Ulogujte se / Kreirajte profil

Tri – Aleksandar Saša Petrović

tri009 PRVA PRIČA

Glavni junak filma je Miloš, student i komunista. On se 1941. godine, na početku rata, našao na jednoj provincijskoj železničkoj stanici u Srbiji. Saterani na ograđeni prostor ispred zgrade železničke stanice, Miloš i brojni ljudi, čekaju neki voz koji, oni se nadaju, može da ih odvede u sigurnost. Miloš, videćemo, ima druge ideje. Vreme prolazi a voza nema. Među ljudima narasta panika i histerija. U toj atmosferi čovek sa beretkom na glavi i foto aparatom, gomili izgleda sumnjivo. On je za uspaničenu masu špijun  petokolonaš. Nailazi vojna patrola i u toj atmosferi histerije i straha, nevinog čoveka koji ide kroz maglu tražeći ženu i dete, streljaju na licu mesta i na očigled gomile. Milošev pokušaj da se umeša ne uspeva. To je bila prva čudovišna, besmislena smrt.

tri008

DRUGA PRIČA

Miloš je u partizanima. Silom okolnosti odvojio se od svoje jedinice. Goni ga odred SS-ovaca. Bežeći, Miloš nailazi na drugog partizana. Kroz šiblje i trstiku dva čoveka beže dok nemački vojni avion nadleće i mitraljira dva begunca. Oni se zbližavaju ali ih opasnost nagoni da se odvoje da bi lakše umakli poteri. Miloš uspeva a drugog partizana hvataju. Sakriven, Miloš u očajanju gleda kako Nemci hvataju njegovog druga, zatvaraju ga u kolibu od pruća i živog spaljuju. Druga strašna i besmislena smrt.

tri010

TREĆA PRIČA

Jesen je 1944. godine. Kraj rata. Na oslobođenoj teritoriji, Miloš, sada već komadant jednog partizanskog odreda gleda, sa doksata seoske kuće u kojoj je smešten njegov štab, kako uvode grupu takozvanih kolaboracionista  narodnih neprijatelja. Među njima je i mlada, lepa žena. Politički komesar odreda ispituje zarobljene i odlučije da ih sve treba streljati. Baš sve? – pita Miloš. Sve – odgovara komesar. Grupu odvode na streljanje a Miloš izlazi iz dvorišta u kome je, kao i u prethodne dve priče, bio svedok i treće besmislene smrti.

tri006

Aleksandar Petrović o filmu Tri:

Ako bi trebalo da ja odgovorim na pitanje: šta sam želeo da kažem filmom Tri, ovo bi bio moj odgovor: Baš ono što je svaki gledalac video i otkrio u mom filmu. Tema pripada prošlosti, ali u njoj ima mnogo aluzija na sadašnjost. Ja se bojim filmova koji imaju tezu i poruku, i ne razumem ih. Onaj ko hoće da pridikuje i da sudi, neka ide u sudije ili sveštenike. Ja smatram da je u filmu svaki detalj vezan. Ponekad gestom i predmetom možemo da kažemo više nego rečima. Međutim, film ima pravo i na reči. Film je, uostalom, kao život –  sve je u njemu. Samo, treba otvoriti oči.

tri004

Pravi protagonista filma je smrt. Ona se pojavljuje u tri vida: kao kazna, kao žrtva i kao izraz bezosećajnosti koja se javlja u ratu.

Uznemireni svedok i učesnik te igre smrti i života je revolucionar Miloš, koji na početku, još kao student, biva svedok jedne apsurdne smrti koju počini uplašena i haotična masa; zatim, kao ratnik, prilikom pokušaja da pobegne od SS odreda koji ga gone, prisustvuje herojskoj smrti jednog druga, bespomoćan i bez oružja. I na kraju rata, na kraju filma, opet se nađe u situaciji da kazni ili da oprosti, da ubija one koje su ubijali.

U okviru tih okolnosti manifestuje se čitav niz tragičnih dilema na koje film ne daje, niti želi da da diretan odgovor, jer autor smatra da do odgovora treba sam za sebe da dođe svaki gledalac; svaki čovek mora da otkrije svoj otpor svemu što postoji u čoveku i u društvu.

Film Tri sniman je na ratištima jugoslovenskog oslobodilačkog rata, u divljim i stenovitim oblastima dinarskih planina i u velikim močvarama ušća reke Neretve u Jadransko more. U ovom filmu pejzaž prati sudbinu čoveka. Radi se ovde o jednom od najznačajnijih antiratnih filmova.

tri005

PAESE SERA

Glavna ličnost filma Tri je istovremeno protagonista i svedok. To je ličnost u kojoj otkrivamo duboki proces ljudske savesti koja se bori sa dramatičnim izborom. A sam proces izbora je u stalnom sukobu, jer zahteva od onoga koji bira odgovornost za odluke i hrabrost u tom sukobu sa samim sobom. “Tri” je film usko povezan sa svetom današnjice, sa svetom u kome je pred našom savešću stalno pojavljuju novi problemi, čak i onda kada se javljaju na pozadini bivših događaja. To je film bez retorike i šeme, ostvaren sa kreativnom snagom rođenom iz strasti i razuma i koji vrlo često dostiže poetske visine.

WORLD JOURNAL TRIBUNE

Jedno od najstimulativnijih iznenađenja Njujorškog festivala je jugoslovenski film Tri. U režiji Aleksandra Petrovića film govori o čoveku koji se tokom Drugog svetskog rata susreće tri puta sa smrću. Najznačajnije karakteristike ovoga filma su snaga slika i tenzija koja neprestano raste.

VARIETY Gene Moskowitz

Osnova ovoga filma su tri ratne epizode, o smrti ironičnoj, herojskoj i nepotrebnoj, uz uvek prisutne pacifičke podtekste, iako uvek bez želje sa pridikom, već uz objektivnu prezentaciju događaja. Reditelj Petrović drži uvek kameru na maksimumu izražajnosti i pokreće je istraživački, što odgovara fragmentiranoj ali značajnoj slici apsurdnog i očajničkog ratovanja.

NEW YORK POST

Radnja, kretnje, vrednost ljudske stvarnosti, osećanje vremena i prostora i potpuno odsustvo teatralnog su vrlo jasno prisutni u ovom filmu. Reditelj Petrović vodi film jednom izuzetnom snagom i preciznošću, polazeći od najbrutalnije radnje do najsuptilnijih uznemirenosti duše i to bez ikakvog napora. Njegov pogled na pejzaž i ljude nema zamerki. Ovaj veoma dobro primljen film dobio je nagrade u Puli i Karlovim Varima.

CAHIERS DU CINEMA Albert Cervoni

Sa filmom Tri Aleksandar Petrović je uspeo na veoma širokom planu. Druga priča je isuviše vešta i prilično konvencionalna, ali prva i treća priča predstavljaju dva krila ovoga triptiha koji je rađen veoma inteligentno i osećajno, kao i sa jednom vrstom nostalgične blagosti.

L’ EXPRESS Pierre Billard

Jugoslovenski reditelj Aleksandar Petrović koga je Francuska otkrila preko uspeha njegovog filma Skupljači perja, režirao je pre Skupljača još tri filma među kojima je i ovaj odličan film Tri: tri epizode iz rata u kojima se jedan čovek nađe tri puta pred smrću i pred bitnim odlukama. Lirizam slika, odbijanje svakog pridikovanja i gromopucatelnog heroizma, karakteristike su jednog dela koje usred velikih istorijskih zbivanja pokazuje samo interesovanje za individuu.

tri001

Dušan Stanar:

Jedan

Prva priča me dosta podseća na pozorišni komad. Tu je izgrađen mali svet sa gomilom karaktera od kojih je Milos Bojanić samo jedan, čak je i slabije profilisan od ostalih. I jedini cilj u tom svetu je čekanje voza, a neka čudna logika koja gradi atmosferu tog odvojenog sveta je dočarana odredom rezervista koji nikako da krenu nego pevaju, zabavljačima, muzikantima i gomilom beznadežnih ljudi. Tu dobijamo priču koja nam je najavljena špicom – o rasulu koje vlada, gde ljudi, bez kontrole i sigurnosti, razmišljaju i delaju kao masa životinja. Miloš tu iskače kao čovek i znamo da ćemo njega pratiti do kraja filma.

tri011

Dva

Ovaj deo mi je pre svega tehnički deo. Sjajna režija potere koja drži pažnju svih 40 minuta sa svega par strana teksta u kojima opet Miloš i drugi partizan u tim surovim uslovima pokazaju nešto veoma toplo i ljudski jedan prema drugome. A njihovo razdvajanje da bi jedan preživeo je nešto veoma hladno, ali je praktično i prijateljski dogovoreno, sto okreće situaciju jer znači da je urađeno iz brige za sebe, ali i iz žrtvovanja za drugog. Odnos tog vojnika prema Milošu nam govori kako Miloš deluje na ljude – kao vođa i on se zapravo ponaša kao da zna kakav će biti ishod, da će Miloš biti taj koji ce preživeti. Koliko se još sećam Miloš sedi u trsci dok se ovaj drugi kreće i time ipak pravi buku koja bi ga mogla odati. Ne znam da li je ovde ciljano na praktično samoubistvo. Ovde Miloš vristi i izražava svoj bol zbog te smrti. Veoma snažno, za razliku od druga dva puta Još jednom, režija i kamera su ovde za izučavanje.

tri012

Tri

Miloš je vođa. Čini mi se da je to skicirano u prethodna da segmenta, a ovde završeno. I ovde cela priča leži isključivo na njemu. U prvoj je on daleko od fokusa, u drugoj deli scenu i nije bazirano na njegovoj psihi već na poteri i čistom preživljavanju. Ovde je on glavni po prvi put, iako on ne radi mnogo ovde i neodlučan je. Zanimljivo odrađena razmena pogleda sa zatvorenicom, Miloš joj donekle pomaže, ali je ne spasava. I onda izlazi na put, prolaze svatovi, rat se privodi kraju, a Miloš ima ‘pogled’ u očima. Pogled iz koga čitaš da nešto ne valja. Naravno, ubistva su ta koja ne valjaju, jer kakav je Miloš znamo jos iz prve priče, sto znači da ceo ovaj film zauzima njegov stav. Zato se i slažem da je ovo pre svega antiratni film.

za P.U.L.S.E:  Boban Savković

3 komentara na tekst Tri – Aleksandar Saša Petrović

  1. Anamnesis

    05/02/2010 at 07:20

    Aleksandar Saša Petrović za mene je najbolji srpski redatelj & jedan od najznačajnijih europskih redatelja 60-ih godina prošlog stoljeća.

    Njegov film “TRI” – jedno od najboljih ostvarenja Ex Yu kinematografije.

    Triptih o ratu: tri priče smještene početkom, tokom i potkraj Drugog svjetskog rata… povezuje ih Miloš (Bata Živojinović) i smrt. Svi filmovi Aleksandra Saše Petrovića govore o smrti: ljubavi, susreta, u ratu, morala, duha, slobode, itd.

    U filmu “Tri” (1965), Aleksandar Saša Petrović stilski se oslanja na estetiku Andreja Tarkovskog – njegovog ratnog filma “Ivanovo djetinjstvo” (1962). Ponajviše u drugoj priči: potjera kroz močvaru, u kojoj do punog izražaja dolazi snimateljsko umijeće Tomislava Pintera.

  2. Skaramush

    05/02/2010 at 08:10

    Kada bi imao neku svoju uvodnu “top-spicu” sa detaljima iz filmova koji su obiljezili moj zivot – tada bi onaj izgubljeni, isprepadani, uzasnuti, zbunjeni….pogled Cice Perovica prije nego ga streljaju na stanici i njegov vapaj upucen zeni: Verrrrrraaaaa, zauzeo jedno od pocasnih mjesta.

    TRI je jak film. Pun emotivne ekspresije.

    Uvodni tekst odlican je i kao edukativna potka za sve mladje filmske simpatizere koji (znam iz iskusta oko mene)slabo gledaju sta starije od pet-sest godina. A o autorskom filmu ne znaju nista..

    Veliki film Saše Petrovica, uradjen “iznutra”.

  3. Moca

    05/02/2010 at 16:05

    Meni je ovde najupečatljiviji Pinter. Bio je to snimatelj za najveće svetske reditelje.

    Mada sam uvek više voleo surovost i sirovost Žike Pavlovića, ipak moram da priznam da je Petrović u celom tom talasu bio “tata”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *