Ulogujte se / Kreirajte profil

Време и простор албанске колонизације

Хронологију албанске колонизације доста je тешко установити у свим њеним појединостима, поготову ако сe жели добити једна динамична демографска слика по историјским етапама овога важног збивања. Према историјским подацима и антропогеографским реконструкцијама почеци колонизације падају још у XVI век, али тај први период није обележен масовношћу нити успева да поремети етнографску ситуацију ни кроз следећа два столећа. Први масовни таласи колонизације наилазе на самом крају XVII века, када сe користе тешке прилике на целом подручју ратних операција из 1689. Тада су покренуте веће српске масе, а, с друге стране, продор исламизованих Албанаца од тада битно мења своју природу: сада je то насилно потискивање и протеривање српског народа са његове земље. Током XVIII века осећа сe већ на једном општем плану намера да сe овај српски простор у целини поседне и присвоји. Tа намера у судару са ослободилачким покретима српског народа на Балкану, како ћемо видети, добија у XIX веку и своје прве програмске изразе. Тек овим насељавањем Албанаца у последња два или три века битно сe мења етнографска слика овог простора. Додуше, насељавање Албанаца започето на преласку из XVII у XVIII век није тада и завршено; етнографска слика коју видимо данас није створена у то време. Према томе, није могућно тврдити не само то да je Косово од искона албанска земља, већ ни да je то земља коју албански народ држи у целости и потпуно последњих двеста година. Уместо тога, било би тачније рећи да je Косово са западном Македонијом земља коју албански народ постепено и насилно поседа и одузима од њених словенских становника. Недовршеност тога процеса огледа сe у историјској чињеници да никада албанска колонизација није текла без отпора и борбе, те да сe мора говорити и о непрекидности ослободилачких напора српског народа да сe одржи или врати на земљу која му je отета. То je без сумње важна, једна од најважнијих компонената целога овог питања, која историји српско-албанских односа придаје обележје актуелности чак и када сe ради о збивањима од пре сто, двеста или више година.

knjiga_o_kosovu

У тренутку када сe Србија могла отиснути у први рат за ослобођење, 1876, етнографске границе албанског продора на исток достигле су своје најдаље тачке, свој најшири географски оквир. Непуна два века после заметања тога великог таласа, значи, албанске су сe насеобине налазиле у Топлици, на домаку Ниша; у простору Јабланице и Ветернице ближиле су сe Лесковцу, а Врање je већ било окружено албанским насељима. Штавише, у непосредној близини Врања, код Грделичке клисуре, албанска je бујица пресекла Јужну Мораву и преплавила Масурицу. Заузевши Варденик [побивши чобане раселили су ово село], Албанци су почели угрожавати Власину и надирати у Крајиште, на данашњој бугарско-југословенској граници. Јужно од Врања, заузевши Горњу Мораву, прешли су били и Моравицу, држали прешевско развође моравског и вардарског слива, пресекавши на тај начин главну балканску комуникацију, и надирали ка Пчињи. Исто тако, од Тетова, Гостивара и Кичева ширили су сe према Вардару, у правцу Калдрма Богаза и Суходолице ка Скопљу, а од Кичева ка Поречу и даље на Вардар. По западној Македонији биле су већ расуте веће или мање албанске енклаве, са јасним усмеравањем ка Тиквешу и даље, преко Вардара, у источну Македонију. На северу угрожени су били – западно од Топлице – крајеви око Ибра и нарочито Новопазарски санџак, где сe албанска струја сусретала са босанско-муслиманском односно српском исламизованом струјом.

Ваља напоменути да je јужно од великих македонских језера етнографска граница албанског народа после масовне колонизације у другој половини XIV века углавном била стабилизована и да сe ни на крајњем северозападу, према Старој Црној Гори и Брдима, та граница није битно померала са своје линије из XV века. Њена покретљивост сe испољила на широком сектору од Проклетија до Охридског језера, па и то претежно на правцу Призрен-Ниш, где су сe Албанци и нашли најдаље, преко 200 км, од своје матичне области. С обзиром на то да сe миграција Албанаца никада није природно заустављала, него је показивала тежњу да сe настави, може сe са много вероватноће говорити и о њеним даљим, неоствареним правцима. Главни објекти ове експанзије налази ли су сe у централним балканским областима на главном правцу – Ниш, и даље према Дунаву низ Мораву, можда и низ Тимок ка Видину, а у сваком случају и према Софији – нешто јужнијим правцем преко Крајишта и Знепоља; на јужном сектору простор Скопља био je важан објекат албанске експанзије [укључујући и сам град Скопље], а потом и цела вардарска долина ка Солуну. То све значи да je потенцијални простор албанске експанзије била цела Македонија и цела Србија, вероватно и западна Бугарска, а на другој страни читав коридор Старе Рашке, преко кога би сe остварио непосредан додир са босанским муслиманима. Но када сe погледа оно што je заиста остварено до 1878. године, најдубље промене са најтежим последицама за однос између српског и албанског народа, и за судбину Србије уопште, одиграле су сe на Косову и Метохији, на “нишком” правцу.

Косово, Метохија и призренска котлина, како вели Цвијић, спадају у област разноврсног и највише измешаног становништва; северно од планине Рогозне су етнографске прилике много једноставније. Зато je Цвијић и започео 1900. године “скупљати податке о етнографском саставу сваког села на простору између Шар-планине и Рогозне”, и тиме покренуо систематска антропогеографска истраживања читавог јужнословенског простора, с обзиром на феномен и значај великих динарских миграција: “почевши од краја XIV века па кроз турско време до наших дана, испремештано je скоро све становништво на простору од Велешке клисуре на Вардару па до Загребачке rope”, а “главну масу тих што сe крећу и насељавају чини динарско становништво, чији су, опет, главни део стари Рашани, народ српске средњовековне државе. Услед тих сеоба je знатно измењен распоред народа на Балканском полуострву”.

Значај овога општег Цвијићевог закључка је и у томе што сe на целом овом јужнословенском простору у светлу сталних и опсежних миграција тешко може говорити о дуготрајнијем генерацијском континуитету становништва на једном географском подручју. Другим речима, ни у једној области, била она етнички хомогена или хетерогена, не може сe очекивати висок проценат старога становништва, мало je “старинаца”. Није, пак, свеједно да ли je реч о становништву једнога истог народа које сe обнавља и подмлађује новим генерацијама својих досељеника, или о досељеницима другог народа: у првом случају, не само што сe не мења етнички и национални лик једне области него сe он утврђује и чини још снажнијим. У другом случају, када су досељеници другог народа, може сe променити етнички карактер области и ова може да буде изгубљена. Управо то сe дешавало на Косову. Српско становништво које данас тамо живи само je једним малим процентом “стариначко”, оних старих рашких, немањићких српских родова без сумње тамо више нема. Српско становништво сe мењало и обнављало захваћено селидбеним струјама још од краја XIV века, а поготову у великим ратним и социјалним кризама почев од краја XVII века. Српски народ сe на Косово стално и досељавао, а не само исељавао, па јe тако и дошло до појаве да сe врло стари српски досељеници сматрају већ старинцима. Ипак, постоји и у овом случају етнички, а посебно језички континуитет у којем сe чувају све битније особине говора старијих слојева или претходника млађега, досељеничког слоја српског народа. Одржавањем прастарих родова, али још више досељавањем млађих, одржавао сe континуитет српског народа на овој територији. Према томе, та историјска и етнолошка чињеница да су сe Срби и досељавали у област Старе Србије, или су сe кретали по њој [у тзв. “унутрашњем сељакању”, како кажу антропогеографи], никако не може имати исту вредност и тежину као феномен насељавања Албанаца у овој области. Насељавањем Албанаца област је постепено и на махове све више губила своје српско обележје, досељавањем Срба из других крајева она je макар донекле одолевала као српска земља, у природној циркулацији становништва.

vijest-3494-500x331

Први српски досељеници на Косову, и они у Македонији, ти “врло стари дошљаци”, покренути су управо из Албаније, тамо је, као што знамо, још од ранога средњег века било доста словенског становништва. Тако сe прва зона албанске експанзије открива и као прва етапна зона словенских миграција из Албаније ка истоку и северу. Како је установљено истраживањем Полога, словенске досељенике су у тој области дали углавном разни крајеви северне Албаније [Љума, Пишкопеја, Мати итд.]. Ти су досељеници избијали у Полог “ношени арбанашким потиском”. Због истискивања из старог краја доселили су сe у Полог многи словенски родови пореклом из појединих, данас албанских села и области старе Србије и саме Македоније. Ови досељеници са запада и северозапада бежали су од зулума. За Мијаке, испрва сточарско племе без сталних насеобина, претпоставља сe да су сe кретали по средњој Албанији код Елбасана, у Буљчизи, на Голом брду и на планини Јабланици. Да ли су Мијаци преко Дрима били у компактној маси или само у појединим насеобинама, данас није могућно утврдити. У сваком случају, потврђује сe закључак да “у прво доба имамо миграције српског становништва из арбанских предела и са леве обале Црног Дрима на исток и десну обалу ове реке”. Када је, пак, реч о Старој Србији, мора сe мислити не само на словенске досељенике из Албаније него и на досељенике из других, угрожених јужнословенских области. Српско становништво je после наглог и јаког албанског досељавања у Горњу Мораву, на пример, бежало у околне, некад и у даље области, али je у накнаду за то пристизало овде друго српско становништво, уздрмано сличним или другим узроцима у своме завичају. Иначе сe за српско становништво Горње Мораве сматра да сe доселило са југа, из прилепског краја, тек у XVI и XVII веку, али предање ових Срба зна да приликом досељавања њихових предака у области није било турског и албанског живља. Интензивно досељавање у Горњу Мораву и Изморник настаје тек од краја XVII века; током XVIII века je уз албанске досељенике доспео до ових области талас српског становништва из разних крајева, па чак и католика из Босне. Разуме сe, најјаче je досељавање Срба у овај крај било из блиских западних крајева, одакле су сe они, покренути албанским миграцијама, исељавали на исток и заустављали у овим областима, док je у њима албански живаљ био још слабо заступљен. Заједно с Албанцима досељавали су сe и Срби чак из Малесије и Љуме.

Четири су тока или “струје” албанског исељавања из матичне земље и ширења по суседним областима. На југу je “струја Тоска” обухватала углавном православне Албанце, те сe почев од друге половине XIV века као вероватно “најјача арбанашка миграција” кретала уздужним епирским путем у средњу Грчку све до Атике и Пелопонеза; Јован Цвијић их после првога светског рата броји у Грчкој на 250.000. То je сад доста пространа зона Епира, коју Албанци зову “Ћамерија”, и која у извесном смислу представља прелазну па и мешовиту грчко-албанску област. [На територији Албаније сачувало сe, тако, и грчко становништво, а у Грчкој има етничких слојева албанског порекла. На обе стране су ове етничке групе изложене дејству спонтане или планске асимилације и денационализације]. Остале три струје ударају на јужнословенско становништво: “струја Шкумбије”, “дукађинска струја” и “малисорска струја”. Прва од њих обухватала je становништво средње Албаније, које сe кретало једним делом старим римским путем Via Egnatia, а већим делом нешто северније од Струге и Охрида, преко високих планинских прелаза. Резултати ове миграције су сразмерно скромни, мада су, и такви какви су, угрозили малобројно словенско становништво Македоније. Прилично разбијене групе Албанаца нису сe могле лако обједињавати због јаког отпора македонских Мијака и Брсјака.  Северније од ове струје текла je тзв. “дукађинска струја”, која je обухватала албанско становништво око Дрима са Миридитима и становништво из области Мата и Лурје. То je она струја која je продрла најдаље на исток, до Масурице и Лесковца. Идући попречним путевима, нарочито зетским, Албанци су превладали најпре у Љуми, а затим и у другим шарпланинским жупама у околини Призрена, у Метохији и на Косову. У новим земљама већина католичких Миридита примила je ислам. Најзад, на крајњем северу je “малисорска струја”, која обухвата малисорска племена махом мешовитог српско-албанског порекла, настањена у долинама Проклетија између Скадра и Метохије. Ова сe струја рачвала у две гране, од којих je једна ишла метохијској и косовској котлини, а друга je преко превоја на Проклетијама прешла у долину горњега Лима око Гусиња и Плава [поглавито Клименти] и у долину горњега Ибра између Рожаја и Рибарића, па сe одатле разливала на запад од Новог Пазара и Сјенице и асимиловала сe са исламизираним српским становништвом. Осим на север, Малисори и Миридити су сe, најзад, последњих векова селили у приморје, од Улциња до Љеша, и у залеђе овог појаса.

Тежиште “метанастазичког” [пресељеничког] ширења Албанаца налазило сe, дакле, на косовском правцу, који je од значаја и за албански продор у Македонију: најозбиљнија колонизација Албанаца у Македонији погодила je управо области јужно односно југоисточно од Шар-планине, а ту сe доспевало из призренског краја. Неку врсту стратегијског кључа представљала je стара српска жупа Опоље, на удару главне, матичне струје албанских досељеника. То je уједно и једна од првих српских исламизованих и албанизованих области. Не може бити споран ранији српски карактер Опоља, али je оно далеко сиромашније остацима хришћанске прошлости у односу на суседну жупу Гору, јер су овде рано извршене етничке и друге промене. Старо српско становништво je још под притиском Кукли-бега [умро 1537] примило ислам, а делом сe, због терора, иселило; доцнији досељеници, муслимани из Љуме и осталих крајева северне Албаније, докрајчили су и последње остатке из хришћанске прошлости. Међу остатке Срба хришћана одмах по њиховом исламизовању нагло су сe утиснули нови досељеници Албанци и албанизовани Срби, ослоњени на јако залеђе области из којих су долазили. Тај процес стапања развијао сe брзо, јер није било верске разлике између досељеника и староседелаца, који су били примили ислам. Најзад, и повлашћен положај Албанаца муслимана допринео je том изједначавању и стапању у једну етничку групу.

Pastrik_01

Учвршћивање Албанаца у призренском крају омогућило им je да продру у северозападну Македонију, у Полог. Притисак дукађинских фисова у овом правцу огледа сe најпре у сталним пљачкашким походима. Још крајем XVI века у једном турском документу [из 1595] наводи сe нека арнаутска тајфа, разбојничка дружина, која je у више махова упадала у полошка македонска села, где je опљачкала, поубијала или ранила многе сељаке. Планине Кораб, Шара, као и венац који даље на северу одваја Косово поље од Метохије, називали су сe “арамијским планинама” [разбојничким планинама]. Организовани по три стотине њих са својим барјактарима, како то описује Р. Николић, прелазили су они преко ових планина даље на исток и отимали по 5000 брава, водећи праву борбу у случају потере. Тиме су припремали терен за насељавање. За ове акције, као и за потоње селидбе, користили су превоје и долине у овом планинској комплексу; по Корабу je још 1914. године било трагова арамијских бусија. Ипак, тек од друге половине XVIII века хришћанско становништво Полога и његова насеља почели су да трпе најкрупније промене, чије сe последице и данас осећају. У периоду дугом око 150 година досељени су многи муслимани Албанци, чије je продирање нарочито било интензивно у току XIX века. Затим je наступило извесно насељавање хришћанског словенског становништва из Македоније, Србије и Албаније, па велико прегруписавање становништва по насељима, узмицање нашег живља, прелажење у ислам [целих родова и много жена и девојака], албанизовање и друго, о чему сада има доста података у предањима појединих родова. У свему томе овде су пресудну улогу одиграли политички, а не економски или социјални фактори [тетовске албанске паше и зулум]. Сукцесивним досељавањем и природним прираштајем у овом раздобљу Албанци су сe у Пологу веома раширили и бројно јако нарасли, тако да су они извршили велику етничку и верску промену у области. До тих промена дошло je не само насељавањем односно размножавањем Албанаца него и постепеним а у крајњем збиру масовним исељавањем словенског становништва. Етнички састав Полога, дакле, измењен je коренито тек у новије време: до почетка XIX века овде су у већини хришћани Словени, а данас “су у већем броју полошких села Македонци сведени на успомене које потпуно бледе”. Истраживач овога краја, Јован Трифуноски, вели да сe у неким селима приликом испитивања осећао “као код самртника који већ издише”, јер je у многим полошким селима све угашено и изгледа “као да у њима никада није ни било Македонаца”. Исламизованих и албанизованих Македонаца у сеоском становништву Полога je најмање 7,71% од укупног броја Албанаца у овој области, а сигурно их има још, јер сe сви не могу са сигурношћу утврдити, пошто су неки релативно давно поарбанашени, па су њихови данашњи потомци заборавили своје порекло, а има и таквих који о поарбанашавању не причају и када знају. Из северне Албаније води порекло 88,72% свих полошких Албанаца. Почетак досељавања сада постојећег албанског становништва у Полог пада око средине XVIII века. Другу групу чине они родови [око 30 %] чији су сe преци досељавали у току друге половине XVIII века, а трећи период чине прва половина XIX века, када Пологом влада Абдураман-паша, Албанац, и када сe досељава највећи број албанских родова [око 50%].

Подробним историјско-антропогеографским проучавањем Полога одлично je разјашњен модел читаве колонизације. Чак ни у шарпланинској жупи Сиринић [у сливу Лепенца], тридесетак километара источно од Призрена, Албанаца није било све до средине XVIII века; они сe у Сиринић насељавају у највећем проценту у току друге половине XVIII и почетком XIX века. Крупне етничке промене извршене су и у Качаничкој клисури и суседном Скопском Дервену тек од друге половине XVIII и у XIX веку. У Скопско поље Албанци сe спуштају тек у првој половини XIX века, углавном за управе Хамзи-паше, Албанца, који je помагао досељавање муслиманских Албанаца из Албаније односно из етапних области њиховог пресељавања, који су допирали у сва села чинећи зулум хришћанском становништву. Сви Албанци у Скопском пољу су досељеници.

За метохијски крај Хас под Паштриком установљено je да je у њему у току XVII и XVIII века “извршена потпуна етничка смена: дотада чисто српски крај, постао je арбанашки”. Постепеним насељавањем Албанаца и поарбанашивањем исламизованих Срба у крајњој линији дошло je у другој половини XIX века [не раније!] до потпуне измене етничког стања у Xасy. Данашње албанско становништво већином je пореклом од сразмерно скорашњих досељеника из праве Албаније, а мало je родова који су несумњиво или врло вероватно староседеоци и српског порекла, или старији досељеници.

0102-500x654

У својој монографији о Метохији Милисав Лутовац je са много разлога закључио да je та област била још од средњег века, али и у XVI веку, “са етничког становишта, једна од најхомогенијих српских покрајина”. Битне промене сe догађају тек у XVII веку, и то крајем тог века, са општим поремећајем услед ратова. Додуше, није безначајно да сe у самом Призрену и ближој околини етнички однос битно мења и српско становништво излаже највећем притиску тек у XIX веку. Тада су, на пример, католичке па исламизоване Фанде из Миридита населиле поседе манастира светог Марка и светог Петра Коришког код Призрена, а потом протерале и Србе из тих села. И овде je главни талас албанских колониста продирао из Дукађина и Љуме, уз Дрим и Бели Дрим; читава област јужне Метохије била je потом “одскочна даска” за даљи продор и ширење на исток и југоисток, у много већој мери него онај стари, средњовековни албански “џеп” око Ереника [Рибнице], између Јуника и Ђаковице, северно од жупе Хас.

Тридесетих година XIX века je у Метохији, у сваком случају, становништво било измешано. Статистике из тога периода су прилично непоуздане, али je сигурно да су основне етничке групе Срби и Албанци, и да сe Албанци јавља ју као већина само у једном делу ове области, док су “на осталој територији пећког, призренског и приштинског пашалука масу становништва представљали Срби; већих албанских оаза ван Метохије било je тада у Качанику, планинском пределу Голака, у Лабу и југозападној подгорини Копаоника [“Митровачка Шаља”], у Горњој Топлици са центром у Куршумлији, и у Пештеру”.Заслужују пажњу бројке из статистичко-етнографског прегледа који даје Јозеф Милер, према стању у 1838. години. Он даје податке за три вароши – Пећ, Призрен и Ђаковицу, али су му главна статистичка обележја верска и језичка припадност. У Пећи je од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога je 2108 кућа муслиманских [српског матерњег језика, дакле исламизованих али још не и албанизованих Срба!], према 102 хришћанске српске куће [тј. 95,4% према 4,6%]. Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, у Пећи je свега 4,17%. Милер додаје да je Пећ пре пада Деспотовине [1459] била много већа варош, али je потом број становника опао услед вишекратног исељавања Срба – 1459, 1481, 1690, и 1740. године. У Призрену je Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, свега једна шестина [4150 Албанаца од 24.950 становника], Срба хришћана и муслимана око 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара je 1/12, а Турака Османлија свега 1/60. Укупно je 6000 кућа, 24.950 становника. Јевту Дедијера, који 1913. године пише о Новој Србији, изненађује велики број призренских Срба, али додаје да нема разлога не веровати Милеру, који je у својој статистици употребио турске харачке спискове. Занимљиво je да међу призренским Србима има мало старинаца: већином су то досељеници из оближњих села и вароши, затим из Тетова, Дебра, Црне Горе и Тиквеша. Ђаковица je тада претежно албанска варош: Албанаца муслимана и католика je 80,76% [17.000], а Срба хришћана и неалбанизованих муслимана, тј. муслимана српског језика, 18,05% [3800]. Док je у Пећи, Призрену и Ђаковици живело око 58.000 варошког становништва, дотле je у сва три округа било укупно 195.000 лица [пећки – 65.000, призренски – 78.000, ђаковички – 52.000]; од тога je хришћана [Словена, Арбанаса и Цинцара] 81.000 [пећки – 31.000, призренски – 29.000, ђаковички – 21.000]. У пећком и призренском пашалуку хришћани су према муслиманима у односу 81.000 према 114.000, тј. 41,54% према 58,46%. Свакако да je и по селима, слично случају у Пећи, примећује В. Стојанчевић, било Срба муслимана. По етничком пореклу, по говорној основи, велика већина становништва говорила je српским језиком, пошто исламизација тада још није довела и до албанизације. Занимљиви сe односи добијају дубљом анализом: у пећком округу, када сe одузме број варошког становништва [око 11.000 муслимана према 1000 хришћана, укупно око 12.000], у унутрашњости санџака живи око 30.000 хришћана и само 23.000 муслимана, што значи да Срби 1838. године чине већину сеоског становништва у пећком округу [56,6%]. Албанска већина добија сe у ђаковичком округу, где сe нарочито осећа присуство католичких Албанаца, али je ту било и исламизованих Срба: свих 300 муслиманских становника села Злокуће су, по Милеру, исламизовани Срби. У призренском округу je ситуација најмање повољна за хришћане: док у самој вароши Срба има око 4/5 [заједно с малим бројем исламизованих, то су углавном православни хришћани], дотле у селима на 45.000 муслимана долази само око 8000 хришћана, тј, скоро 85:15. Стојанчевић закључује исправно да су овде ранији процеси исламизације оставили највеће последице. Основну масу муслимана у призренском округу чинили су исламизовани Срби и албански досељеници углавном из суседних крајева, али и из Албаније. Главно подручје исламизованих Срба овде je, свакако, Гора, затим Средска и предео око Ораховца у Метохији. Један део раније исламизованих Срба с краја XVIII и почетка XIX века претопио сe у Арбанасе, о чему сведочи Ами Буе око 1840. године. Ho ипак, укупна анализа Милерових и других података показује да je, “како по свему изгледа”, крајем прве половине XIX века српски етнички елеменат био претежнији од албанског, премда сe процесом исламизације и албанизације смањивао у корист овог другог.

3665_Prizren-Srbija-500x375

Такво je стање метохијског подручја, где сe, без обзира на погранични карактер ове области и њену непосредну близину матицама албанског миграционог таласа, одржава каква-таква етничка равнотежа, чак местимице и са српском већином, читавих 150 година после велике сеобе. Албанска колонизација текла je даље на исток у овом раздобљу са још слабијим демографским ефектом. У том погледу je веома значајна ситуација области Косова у ужем смислу речи, која je у односу према метохијској области била следећа етапна зона ширења и насељавања албанског народа. Сеоску масу становништва су на Косову за првих векова турске владавине чинили хришћани, Срби. Албанаца, и то не само муслимана него и хришћана, практично није било на Косову ни почетком XVI века ни доцније у XVII веку. Највећи број Албанаца досељен je на Косово од средине XVIII века па до четврте деценије прошлог века. Пресудан поремећај равнотеже догодиће сe још касније, са пристизањем и насељавањем у овим крајевима албанских избеглица [“мухаџира”] из ослобођених крајева Србије после 1878, о чему ће посебно бити речи.

Косово je, иначе, кључна област за даље наступање Албанаца према истоку и североистоку. Из јужног дела Косова плавила je албанска насељеничка река област Горње Мораве и Изморник, тзв. “Косовско Поморавље”. Интензивно досељавање настаје тек од краја XVII века и траје близу сто педесет година, сукцесивно, у етапама. Северно од Горње Мораве сe простире Новобрдска Крива река, значајна средњовековна српска област. И овде до насељавања Албанаца долази најраније крајем XVII и почетком XVIII века, а не са доласком Турака. Пре краја XVII века Албанаца никако није ни било у Кривој реци, сем нешто рудара у Новом Брду; пресудна промена у етничком односу je тек 1878. године. Источно од Горње Мораве и Изморника je широка област Кумановско-прешевска Црна гора. Ту су Албанци почели да сe досељавају тек у другој половини XVIII века, у виду ситних сеоба, “чији je крајњи износ врло знатан, и које сe одмах не запажају”; према закључцима Јована Цвијића ситније дуготрајне миграције, које пролазе неопажено, највише мењају етнички састав појединих области.Још касније су сe Албанци муслимани населили у Моравици. Кумановска област je, такође, област измешаног становништва, углавном од XVIII века. Према проучавању Ј. Хаџи-Васиљевића, Албанци су 1909. године чинили једну четвртину казе [среза]. Тридесетих година XIX века они су прешли линију данашње железничке пруге и испели сe на сам венац Рујна [село Сушево], али до Козјака нису доспели. Претопили су знатан проценат српскога елемента. Прешевска област, у основним цртама, пружа сличну етнографску слику као кумановска област. Срби су у време Хаџи-Васиљевићевих истраживања [у очи балканског рата] сачињавали две трећине становништва; српски елеменат заузимао je источне, а албански западне крајеве области. Компактна маса албанског становништва je у подножју Карадага и у Моравици. Српско-албанска етничка граница je почетком овог века долина Моравице и западно подножје Рујна. Од 35 места тада су већ 24 чисто албанска; но велик je и број албанизованих Срба.

Са Косова je албанска колонизација захватила Лаб односно Мало Косово, а преко ове области и превоја на Преполцу спустила сe ова струја у Топлицу. Топлички град Прокупље био je све до 1878. мешовито насеље Албанаца, Срба, Черкеза, Цигана и Јевреја, са знатном албанском већином. У другој половини XIX века крајњи албански изданци преко Топлице били су већ на домаку Ниша. Најудаљенија српска села у правцу Ниша у која су Албанци продрли била су: Ново Село, Горња Девча, Доња Девча, Клисурица, Џигољ, Кординци, Лукомир и Влахово. Експанзија je по свом резултату била брза, мада je њен ток био постепен. На пример, у попису кнезова српских села прокупачке нахије из 1743. већина je сигурно српска, али већ пред рат 1876. у многим овим селима није више било ниједног Србина. Центар Топлице у току њене албанизације био je у ствари варош Куршумлија.

У Пољаницу и ветерничку Клисуру Албанци су сe почели досељавати тек од друге половине XVIII века, када су те области биле насељене српским народом, као и сва села западно од Пољанице, откуда су Албанци надирали. До 1878. године у Пољаници и Клисури било je неких 18 албанских села. У близини области Виногоште [старом Иногошту] Албанаца je тада било у селу Лепеници, а у непосредној близини Врања налазило сe 8 албанских села. Раније него у Пољаници Албанци су сe населили у Масурици. Изгледа да су у ову област око данашње Сурдулице, на десној страни Јужне Мораве, дошли као католици, па су потом примили ислам, вероватно још у другој половини XVII или почетком XVIII века.

1954_083-500x396

Покрет Малисора према северу, без обзира на извесну спутаност и ограничени ефекат тих миграција, није од мањег значаја него продор широког снажног таласа дукађинске струје ка Морави и Софији. Он заслужује пуну пажњу, не само зато што сe одвијао у простору тзв. “босанског пута”, који ће као један од главних стратегијских праваца на Балкану бити предмет спорова и борбе великих сила, него и због тога што je у питању област у најнеоспорнијем смислу српска – област Старе Рашке. То je, како сe зна из историје средњег века, онај прави, етнички и цивилизацијски најплоднији заметак српске државе и културе. Област сe простире у сливовима Лима, Ибра и Tаpe. Читавим својим јужним појасом она сe наслања на зону изузетно снажне албанске колонизације, на Косово и Метохију, али и на матичне северноалбанске области Велике Малесије. Отуда je и она постала објекат албанске експанзије, пре свега као изразито сточарска област, а потом и као зона важних балканских комуникација. Но, треба начинити разлику између мирних сеоба, које су сe наставиле на некадашња средњовековна сточарска кретања албанских, црногорских и влашких племена, и милитантног, освајачког поседања или планске колонизације, коју je вршила или штитила турска власт. Први je случај Ругова, у средњем веку српске области. Први помен Албанаца у Ругову je из 1737, када je патријарх Арсеније IV Јовановић пребегао из Пећи преко Ругова у Васојевиће; патријарх je гостољубиво примљен у арбанашким “становима”, привременим летњим сточарским насеобинама у планини. Традиција Руговаца зна да су њихови преци најпре овамо долазили са стоком само лети, те да су они за пашу користили не само данашње руговске планине већ и Мургаш, Смиљевицу, Хаилу, Глођију, Штедин и Нићинат. Временом су почели појединци да остају и да сe ту стално насељавају. Данас у Ругову живе искључиво Албанци муслиманске вере, пореклом из малисорског католичког племена Климената, у изворишту Цијевне у Проклетијама, који су сe доселили вероватно у првој половини XVIII века.

Југозападно од Ругова, у горњем Полимљу, налази сe Плавско-гусињска област, средњовековна жупа Плав, у то доба прилично густо насељена само Србима. То сe види из Скадарског дефтера [1485], али и из пописа Скадарског санџака од Марјана Болице, сто тридесет година касније [1614]. Од средине XVII века почињу сe самовољно насељавати по овој котлини албански Клименти и Кучи, конкуришући другим српским и албанским досељеницима из Малесије и Црне Горе који су били муслиманске вере, али претежно српског језика. Обе варошице, Плав и Гусиње, биле су такође са мешовитим становништвом, чији je матерњи језик био српски. У области сe одржало поред српског становништва у мањој мери и муслиманско становништво српског порекла и језика, као и албанско становништво. Српске су остале области Зла Ријека [око данашње Андријевице] и нарочито Будимља [око Берана-Иванграда], која je била велика и несавладљива препрека за албанско и српско муслиманско становништво жупе Бихор [око Бијелог Поља]. Српске породице из црногорских Брда, досељене овамо, примале су ислам, а довођене су и муслиманске породице српског језика из удаљених крајева [неки чак из Осијека, после пада Славоније у аустријске руке]. Неколико je слојева становништва од средњег века до данас, али огромну већину сачињавају брђански досељеници после 1690. године. Источно од Бихора и Корита су жупе Рожаје и Штавица у изворишту Ибра, где je преовладало муслиманско и српско-албанско становништво [православни Кучи и латински Клименти]. Међутим, албански сe етникум овде није одржао: обе заједнице, без обзира на веру и порекло, говоре само српски, једино четири мала села говоре албански. Највећи етнички поремећај десио сe касно, тек после 1878, када су плански колонизовани муслимани српског порекла. Област Ибарски Колашин, низ Ибар до његовог скретања на север, смењује своје српско становништво крајем XVII века, но сви покушаји Албанаца из Метохијског Подгора да сe прошире на север према Новом Пазару ломили су сe о колашински отпор, нарочито народа села Брњаци. Они су за последњих сто година били бедем према албанском надирању из Метохије и низ Ибар. Новопазарска котлина, између Рогозне, Голије и Пештерске висоравни, политички je и духовни центар најстарије српске државе. Густо насељена Србима до великих сеоба, она ни тада није потпуно запустела. Један део Срба je исламизован; то су муслимани српског говорног језика, област ка којој je нарочито гравитирала малисорска струја из Албаније, односно из Метохије и са Косова, али без успеха. Међутим, у самом географском центру области Старе Рашке налази сe Пештер, “транзитно-етапна област у кретању становништва”. Њено насељавање несрпским елементом плод je планске колонизације од стране турске власти, а не спонтаног пресељавања становништва. После учешћа Климената у аустријском рату против Турске скадарски везир Ходаверди-паша Махмудбеговић, у намери да сe ослободи њиховог притиска на Скадар, силом пресељава један део католичких Климената из Малесије на Пештер 1700. године, па je то уједно и “прва страна етничка групација досељена са стране у област Старе Рашке, коју су у својим радовима забележили Јован Цвијић и Јован Томић”. Њихова je даља судбина веома сложена: изложени притиску да приме ислам неки сe враћају борећи сe у Малесију [1700, 1711], тако да од прве колонизације остаје мало кућа на Пештеру – од 274 куће само 50. Ho тај остатак je ипак језгро око којег сe потом окупљају нови досељеници из Малесије, па и црногорских Брда.

После српских устанака почетком XIX века, примећује Милисав Лутовац, Турци почињу да поклањају већу пажњу раније забаченим и споредним крајевима, обнављају стара и подижу нова упоришта за одбрану и ширење ислама. Тако настају, поред Новог Пазара и Пријепоља, Бијело Поље, Рожаје, Колашин, Плав итд. Подстиче сe исламизација, као и агломерација муслиманског становништва са разних страна на овом подручју, које тиме добија карактер војне крајине. Најсудбоносније промене догодиће сe, ипак, тек после 1878, када сe овде насељавају мухаџири из околних крајева Црне Горе и Босне, чиме сe отвара процес својеврсне хетерогенизације целе области. У свему томе Албанци нису успели да ухвате дубљег корена, али je ова област – од 1878. позната као Новопазарски санџак – због своје нове муслиманске концентрације постала изузетно значајна за српски народ, пресецајући природну везу између Црне Горе и ослобођене Србије на веома сличан начин као што je косовско-метохијски албански “клин” пресекао природну и друштвену везу српског народа Моравске Србије са Македонијом.

Насељавање Албанаца у српским земљама од XVII века до нашег доба оставило je у историјској свести српског народа крвави траг насиља. За долазак и присуство албанских досељеника везују сe многа предања о масовном и појединачном зулуму, о пљачки, погрому и протеривању Срба са своје земље. Иако су лични односи међу људима и суседима разне народности могли да буду, па су и бивали добри, укупна слика албанске колонизације je мрачна, и ту заиста никаква улепшавања нису могућна нити умесна. Историјска свест народа сe оправдава масом чињеница, веома одређених и нимало легендарних. Не може сe о томе, дакле, говорити као о “претеривању”; није у складу са историјском истином прича о “природном” силаску пренасељених пастира са гладне планине у плодну, тобож напуштену равницу. Постоји у наше време и таква тежња да сe историја албанских сеоба подвргне извесном “козметичком третману”. Тако, на пример, у другом издању Енциклопедије Југославије о албанским сеобама каже редакција тек оволико: “ново насељавање Албанаца у опустошена подручја мијењало [je] народносну слику становништва. Албанске сеобе нису биле само дио смишљена плана турске државе да напучи опустјеле крајеве ради својих порезних и војних потреба, како су то чиниле све државе, него и посљедица тешких животних прилика брђана и сточара, неизбјежан господарски процес надирања према плодним долинама на Косову и у Македонији, узрокован глађу за земљом и потенциран тиме што су након ратова и сеоба остајала ријетко насељена или пуста подручја”. Оваквим сe тумачењем албанских сеоба сасвим олако прелази преко чињенице да су та “пастирска” кретања значила, у ствари, и у крајњем свом резултату, освајање и отимање туђе земље и уништавање српског народа на његовом матичном историјском подручју. Исто тако, тиме сe прећуткује околност да су насиље над српским народом албански брђани и сточари вршили под окриљем туђинске, османлијске власти, користећи све предности које je исламски поредак давао муслиманима у односу на обесправљену хришћанску рају. Тиме сe, најзад, потпуно заташкава једна битна чињеница – да су албанском колонизацијом током последња два века натеране на исељавање и прогнане огромне масе српског народа, и да то никако није насељавање “ретко насељених и пустих” подручја, већ управо инфилтрација, разбијање и денационализација компактних и густо насељених области.

Потискивање македонских Мијака из дебарског краја, на пример, речито илуструје тај процес. Крајем XVIII века, претварањем вароши Дебра у центар албанских бегова и спахија, без обзира на то да ли су то одметници или штићеници султанови, насиље над Мијацима постаје неподношљиво, те сe расељавају читава села. У Старом Селу између Галичника и Сушице људи су због великог зулума морали по свршеном послу закопавати “сач” и “черепна” да не би дали доказа да имају хлеба, јер им je од уста отиман; најзад су морали да сe pаселе.Поготову у раздобљима већег осамостаљивања албанских бегова на подручју Дебра почетком XIX века колонизација je добила размере геноцида. Неки Далиб-бег у Дебру систематски je насељавао Албанце из средње и северне Албаније у Горњој Реци. Слао je Албанце тамо као своје поверенике и чуваре, преко њих прикупљао порезу и десетак, па су за овима многи други Албанци дошли у Горњу Реку као овчари, козари и слуге. Но, као муслимани, они су повлашћени међу хришћанима, и нико им није могао стати на пут да не чине безакоња. Албанци су тако заузимали земљиште хришћана у селима Врбјану, Дубову, Трници, Штировици итд. У Танушу због ових зулума такође није остало хришћана. У осталим селима Горње Реке старе хришћанске породице одржавале су сe на тај начин што су сe неке потурчиле. Под притиском Албанаца у Горњој Реци дошло je и до померања мијачких породица на исток. Средиште насилника je Трница и Штировица. У близини Трнице постоји пећина звана Шпела Амет Шерета, где je овај зликовац уморио преко сто људи. Ту je бачен и стари учитељ српски, последњи од старе школе, Хаџи-Јермонтовић из Врбена. Убити хришћанина није значило ништа. Кад убију хришћанина, вели истраживач ове области Тома Смиљанић, говорили би Арнаути једни другима: “Ска нурџон! Je врау њи Шкин!” [Није ништа! Убијен je један Словен!].

Кичевија пружа масу примера бруталног насиља и геноцида. Код цркве из XIV века у селу Лазаровци налази сe гробље са натписима, по којима сe види да je ретко ко од домаћина умро природном смрћу, већ су их Албанци немилице убијали. “Мије сме пађале од оф на леле!”, кажу људи. Када je неки Арбанас убио сина једној Српкињи, прича Т. Смиљанић, нико није смео да јој приђе и да je теши. Пришао јој je убица и рекао: “Ћути! ћути! Ете му било писано jа да га убијам!” – на шта му je мајка убијенога одговорила: “Хвала ти, када сe бар ти нађе да ме утешиш”. Стариначко становништво православног села Трајчевог Дола [сада Трапчи Дол] било je брсјачко, али сe разбегло према Кичеву осамдесетих година XVIII века, када су на њих напали Албанци из Зајаса. Има, пак, и примера одлучног и успешног отпора. Село Тајмишта, настало у збегу, пружало je организован отпор; село су качаци палили више пута, али сe оно ипак одржало пркосећи свим недаћама.

Историја албанског насељавања Полога има у свом средишту управо уздизање у власти тетовских паша албанског порекла. Окружени албанским “тајфама”, које су залазиле у сва села чинећи зулум хришћанском становништву, они су највише допринели да сe етнички лик Полога толико измени. Због албанских зулума народ je бежао из својих старих насеља и прикупљао сe у другим већим селима или варошицама, или сe исељавао из области, па су сe у тако испражњена села увлачили и преовладавали досељени муслимани Албанци [Катрање, Горње Фалише, Јаребино итд.]. Масовно разбојништво качака [одметника] још од XVIII века представља, са друге стране, извор трајне несигурности и исељавања Положана: позната су многобројна јатачка села, ослонац качака у овој области [Ђурђевиште, Калиште, Пршовце, Симњица и др.]. Најдаље до средине XIX века Албанци су успели да побију све народне главаре који су са мање или више успеха штитили села и организовали оружани отпор народа.

Подаци о исељеницима у Пологу указују да je православног становништва раније било скоро у свим данашњим селима [137 села], а такође и у неким данас расељеним селима. Сада од постојећих полошких села у 65 њих нема више ниједног православног житеља; види сe, исто тако, да je наш свет напуштао Полог само када више у њему није могао опстати: неке je истерало то што су им земљу одузели досељени муслимани, други су бежали због убиства, из страха од освете, због сиромаштва и сличног. Пошто би сe поједини Албанци населили у полошка села, њихове породице су и даље одржавале везе са својим крајем у северној Албанији. Hа тај начин су стално привлачили рођаке и познанике, чим би сe из матичне области иселио један члан, са њим су сe и други селили онамо где већ имају саплеменика.Досељавање Албанаца махом сe вршило у мањим групама, понекад и појединачно. У почетку je тај процес, ако изузмемо групна насиља организованих качачких дружина, текао нешто мирније, јер су нови досељеници били малобројни према старијем затеченом становништву. Осим тога, досељеници су живели само по појединим местима, а земље и паше било je у обиљу, тако да старинци нису одмах ни увидели опасност која им прети од досељеника. Прираштајем проширени после насељавања, Албанци захватају много земље и размножавају више стоке, тако да je сукоб између њих и старинаца постао неминован. Исход je по правилу био поразан за старинце, при чему су у овој борби Албанци, као повлашћен елеменат, испољили већу енергију него старинци и пуну безобзирност према овима. У многим полошким селима могу сe прикупити подаци и успомене о сукобима и борбама између досељеника и старинаца. Ови су сe знатним делом исељавали, али су једним делом и сатирани. Одржали су сe само местимично, по ивицама своје старе области, у бедним приликама. Вреди навести неколико примера из Полога. Од како су у село Форино почели да сe досељавају муслимани Албанци, македонски становници у току XIX века постепено су сe исељавали, док сe нису сасвим иселили [тек почетком XX века]. Неки Манасија са децом био je последњи Македонац православне вере у Форину. Њега су заједно са сином Стојком убили сеоски Албанци око 1936; последња кућа Македонаца у овом селу разорена je после овога рата. Село Корито било je македонско, а сада je албанско. Албанци су сe доселили у време тетовских паша почетком XIX века; паша је прецима данашњих родова најпре нудио да сe населе на котлинском дну код села Тенова, али су ови имали доста стоке, нарочито оваца, те су због подесне паше изабрали Корито на Сухој гори. У Лопушник су сe крајем XVIII века доселила браћа Мусли, Ислам и Уко, из албанског села Србинова, а по позиву Македонаца из Беловишта да им буду “сејмени” [чувари]. После досељења они су “со зулум” купили земљиште у Лопушнику, плативши власницима само 60 гроша, и тако су на том земљишту Албанци основали посебно насеље.[ Забачено село Железно Речане било је нарочито од почетка XIX века често нападано и пљачкано, а људи му за ситнице убијани [“трган народ”, како веле мештани]. Сељаке из Горње Ђоновице су убијали на паши, у шуми, на њивама, грабили им стоку итд. Стара Симњица и њен православни манастир потпуно су пропали у једном од аустријско-турских ратова. За време тих догађаја у Симњицу су дошле три албанске породице из Мата у Албанији. Оне су позвале у помоћ Албанце из Падалишта и Србинова и са њима напали на Симњицу и на манастир. Од калуђера остао је у животу један, који сe приликом напада није десио у манастиру, а остали су били побијени; игуман je био запаљен. Албанци који су раселили старо село и разорили манастир остали су у Симњици. Да не би били малобројни, они су касније позивали и друге саплеменике из Албаније да дођу у њихово насеље, па je тако Симњица постала муслиманско-албанско село. У селу Џепчишту налазио сe манастир св. Богородице. Једном, када је народ био скупљен у манастиру, дошли су “Турци” [муслимански Албанци] и запалили манастир заједно с народом.

IMG_0328-1024-500x375

Потпуно иста слика добија сe и проучавањем области на главном удару албанске експанзије током XVIII-XIX века, од Метохије до Топлице и Масурице. Колонизација Албанаца je од самог почетка праћена неподношљивим терором, који je, узет у својој укупности, узрок масовном исељавању Срба. На Косову у ужем смислу, на пример, проучавање узрока за исељавање Срба из њиховог завичаја или из етапне области њиховог повлачења пред албанским валом открива управо те чиниоце Навешћемо само неколико примера. Доганџићи у доњој Гуштерици су избегли од Тетова зато што су поубијали арамије [албанске разбојнике] у својој кући. И Каралићи у Коњуху напустили су пећки крај пошто су убили неког Албанца итд. Ова убиства су долазила у одбрани части или имања. Неки су због тих насиља напуштали куће и имања и селили сe и без “падања на крв”. Сојевци у Топличану иселили су сe из Сојева у Горњој Морави зато што као ковачи нису хтели Албанцима да кују мотике преко реда, а Бошковићи у Бабином Мосту су напустили своје село Борчане “у Карађорђево време”, јер су, како им предање вели, Арбанаси тада на планини због буне у Србији чинили велики зулум. Исељавали су сe Срби и да избегну присилно потурчивање. У заузимању земље за своја насеља Албанци су врло често били безобзирни, а када су наилазили на отпор у томе, њихова je агресивност била још безобзирнија. Српско становништво добегло у област Горње Мораве напустило je свој завичај углавном због зулума, у које спадају убиства, пљачке, отимање имања и жена и слично. Велика албанска насиља, у различитим облицима, главни су узрок и сељакању српског народа у самој области Горње Мораве. Врбичани су у Команац побегли “од гађање”, тј. од покушаја убиства од стране Албанаца. Јанцићи су из Жегре прешли у Доњу Будригу, јер су им тамо Албанци уграбили две девојке, па хтели и трећу. Реч “зулум” означава овде сва насиља и нечовештва, под њом сe подразумева уцена [“рабуш”], убиство, протеривање са имања и отимање имања, “печење” ужеженим вршником, “ударање на образ” [силовање], рад на потурчивању итд. Зулум je био толико неиздржљив да сe махом бежало испред Албанаца. Ово сељакање није вршено на махове, већ неосетно и постепено, тако да je услед његова сукцесивног трајања долазило и до тога да у неком селу не остане ниједан српски дом. У овим случајевима није долазило до тога да село потпуно запусти, него је само вршена смена становништва, јер су сe Албанци у оваква села, ако не пре а оно почетком њихова расељавања, увек лако увлачили и тиме потпомагали започети процес. Упадљива je чињеница да су сe Албанци мање сељакали, а то не стога што су млађи у овим областима, већ зато што их на ово нико није приморавао. То што je речено за Албанце важи и за исламизоване и албанизоване Србе .

У области Куманова Албанци су сe насељавали углавном на два начина: планском колонизацијом од стране турских власти после великих српских сеоба на север од краја XVII века, и друго, убацивањем у насељена српска села, поступним насељавањем из суседних северних и западних предела. О продирању Албанаца у српска села у XIX веку има и писаних докумената. Они најпре као самци освоје који српски дом и имање и протерају Србе, па онда доведу и своју породицу. Јован Хаџи-Васиљевић наводи случај села Думановце, као пример поступног увлачења Албанаца у српско село, и насиља “изнутра”: “Убивав ги, палив ги, пљачкав ги, али они не остаљав своје куће и село; и остаља ли сe онај красоћа” – наводе сe речи мештана. Испитивањем порекла појединих породица види сe како су Албанци потискивали испред себе Србе и како су сe ови поступно уклањали испред Албанаца Тако сe, на пример, зна да je врањска породица Машутковићи старином својом из села Врбана у коме одавно нема ниједне српске душе, па да сe, бежећи испред Албанаца, пресе лила из села Врбана у село Рељан, кад су сe Албанци јаче почели ширити и у Рељану, она сe одатле преселила у село Леосоје, док сe није, најзад, преселила у град Врање. Оваква је била судбина многих српских породица које су потискивали Албанци. Цела Горња Пчиња je, у ствари, уточиште бегунаца који су сe овде склањали од албанског зулума – из околине Прешева, Куманова, Врања, Гњилана, Косова, Пољанице, Пусте Реке и из других крајева који леже југозападно, западно и северозападно од Горње Пчиње.

Метод албанске инфилтрације описао je P. Николић према изучавањима Пољанице. Први су сe Албанци, каже он, насељавали махом на превару, и тек после су сe насилнички ширили, отимајући имања становницима. Када су сe досељавали, били су јадни и жалосни. Најпре би обично долазили сами, а после су им стизале породице. Кукали би и преклињали да их становници у селима, где су наишли, приме на конак. Ови су их из сажаљења примали у своју кућу, али сe Арнаутин није више удаљавао из куће. Чим му стигне породица, смести сe у кући, избаци све што му не треба, па ће онда рећи ономе који га je примио на конак: “Ја идем чак из Малесије, сад иди ти!”. Тако су сe заселили први досељеници Арнаути готово у свима, нарочито пограничним селима Пољанице. Када су сe тако настанили, почели су потом насилнички да сe шире у осталим селима. Тако су сe насилнички засељавали и Арнаути из блиских голачких села Најпре су убијали чобане, а потом су сe водиле праве борбе приликом косидбе ливада, становници су их у први мах увек одбијали [Доброшево, Дреновац, Рождаце], али су их ови најпосле ипак расељавали. Исто тако, свуда сe могао евидентирати још један начин злоупотреба службе чувара и заштитника [“дерудекџије”]. У Масурици су сe први досељеници Албанци у први мах населили ради заштите становника у селу. Када су потом економски ојачали и намножили сe, почели су сe дојучерашњи чувари насилнички ширити. Најпре су почели убиствима расељавати становнике села Масурице, а потом и остале. У селу Масурици убили су два детета и принудили становнике да сe селе. У Сурдулици су насилнички притисли нека имања, убили Стевана Пусуљу и населили сe. Потом су почели отимачине у Алакинцу, Длугојници, Лменчи и редом по свом Масуричком пољу. У Алакинцу имали су најпре кошаре, па су сe потом стално настанили. У Длугојници су држали у први мах трмке [пчеле], па су потом прешли и тамо сe населили. Тако су редом захватали село за селом. Становници су узмицали у блиска планинска села. На осамдесет до деведесет година пре Николићевог истраживања [тј. 1824-1834] насилнички су заузели и Варденик, пошто су убиствима раселили то село.

Насиље као главно обележје албанске колонизације и основни узрок великих исељавања јужнословенског становништва у Македонији и Старој Србији истиче и Јован Цвијић још у свом капиталном делу Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије [1911] “Као у Дебар и Голему Реку, и у Кучево, Зајас, Копач и Пореч све више продиру Арбанаси. Где још нису продрли и настанили сe, јављају сe у четама као зулумћари, пљачкају стоку и одводе у Дебар, одводе и уцењују децу, нападају на села, тиме учине најпре немогућним рад и живот у селима, јер сe најпре напусти сточарство по планинама и обрађивање земљишта, које je даље од села. Опасно je и гору сећи за грађу и алатке, то сe може само још око села радити. Становништву сe, дакле, таквим зулумћарством одузму сви животни услови и оно мора ићи у печалбу. Према томе печалба становника из Кичева и Пореча није знак ни неплодности земљишта ни густе насељености, већ несигурности, као што je случај и у Малој Реци. Познато je, даље, да многи печалбари остану у земљама у које иду. Овако готово опустела села морају имати арнаутске најамнике или деруденџије, који их чувају. Они или неко од њихових најпре сe населе у словенским селима, и место по шумама зулумћари су сада у селу. Они држе везу са својим саплеменицима у Дебру и ови их помажу. Настају отмице имања, убијања, и словенског становништва постепено нестаје и исељава сe. Тако je у Копачу село Другово страх за своју околину. Тим начином je и мало село Бракјан у Поречу опасно за околна села постало”. Цвијић описује и метод насељавања Албанаца у тетовској области [Доњи Полог], у суштини на исти начин као и знатно касније Јован Трифуноски: “Најпре су [Албанци – Д. Б.] заузели планинска села око Шара а затим сe постепено спуштали у тетовску котлину, коју, поменуто je, још нису ни у пола освојили. Као претходници и весници миграције дошле су најпре арнаутске арамијске чете, које су отимале стоку, разваљивале бачила и онемогућиле шарском становништву опстанак; упоредо с тим ишло je насељавање по неколико арнаутских кућа у селима. Оне су после дозивале своје племенске и братствене сроднике или због тога што су ово боље и пространије паше или по једној арбанашкој особини: Арнаути истог братства и племена воле сe и помажу и један би другоме дошли у помоћ и на велике даљине и поред велике опасности; тим арнаутским групама од кућа по српским селима била je потребна таква помоћ”.

Принудним исељавањем Срба из Старе Србије учвршћивали су сe последњих двеста до триста година резултати једнога од изузетно драматичних освајања у историји Европе новијих времена. Поставило сe зато питање о узроцима и природи овога сложеног историјског, етнолошког и социолошког процеса. Како je и зашто дошло до покретања ове велике албанске сеобе на исток, и зашто je она довела до тако крупних последица?

Јован Цвијић je први посветио сву потребну пажњу овом питању, не задовољавајући сe традиционалним представама. Te су сe представе о овом збивању сводиле на следећу схему: Срби у великим сеобама с краја XVII и почетка XVIII века напуштају Косово; на “испражњену земљу” насељавају сe албански брђани и шире по њој, разгонећи насиљем “мали остатак” српског становништва. Цвијић je, међутим, уочио да сe албанске сеобе из Албаније, као и српске са Косова, јављају у склопу једнога далеко ширег збивања, којим je захваћено читаво динарско становништво од Велешке клисуре до Загребачке горе; оно je обележено постепеним, али у крајњем резултату масовним пресељавањем и премештањем народа на овако означеној територији. У различитом ритму, сва ова кретања, која je Цвијић назвао “метанастазичким”, почињу још крајем XIV века и трају до наших дана. Албански народ je једним својим делом захваћен овим процесом и учествујући у њему утиче на његов развој и ток. Морају сe зато видети сви узроци метанастазичких кретања на Балканском полуострву, закључио je Цвијић, да би сe одговорило и на питање како je и зашто дошло да исељавања Срба и до албанске колонизације српских земаља.

Најпре су уочени и на прво место стављени историјски и психолошки узроци. Почетни импулс покретању маса дало je турско освајање: то су сеобе проузроковане турском најездом крајем XIV и током XV века; то би био први метанастазички талас, којим су покренуте јужнословенске масе Македоније и Србије, а потом и Босне, и бацане у етапама на север и у западне крајеве. Током првог раздобља турске владавине долази до изражаја и утицај јаничара на расељавања, заправо “данка у крви”, којим сe све до 1676, када je укинут, сваке четврте године одузимала петина деце од шест до девет година ради исламизације и регрутовања. Да би то избегли, људи су бежали у шуме и у планинске области или сe исељавали на територију Аустрије или Венеције. Уосталом, “ово узимање деце у току два и по века имало je иста дејства као да je сваке четврте године била по једна миграција”. Сеобе су проузроковане и аустријско-турским ратовима, најпре у раздобљу XV и XVI века, а потом до краја XVII и у XVIII веку. Велике сеобе сe догађају, према томе, у низу других, покренутих из истих узрока, у склопу или услед војних операција, турских према северу или аустријских према југу: и у једном и у другом случају премештане су сразмерно велике масе српског становништва. Улогу узрока метанастазичких кретања имају зато и буне, углавном у току XVII и XVIII века; после сваког устанка, редовно безуспешног, покретао сe побуњени народ са свога огњишта да сe спасе од турског погрома. Цвијић наводи и крџалијске хорде као узрок расељавању, а пошто их састављају углавном Албанци муслимани, вреди навести шта тачно Цвијић о томе каже: “Крајем XVIII и у почетку XIX века формирала су сe у европској Турској многобројне крџалијске хорде. Овим именом су назване”, објашњава Цвијић, “пљачкашке чете. Међу њима су биле најпознатије оне које су сe скупљале око Али-паше јањинског и Пазван-Оглу видинског. Било je и других, мање познатих. У ове чете су ступали људи разних народности, поглавито Арбанаси. Без вере и закона, крџалије су живеле на рачун хришћана и били су њихови најсуровији угњетачи. Пустошили су села и читаве области, нарочито у шопској зони и у централним и пиндским деловима Полуострва. Становништво сe повлачило пред њима и растурало у свима правцима”.

Сви ови историјски узроци, названи тако зато што су им непосредан повод историјски догађаји, преплићу сe са психолошким и моралним мотивима. Цвијић то одлично објашњава: “Најважнија je она унутрашња узбуна коју осећа потчињено становништво према завојевачу, нарочито кад je оно развијене националне свести; сличне су врсте и психолошка стања, која сe развијају услед притиска и суровости завојевача”. При томе би сe ваљало ослободити заблуде, сматра Цвијић, да су бежање пред завојевачком војском главне сеобе, тим пре што сe тада свет одједанпут у масама крене. “Постоје и друге, по своме демографском резултату куд и камо масовније сеобе, а оне су изазване економским или психолошким узроцима, најчешће у комбинацији; иако сe при овим сеобама ретко кад у једанпут крену велике групе становништва, већ су то махом мање групе, најчешће поједине породице, па су им и кретања спора. Оне су сталне, трају вековима, пролазе мирно, махом неопажено, и њима сe у ствари највише измени етнички састав становништва појединих области. Тек кад сe узму у обзир економски и психолошки узроци”, каже Цвијић, “онда je јасно зашто су најмногобројније миграције потицале из Динарске системе, нарочито из њених карсних области”.

Шта је, дакле главна карактеристика сеоба изазваних економским узроцима. То је “исељавање становништва из земаља које су привредно слабе у земље које су економски снажне; констатује сe, дакле, увек знатна разлика између земље матице, која је осредњих и слабих средстава за живот, и земље насељавања, која сe редовно одликује већом плодношћу и разноврсним изворима за људски живот”. Највећа разлика између земље матице и земље колонизације на Балканском полуострву je између карсних области и планинских крајева динарског система, с једне, и Шумадије, северне Босне, Славоније, Срема, Баната и Бачке, с друге стране. То je, по мишљењу Цвијића, главни узрок што су из Црне Горе, Старе Рашке и Херцеговине вековима текле миграционе струје према поменутим земљама. Ствар je у томе што у карсним зонама динарског подручја има мало зиратне земље, а прираштај становништва је велики. И у нормалним годинама постоји несразмера између извора за живот и броја становништва, па сe тако један део становништва мора исељавати да би сe други део исхранио и одржао. Ту сe стичу услови за “природну и сталну” миграцију. Цвијић запажа и постојање целога једног “циклуса развијања”, али од турског освајања ка нашем добу: становништво сe повлачи у планине, у повољним климатским условима и “здравом патријархалном” режиму тако досељено [односно избегло] становништво сe увећа знатним прираштајем; област постаје мала и поједина племена и групе улазе у “љуте борбе, до истребљења, ради проширивања територије за пашу”; побеђена племена и групе сe исељавају, најпре у ближе, а потом и у даље области динарског горја; сточарима постаје тесно, па доцније, изгледа тек од XVII века, у масама почињу да сe исељавају у удаљене ниске и плодне крајеве, у којима су разноврснија средства за живот, за разним олакшицама за рад и живљење. Пренасељеност у области колонизације, опет, изводи становништво поново у планине, па сe цео круг тима затвара и циклус понавља. Уз то сe морају узети у обзир и климатска колебања. Гладне године су нарочито покретале народ на пресељавање. “У северној Албанији, северно од реке Маће, у планинској области Миридита и Малисора, која и у најбољим годинама не може својим жетвама исхранити становништво, често су сe у рано пролеће сретали изгладнели људи и жене који силазе у Метохију, у Забојану и Задриму. Зато су из ових области стално полазиле метанастазичке струје у поменуте крајеве и Косовску котлину, а неродне године су их само ојачале”.

Цвијић посматра и нарочите друштвено-економске узроке, кметски режим и чифчијски систем, који je особито подстицао многобројне унутрашње миграције, у границама једног вилајета, када je зависан сељак – најамник [чифчија] прелазио из једног читлука у други, да би код другог бега [читлук-сахибије] нашао боље услове за живот.

Цвијић, дакле, придаје економским узроцима метанастазичких кретања на јужнословенском подручју велики значај, али напомиње да je и економским и психолошким миграцијама “служио као квасац који изазива врење турска владавина и морално и економско стање њоме створено”. Разуме сe, објашњење не би смело да буде поједностављено нити у једном нити у другом правцу не може сe свести на економске узроке, као што није могућно ове велике покрете маса објаснити ни само историјско-политичким околностима. До сеоба, оних “великих” на махове, као и других, постепених но трајних, долази очигледно када сe стекну разноврсни услови. Економски услови су подлога на којој je било могућно да сe покрене и развије велики поход албанског народа на исток, али ће тек у нарочитим историјским и друштвеним околностима ово пресељавање “сточара” и “брђана” постићи ефекат присвајања и денационализације српских територија и геноцида над српским народом. Постоји, наиме, квалитативна, битна разлика између албанских и других динарских миграција, без обзира на то што су им исходишта, економски и географски, иста.

Сигурно je да су “честе гладне године у пренасељеним Брдима гониле људе да траже изворе за живот”, како вели Лутовац говорећи о пореклу становништва у Рожајама и Штавици. “Једни су га налазили истискујући слабије из своје средине, који су сe морали некуд селити. Кад није било више простора и јачи родови сe одлучују на сеобу, пошто су претходно четовањем упознали и осигурали место где ће сe населити”. То мишљење, које сe заснива на наведеним претпоставкама о демографској експлозији у планинским областима динарског система, преовлађује у једном делу српске антропогеографске литературе. Атанасије Урошевић, на пример, говорећи о Новобрдској Кривој реци, каже да сe код Албанаца као узрок исељавања из ранијег завичаја најчешће наводи “тескоба земљишта”: није било места за живот, што ће рећи да сe у њиховој земљи матици у XVII веку почела јављати пренасељеност становништва, па сe сувишак морао исељавати. Своја истраживања Косова исти аутор закључује констатацијом да су узроци досељавања албанског становништва на Косово разни, али су међу њима “свакако најважнији и најопштији привредни узроци”. Релативна пренасељеност у северној Албанији тражила je, наводно, одушке, а она јој сe указала делимичном испражњеношћу Метохије, Косова и суседних области по исељавању једног дела Срба из њих према северу у аустријско-турским ратовима крајем XVII и у првој половини XVIII века. Узроци албанском продирању према косовско-метохијској области, уопштено je на другом месту, углавном су економске природе: слабо земљиште у планинској и кршевитој северној Албанији било je фактор за исељавање становништва, али je тај фактор и по турском освојењу Старе Србије и Албаније слабо долазио до изражаја све до краја XVII века – због релативно густе насељености српскога живља на Косову и у Метохији и његовог отпора према самовласном албанском продирању. Ово je било омогућено тек историјским догађајима с краја XVII и у првој половини XVIII века, када су српска насеља и српски живаљ у косовско-метохијској области постали “разређени”. Тада je почела јача струја албанског досељавања.

Нека су друга истраживања, међутим, ставила у сумњу општу вредност ове “економско-социјалне” теорије о узроцима насељавања Албанаца. Још je P. Николић у свом значајном раду о ширењу Албанаца, говорећи о њиховом насељавању крајњих североисточних области у Поморављу од краја XVII века, приметио да све говори у прилог томе да сe они нису овамо ширили због какве пренасељености у својој домовини, већ су их на ову страну нарочито упућивали и насељавали; постојао je изгледа код Турака нарочити систем насељавања, чији je циљ био слабљење и распарчавање српског живља и приближавање ка границама тадашње Србије. Он сe пита зашто су Албанци дошли чак овде [у Топлицу и лесковачки крај, одн. у Пољаницу и Клисуру] када je крај био насељен, а према западу je било још крајева ређе насељених или и без насеља. Објашњење за ово налази у томе што су Албанци у те “далеке северо-источне области” нарочито били упућивани, како би заузимањем Ветерничке и Грделичке клисуре прекинули везу између српских земаља северно и јужно од тих клисура, и да у случају рата сметају српско продирање уз Мораву, као што сe доиста и догодило 1878. године. У пресудност економских мотива у свим областима северне и западне Македоније, посумњао je Јован Трифуноски, који je подробно истраживао ове области. Он изричито вели, на пример, за Полог: “Испитао сам порекло свих арбанашких родова који данас живе у полошким селима, али ни од једног нисам чуо да су им сe преци ту населили зато што су ту дошли на прехрану. Таквог досељавања има само код неколико поарбанашених, раније српских родова пореклом из призренске Горе”. Релативно сиромаштво претходне области као економски узрок досељавања Албанаца идентификовано je у радовима овог истраживача само у Кумановско-прешевској Црној гори. Иначе сe на целом овом подручју иза досељавања Албанаца може препознати политички фактор, турска власт и политички интерес. Турска држава je сама подстицала албанску колонизацију: Албанци су досељени углавном као муслимани, то јест главни носиоци и ослонац турске власти. Штавише, оспорена je теза о демографској експлозији у матичној области и испражњености области колонизације: “Њихова матична област за време Турака није била пренасељена и Арбанаси су улазили у полошка села чије je становништво хришћанско и словенско”.Примећено je сасвим тачно да je, на пример, Качаничка клисура својим природним и привредним особинама доста слична пределима у северној Албанији, и да због тога муслимански досељеници пореклом из Албаније “нису долазили привучени јаким економским узроцима, већ што су њихову миграцију у ову важну стратегијску и средишњу балканску област Турци нарочито упућивали”. То важи и за Скопски Дервен, који “није повољнији од многих предела у Арбанији”. У свим овим случајевима, по мишљењу Ј. Трифуноског, ради сe о планском насељавању Албанаца са циљем да сe разбије компактни словенски живаљ у областима које су сe од краја XVII века дизале на устанак; да сe помоћу муслиманско-албанских колониста прекине додир између Југословена на северу и југу; да нови становници буду сметња ослобођењу хришћана, и да турска држава има више становника муслиманске вере дуж појединих важних стратегијских комуникација. Стога су Албанци, у Пологу, на пример, запосели све излазне и улазне тачке на полошким саобраћајницама, па je на тај начин словенско становништво Полошке котлине одсечено и заграђено Албанцима са свих страна. Оваква планска насељавања муслиманских Албанаца и других неосманлијских муслимана [према томе и муслимана српског језика] вршила je турска државна власт све до 1912. године и у другим нашим крајевима [Метохија, Косово, околина Скопља, Куманова, Врања, Пелагонија, Овче поље итд.]. Управо je главна дужност албанских колониста била да сe боре заједно с турском војском против сваке опасности споља и изнутра, да држе под контролом словенско-хришћанско становништво [рају] те да олакшају експлоатацију овог подвлашћеног становништва. Они су зато, поред знатних повластица [бесплатна земља, шуме, пасишта], имали и своју војну организацију на челу с барјактарима. Историјски je потврђено да су тетовске паше, сви албанског порекла, условили и помагали досељавање многих полошких Албанаца, омогућавајући им да бесплатно [и без казне] захватају читаве атаре старијих словенских села.

Албанија и пограничне јужнословенске области, за разлику од ових, удаљених области Македоније, још су представљале ређе насељене крајеве.

Да je било плана у насељавању произлази и из појаве што сe првобитни малобројни муслимански досељеници из Албаније овде нису насељавали груписано у једно село или у мањи број села, већ су распоређивани обично од једне до пет породица у свим селима. Чест је случај да су сe ради распоређивања по области још при самом досељавању исти родови и породице цепали дајући малобројне албанске становнике за по више насеља.Установљено je, поред осталог, да сe бекство појединих Албанаца од крвне освете не може узети као узрок од већег значаја, јер je то махом појединачно насељавање, које без поменутих других побуда не би могло довести до великих албанских миграција.

Оправдано je, дакле, говорити и о политичким узроцима албанских сеоба. Како je то добро приметио Васа Чубриловић, “расељавање и насељавање становништва од увек je било важно средство разним државама у разна времена кад су хтеле да осигурају своју премоћ у појединим балканским земљама”, а последица свега je “да балканске земље често мењају етнографску слику, особито после ратова и устанака”. Долазећи из Азије, донели су Турци из ње и један од најстрашнијих али и најсигурнијих начина да сe укроти један народ или осигура посед једне земље, познат још старим Асирцима и Вавилонцима: уништити или проредити расељавањем несигурно становништво и заменити га новим поузданијим. Турска га je често употребљавала на Балкану.

Према томе, два су основна чиниоца албанске колонизације: економске прилике и турска политика. Ако занемаримо до сада непотврђену теорију о пренасељености планинских подручја као цикличном узроку сиромаштва и метанастичког кретања брђана према равници, остаје као сигурно да je опште осиромашавање планинског становништва и немогућност да сe опстане на својој земљи примарни импулс за исељавање из ње, било оно привремено или трајно. Осиромашеним сточарима у планинама Албаније плодне равнице и жупе Метохије, Косова, Поморавља и западне Македоније постају особито привлачне у доба општег економског пропадања и кризе турског феудализма на Балкану. Усмеравање ових миграционих токова углавном према српским земљама источно од албанских планина само донекле je условљено “разређивањем” српског народа у раздобљима великих ратова и устанака на тој територији, али то није био ни главни разлог ни битна околност која je албанску колонизацију навукла на ове земље. Кључна je околност – исламизација Албанаца, отуда и њихово повлашћено место и одбрамбена функција у турском систему, од краја XVII века све више угроженом плановима европских сила да реше Источно питање, као и тежњом самих балканских хришћана да поново дођу до своје слободе и државности. Турци су, дакле, нарочито од почетка XVIII века из политичких и стратегијских разлога помагали колонизацију муслимана на осетљивим тачкама и правцима Тако je албанска колонизација српских земаља и делимично Македоније била изведена подстицањем и уз подршку турских власти, пропраћена исламизацијом, асимилацијом и суровим насиљем над српским и македонским народом током читавог XVIII и XIX века.

Но, без обзира на све узроке који доводе албанске колонисте у Метохију, на Косово, у Топлицу и Поморавље, у северну и западну Македонију, сви сe истраживачи слажу у томе да je главни узрок исељавању српског и македонског становништва, и у локалним и у ширим димензијама, управо албанска колонизација и насиље као њен вид и метод. Поготову je српски народ жртва не само једне стихије него и плана о његовом физичком уништењу на једном веома широком простору.

Углавном у XVIII и XIX веку створио сe албански клин, који сe, по речима В Чубриловића, “ослањајући сe основицом Дебар-Рогозна на своје етнографско залеђе, дубоко зарио у наше земље, допро до капије самог Ниша и раздвојио наше северне земље од јужних. Овај албански клин je од велике важности за политичке и културне везе наших земаља са севера и запада са областима око Вардара. Он je био она пречага, која je током целог XIX века сметала Србији и Црној Гори да развију онако јаку акцију у Јужној Србији како су желеле”.Широким појасом правца запад-исток, тј. од Косова преко Качаника, Куманова и Бујановца, све до Пчиње, “албански насељеници као живи бедем раздвојили су југословенско становништво на северу од оног на југу. Тако су била пресечена међусобна сељења и међусобни утицаји између југословенских покрајина на југу и северу. Свима областима јужно од овог албанског појаса биле су пресечене и културне везе и сва мешања са осталим југословенским подручјима на северу. Ове наше покрајине постале су удаљене једне од других више него да су их раздвајале стотине километара”.

Књига о Косову, 1985.

Димитрије Богдановић

(11. октобар 1930, Београд – 14. јуни 1986, Београд) је био српски историчар, историчар књижевности и богослов. Бавио се и изучавањем византијске књижевности као и патристиком.

Ostali tekstovi Dimitrija Bogdanovića na P.U.L.S.U: Srpska država i AlbanciŠirenje Albanaca po jugoslovenskim zemljama

oprema teksta P.U.L.S.E

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *