тога што ништа друго неће савладати проблем. И док се ми надамо да ће се нешто развити из њега, не говоримо да је „PlugIn“ град једини начин. Десило се да је он најбољи који ми видимо и најбољи о којем можемо тренутно да размишљамо. То засигурно не онемогућава појаву  неких других, бољих идеја. Попут Рона Херона који је радио са нама – он има град који  хода.“ (Питер Кук, 1964.)

“А Walking City” (Ходајући град), Рон Херон

PlugIn“ град као иронични облик научне фантастике

О перцепцији Архиграмових пројеката и идеја, Кук је написао 1967. године „…Многи млади архитекти нису се слагали са нама. Они су често посрамљени есцентричношћу објеката колико и нарушавањем континуиране приче архитектуре архитеката која се подразумева.“

Критичар Кенет Фремптон такође није био импресиониран радом Архиграма. Он став Архиграма уско повезује са технократском идејом америчког пројектанта Бакминстер Фулера и његових следбеника.

Фремптон тврди да је Архиграмова посвећеност „високо технолошким“, „high-tech“ инфраструктурама од лаких материјала неодређеност, која је, својствена Фулеровом начину рада. Фремптон радове Архиграма назива „ироничним облицима научне фантастике“ и сматра парадоксалним што њихова пројектна решења нису ни истински неодређена, ни са друге стране, способна за реализацију и друштвено прихваћена. Највеће замерке Кенет Фремптон приписује „Plug-In“ граду који не садржи у себи никаква решења друштвених и еколошких последица свог мегаструктурног решења. Сматра да је Архиграм више заинтересован за заводничку привлачност свемирског доба и армагедонске узградње технологије опстанка, него за процесе производње или уважавања таквих сложених техника које би одговарале тренутним захтевима. Са друге стране, Архиграм опседнут капсулама свемирског доба, заиста није сматрао за потребно да објасни због чега би неко уопште желео да живи у тако скупим и захтевним hardware опремама и истовремено у тако скученим просторним условима.

Делимично цитирајући Бертолда Лубеткина, Фремптон је коментарисао „Plug-In“ град, као најпознатији пројект Архиграма, у свом делу Модерна архитектура, критичка историја: “ Ако је икоме успело да архитектуру сведе на ниво активности оређених врста кукаца и сисара, онда су то засигурно баш стамбене ћелије у пројектима Архиграма.“ Стамбене јединице је требало да представљају „аутономне пакете“, и биле су првенствено намењене самцима или паровима. Без обзира што се такво усмерење према заједницама без деце могло да сматра као критика грађанске породице, крајње гледиште Архиграма не може да се сматра критичким.

Радови Архиграма били су нагнути будућности што је последица утицаја радова, првенствено, Бакминстера Фулера, као и Антонија Сент Елијаса и Јоне Фридмана који су такође били значајни извори инспирације. Радови Архиграма служили су као извор инспирације за касније пројекте који су очували исти „high-tech” визуелни језик, попут Помпиду центра из 1971. године Ренца Пјана, Медицинског факултета Универзитета у Ахену из 1986. године Вебера и Брента, ранијих радова Нормана Фостера, Ричарда Роџерса, Ђанфранка Франчинија и групе “Future Systems”.

Помпиду центар, Париз

Идеје Архиграма остале су свеже и инспиративне до данашњих дана. Са становишта човека, „Plug-In“ град представља могућности и повратак цивилизоване културе номадској популацији, са могућношћу и жељом да се селе у кратким врменским периодима. Тако ће настати покретна и добро умрежена култура, популација прилагодљива условима и изворима надолазећим са бројним селидбама. Потешкоће код мењања локација ће бити значајно умањене, и послови, и куће, и животи постаће полу-трајни и више земаљски.

Ова заједница подигнута на привременим елементима ће иронично постати трајнија. Прилагодљивост малих детаља цивилизацији која ће се поступно мењати одржаће заједницу живом, променљивом, и радном, смањујући потребу за масовном реконструкцијом. Стално-покретни и стално-променљиви елементи дизајна ће креирати висок степен поузданости  и стабилности какав свет још увек није искусио.

Овај полу-номадски народ, са њиховим путујућим продавницама и домовима, биће део мегаструктуре извора, баш као што су раније цивилизације подизане око њихових  извора. То је само експанзија преко и око извора. Овај степен повезивања путем извора је стална кућа за несталне објекте.

Ова мегаструктура намерава да инфилтрира град као већ изграђен, користећи трајекторије направљене путевима за кранове и да тако развија већ постојећу инфраструктуру. Архиграм чак предлаже да ова мегаструктура пробије границе града и повеже целе државе. Можемо ли видети читаве државе прекривене огромном мрежом енергије, воде и транспорта (транспорта и капсула и људи)?

„Plug-In“ град служиће као физички репрезент покретљивости и прилагодљивости док ће уједно промовисати слогу и повезаност какву модерно друштво треба тек да види. Данас размењујемо информације брже и даље него икад пре, а „Plug-In“ град ће помоћи да преведемо ову виртуелну размену у нешто опипљиво – успешну и брзу размену физичких објеката и простора, и директну размену физичких извора преко највећих пространстава.

за  P.U.L.S.E Skineta Splajn

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *