Aleksandar Dugin – Ruska stvar

Fotografija Kristine Makejeve

Rusija je zemlja sna. Njene granice su rasplinute, njeni pejzaži magloviti, lica ruskih ljudi se ne pamte. Jezik se zasniva na intonacijama i asocijacijama, na nekom tajanstvenom toku neizrecivog i iracionalnog, što izbija kroz obične reči i fraze. U tajni ruskog jezika je tajna Rusije.

Jednom je genijalni Evgenij Golovin začuđujuće precizno ukazao na postojanje u ruskom jeziku posebnog sloja, koji se nalazi između govora i ćutanja. To još nisu reči, ali tek nije ni njihovo odsustvo. To je zagonentni svet sanjivih zvukova, čudnih vibracija, koji prethode izrekama, rečenicama i tvrdnjama. Njih ni mišlju ne možeš nazvati. Golovin je zatim naveo kao primer iskaz iz epohalnog romana „Šatuni[1]“, pisca Jurija Mamlejeva – „Fjodor je kopao podzemni put ka Fomičevima.“ U njemu se jasno, opipljivo, skoro čulno oseća taj međuprostorni sloj, osnova elemenata ruskog sna. „Nešto se komeša u nečemu, da bi dospelo negde.“ Jedna neodređenost uporno se služi drugom, da bi dosegnula treću. To nije psihoanaliza, ni ludilo, ni banalni  idiotizam. Jednostavno, u dubinama narodne duše vrti se nešto što nema ime, što se sklanja od svetlosti, odbijajući ovaploćenje u oblik, koji bi očito bio uži, suvoparniji i sa puno nedostataka.

Kod Martineza de Paskualisa, osnivača mističnog učenja „martinizam“, koji je toliko uticao na evropsku (uključujući i rusku) mistiku XVIII-XIX veka, postoji posebno misteriozno tumačenje reči „Chose“.[2] Sukob sa ovom stvarnošću, po Martinezu de Paskualisu, kruna je duhovnog iskustva, konačni i najviši rezultat najsloženih teurgijskih i magijskih operacija. Naravno, verovatno bi bilo glupo, francusku reč „chose“, prevesti analognom ruskom rečju „veщь“, jer sve je mnogo složenije. Ruska reč „veщь“, etimološki proizilazi od glagola „vedatь“, t.j. „znati“. Tako „stvar“ u ruskom jeziku označava ne predmet sam po sebi, već njegovu određenost, njegovu poznatost, ideju, informaciju o njemu. Stvar je ono što je čoveku (ili nečoveku) poznato. „Chose“– to je nešto drugo, to je tamna strana predmeta, koja izmiče očima razuma. Tačnije rečeno, „Chose“ ima veze sa nejasnim govorom- nejasnim ćutanjem. To je spoznaja nadrazumnog prisustva, koje je više nalik na tamu koja je oživela.

Rerih

Snovi se rađaju onda kada su zaklopljene veđe. Rusi tako i žive. Vide pola onog što postoji, a pola onog čega nema. Suptilno opijanje, neočekivane podudarnosti, nejasne slutnje.. Koliko je sve to intenzivnije, nego racionalni postupci, banalni ciljevi, škrta, usahla zadovoljstva u zamorno budnom telu! Rusi žive u neprekidnom predosećanju „Chose“. To je svima nama poznato i blisko. Oštro crnilo našeg bića, nežna osnova misaonih dubina, nepoznati predeli iskonskih sutona.

„Fjodor kopa podzemni put ka Fomičevima“. Čak i da ne može da se dešifruje kontekst ove poruke, ona predstavlja skoro fizički izraz Paskulijevog „Chose“. I ništa nije jasnije od ovog našem velikom narodu, koji spava proročkim snom.

Nije slučajno Žozef de Mestr, znameniti francuski martinist i mislilac ekstremne desnice, došao u Rusiju, a njegovo najvažnije delo nosi naziv „Večera u Sankt-Peterburgu“ (uzgred, on je bio učitelj Čadajeva, koji je odlično zapazio potpunu abnormalnost ruskog života, mada nije mogao da pređe sa revolta prema Rusiji na ljubav ka njoj – moguće zbog užasa pred pravom prirodom „Chose“.) Takođe, drugi veliki ezoterik Sent-Iv d Alvedre,  nije se bez razloga oduševljavao Rusima, oženio Ruskinjom i govorio da je „u tom narodu misticizam u krvi, i da njima nije potrebno nikakvo podučavanje“. Ovo je privuklo i doktora Papusa i njegovog učitelja majstora Filipa. A madam Blavacka, osnivačica teozofije, bila je potpuno neuravnotežena Ruskinja. Nije bitno šta okultisti konkretno govore i kako oni racionalizuju svoje iskustvo. Njihov sistem kao takav vrlo je dosadan, ma šta bio. Mnogo je zabavniji onaj posebni, jedinstveni doživljaj ludila, mesečarenja u snu, koji je obavezno prisutan u njihovim spisima. Šta god oni govorili o astralu ili čakrama, kroz njih, u njihovim glavama „Fjodor kopa podzemni put ka Fomičevima“, u toplini tamnog dela duše komeša se nešto nespokojno. Ono isto kao kod svih nas. „Ruski trag“ postoji u svim ezoterijskim učenjima. To nije slučajno. Snovi se rađaju na našem području, unutar Rusije. Naš narod je odgovoran za njih, kao što su patuljci odgovorni za rajnsko blago, a vile  Monmura[3] za Sveti Gral. Ruski jezik je stalna, neprekidna mantra. Misaona celina u njemu svojom punoćom guši svaku poruku, događaj se rastapa u pozadini, simetrična analogija podriva logični diskurs. Ruski jezik je majka svih jezika, zato što to nije jezik, već potencijalna mogućnost jezika. U njemu ne postoji takva tvrdnja , koja u sebi ne bi nosila sopstvenu suprotnost, samoironiju, apsolutno drugačiju poruku. To se ne odnosi samo na našu književnost, već i na novinske članke i zvanična saopštenja.

„Kao rezultat operacije ubijeno je 186 talaca“ (iz čečenskih izveštaja). Šta to znači? Možda je ubijeno svih 500, možda je greška (ili namerna dezinformacija) i ubijeno je svega 5-oro. Možda to nisu bili taoci, nego agenti ili sami borci. Možda se uopšte ništa nije desilo. Možda se desilo nešto užasno i ne možemo uporediti veličinu njegovih razmera. Možda su ljudi slučajno ubijeni. Možda smrt uopšte ne postoji, već samo lak prelaz od jednih snova na druge… Možda, naprotiv, ne postoji život, i svi smo mi odavno umrli. Rusi se ničemu ne čude – namignu u sebi, počešu po glavi i natoče piće.

„Chose“ je važnija od svih reči i izjava. Ona pritiska iznutra i ispunjava svojim sokom koji opija. Slično slepim bogovima, anđelima-idiotima, „Chose“ se komeša u našem nacionalnom nesvesnom.

Drugi narodi ne bi izdržali, tako kao mi, ne samo mnoga stoleća, već ni nekoliko dana.

Mark Šagal – Rusko selo

Iznad razuma i paranoje, prljavštine i nevinosti, vremena i njegovog kraja – Rusija sneva u zagonetnim snegovima, preplavljena vedrom setom.

Otadžbina.

Članak napisan 1995. godine, prvi put publikovan u časopisu „Limonka“, 1995.[4]

Tekst prevela:

Radmila Krunić

Napomene prevodioca:

[1] – „Šatuni“ – groteskni roman Jurija Memlejeva, koji je dobio naziv po medvedima koji ne padaju u „zimski san“, već svu zimu tumaraju po šumi, klateći se kao da su u transu.

[2] – „Chose“(šoz) francuska reč, u prevodu -„stvar“

[3] – Francuski zamak  Montsegur gde je prema legendi čuvan Sveti Gral

[4] – članak publikovan u časopisu Limonka, 1995., a kasnije  štampan kao poglavlje u knjizi: Aleksandr Dugin – „Тамплеры Пролетариата“, 1997.

 

0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments