Variola vera – nekoliko decenija posle

Ulogujte se / Kreirajte profil

Variola vera – nekoliko decenija posle

.

Become a Patron!

.

Bilo je već jedanaest sati uveče, kada su tog prohladnog četvrtka, 9. Marta 1972. godine, retki prolaznici primetili čudnu grupu ljudi koja se kretala beogradskom ulicom generala Ždanova (današnjom Resavskom). Ogrnuti teget pelerinama prenosili su na nosilima teško obolelog čoveka sa Dermatovenerološke klinike na odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike. Dežurni lekar, bolničarka i šest lakših bolesnika nisu ni slutili da su te večeri bili u direktnom kontaktu sa obolelim od velikih boginja (variole), opake zarazne bolesti koja se na ovim prostorima nije javila od 1930. godine i za koju se smatralo da je iskorenjena. Oboleli je sutradan u 21.15 umro od penicilinske alergije, kako je zvanično saopšteno. Leš je u toku noći prenet u kapelu, a u subotu 11. marta rodbina ga je, odbivši traženu obdukciju, transportovala u Novi Pazar da ga sahrani. Ali, virus je ostao u milionskom Beogradu, kao i u Čačku, Novom Pazaru i Đakovici, i u još nekoliko manjih mesta u kojima je oboleli boravio.

U utorak 15. februara 1972. godine, posle hadžiluka u Meki, tridesetpetogodišnji kosovski Albanac Ibrahim Hoti, vratio se u svoje selo Danjane kod Orahovca. U grupi od 24 hodočasnika, boravio je i pet dana u Iraku, gde je u centralnom delu te zemlje posetio sveta mesta derviša (Karbala, Nadžaf, Bagdad) i pored upozorenja da je u to vreme, na tom području, bilo slučajeva velikih boginja. Ibrahima je kod kuće dočekala rodbina, komšije i prijatelji da mu čestitaju hadž. Iduće jutro osećao se slabo i umorno, ali je to pripisao višednevnom putovanju autobusom. Dobio je groznicu i osip, ali se ubrzo oporavio, verovatno što se dva meseca ranije (20. decembra 1971. godine), pre kretanja na „uzvišeno putovanje“ vakcinisao (kasnije se ispostavilo neuspešno, pa je mogao prenositi virus, dok je on sam dobio samo blagi oblik variole – alastrim, koji je ostao neprepoznat). Što u svom selu, što u Ratkovcu, kao i u obližnjoj Đakovici, Hoti je tih dana bio u kontaktu sa većim brojem ljudi, od kojih je, vreme će pokazati, 12 direktno inficirao; troje je dobilo lakši oblik bolesti, osmoro je u periodu od 9. do  13. marta hospitalizovano u Đakovici i Prizrenu, dok je jedna žena primljena u bolnicu tek 29. marta, sa tim što je prethodno inficirala 16 lica.

Istog dana kada je Hoti bio u Đakovici, u taj grad je, radi upisa u Višu pedagošku školu, prispeo Latif Mumdžić, dvadesetdevetogodišnji učitelj iz sela Dobri Dub kod Tutina. Na koji način su ova dva čoveka bila u kontaktu ostalo je nepoznato, ali se zna da se Mumdžić po povratku kući 2. marta osećao loše, pa je sutradan u novopazarskom Domu zdravlja zatražio pomoć. Zbog debrilnog stanja i „zapaljenja ždrela“ bolesniku je dat penicilin, koji je primao i u naredna tri dana, da bi ga posle izbijanja makulopapuloznog osipa po čitavom telu, kao teži slučaj „medikamentoznog egzantema“ (osipa), uputili na kožno odeljenje Opšte bolnice u Čačku. U pratnji svog brata Nedžiba, Latif zorom 8. marta odlazi autobusom za Čačak i biva primljen u bolnicu, ali ga zbog pogoršanja opšteg stanja već sutradan ujutro transportuju sanitetskim kolima za Beograd (zajedno sa trudnicom za Beograd koju je pratio suprug i koja će istog dana u glavnom gradu roditi dvojke).

Oboleli učitelj primljen je kao hitan slučaj na kliniku u Višegradskoj 26, 9. marta u 11 sati. Smešten je u sobu 18 na drugom spratu u kojoj je ležalo pet bolesnika. Tog dana održavale su se vežbe sa studentima četvrte godine medicine, pa im je bolesnik pokazan kao „izuzetno težak slučaj penicilinske alergije“. Tokom popodneva njegovo stanje se pogoršavalo, jer je nastalo krvarenje iz creva, pa je dežurni lekar dr Žarko Đurović, specijalista – dermatovenerolog, uz pomoć medicinske sestre Marije Malkoč, oko 10 uveče organizovao bolesnikov transport na odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike.

Te noći dežurni lekar u Prvoj hirurškoj klinici bio je dr Jugoslav Pantić, danas čili osamdesetogodišnjak: „ Posle pregleda u prijemnoj ambulanti, zaključio sam da je reč o masivnom gastrointestinalnom krvarenju, zbog čega sam bolesnika smestio u sobu za intezivnu terapiju i reanimaciju (šok sobu) na drugom spratu, gde je već ležalo 11 bolesnika. Latif je noć proveo relativno mirno. Izjutra nam je rekao da mu je tog dana rođendan, a pri redovnoj jutarnjoj viziti odavao je utisak osrednje teškog bolesnika. U toku dana lekarski tim zaključuje da nije reč o hirurškom oboljenju, ali ostaje bez odluke da li da bude preveden na internu kliniku ili da bude vraćen na Dermatovenerološku kliniku na dalje lečenje. Ali, njegovo stanje se od tog trenutka naglo pogoršava: arterijski pritisak pada, puls se ubrzava, temperatura raste na 38° , a potkožna krvarenja se povećavaju. U smiraj dana kontakt sa bolesnikom smo sve teže uspostavljali, nastupila je koma, a zatim i smrt u 21.15.“ Dijagnoza je glasila: “Stanje nakon alergijske reakcije na penicilin, crna stolica, malokrvnost posle velikog iskrvarenja zbog obilnog krvarenja iz creva.“ Na variolu niko nije sumnjao.

Kako se prava dijagnoza Latifove smrti još nije znala, lica sa kojima je Ibrahim Hoti posle povratka sa hadžiluka bio u kontaktu i dalje su se slobodno kretala. Prva sumnja  o pojavi velikih boginja javila se 13. Marta u Prizrenu, gde je nekoliko dana ranije na Odeljenje za zarazne bolesti tamošnje bolnice, po uputu lekara opšte prakse, sa dijagnozom  trbušnog tifusa primljeno žensko dete iz sela Ratkovca. Prvi koji je posumnjao da nije reč o tifusu već o varioli bio je infektolog dr Dželal Džibo koji je, shvatajući težinu situacije, odmah na konsultacije pozvao kolege iz Prištine dr S. Zonjića, dr K. Tmušića i dr. S Baljoševića. Oni sutra pre podne stižu u Prizren i nakon zajedničkog pregleda male Sadete i dva pacijenta, koji su sa istim simptomima u međuvremenu zatražili lekarsku pomoć, u 14 časova obaveštavaju savezne zdravstvene vlasti u Beogradu o svojoj sumnji na variolu. Narednog dana, nakon analize poslatog uzorka pustula (mehurića na koži ispunjenog gnojem), stručnjaci beogradskog Instituta za imunologiju i virusologiju na Torlaku potvrđuju kliničku dijagnozu lekara sa Kosova.

Iz straha od epidemije, vakcinacija stanovništva ugroženog područja (prizrenska, orahovačka i đakovička opština) započela je 16. Marta, a istog dana je iz Beograda upućena u Pokrajinu, kao stručna pomoć tamošnjim lekarima, grupa epidemiologa i infektologa (u grupi su bili i prof. Dr Miomir Kecmanović i doc. Dr Vojislav Šuvaković, lekari koji su boraveći u Indiji stekli iskustvo u borbi sa variolom). Dva dana kasnije započeta je vakcinacija zdravstvenih radnika i radnika u javnim službama u Beogradu. Dr. Vlastimir Ilić, tadašnji direktor Zdravstvenog centra u Novom Pazaru kaže: ” U ponedeljak 20. marta pre podne obavestio sam Republičku sanitarnu inspekciju u Beogradu da na internom odeljenju novopazarske bolnice leži pacijent Nedžib Mumdžić, star trideset četiri godine, za koga se sumnja da je zaražen virusom velikih boginja. Sumnja je uvećana činjenicom da je pacijent rođeni brat Latifa Mumdžića koji je dve nedelje ranije preminuo u Beogradu sa identičnim tokom oboljenja”.

Dežurni sanitarni inspector dr Olivera Stojanović, epidemiolog, prenosi vest Republičkom sekretaru za zdravstvo i socijalnu politiku dr Đorđu Jakovljeviću i u skladu sa svojim zakonskim ovlešćenjima traži da se proveri uzrok Latifove smrti. Sutradan zaseda Republički stab za borbu protiv karantinskih bolesti i donosi odluku da se odmah u Novi Pazar uputi grupa infektologa i epidemiologa. “Krenuli smo kasno popodne, da bi već oko ponoći, nakon pregleda pacijenata, potvrdili sumnje svojih kolega iz Novog Pazara. Ali, bile je potrebno i postaviti dijagnozu pa smo od obolelog uzeli uzorak za analizu i hitno ga transportovali za Beograd”, sećajući se detalja kaže prof. dr Šandor Groza, tada asistent na Infektivnoj klinici Medicinskog fakulteta.

Isto popodne, dok se grupa infektologa i epidemiologa užurbano pripremala da krene put Novog Pazara, na pregled u Prvu hiruršku kliniku javila se dvadesettrogodišnja medicinska sestra Dušica Spasić, koja je 9. Marta na toj klinici bila dežurna kada je u nju primljen Latif Mumdžić (negovala je obolelog u šok – sobi). Oko 19.30, zbog sumnje da je obolela od velikih boginja, biva preneta na Infektivnu kliniku. U toku noći subkonjuktivilna krvarenja bila su sve veća, kao i bolovi u slabinskom predelu, koji se nisu smirivali ni posle visokih doza analgetika.

U sredu 22. marta uzorak je iz Novog Pazara donet na ispitivanje u Institut “Torlak”, gde je nešto pre podneva elektronskom mikroskopijom u njemu identifikovan virus velikih boginja i naknadno utvrđrno da je Latif Mumdžić umro od te bolesti. Sada je sve bile jasno: variola vera je bila u Beogradu, pa su već u 13.08 Dermatovenerološka i Prva hirurška klinika stavljene u karantin ( 482 lica, od čega 168 zdravstvenih  radnika i osoblja). Dečije odeljenje Dermatovenerološke klinike sa 40 mališana stavljeno je u strogu izolaciju (karantin u karantinu), dok je tadašnja milicija obezbedila strogu spoljnju izolaciju obe klinike. Istovremeno, započeta je obimna epidemiološka anketa da bi se pronašlo svako lice koje je bile izloženo riziku da bude inficirano.

Dušica Spasić nije uspela da se izbori sa opakom bolešću. Obolela je od najtežeg kliničkog oblika variole – Purpura variolosa. Umrla je u četvrtak 23. marta u 11 sati. Sahranjena je sutradan, tajno, u neobeleženom grobu, kako je procedura nalagala, na mesnom groblju u Resniku, u predgrađu Beograda, nekoliko stotina metara od kuće gde je živela. Roditelji, brat i snaja nisu znali za njenu smrt. Sutradan su odvedeni u karantin, a dve nedelje kasnije su saznali šta se dogodilo. Dan nakon što je umrla Dušica, u čačku je od velikih boginja umrla i dvadesettrogodišnja Milka Đurašić, medicinska sestra koja je negovala Latifa Mumdžića u Čačku. Dušica i Milka bile su jedine žrtve variole iz redova zdravstvenih radnika, od šest koliko ih je obolelo (tri lekata i tri medicinske sestre).

Ali, niz nepovoljnih okolnosti uticao je da broj obolelih i veličina zaražene teritorije budu relativno veliki. Infekcija je prvo zahvatila ruralna područja Metohije, da bi se u trenutku utvrđivanja dijagnoze već proširila na četiri opštine u Srbiji, kao i na milionski Beograd. U toku ove epidemije u Srbiji je obolelo 184 lica (od toga 32 u Beogradu), od kojih je 40 umrlo (7 u Beogradu, 5 u Novom Pazaru, 1 u Čačku i jedno lice u Ležimiru kod Sremske Mitrovice). Najviše obolelih bile je na Kosovu (obolelo 123, umrlo 26).

Istog dana kada su Dermatovenerološka i Prva hirurška klinika u Beogradu stavljene u karantin počela je obavezna vakcinacija stanovnika glavnog grada (variola je veoma teška zarazna bolest sa letalitetom od 30 odsto, gde je vakcinacija jedino proverena i sigurna zaštita). U narednih deset dana u Beogradu je na 727 punktova vakcinisano 1.849. 341 lice, što znači sa je oko 600.000 revakcinisano, imajući u vidu da je glavni grad tada imao 1.200.000 stanovnika. Vakcinacija je kasnije proširena i na celu teritoriju SFRJ. Procenjuje se da je ovom merom bile obuhvaćeno oko 18 miliona ljudi (od 22 miliona koliko je tada imala bivša država).

Činjenica da je prvi bolesnik od variole bio kao težak slučaj pokazan studentima medicine, kojih je bile preko 200, da je tog 9. marta  na Dermatovenerološkoj klinici bio na praksi veliki broj učenika srednjih škola iz Beograda i Zemuna, kao i da je kroz bolničku ambulantu prošao veliki broj pacijenata, nije bio dovoljan razlog da tadašnje savezne vlasti odmah obaveste javnost o mogućem širenju epidemije van Pokrajine, prema svedočenjima, zbog uticaja na predstojeću turističku sezonu u Hrvatskoj. To je učinjeno, uz dozvolu iznuđenu od političkih moćnika, tek 25. marta, pa se u toku dana i noći epidemiološkoj službi javilo 478  a do kraja druge nedelje 2.311 lica, od kojih je 278 stavljeno u karantin (na četiri lokacije na periferiji i u okolini Beograda). Samo energične mere epidemiološke službe i veliki napori zdravstvenih radnika, uz stručnu pomoć dr Rajnharda Lindera iz Austrije, svetski poznatog epidemiologa, sprečili su epidemiju širih razmera. Poslednji izlečeni bolesnik napustio je karantin 19. maja 1972. godine. Ibrahim Hoti je preživeo.

Nikola Bura

National Geographic Srbija

Goran Marković: “Trebalo mi je 10 godina da dođem do prave istine o epidemiji variola vere”

U razgovoru sa autorom Ivanom Velisavljevićem u Kombank dvorani, čuveni režiser prisetio se kako su ga u toj istoj sali, pre 50 godina, izviždali na jednom drugom festivalu, na kome je predstavio svoj diplomski rad.

Izašao je Vaš roman “Beogradski trio”, a Vi ste pisali i druge tekstove, a i Vaš diplomski film je zaosnovan na pripoveci Borisa Piljnjaka, gde ste sarađivali sa Danilom Kišom. Koji su to pisci, koje su knjige uticale na Vas, kada se osvrnete na svoj opus.

Goran Marković odgovarao je na pitanja Ivana Velisavljevića Foto: Aleksandar Dmitrović

– Bilo je pisaca koji su bitno uticali na mene, naročito je u mojoj mladosti to bio Albert Kami. U “Varioli veri” sam citirao “Kugu”. Dugo sam se zanosio da mogu da snimim “Kugu”, koja me je potpuno opsedala, ali kada se desila epidemija variole vere, posmislio sam: “Šta će mi kuga, imamo domaću variolu” (sa gorkim smehom kaže on). “Mitu o Sizifu” se često vraćam. To je esej koji sam pročitao najmanje 20 puta. Ipak ono što je interesantno je da sam ja, radeći filmove, bežao od literature. Stalno sam imao policajca u glavi koji mi je govorio: “To je literarno, to nije filmski”. Film i književnost su zapravo suprotnosti. Ono što je prava literatura, ne može biti film. Otuda imate veoma mali broj velikih književnih dela čije ekranizacije nešto vrede. To je nepotrebna stvar. Ako je nešto savršena književnost, zašto bi se snimio film? I suprotno tome, postoje stvari koje samo film može da iskaže, u kojima je literatura nemoćna.

– Usput sam napisao nekoliko knjiga, a onda sam na kraju napisao taj roman “Beogradski trio”, koji je zapravo potekao iz prikupljanja materijala za film.

I njega ste označili kao građu za roman?

– To je varka. Desilo se nešto vrlo zanimljivo sa knjigom, za mene potpuno neočekivano. Ja sam skupljao mesecima i godinama građu za Goli otok, a onda sam odustao od toga. Uključio sam u priču Lorensa Darela (glavni junak romana, pisac i službenik ambasade Velike Britanije u Beogradu) i počeo da izmišljam. Iako je “Beogradski trio” epistolarni roman, sastavljen od dokumenata i pisama, 99 odsto tih dokumenata je lažno. Oni su produkt moje mašte. Trudio sam se da deluju autentično, time se ustaolom i bavim celog života – smišljam stvari i onda ih činim autentičnim, to je posao reditelja. Zato sam se i potrudio da ti dokumenti deluju autentično, a onda mi je mnogo ljudi reklo da ne veruje da oni nisu stvarni. Bili su razočarani kada bih im na pitanje otkud mi ta dokumenta i pisma odgovorio: “Tako što sam seo i izmislio”.

I to je obrnut slučaj u odnosu na “Variola veru”, gde su ljudi mislili da je radnja plod Vaše mašte, a onda se zaista zasniva na dokumentima.

– “Variola” je baš rekonstrukcija, ali ona je bitna, jer je tako dugo bila prikrivana. Trebalo mi je 10 godina da dođem do prave istine o toj epidemiji. Bila je velika sramota da usred Evrope izbije epidemija jedne iskorenjene tropske bolesti. Tada sam predosetio da bi to mogla da bude priča o bolesti društva, o tome da Jugoslavija ima nekakav problem. Naročito me iritiralo što je to toliko skrivano. Najzad sam našao dva lekara koja su mi ispričala šta se tu zaista desilo.

Otišao sam kod jedne lekarke i bojao sam se da, ako joj kažem da ću snimati naš razgovor, ona će od njega odustati. Sakrio sam u džep onaj ogromni stari diktafon, uključio snimanje i počeo da pričam sa njom. U pola razgovora čulo se “tik”, zaustavila se traka, i žena je shvatila da je snimam.Bila je začuđena, ali mi je rekla da bi mi svejedno sve kazala i da je znala. Oko epidemije je vladala strašna psihoza, da to sve treba sakriti i da ne sme da se sazna. Kada sam radio taj film, zapravo sam imao tendenciju da prikažem baš onako kako je bilo. Ali da, slučaj sa “Beogradskim triom” je potpuno suprotan.

Prvo veče festivala KROKODIL Foto: Aleksandar Dmitrović

Neću Vas pitati što ste se odlučili za režiju, tu priču ste toliko puta ispričali, koliko je Điđa Karanović uticao na Vas, ali me zanima zbog čega ste ostali u filmu? Pričali ste u više intervjua kako ste razmišljali da napustite film i da ste u jednom trenu gotovo odustali od režije. Šta Vas je ipak navelo da ostanete?

– Bio sam veoma mlad kada sam upisao fakultet i, ruku na srce, ja sam to uradio iz snobizma. Nisam znao ništa o tome i mislio sam da je to vrlo interesantno. Kada sam shvatio o čemu se radi, imao sam ozbiljne razgovore sam sa sobom u kojima sam preispitivao tu odluku i nekoliko puta sam sumnjao da je to izbor za mene. Ako ćemo pošteno, ni dan danas nisam siguran da je to dobar izbor. Celog života sam smatrao da sam napravio grešku što nisam studirao filozofiju. Mislio sam: “Studirati režiju? Pa to je ipak jedan zanat…” Da sam studirao filozofiju, možda bih imao šire vidike, možda bih shvatio neke stvari. Mogao sam da se bavim režijom, a da sam studirao filozofiju. No život je išao dalje. Moje snaja sada magistrira filozofiju i tražio sam od nje da mi da spisak udžbenika sa prve godine i počeo da čitam. Dogovorio sam sa njom i kolokvijum, da me ispituje(publikom se prolomio smeh i aplauz).

-Tako da, te odluke nikada nisu konačne i potvrđene. Šta znači njihova potvrda – neki uspeh? Uspeh vas uvek korumpira, a nespesi… Pomenuli ste moj diplomski film. Ovde sam, u sali Doma sindikata(današnja Kombank dvorana), doživeo najstrašniji trenutak mog života. Snimio sam diplomski film na kome je prepuna sala Doma sindikata, na Festivalu kratkometržnog filma, zviždala tom filmu, kao da je sudija dosudio penal protiv domaćeg tima. Bio sam traumatizovan od tog neuspeha. Da ne ulazim u detalje kako je došlo do toga, ali bio sam potpuno rešen da odustanem od filma. No vremenom sam realno postavljao stvari, racionalizovao ih i rešio da nastavim. A kasnije… Mislim da ljudi koji razmišljaju moraju da imaju dileme, da postavljaju pitanja, da nisu sigurni, nisu tako određeni. Najbizarniji su mi ljudi kojima je sve jasno i koji nikada nemaju nikakav problem.

Goran Marković: Prvi neuspeh me je traumatizovao Foto: Aleksandar Dmitrović

Znamo da su Vaši roditelji bili glumci i jednom ste rekli da ste rođeni i odrasli u Beogradskom dramskom pozorištu. Pisali ste i režirali dramske komade, vrlo uspešne. Šta ste to pronašli u pozorištu nakon filma, nakon televizije?

– Od početka sam se bavio filmom i nisam prema pozorištu imao poseban afinitet, sve do jednog trenutka. A taj trenutak je bila 1996. godina – kraj užasnog rata i sredina užasnog perioda – kada sam rešio da se više ne bavim filmom. Nisam, ruku na srce, to ni mogao, jer je baviti se filmom u to vreme podrazumevalo kolaborirati sa režimom Slobodana Miloševića. I ja sam rešio da napravim neki tekst sebi za dušu. Tekst za “Turneju” nastao je iz jednog mračnog raspoloženja, mog privatnog, i ja sam to odneo u Atelje 212. Tada je Svetozar Cvetković bio upravnik, a Cici Dimić dramaturg. Oni su to pročitali i rekli da žele da naprave predstavu. Odjednom sam shvatio da je pozorište moj dom, moja kuća, jer su me prihvatili. Bio sam u psihološki beznadežnom stanju, a onda sam se u pozorištu vratio kući.

Nakon toga sam mnogo radio u pozorištu. Pošto sam odrastao i radio u mnogim pozorištima, ja ih razaznajem po mirisu. Različita različito mirišu. Narodno pozorište miriše na znoj balerina i baletana, Atelje na alkoholna isparenja, Beogradsko dramsko ima neku strašnu memlu, koja je neiskorenjiva. Kada uđem, ja udahnem taj poznati miris i osećam se da sam u svom drugom domu.

Šta mislite, kada bacite pogled na čitav svoj opus, šta se promenilo tokom svih ovih godina, a šta je ostalo isto? Kakav ste Vi kao autor u svim tim medijima, da li je išta pretrajalo ili se sve menjalo tokom vremena?

– Ne znam, teško mi je da sebe posmatram objektivno. Prošlo je 50 godina od zviždanja u ovoj sali. I preživeo sam. Imao sam nekoliko puta trenutke kada sam mislio da bi možda mogao da se bavim nečim poštenim. Nečim što rade ljudi, a ne neki umetnici, koji su superproblematični likovi. Ali ipak sam ostao u svemu tome i mislim da tih 50 godina nešto govore i same po sebi – zaključio je Goran Marković, a Ivan Velisavljević je pozvao publiku da ispravi nepravdu od pre 50 godina i aplauzom isprati velikog stvaraoca sa scene.

Izvor: Telegraf

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



2 komentara na tekst Variola vera – nekoliko decenija posle

  1. valentina

    03/02/2014 at 18:22

    molimo vas da mi omguqite prevod ov literatuo u medicin pod naslovom:varilo vera

  2. Pingback: "Variola vera" je priča o bolesti društva

Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.