Ulogujte se / Kreirajte profil

Александар Дугин – Руска ствар

Фотографија Кристине Макеjеве

Русија је земља сна. Њене границе су расплинуте, њени пејзажи магловити, лица руских људи се не памте. Језик се заснива на интонацијама и асоцијацијама, на неком тајанственом току неизрецивог и ирационалног, што избија кроз обичне речи и фразе. У тајни руског језика је тајна Русије.

Једном је генијални Евгениј Головин зачуђујуће прецизно указао на постојање у руском језику посебног слоја, који се налази између говора и ћутања. То још нису речи, али тек није ни њихово одсуство. То је загонентни свет сањивих звукова, чудних вибрација, који претходе изрекама, реченицама и тврдњама. Њих ни мишљу не можеш назвати. Головин је затим навео као пример исказ из епохалног романа „Шатуни[1]“, писца Јурија Мамлејева – „Фјодор је копао подземни пут ка Фомичевима.“ У њему се јасно, опипљиво, скоро чулно осећа тај међупросторни слој, основа елемената руског сна. „Нешто се комеша у нечему, да би доспело негде.“ Једна неодређеност упорно се служи другом, да би досегнула трећу. То није психоанализа, ни лудило, ни банални  идиотизам. Једноставно, у дубинама народне душе врти се нешто што нема име, што се склања од светлости, одбијајући оваплоћење у облик, који би очито био ужи, сувопарнији и са пуно недостатака.

Код Мартинеза де Паскуалиса, оснивача мистичног учења „мартинизам“, који је толико утицао на европску (укључујући и руску) мистику XVIII-XIX века, постоји посебно мистериозно тумачење речи „Chose“.[2] Сукоб са овом стварношћу, по Мартинезу де Паскуалису, круна је духовног искуства, коначни и највиши резултат најсложених теургијских и магијских операција. Наравно, вероватно би било глупо, француску реч „chose“, превести аналогном руском речју „вещь“, јер све је много сложеније. Руска реч „вещь“, етимолошки произилази од глагола „ведать“, т.ј. „знати“. Тако „ствар“ у руском језику означава не предмет сам по себи, већ његову одређеност, његову познатост, идеју, информацију о њему. Ствар је оно што је човеку (или нечовеку) познато. „Chose“– то је нешто друго, то је тамна страна предмета, која измиче очима разума. Тачније речено, „Chose“ има везе са нејасним говором- нејасним ћутањем. То је спознаја надразумног присуства, које је више налик на таму која је оживела. 

Рерих

Снови се рађају онда када су заклопљене веђе. Руси тако и живе. Виде пола оног што постоји, а пола оног чега нема. Суптилно опијање, неочекиване подударности, нејасне слутње.. Колико је све то интензивније, него рационални поступци, банални циљеви, шкрта, усахла задовољства у заморно будном телу! Руси живе у непрекидном предосећању „Chose“. То је свима нама познато и блиско. Оштро црнило нашег бића, нежна основа мисаоних дубина, непознати предели исконских сутона.

„Фјодор копа подземни пут ка Фомичевима“. Чак и да не може да се дешифрује контекст ове поруке, она представља скоро физички израз Паскулијевог „Chose“. И ништа није јасније од овог нашем великом народу, који спава пророчким сном.

Није случајно Жозеф де Местр, знаменити француски мартинист и мислилац екстремне деснице, дошао у Русију, а његово најважније дело носи назив „Вечера у Санкт-Петербургу“ (узгред, он је био учитељ Чадајева, који је одлично запазио потпуну абнормалност руског живота, мада није могао да пређе са револта према Русији на љубав ка њој – могуће због ужаса пред правом природом „Chose“.) Такође, други велики езотерик Сент-Ив д Алведре,  није се без разлога одушевљавао Русима, оженио Рускињом и говорио да је „у том народу мистицизам у крви, и да њима није потребно никакво подучавање“. Ово је привукло и доктора Папуса и његовог учитеља мајстора Филипа. А мадам Блавацка, оснивачица теозофије, била је потпуно неуравнотежена Рускиња. Није битно шта окултисти конкретно говоре и како они рационализују своје искуство. Њихов систем као такав врло је досадан, ма шта био. Много је забавнији онај посебни, јединствени доживљај лудила, месечарења у сну, који је обавезно присутан у њиховим списима. Шта год они говорили о астралу или чакрама, кроз њих, у њиховим главама „Фјодор копа подземни пут ка Фомичевима“, у топлини тамног дела душе комеша се нешто неспокојно. Оно исто као код свих нас. „Руски траг“ постоји у свим езотеријским учењима. То није случајно. Снови се рађају на нашем подручју, унутар Русије. Наш народ је одговоран за њих, као што су патуљци одговорни за рајнско благо, а виле  Монмура[3] за Свети Грал. Руски језик је стална, непрекидна мантра. Мисаона целина у њему својом пуноћом гуши сваку поруку, догађај се растапа у позадини, симетрична аналогија подрива логични дискурс. Руски језик је мајка свих језика, зато што то није језик, већ потенцијална могућност језика. У њему не постоји таква тврдња , која у себи не би носила сопствену супротност, самоиронију, апсолутно другачију поруку. То се не односи само на нашу књижевност, већ и на новинске чланке и званична саопштења.

„Као резултат операције убијено је 186 талаца“ (из чеченских извештаја). Шта то значи? Можда је убијено свих 500, можда је грешка (или намерна дезинформација) и убијено је свега 5-оро. Можда то нису били таоци, него агенти или сами борци. Можда се уопште ништа није десило. Можда се десило нешто ужасно и не можемо упоредити величину његових размера. Можда су људи случајно убијени. Можда смрт уопште не постоји, већ само лак прелаз од једних снова на друге… Можда, напротив, не постоји живот, и сви смо ми одавно умрли. Руси се ничему не чуде – намигну у себи, почешу по глави и наточе пиће.

„Chose“ је важнија од свих речи и изјава. Она притиска изнутра и испуњава својим соком који опија. Слично слепим боговима, анђелима-идиотима, „Chose“ се комеша у нашем националном несвесном.

Други народи не би издржали, тако као ми, не само многа столећа, већ ни неколико дана.

Марк Шагал – Руско село

Изнад разума и параноје, прљавштине и невиности, времена и његовог краја – Русија снева у загонетним снеговима, преплављена ведром сетом.

Отаџбина.  

Чланак написан 1995. године, први пут публикован у часопису „Лимонка“, 1995.[4]

Текст превела:

Радмила Крунић 

 Напомене преводиоца:

[1] – „Шатуни“ – гротескни роман Јурија Мемлејева, који је добио назив по медведима који не падају у „зимски сан“, већ сву зиму тумарају по шуми, клатећи се као да су у трансу.

[2] – „Chose“(шоз) француска реч, у преводу -„ствар“

[3] – Француски замак  Монтсегур где је према легенди чуван Свети Грал

[4] – чланак публикован у часопису Лимонка, 1995., а касније  штампан као поглавље у књизи: Александр Дугин – „Тамплеры Пролетариата“, 1997.

 

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *