Ulogujte se / Kreirajte profil

Variola vera – nekoliko decenija posle

Bilo je već jedanaest sati uveče, kada su tog prohladnog četvrtka, 9. Marta 1972. godine, retki prolaznici primetili čudnu grupu ljudi koja se kretala beogradskom ulicom generala Ždanova (današnjom Resavskom). Ogrnuti teget pelerinama prenosili su na nosilima teško obolelog čoveka sa Dermatovenerološke klinike na odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike. Dežurni lekar, bolničarka i šest lakših bolesnika nisu ni slutili da su te večeri bili u direktnom kontaktu sa obolelim od velikih boginja (variole), opake zarazne bolesti koja se na ovim prostorima nije javila od 1930. godine i za koju se smatralo da je iskorenjena. Oboleli je sutradan u 21.15 umro od penicilinske alergije, kako je zvanično saopšteno. Leš je u toku noći prenet u kapelu, a u subotu 11. marta rodbina ga je, odbivši traženu obdukciju, transportovala u Novi Pazar da ga sahrani. Ali, virus je ostao u milionskom Beogradu, kao i u Čačku, Novom Pazaru i Đakovici, i u još nekoliko manjih mesta u kojima je oboleli boravio.

U utorak 15. februara 1972. godine, posle hadžiluka u Meki, tridesetpetogodišnji kosovski Albanac Ibrahim Hoti, vratio se u svoje selo Danjane kod Orahovca. U grupi od 24 hodočasnika, boravio je i pet dana u Iraku, gde je u centralnom delu te zemlje posetio sveta mesta derviša (Karbala, Nadžaf, Bagdad) i pored upozorenja da je u to vreme, na tom području, bilo slučajeva velikih boginja. Ibrahima je kod kuće dočekala rodbina, komšije i prijatelji da mu čestitaju hadž. Iduće jutro osećao se slabo i umorno, ali je to pripisao višednevnom putovanju autobusom. Dobio je groznicu i osip, ali se ubrzo oporavio, verovatno što se dva meseca ranije (20. decembra 1971. godine), pre kretanja na „uzvišeno putovanje“ vakcinisao (kasnije se ispostavilo neuspešno, pa je mogao prenositi virus, dok je on sam dobio samo blagi oblik variole – alastrim, koji je ostao neprepoznat). Što u svom selu, što u Ratkovcu, kao i u obližnjoj Đakovici, Hoti je tih dana bio u kontaktu sa većim brojem ljudi, od kojih je, vreme će pokazati, 12 direktno inficirao; troje je dobilo lakši oblik bolesti, osmoro je u periodu od 9. do  13. marta hospitalizovano u Đakovici i Prizrenu, dok je jedna žena primljena u bolnicu tek 29. marta, sa tim što je prethodno inficirala 16 lica.

Istog dana kada je Hoti bio u Đakovici, u taj grad je, radi upisa u Višu pedagošku školu, prispeo Latif Mumdžić, dvadesetdevetogodišnji učitelj iz sela Dobri Dub kod Tutina. Na koji način su ova dva čoveka bila u kontaktu ostalo je nepoznato, ali se zna da se Mumdžić po povratku kući 2. marta osećao loše, pa je sutradan u novopazarskom Domu zdravlja zatražio pomoć. Zbog debrilnog stanja i „zapaljenja ždrela“ bolesniku je dat penicilin, koji je primao i u naredna tri dana, da bi ga posle izbijanja makulopapuloznog osipa po čitavom telu, kao teži slučaj „medikamentoznog egzantema“ (osipa), uputili na kožno odeljenje Opšte bolnice u Čačku. U pratnji svog brata Nedžiba, Latif zorom 8. marta odlazi autobusom za Čačak i biva primljen u bolnicu, ali ga zbog pogoršanja opšteg stanja već sutradan ujutro transportuju sanitetskim kolima za Beograd (zajedno sa trudnicom za Beograd koju je pratio suprug i koja će istog dana u glavnom gradu roditi dvojke).

Oboleli učitelj primljen je kao hitan slučaj na kliniku u Višegradskoj 26, 9. marta u 11 sati. Smešten je u sobu 18 na drugom spratu u kojoj je ležalo pet bolesnika. Tog dana održavale su se vežbe sa studentima četvrte godine medicine, pa im je bolesnik pokazan kao „izuzetno težak slučaj penicilinske alergije“. Tokom popodneva njegovo stanje se pogoršavalo, jer je nastalo krvarenje iz creva, pa je dežurni lekar dr Žarko Đurović, specijalista – dermatovenerolog, uz pomoć medicinske sestre Marije Malkoč, oko 10 uveče organizovao bolesnikov transport na odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike.

Te noći dežurni lekar u Prvoj hirurškoj klinici bio je dr Jugoslav Pantić, danas čili osamdesetogodišnjak: „ Posle pregleda u prijemnoj ambulanti, zaključio sam da je reč o masivnom gastrointestinalnom krvarenju, zbog čega sam bolesnika smestio u sobu za intezivnu terapiju i reanimaciju (šok sobu) na drugom spratu, gde je već ležalo 11 bolesnika. Latif je noć proveo relativno mirno. Izjutra nam je rekao da mu je tog dana rođendan, a pri redovnoj jutarnjoj viziti odavao je utisak osrednje teškog bolesnika. U toku dana lekarski tim zaključuje da nije reč o hirurškom oboljenju, ali ostaje bez odluke da li da bude preveden na internu kliniku ili da bude vraćen na Dermatovenerološku kliniku na dalje lečenje. Ali, njegovo stanje se od tog trenutka naglo pogoršava: arterijski pritisak pada, puls se ubrzava, temperatura raste na 38° , a potkožna krvarenja se povećavaju. U smiraj dana kontakt sa bolesnikom smo sve teže uspostavljali, nastupila je koma, a zatim i smrt u 21.15.“ Dijagnoza je glasila: “Stanje nakon alergijske reakcije na penicilin, crna stolica, malokrvnost posle velikog iskrvarenja zbog obilnog krvarenja iz creva.“ Na variolu niko nije sumnjao.

Kako se prava dijagnoza Latifove smrti još nije znala, lica sa kojima je Ibrahim Hoti posle povratka sa hadžiluka bio u kontaktu i dalje su se slobodno kretala. Prva sumnja  o pojavi velikih boginja javila se 13. Marta u Prizrenu, gde je nekoliko dana ranije na Odeljenje za zarazne bolesti tamošnje bolnice, po uputu lekara opšte prakse, sa dijagnozom  trbušnog tifusa primljeno žensko dete iz sela Ratkovca. Prvi koji je posumnjao da nije reč o tifusu već o varioli bio je infektolog dr Dželal Džibo koji je, shvatajući težinu situacije, odmah na konsultacije pozvao kolege iz Prištine dr S. Zonjića, dr K. Tmušića i dr. S Baljoševića. Oni sutra pre podne stižu u Prizren i nakon zajedničkog pregleda male Sadete i dva pacijenta, koji su sa istim simptomima u međuvremenu zatražili lekarsku pomoć, u 14 časova obaveštavaju savezne zdravstvene vlasti u Beogradu o svojoj sumnji na variolu. Narednog dana, nakon analize poslatog uzorka pustula (mehurića na koži ispunjenog gnojem), stručnjaci beogradskog Instituta za imunologiju i virusologiju na Torlaku potvrđuju kliničku dijagnozu lekara sa Kosova.

Iz straha od epidemije, vakcinacija stanovništva ugroženog područja (prizrenska, orahovačka i đakovička opština) započela je 16. Marta, a istog dana je iz Beograda upućena u Pokrajinu, kao stručna pomoć tamošnjim lekarima, grupa epidemiologa i infektologa (u grupi su bili i prof. Dr Miomir Kecmanović i doc. Dr Vojislav Šuvaković, lekari koji su boraveći u Indiji stekli iskustvo u borbi sa variolom). Dva dana kasnije započeta je vakcinacija zdravstvenih radnika i radnika u javnim službama u Beogradu. Dr. Vlastimir Ilić, tadašnji direktor Zdravstvenog centra u Novom Pazaru kaže: ” U ponedeljak 20. marta pre podne obavestio sam Republičku sanitarnu inspekciju u Beogradu da na internom odeljenju novopazarske bolnice leži pacijent Nedžib Mumdžić, star trideset četiri godine, za koga se sumnja da je zaražen virusom velikih boginja. Sumnja je uvećana činjenicom da je pacijent rođeni brat Latifa Mumdžića koji je dve nedelje ranije preminuo u Beogradu sa identičnim tokom oboljenja”.

Dežurni sanitarni inspector dr Olivera Stojanović, epidemiolog, prenosi vest Republičkom sekretaru za zdravstvo i socijalnu politiku dr Đorđu Jakovljeviću i u skladu sa svojim zakonskim ovlešćenjima traži da se proveri uzrok Latifove smrti. Sutradan zaseda Republički stab za borbu protiv karantinskih bolesti i donosi odluku da se odmah u Novi Pazar uputi grupa infektologa i epidemiologa. “Krenuli smo kasno popodne, da bi već oko ponoći, nakon pregleda pacijenata, potvrdili sumnje svojih kolega iz Novog Pazara. Ali, bile je potrebno i postaviti dijagnozu pa smo od obolelog uzeli uzorak za analizu i hitno ga transportovali za Beograd”, sećajući se detalja kaže prof. dr Šandor Groza, tada asistent na Infektivnoj klinici Medicinskog fakulteta.

Isto popodne, dok se grupa infektologa i epidemiologa užurbano pripremala da krene put Novog Pazara, na pregled u Prvu hiruršku kliniku javila se dvadesettrogodišnja medicinska sestra Dušica Spasić, koja je 9. Marta na toj klinici bila dežurna kada je u nju primljen Latif Mumdžić (negovala je obolelog u šok – sobi). Oko 19.30, zbog sumnje da je obolela od velikih boginja, biva preneta na Infektivnu kliniku. U toku noći subkonjuktivilna krvarenja bila su sve veća, kao i bolovi u slabinskom predelu, koji se nisu smirivali ni posle visokih doza analgetika.

U sredu 22. marta uzorak je iz Novog Pazara donet na ispitivanje u Institut “Torlak”, gde je nešto pre podneva elektronskom mikroskopijom u njemu identifikovan virus velikih boginja i naknadno utvrđrno da je Latif Mumdžić umro od te bolesti. Sada je sve bile jasno: variola vera je bila u Beogradu, pa su već u 13.08 Dermatovenerološka i Prva hirurška klinika stavljene u karantin ( 482 lica, od čega 168 zdravstvenih  radnika i osoblja). Dečije odeljenje Dermatovenerološke klinike sa 40 mališana stavljeno je u strogu izolaciju (karantin u karantinu), dok je tadašnja milicija obezbedila strogu spoljnju izolaciju obe klinike. Istovremeno, započeta je obimna epidemiološka anketa da bi se pronašlo svako lice koje je bile izloženo riziku da bude inficirano.

Dušica Spasić nije uspela da se izbori sa opakom bolešću. Obolela je od najtežeg kliničkog oblika variole – Purpura variolosa. Umrla je u četvrtak 23. marta u 11 sati. Sahranjena je sutradan, tajno, u neobeleženom grobu, kako je procedura nalagala, na mesnom groblju u Resniku, u predgrađu Beograda, nekoliko stotina metara od kuće gde je živela. Roditelji, brat i snaja nisu znali za njenu smrt. Sutradan su odvedeni u karantin, a dve nedelje kasnije su saznali šta se dogodilo. Dan nakon što je umrla Dušica, u čačku je od velikih boginja umrla i dvadesettrogodišnja Milka Đurašić, medicinska sestra koja je negovala Latifa Mumdžića u Čačku. Dušica i Milka bile su jedine žrtve variole iz redova zdravstvenih radnika, od šest koliko ih je obolelo (tri lekata i tri medicinske sestre).

Ali, niz nepovoljnih okolnosti uticao je da broj obolelih i veličina zaražene teritorije budu relativno veliki. Infekcija je prvo zahvatila ruralna područja Metohije, da bi se u trenutku utvrđivanja dijagnoze već proširila na četiri opštine u Srbiji, kao i na milionski Beograd. U toku ove epidemije u Srbiji je obolelo 184 lica (od toga 32 u Beogradu), od kojih je 40 umrlo (7 u Beogradu, 5 u Novom Pazaru, 1 u Čačku i jedno lice u Ležimiru kod Sremske Mitrovice). Najviše obolelih bile je na Kosovu (obolelo 123, umrlo 26).

Istog dana kada su Dermatovenerološka i Prva hirurška klinika u Beogradu stavljene u karantin počela je obavezna vakcinacija stanovnika glavnog grada (variola je veoma teška zarazna bolest sa letalitetom od 30 odsto, gde je vakcinacija jedino proverena i sigurna zaštita). U narednih deset dana u Beogradu je na 727 punktova vakcinisano 1.849. 341 lice, što znači sa je oko 600.000 revakcinisano, imajući u vidu da je glavni grad tada imao 1.200.000 stanovnika. Vakcinacija je kasnije proširena i na celu teritoriju SFRJ. Procenjuje se da je ovom merom bile obuhvaćeno oko 18 miliona ljudi (od 22 miliona koliko je tada imala bivša država).

Činjenica da je prvi bolesnik od variole bio kao težak slučaj pokazan studentima medicine, kojih je bile preko 200, da je tog 9. marta  na Dermatovenerološkoj klinici bio na praksi veliki broj učenika srednjih škola iz Beograda i Zemuna, kao i da je kroz bolničku ambulantu prošao veliki broj pacijenata, nije bio dovoljan razlog da tadašnje savezne vlasti odmah obaveste javnost o mogućem širenju epidemije van Pokrajine, prema svedočenjima, zbog uticaja na predstojeću turističku sezonu u Hrvatskoj. To je učinjeno, uz dozvolu iznuđenu od političkih moćnika, tek 25. marta, pa se u toku dana i noći epidemiološkoj službi javilo 478  a do kraja druge nedelje 2.311 lica, od kojih je 278 stavljeno u karantin (na četiri lokacije na periferiji i u okolini Beograda). Samo energične mere epidemiološke službe i veliki napori zdravstvenih radnika, uz stručnu pomoć dr Rajnharda Lindera iz Austrije, svetski poznatog epidemiologa, sprečili su epidemiju širih razmera. Poslednji izlečeni bolesnik napustio je karantin 19. maja 1972. godine. Ibrahim Hoti je preživeo.

Nikola Bura

National Geographic Srbija

Jedan komentar na tekst Variola vera – nekoliko decenija posle

  1. valentina

    03/02/2014 at 18:22

    molimo vas da mi omguqite prevod ov literatuo u medicin pod naslovom:varilo vera

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *