Не покоравам се и нећу се покорити! – писма 15-огодишњег Хермана Хесеа након покушаја самоубиства

Ulogujte se / Kreirajte profil

Не покоравам се и нећу се покорити! – писма 15-огодишњег Хермана Хесеа након покушаја самоубиства

.

Become a Patron!

.

Да је Херман Хесе био Степски вук, бунтовник и особењак, видљиво је било још на почетку његовог школовања, при првим знацима меланхолично-депресивног, а убрзо и бунтовничког понашања. Запао је у личну кризу и напустио школу, а све је ескалирало 1892. године покушајем самоубиства, када је имао само 15 година.

Дио пишчеве заоставштине данас су и хиљаде писaма – Хесе је био пасионирани кореспондент – међу којима су и нека, писана родитељима, управо у периоду након покушаја самоубиства, када је био смјештен у менталну установу у Ремсталу, а која су овде први пут у преводу на српски језик. Писма су одломак из књиге Не покоравам се и нећу се покорити! Херман Хесе. Писма, 1881-1904. коју је 2012. године као прво издање на њемачком језику –  и уопште у свијету – објавила издавачка кућа Зуркамп из Берлина, поводом обиљежавања 135 година од рођења и 50. годишњице од смрти Нобеловца.

36                 РОДИТЕЉИМА

Штетен, 11. 9. 1892.

Д[раги] р[одитељи]!

Марија Гундерт-Хесе, мајка Хермана Хесеа Фото-архив Хермановог сина Мартина

Таман сам хтио мало да свирам виолину. Узех гудало у руку, погледах: напољу сунчан дан и нехотице клизну Шуманово „Сањарење“ преко жица. Било ми је пола добро, пола тужно, пола дремљиво. А тихи, тешки тонови одговарали су мом расположењу. Изгубих се у звуцима и маштах о далеком, бољем времену, о лијепим, срећним данима у Болу. И ту, нагли прасак, пискави, погрешан тон. Прескочих жицу. Пробудих се из сна и бијах поново у Штетену. Само једну жицу прескочих, а све друге су биле тачне.

Управо тако је и са мном; моје добро, моју љубав, вјеру и надање оставио сам у Болу.

И, какав контраст: у Болу, у пријатној сали, са драгим и милим познаницима играх билијар; кугле од слонове кости тихо се котрљају, чује се шкрипање креде, смијех и шале. Или, сједим на удобној софи, играм даме са било ким, а поред шуме величанствени акорди Бетовенове сонате.

А овде: сједим у соби, с друге стране летаргично свирају оргуље, доле малоумним, уњкавим гласовима пјевају дјечију пјесмицу. Али, главни контраст је у мени самом. Никада тиха срећа, никад треперава страст из Бола није у мени, него мртва, одвратна празнина. Могао бих побјећи или утицати да ме избаце одавде, могао бих се мирно објесити или било шта, али чему? Срећа је против мене, тата је ионако још бјеснији, него онда када ме је избацио из куће. Доктор говори неповољно или никако – да, дођавола – шта би требало бити са мном. Када би моја слабост била смртна, био бих, прије свега, миран. Јасно ми је да ми у Штетену тако никад не може бити, и кад се од мене силом и неправедно прави песимиста, онда ћу такав и остати. Ако никаква промјена мог положаја није могућа, онда премијештање на мјесто слично Штетену уопште не помаже, онда не требам ни љекаре ни родитеље да ме доведу до очаја и злочина. Ако тати нисам потребан као син код куће или на студијама, онда му ни син у лудници не помаже. Свијет је велики, јако велики и не може му се изаћи на крај.

Напосљетку, чекам Ваш одговор; ако ми немате шта одговорити онда је ствар сасвим једноставна. Још се мало надам, али каква бесмислица!

Видите, Тео ми недавно пише: „Избаци дјевојку из главе већ једном; има на хиљаде других и љепших!“ Исто тако би се могло и Вама написати: „Избаците већ једном младића из главе“ итд, итд.

Х. Хесе

Отац Хермана Хесеа, Јохан Хесе, у младости. Фото-архив Хермановог сина Мартина

Треба ли да вјерујем и истина да ли је
Поточић бистри и Сунца зрак
Рано прољеће и дрвета цват
Бијаху тек пјена и сан?

Талас је сребрнасто жуборио тако
Залазећим Сунцем опшивен пурпурно
Одјекује пјесма веселе птичице
Раздрагано земљом и радосном душом
Тако срећно младо срце бијаше
И одушевљено пут неба гледаше
У широким грудима се тако блажено
Прва љубав и бескрајна радост њихаше
И све тек заједљиви пој бијаше
Што неразумљиво долином одјекиваше
И све то тек умишљено и сањано бјеше
И с јесени испарише?

Онда живи, мој Сунчев зраче
Зимама и у олујама на тебе мишљах
Кроз снијег и лед груди се провлаче
К’о снови о прољећу, љубави и радости,
О Сунце, а кад се вратиш
И пјесму птице у грму чујеш,
Ти тихи ми гроб
Топлином, љубављу и милосрђем обасјај
И прољећу посљедњи донеси поздрав
И мојој љубави пољубац за крај.

Х. Хесе

Након што сам ово написао, стиже татино писмо. Између осталог каже: „Опрости ми све,  чиме сам…“ итд, итд. То звучи врло иронично, иако је можда другачије мишљено.

Од ироније се, пак, највећим дијелом и састоји судбина. Чим видим или разговарам с неким познаником из старих времена, јавља се иронија, а ништа не може јаче загорчати ствар код несрећног и болесног, него иронија.

Тата такође говори о „времену у којем се постаје неко други“. Сасвим право, треба само посљедње мјесеце да погледам: да, ја јесам други. Уопште, цијела свађа се састоји једноставно у томе, да су се сусрела два апсолутно супротна мишљења тамо гдје се очекивало саосјећање.

Ви после овог кукавног живота видите један бољи, док ја сасвим другачије мислим и зато овај живот или одбацујем или желим од њега нешто да имам. Што би можда било од помоћи је – да сам научио – да се понашам као грубијан итд.: тата Штетен назива „најбољим“ мјестом, јер сам ту затворен, а Ви сте ме се засигурно отарасили.

Херман Хесе, фото-архив Мартина Хесеа

О вјерујте, ове хладне изјаве с моје стране нису нешто што ме испуњава и покреће, не, нешто што је сјетни жал за изгубљеним, вјечним прољећем итд., носталгија, али не за Калвом, него за нечим истинским. У живљењу и настојању, надању и вољењу ја видим само заблуду, само варку, осјет, како Тургењев каже: „Пару! Пару“!

Да сам прије неколико мјесеци могао да видим свој садашњи живот, држао бих га за рђав, немогућ сан. Овај хладни полу-учени, полу-практични свјештеник са својим проповиједима, ови необразовани чувари, ови болесници са најодвратнијим лицима и манирима, итд. итд., све то ми је омражено у души и уређено тако, да младом човјеку покаже како је чемеран овај живот. Оно што сам увијек сматрао добром музиком, добром поезијом: од свега тога овде ни трага. Најогољенија, најмрачнија одабрана проза.

Било би ми лакше да сам овде одрастао. Као глатки, ишчаурени лептир, могао бих се касније радовати Сунцу. Али, ја познајем Сунце: поново ће учаурити измигољеног лептира. Али, чему ова објашњења, Ви сте у Клаву, а не у Штетену, ја сам у Штетену, а не у Калву. Ви удишете другачији ваздух од мене, „Херман у Штетену“ Вама је стран, није Ваш син. Баштованство ми је мрско и, откако сам овде, само сам један једини пут био у башти, иако би „требало“ сваког дана да идем. „Свом оцу нисам био потребан и послао ме је у Штетен“, и с тим доста. Сједим ту, јер другдје не смијем бити, и плачем над самим собом, док се истовремено смијем инспектору. Не допуштам да ме приморава. Кад би сазнао да не радим у башти или не читим Ливија онда би ми дао премало да једем и сл[ично], можда би ми пријетио и затвором. То обожава да ради.

Љечилиште Штетен у Ремсталу

Посљедњи атом снаге употријебићу да покажем да нисам машина, коју само треба навити. Силом сам стављен на воз, довезен у Штетен, овде сам и не досађујем свијету, јер је Штетен ионако ван свијета. Иначе сам у четири зида, господине, не покоравам се и нећу се покорити. Кад би инспектор то опазио, страшно би поступио, био бих одран, а све би то било за моје добро! Природа ми, изгледа, није намијенила родитељски дом, породицу, иначе не бисте смјели говорити као Поса:

„Како сирот, како убог си постао,
откако не волиш никог другог до себе“1

Ово нисам заслужио. Ја волим себе, као и свако, није због тога да овде не могу да живим, него зато што ми је потребна другачија атмосфера да бих могао и хтио да испуним свој задатак као човјек. Видите да се напрежем да све објективно разјасним, све приговоре унапријед да одбацим; онда желим и да се најзад одлучи. Кажите – и у Вама ћу гледати странце, кажите – и онда могу да живим и стварам. Шта ми значи што тата по н-ти пут понавља: „Вјеруј да ти желимо добро.“? Ова фраза не вриједи ни пишљива боба. Ја морам бити међу другим људима, могу као и Јулије да кажем:

„Моје срце трагаше за филозофијом, а машта потури своје снове. Најтоплији бијаше ми најистинитији. Истражујем законе духа, али заборављам доказати да исти заиста постоје. Смјели напад материјализма разрушава моју творевину.“2

Када кажем: „Треба да…“ или „Требало би..“, материјализам каже: „Мораш!“, итд. итд. Да, најматеријалистичнији материјализам је овде, сам ваздух овде се чини материјалистичнијим. Овде нема надања ни вјеровања, нема вољења нити се може бити вољен, мало је икаквог идеала, ичега лијепог, естетског, нема умјетности, нема осјећања, оно што је више од пуког рада и јела – отпада, не постоји ништа узвишено на Земљи, никаква виша сила него што су то тренутни претпостављени, никаквог мотива до хладне наредбе, једном ријечју: овде нема духа. Никаква естетска савршеност овде не вриједи, тек неколико племенитих који су овде, дио су бесмисленог пролетеријата, који је овде окупљен. Ја засигурно не захтијевам да са овдашњим људима заподенем неки политички разговор или сл., али ни какав поштен приватан разговор није могућ. А чинити се племенит у овој чемерној маси је, заправо, двоструко опасно, јер болесни ништа не осјећају или дјелимично осјећају. А глупих је ипак неколицина, да би спроводили неспретне интриге.

Нипошто нисам узбуђен, док ово описујем, што и мој чувар може посвједочити, који за ово писмо дјелимично зна. И уопште, покушавам што је могуће хладније и категоричније да опишем овдашње прилике. И, сад питам, само као човјек (јер допуштам себи да имам став против Ваше воље и мојих 15 година): Да ли је у реду младог човјека довести у »Љечилиште за малоумне и епилептичне«, који је – осим тек мањих нервних слабости – иначе сасвим здрав, насилно му отети вјеру у љубав и правичност, а с тим и вјеру у Бога? Знате ли, да сам, кад сам први пут дошао из Штетена, хтио опет да живим и да се борим с недаћама, а да сам сад – овако дјелимично залијечен – духом болеснији него тад? Зар не би било боље, кад би један овакав као што сам ја, био с млинским каменом око врата бачен у море да што дубље потоне?

Не знам да ли се Ви смијете или сте ужаснути, док ово читате; ја сам у сваком случају горко озбиљан и питам можда са замишљене, идеалне, али свакако људске тачке гледишта. Може Вам се чинити бесрамним – јер се оним, што сам у првом, другом и трећем писму рекао између редова, можда нехотице нисте бавили – али то у четвртом писму јасно кажем, јер јасноћу сматрам основним условом у свакој кореспонденцији. Можда кажете: „Али, није то твоја одговорност.“. Али, на несрећу, ја сам напросто у средишту збивања, о мени се ради, и вјерујем да ме се штошта ипак тиче. Ви говорите као »богобојажљиви«:

„Ствар је сасвим једноставна. Ми смо родитељи, ти си дијете и тиме је све свршено. Какво је да је, оно што ми сматрамо добрим и јесте добро.“

Ја, пак, с моје тачке гледишта, кажем: „Ја сам човјек, особа, како каже Шилер, мене је сама природа васпитала и никако ме, никако није лоше обликовала. Ја сам човјек, од природе захтијевам најприје и неприкосновено људска права за све, а затим и индивидуално. Тврдим: никакве заслуге нам не припадају самим нашим правом, него нас је природа за ово или оно одредила. Кажем, иако то у сопственим ми ушима звучи чудно, природа ми није додијелила то право да живим међу малоумницима и епилептичнима. Али, Вама обзири и права онога који није одрастао не значе ништа, то знам, и из тог једноставног разлога, допуштам Вам такав став.

Примијетно је да сам споља бољег здравља, него прије. Спавам као пацов, имам апетит и снагу, главобоља и мучнина одавно су прошле. Духовни рад уопште ме не оптерећује. Откако сам отишао из Маулброна, за 4 центиметра сам виши и 8 килограма тежи. Иако тата мисли да ме разумије, чини се пак другачије. Пишемо писмо за писмом, у сваком стоји исто, а у сваком опет нешто друго!

У сваком случају је врло, врло чудновато да, за једног младића од 15 година, који је иначе сасвим здрав, који је похађао школу итд. итд., не постоји никакво друго мјесто на овом бескрајном свијету осим Штетена у Ремсталу, број 29. Кад бих имао више новца и људског друштва, све бих то заборавио у кафани. Дотле је довела анђеоски чиста и искрена родитељска љубав према сину, дотле да би се он за једно забавно поподне с друштвом радо продао. Сами знате шта је младо, радосно срце, пуно поезије и идеала, знате за жар и одушевљење, знате шта је младалачка љубав и мајски сан, знате да је младост срећно прољеће и лијепо је само због тога што

Распјевано дуж брда и долина је
Све док не настави даље!
Знате како дирљиво благо и сјетно упозорава Гајбел:
О, не мијешајте, не мијешајте се у то!

Овде сваки идеал и свака љубав бива профанисана, погрешно схваћена и исмијана. Кажете, цијели живот је преда мном. Али, младост је управо темељ, јер је срце још пријемчиво за добро и зло. Али, авај, заборављам да сте ви другачији људи, без мане и грешке, као статуе, једнако тако мртви. Да, ви сте прави, истински пијетисти као Никодемус (?)3 : безгрешни Јеврејин. Ви имате другачије жеље, гледишта, надања, другачије идеале, у другим стварима налазите задовољење, од овог и оног живота имате другaчија очекивања; Ви сте хришћани, а ја – само човјек. Ја сам несрећни плод природе, клица несреће у мени самом лежи, ипак, испрва мјесецима вјеровах да могу бити срећан у породичном крилу. Могу сад, као Поса Дон Карлосу, рећи:

» – О, идеја
бијаше дјетињаста, али божански лијепа. Прошли
су ти снови! « – 4

Настављам писмо, а заправо ни сам не знам зашто.

Кад бисте могли завирити у моју нутрину, у ову црну јаму, у којој једина свијетла тачка паклено сија и гори, радовали бисте се и прижељкивали ми смрт. Ту преда мном је Ливије, требало би да радим, а једва да могу! Радо бих и Ливија и његову Лексику, цијелу ову лудницу, Бол, Калв, будућност, садашњост и прошлост и самог себе бацио у ватру. Радо бих побјегао, али куда у ову хладну јесен, без новца и без циља, у сивило? Куда у овој земљи прошпартаној ловцима?По жељи би ми било кад би сад избила револуција, ако би ускоро завладала колера. У свеопштем јаду, мали мирно може умријети. У Болу сам прво научио да се смијем, па онда да плачем, у Штетену сам такође нешто научио: да проклињем. Да, то сад могу! Проклети могу сам себе и прије свега Штетен, онда родбину, мрски сан и заблуду о свијету и Бога, срећу и несрећу. Ако ми желите писати, молим Вас не опет о Вашем Христу. Овде већ виси на великом звону. »Христос и љубав, Бог и блаженство« итд. итд. стоји написано на сваком мјесту, у сваком ћошку, а између – све пуно мржње и непријатељства. Вјерујем да, кад би дух умрлог „Христа“,  Јеврејина Исуса, могао видјети шта је учинио, плакао би. Ја сам човјек, добар као и Исус, видим разлику између идеала и живота тако добро као и он, али нисам тако жилав као Јеврејин – ја!

Будите добро!

Још једном, дакле, молим засигуран одговор на моје писмо, без фраза и увиђавности, али и без срџбе. Иначе остајем итд.

1 Фридрих Шилер, „Дон Карлос“, други чин, 15. сцена.
2
Фридрих Шилер, „Филозофска писма“, том 20 националног издања, Вајмар 1962, стр. 115.
3
Nathanael (Joh. I, 47).
4
Фридрих Шилер, „Дон Карлос“, 1. чин, друга сцена (Дон Карлос Маркизу Поси).
5
Тадашњи израз за жандаре.

http://www.martinhesse-fotoarchiv.ch/attachments/Image/Johannes-Hesse-roemisch-3-641-4-HA-320-Pixel-Breite.jpg?template=generic

Јохан Хесе, фото-архив Хермановог сина Мартина

 

УЗ ПИСМО 36  ОД 11. 9. 1892. :

У СВОМ ОДГОВОРУ   13. 9. 1892.   ЈОХАН ХЕСЕ ПИШЕ:

Понављам, иначе, своју ранију тврдњу да сам сасвим озбиљан да те пустим да похађаш гимназију, под условом да је твоје стање такво, да се од тога може очекивати макар неки успјех. Из твојих писама проговара такав слободарски нагон и гњев према свијету, да не могу да схватим како ћеш, у таквом расположењу и под јармом школског реда и система, издржати и учити, а да то буде корисно и продуктивно. У Маулброну ниси издржао, код куће си се против сваког теби непријатног захтјева бунио, сад псујеш због свега у Штетену. Нисмо те због тога страшно прекоравали. Сматрамо да је то стање усљед болести и да се можеш излијечити, ако сад, као и при првом боравку у Штетену, свему опет добровољно и с надом приступиш. Наду ти засигурно не убијамо. Опет и опет те молим за стрпљење. Ако умириш дух и ако се неколико мјесеци будеш добро и послушно понашао, тад и само тад ће испуњење твоје жеље и самом теби бити љековито. И ја ћу се потрудити.

Не срдим се на тебе. Не срди се ни ти на мене. Ми смо људи, а не богови.

Твој отац Х.

 

37          ОЦУ

Штетен, 14. 9. 1892.

Поштовани господине!

Пошто се чините тако необично дарежљиви, смијем ли Вас замолити за 7 марака или да Вас одмах замолим за револвер. Након што сте ме довели до очаја, сигурно сте спремни и мога и Вашега брзо да се отарасите. Заправо је већ у јуну требало да крепем. Пишете ми: Чак те нисмо „страшно прекоравали“, јер псујем што сам у Штетену. Ово је и мени било апсолутно разумљиво, јер се право на псовање једном песимисти не смије одузети, зато што је оно његово једино и посљедње.

„Отац“ је тек једна чудна ријеч, коју, чини ми се, ја не разумијем. Мора да означава некога, ко се воли и ко се може вољети, онако заиста од срца. Како бих радо имао такву особу! Зар ми не бисте могли дати неки савјет? Раније је било лако напредовати, сад је тешко пробити се без личне карте, пасоша итд. Ја сам 15-огодишњак и надарен сам, можда бих могао наћи мјесто на сцени.

Са господином Шалом не волим да преговарам, црнофраки бездушник ми је мрзак, могао бих га набости. Не допушта ми да видим породицу, као и Ви или било ко други.

Ваши односи са мном чине ми се увијек тако затегнути, вјерујем да кад бих био пијетиста, а не човјек, кад бих сваку особину и склоност у себи преокренуо у супротност, могао бих се с Вама ускладити. Али, ја тако не могу и никада нећу живјети и када бих починио злочин, поред мене сте и Ви криви, господине Хесе, јер сте ми узели жељу за животом. Од „драгог Хермана“ постао је неко други, један свеколики мрзитељ, једно сироче, чији су „родитељи“ живи.

Не пишите никада „Драги Х.“ итд.; то је једна обична лаж.

Инспектор ме данас двапут срео, а ја се његовој наредби нисам повиновао. Надам се да нећемо још дуго чекати катастрофу. Да су бар анархисти ту!

Х. Хесе,

заточеник казненог завода у Штетену, гдје „није по казни“. Почињем да размишљам, ко је у цијелој овој афери малоуман.

Иначе, било би ми драго, ако бисте једном дошли.1

1 Херманова груба писма су имала учинка. 5. октобра је једном за свагда напустио психијатријску установу и послат је на мјесец дана на опоравак у Базел у породицу пастора Јакоба Фистерера, пријатеља његових родитеља, који је водио базелску вјерску школу за дјечаке.

За P.U.L.S.E. писма одабрала и са њемачког превела Барбара Новаковић

Из књиге:

»Ich gehorche nicht und werde nicht gehorchen!« Hermann Hesse. Die Briefe. Band 1, 1881–1904. Herausgegeben von Volker Michels, Suhrkamp Verlag, Berlin 2012. Erste Auflage.
Стр. 101-111, 578-579.

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 4 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments