Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Umetnost, izvor, cilj, potiskivanje – I deo

Odgovoriti na pitanje iz kog izvora ide potreba za umetničkim izrazom, verovatno je i nastojanje svakog umetnika. Čitav opus može predstavljati samo tu potrebu, da se definiše onaj pokretač, da se prodre dublje, do praizvora, s druge strane… U tom izvoru verovatno leži i cilj, to jest smisao svakog umetničkog izražavanja.

Seon Ghi Bahk

Seon Ghi Bahk

Da li je uopšte umesno postaviti pitanje o umetnosti i njenim ciljevima, i da li takvo pitanje u startu ne degradira umetnost svodeći je na nešto primenjeno, ali u najpogrdnijem značenju te reči? Već na samom početku ne slažem se sa onima koji pitanje postavljaju tako kao da se podrazumeva da umetnost ima neki jasan i čvrsto zasnovan društveni cilj, (a ipak, ograđujem se i od stava „umetnost-radi-umetnosti“, ne zbog greške u postavci, već zbog posledica; naime, čini mi se da su, usled zloupotrebe takve postavke, umetnošću proglašena mnoga bezvredna isprobavanja). U mojim razmišljanjima preovladava potreba da se, ako je to ikako moguće, približimo izvoru; ja se prvo pitam iz kog „centra“ ide potreba za umetničkim izražavanjem, i takvo me pitanje sprečava da kažem da umetnost “mora da ima za cilj” nešto unapred zacrtano. Mislim da je potreba za stvaranjem neštonajsvojstvenije čoveku što se uopšte može zamisliti; suštinska i od ljudske prirode neodvojiva potreba koja ima neke veze i s potrebom za igranjem, ali gde se igra doživljava kao jedna sveta aktivnost, izuzetno bitna, iako nesvrhovita na prvi pogled…

Igra je neko podražavanje, ali istovremeno i učenje, i odrastanje, i dostizanje nekog nivoa, i takmičenje, i prevazilaženje realnosti i prevazilaženje samog sebe i uživljavanje u nešto drugo, iskrivljavanje, mogućnost prodora; ali kad je podražavanje onda je uvek podražavanje nečeg većeg od sebe, pa i Tvorca. A umetnost je sve to isto, samo što se dimenzijama koje igra ima dodaje još i dimenzija bola, dimenzija straha, protesta koji nastaje iz uvećavanja znanja o svetu, iz nezadovoljenja. Plus potreba za “lepim” koju još niko nije uspeo da definiše. Ne može se sve grubo svesti na vaspitnu ulogu umetnosti, kao što se ni religija ne može svesti na dimenziju bilo etičku, bilo psihološku bilo sociološku, jer ih sve prevazilazi, jer polazi iz najdubljeg izvora, i možda, usudiću se da kažem, iz istog onog „centra“, još nedefinisanog, iz kog polazi i potreba za umetničkim izražavanjem, za kreacijom. Dve naizgled nespojive stvari, religija i umetnost, kad se posmatraju sa pozicije „izvora“ a ne ciljeva, čudno se približavaju jedna drugoj – naime, potreba za povezivanjem sa Tvorcem, za održanjem veze sa najvišim, sa počecima (ili sa krajem), sa suštinom (izražena kroz religijsko osećanje), kao i potreba da se to povezivanje trajno sačuva aktiviranjem onih snaga koje su možda i jedina veza sa tim najvišim principom (izražena kroz umetničko stvaranje), ukazuju na to da je izvor možda jedan, ili da su ti izvori u najmanju ruku bliski. Da li onda da iz ovakve pomisli izvedem i jednu još smeliju, ideju da je umetnik verovatno sveštenik neke pročišćenije religije, koja iz sebe isključuje ciljeve, a zato nijednog trenutka ne zaboravlja na izvor?

Seon Ghi Bahk

Seon Ghi Bahk

Naravno, nije moja ideja da je umetnik zapravo sveštenik, kao što nijedna ideja nije nečija u smislu vlasništva; ko zna ko je već pre nas došao do istih takvih uvida, rekao ih negde ili zapisao. Mogu je zvati svojom utoliko što sam je usvojila kao moguću, kao blisku istini, što je osećam nekim dubljim instinktom kao istinitu, mada ništa od navedenog ne mogu upotrebiti kao argument. Mnogo bi bolje bilo reći da je osećam kao svoju, zato što sam ja postala njena, što me je sama ideja usvojila. Što sam došla do nje nekim sopstvenim putem, a tek onda se setila da sam odavno usvojila stihove čuvene Helderlinove pesme „Hleb i vino“:

Ne znam. I čemu pesnici u oskudno doba?

Ali oni su, kažeš, ko sveštenici vinskog boga

Što od zemlje do zemlje hodiše u svetoj noći.

Sveštenici vinskog boga, kaže pesnik. Oni što od zemlje do zemlje hodiše u svetoj noći. Ne mogu da ne vidim povezanost tih stihova sa prethodnom tezom koja uključuje sveštenike neke pročišćene religije (koja ne sprovodi ciljeve, koja je sva od izvora, od najdubljeg, od neobjašnjivog). Kada je umetnost, kada religija, postala nešto čime se manipuliše, čime se ostvaruju ciljevi zajednice?

Seon Ghi Bahk

Seon Ghi Bahk

Oduvek? Odbijam da verujem u to. Manipulacija velikim brojem ljudi (koja se danas još uspešnije sprovodi mnogo lakšim sredstvima, putem masovnih medija, nego što je to ikada bilo moguće umetnošću ili religijom) ipak je svojstvena nekom savremenom dobu, uslovno rečeno. Ali nemoguće mi je da definišem kada taj savremeni trenutak nastupa. I bez ikakve želje da se ovaj prikaz udalji od svoje prvobitne teme, želim samo da konstatujem da je taj trenutak verovatno zajednički uplivu ciljeva (zajednice) u umetničko izražavanje kao i potrebi da se religija upotrebi u osvajačke, manipulativne, podjarmljivačke svrhe.

Sledeće pitanje koje mi se samo po sebi otvara nakon ovih prethodno iskazanih jeste pitanje ko može biti umetnik, u smislu – sveštenik pročišćene religije? Čitava priča na taj način „silazi“ sa svog teoretskog trona u područje praktičnog, tamo gde od pojedinačnog doprinosa zavisi njeno ostvarenje. Šta ćemo očekivati od onog ko će nam, u ova oskudna vremena, vremena ciljeva i manipulacije, vremena nezainteresovanosti za izvore i suštine, dohoditi noseći nam neku poruku iz nama nepoznatih predela (onostranog?)? Šta je njegova uloga? Treba li nas nečemu učiti? Da li nas mora negde odvesti? Ili je dovoljno i to što umetnost samo “prikazuje” stanje kakvo jeste, prelomljeno kroz duh pojedinca, odabranog, neophodnog izuzetka, onog koji jasnije vidi, ko je dublje povezan sa izvorom, ko nije izgubio vezu? Umetnost nije i ne može biti samo prikazivanje nekog stanja (i fotografija je umetnost tek ako kroz to prikazano možemo videti i samog autora, njegov način gledanja, blizak našem ili pak potpuno različit od našeg, ali autentičan, ljudski, ne neutralan i neizabran). Ali kad upotrebljavam reč „prikazivanje“ (koja svakako nije srećno odabrana i ne definiše umetnost, pogotovo muziku) ne mislim na to da se umetnost svede na prikazivačku funkciju, već na to da se ne pokuša neka vrsta falsifikovanja istine time što će se (u skladu sa unapred izabranim ciljem) odabrati za gradnju umetničkog dela samo ono što služi za manipulaciju, za izazivanje tačno određenih emocija i stanja koje će, naravno, za posledicu imati određenu akciju (ili nedostatak iste) koja na kraju rezultira približavanju cilju.

Seon Ghi Bahk

Seon Ghi Bahk

Iz navedenih pitanja, nedoumica, polovičnih odgovora, vidi se da je pred umetnikom jako težak zadatak već u startu, pre izbora sredstava, pre pokušaja realizacije, pre odabira forme, pre razmišljanja o kvalitetu i uspešnosti njegovog dela. (A sve je to važno, i traži svoj prostor zarazmatranje.) Vidimo da je umetnik u poziciji da prikazuje a da to ne bude svrha njegovog rada, da bira šta će prikazati a da taj izbor ne bude manipulacija ni falsifikat, da nudi određeni pogled na stvari, svoj pogled, a da opet dozvoljava da se svako opredeli u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti i sopstvenim htenjima, da izaziva određene emocije a opet da to nije poziv na neko kolektivno delovanje, da vraća zaboravljeno, da otkriva neotkriveno, da stalno preispituje sebe i druge, a da to sve ne opterećuje delo koje nećemo smatrati umetnošću ukoliko je na neki način pretenciozno, ukoliko nas na neki način dovoljno ne poštuje, ne ostavlja nam prostora za učešće.

Poštovati čitaoca (ako govorimo o književnosti) znači ne nametati mu nikakve gotove recepte za život, ni određena politička ili religiozna gledišta. Naprotiv, ako tekst može da ga natera na to da stavi znak pitanja iznad svakog dotad usvojenog stava (makar mu se posle sa još većom sigurnošću vratio), onda je umetnik u najmanju ruku imao pošten stav pun uvažavanja prema čitaocu.

Seon Ghi Bahk

Seon Ghi Bahk

Međutim, manipulacija i ciljno delovanje umetnošću mogući su i u svim ostalim granama umetnosti (doduše, najmanje u instrumentalnoj muzici, koja jeste korišćena za izazivanje određenih osećanja, na primer u koračnicama ili religiozno obojenim delima, koja nas uvode u neko specijalno stanje duha; ali je i pored toga nemoguće, bez upotrebe teksta, muzikom usmeriti publiku ka nekoj ideologiji). I, nažalost, gde god je pronađen način da se manipulativna namera i falsifikat provuku u umetnost, takav je način odmah i iskorišćen.

Ne mora uvek cilj koji se postavlja umetnosti biti usmeravanje ka nekoj ideologiji, političkoj opciji ili slično. Neki put je u pitanju najjeftinije trgovanje najčešćim emocijama koje se serviraju publici da bi ih ona prepoznala, poistovetila se, iživela ih još jednom, sva zahvalna umetniku što govori, peva, slika, o onome što joj je tako blisko. Opet, i ovde je tanka linija koja odvaja pravu umetnost, koja se ne distancira od drugih, koja takođe pronalazi ono što je blisko i poznato, što je naše, što osećamo, od one vrste umetničkih pokušaja koji unapred znaju gde i kojoj publici se obraćaju, nudeći im namerno sadržaje koje će prihvatiti kao svoje. U pitanju je najčešće potreba za ličnom afirmacijom kvazi-umetnika, koji zna da će uvek biti zaljubljenih a ostavljenih, ili mladih, neobuzdanih i buntovnih, ili onih depresivnih i neuklopljenih, i ciljno se obraća jednoj od tih kategorija bez unošenja nečeg dubokog i ličnog, a samo sa ciljem promovisanja, očuvanja sopstvene popularnosti. Jedan ogroman deo publike zahvalan je kvazi-umetniku što joj dozvoljava tu mogućnost da lako (isto onako lako kako je kvazi-umetnik ostvario svoje delo) dođe do saživljavanja sa nečim što smatra svojim, jer je takav pristup ne nagoni na razmišljanje i preispitivanje, to je ona vrsta pristupa koja dozvoljava stav “ja sam takav i gotovo“. Nisam zagovornik elitizma, ali jesam ulaganja ogromnog truda u sve, tako da ću svakako veće poverenje imati u onog ko je svoj roman pisao deset godina pročitavši usput tri prosečne biblioteke, konsultujući osvedočene autoritete u oblasti o kojoj piše, radeći svakodnevno i utiskujući u delo ne samo svoj talenat nego i ogromno ljudsko iskustvo, bolove, sumnje, ushićenja, a sve s namerom da se „prodre“ u nešto još neotkriveno ili zaboravljeno, nego u chick-lit spisateljicu koja svesno gradi svoj „roman“ oko lika neodoljive i zavodljive žene koja manipuliše muškarcima, i drži sve konce u svojim rukama, a koja se obraća masi neostvarenih žena sposobnih samo da požele da budu kao junakinja romana, ili da kažu „mi žene smo jednostavno takve, i gotovo“.

Seon Ghi Bahk

Seon Ghi Bahk

Ponovo postavljam pitanje, ko je taj ko može biti umetnik, ko ima potrebne osobine koje će ga načiniti sveštenikom pročišćene religije? Da li je potrebno da on bude svestan publike, ukoliko se podrazumeva da je publika podložna uticajima, i da joj kvazi-umetnost koja je ostavlja u uverenju „ja sam takav i gotovo“ zapravo odmaže da dođe do nekih viših stadijuma u svom životnom uzrastanju? A ako je svestan publike, i svoje uloge sveštenika, neće li poželeti da njegovi poklonici postanu i sledbenici, apostoli, da ostave sve i krenu za njim, da zajedno osnuju novu pročišćenu religiju koja će promeniti svet? Neće li on tako postati isti kao manipulatori, koji su samo ranije u odnosu na njega, bez ikakvog ustručavanja, poželeli da iskorište ljudsku potrebu za učestvovanjem u umetnosti, i nisu prezali da to urade? Da li je svaki umetnik-sveštenik, manje ili više prikriveni prorok, mesija, neko ko se neće zadovoljiti da tek prikazuje stvarnost, a da čovek kome se je obratio sam izabire svoj život, svoja rešenja, svoje ideološke obrasce? Koliko je svaki umetnik zapravo zavodnik, i da li je to od svoje volje, ili umetnost koja ga je obuzela, uzela pod svoje, zahteva da on shvati njenu veličinu u odnosu na svoju malenkost, i da joj služi? U tom bi slučaju upali u jedan paradoks koji bi svakako umetnika, bez obzira da li ima unapred zadati ideološki cilj, ili je umetnost sama sebi cilj, činio manipulantom, bez obzira čemu on zapravo služi? I ne samo manipulantom, već i slugom.

Za P.U.L.S.E Jadranka Milenković

Jedan komentar na tekst Umetnost, izvor, cilj, potiskivanje – I deo

  1. Еруптивна снага стваралачког језгра може бити и деструктивна (Нерон, је, наиме у Спаљивању Рима “видео” сопствени креативни израз). Препознати мрачни арсенал личног стваралачког лагума није ни лако ни једноставно ни могуће у области свесног бића. Отуд диван, племенити одбрмбени механизам, Сублимација, који на достојан начин трансформише нејасне силе човековог несвесног у блиставило уметничких (кретаивних) продуката, обогаћујући тако уметничку ризницу човечанства, али и чувајућ на тај начин дигнитет човека као стваралачког бића.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *