Срећа: капитализам vs. комунизам – Славој Жижек – Почео бих повезивањем три појма из назива ове дебате[1]– срећа, комунизам, капитализам – преко једног узорног случаја, данашње Кине. Последњих деценија Кина је постала најуспешнија економска прича у људској историји. Стотине милиона људи преведено је из сиромаштва у средњу класу. Како је то Кина успела? Левица 20. века дефинисана је противљењем двема темељним тенденцијама модерности: владавини капитала с његовом агресивном тржишном утакмицом и ауторитарној, бирократској моћи државе. Савремена Кина спаја ова два својства у њиховој екстремној форми: снажна ауторитарна држава и динамика дивљег капитализма. Важно је истаћи, то се ради у име среће већине људи. Да би се легитимизовала власт у Кини не помиње комунизам, већ се радије позива на стару конфучијанску идеју хармоничног друштва.

Али да ли су кинески грађани због свега тога срећнији? Мада чак и Далај Лама тибетански будизам преводи у западни концепт потраге за срећом и избегавања патње – срећа као циљ живота врло је проблематична представа. Ако смо ишта научили од психоанализе, то је да смо ми људи врло креативни у саботирању своје потраге за срећом. Срећа је конфузна идеја и у основи се ослања на неспособност или неспремност субјекта да се у потпуности суочи са последицама својих жеља. У свакодневном животу се претварамо да желимо ствари које заправо не желимо. Стога је, коначно, најгора ствар која нам се може десити то да добијемо оно што званично желимо. Људски се живот у слободи и достојанству не састоји само од трагања за срећом, без обзира колико ту потрагу спиритуализујемо, нити у напору да остваримо своје унутрашње потенцијале. Треба наћи смислену сврху која ће бити нешто више од пуког задовољног преживљавања. Међутим, овде бих додао неколико квалификација.

Прво, живимо у модерној ери и не можемо напросто препустити неупитном ауторитету да нам додели мисију или задатак. Модерност значи да треба да поднесемо терет слободе. Одговорни смо за тај терет. Не само да нам нису дозвољени јефтини изговори зато што нисмо извршили своју дужност, већ ни сама дужност не би требало да служи као изговор. Ми никада нисмо само инструменти неког вишег циља. Оног тренутка када је традиционални ауторитет изгубио своју суштинску моћ, није му се могуће вратити. Сваки такав повратак данас је постмодерни фејк. Да ли се Доналд Трамп заузима за традиционалне вредности? Не – његов конзервативизам је постмодерни перформанс, џиновски его трип. У смислу поигравања са традиционалним вредностима, мешања референци на те вредности са нескривеном вулгарношћу, Трамп је ултимативни постмодерни председник. Ако га упоредимо са Бернијем Сандерсом, Трамп је савршено постмодерни политичар, док је Сандерс у том смислу старомодни моралиста.

Конзервативни мислиоци тврде да порекло наше кризе лежи у губитку ослонца у неком трансцендентном божанству, или вишим вредностима. Ако смо препуштени сами себи, ако је све историјски условљено и релативно, онда нема ничега што нас може спречити да се не препустимо најнижим поривима. Но, да ли је то заиста поука коју смо извукли из линчовања, пљачке и паљења у име религије? Често се каже да религија наводи неке иначе лоше људе да чине добре ствари. На основу савременог искуства, међутим, чини се да је овде прикладнији увид Стивена Вајнберга који каже да док би без религије добри људи радили добре ствари а лоши лоше, а да само нешто попут религије може навести добре људе да чине лоше ствари.

Пре више од једног века Достојевски је у „Браћи Карамазовима“ упозорио на опасности безбожног моралног нихилизма – ако Бог не постоји, онда је све дозвољено. Француски филозоф Андре Гликсман применио је ову критику безбожног нихилизма на 11. септембар и насловом своје књиге „Достојевски на Менхетну“ сугерисао да лекција савременог тероризма гласи: ако Бог постоји, онда је све – чак и дизање у ваздух на стотине невиних пролазника – дозвољено онима који тврде да делају директно у име Бога. Исто важи и за безбожне стаљинистичке комунисте, они су коначни доказ. Њима је све било дозвољено јер су себе сматрали директним инструментима свог божанства – историјске нужности прогреса ка комунизму. То је велики проблем сваке идеологије: како навести добре, пристојне људе да чине ужасне ствари.

Друго: да, треба да носимо свој терет и прихватимо патњу која уз то иде. Али овде вреба опасност суптилног преокрета: немојте се заљубити у своју патњу. Немојте претпоставити да је патња по себи доказ ваше аутентичности. Одрицање од задовољства се лако може претворити у задовољство одрицања. И ту вам нећу као пример навести неоконзервативце: бели, леви либерали воле да клевећу властиту културу и криве евроцентризам за сва наша зла. Међутим, јасно је како се профитира од овог посипања пепелом. Кроз одрицање од властитог порекла, мултикултурални либерали себи су резервисали универзалну позицију: отмено подводе друге који истичу свој партикуларни идентитет. Бели мултикултурални либерали отеловљују лаж идентитетске политике.

Следећа напомена. Жак Лакан је написао нешто парадоксално, али дубоко истинито: чак и када су истините тврдње љубоморног мужа да његова жена спава с другим мушкарцима, његова љубомора је и даље патолошка. Патолошки елемент је то што је мужу потребна љубомора као једини начин да одржи свој идентитет. У том смислу се може рећи и да, чак и када би тврдње нациста о Јеврејима – да искоришћавају Немце, заводе немачке девојке итд – биле истините, што наравно нису, њихов антисемитизам би и даље био патолошки феномен, јер игнорише прави разлог из ког је нацистима антисемитизам потребан. У нацистичкој визији, друштво је органска целина хармоничне сарадње, па је потребан уљез споља да би се објасниле унутрашње поделе и антагонизми. Исто вреди и за однос анти-имигрантских популиста према избеглицама данас, бар у Европи. Узрок проблема који је, тврдим, иманентан савременом глобалном капитализму, пројектује се на екстерног уљеза. Опет, чак и када би били истинити сви наводи о инцидентима са избеглицама – проблеми постоје, признајем – популистички наратив о њима је лажан. Са антисемитизмом се приближавамо теми причања приче. Хитлер је био један од највећих приповедача 20. века. Током 1920-их, многи Немци су своју ситуацију доживљавали као крајње конфузан неред. Нису разумели шта им се дешава са војним поразом, економском кризом, оним што су видели као морално пропадање и тако даље. Хитлер им је онда понудио причу о јеврејској завери: „Нашли смо се у овом хаосу због Јевреја“.

На томе бих инсистирао: причамо себи приче како бисмо имали смислено искуство свог живота. То, међутим, није довољно. Једна од најглупљих мудрости – а углавном су све глупе – каже: „Непријатељ је онај чију причу нисте чули“. Стварно?! Спремни сте да кажете да је Хитлер био наш непријатељ зато што његова прича није саслушана? Искуство које имамо о свом животу, прича коју себи причамо о нама како бисмо објаснили своје поступке, у основи је лаж, а то називам идеологијом. Истина лежи изван онога што радимо. На сличан начин, опсесија алт-деснице културалним марксизмом заправо је израз њеног одбијања да се суочи са чињеницом да су појаве које критикују као последице завере културалног марксизма – морална деградација, сексуални промискуитет, потрошачки хедонизам и тако даље – заправо исход иманентне динамике капиталистичких друштава. Позваћу се овде на једног класика: „Културне противречности капитализма“ Данијела Бела написана је 1976. и у њој аутор образлаже како необуздани нагон модерног капитализма подрива моралне темеље изворне протестантске етике. Штавише, у новом предговору Бел нуди освежену перспективу савремених западних друштава, откривајући круцијалне културне разлике с којим се суочавамо у 21. веку.

Заокрет према култури као кључни састојак капиталистичке репродукције и пратеће комодификације самог културног живота, јесте круцијални моменат повећања капиталистичке репродукције. Дакле, концепт културалног марксизма игра исту улогу као јеврејска завера у антисемитизму. На потпуно исти начин пројектује, или транспонује неки унутрашњи антагонизам – како год то звали, нејасност, тензија – нашег друштвеног и економског живота на спољашњи узрок. Даћу вам другачији, можда спорнији пример: исто тако се либерални критичари Трампа и алт-деснице никада озбиљно не питају како је наше либерално друштво могло да створи Трампа. У том смислу је слика Доналда Трампа такође фетиш, последња ствар коју либерал види пре него што се суочи са стварним социјалним тензијама. Овде важи Хегелов мото: „Зло обитава у погледу који свуда види зло“. Тај либерални поглед који демонизује Трампа такође је зао, јер игнорише како су сопствени неуспеси отворили простор за Трампов патриотски популизам.

Следећа тачка: требало би престати са окривљавањем хедонистичког егоизма за наше невоље. Супротност егоистичком самољубљу није алтруизам, брига за заједничко добро, већ завист, огорченост, која наводи на поступке против властитих интереса. Из тог разлога, као што су многи филозофи јасно видели, зло је у основи духовно, у извесном смислу духовније од добра. Зато ни егалитаријанизам не треба узимати здраво за готово, јер се стандардно одрицање у корист другог може потајно преокренути. Егалитаријанизам често де факто значи „спреман сам да се одрекнем нечега, да га ни други не би имали“. Сад наступа за неке од вас можда споран део: мислим да ту лежи проблем политичке коректности. Оно што се јавља као претераност, регулаторна ревност политичке коректности заправо је импотентна реакција која крије стварност пораза. Моја хероина овде је једна црна жена, Тарана Бурк, која је покренула #MeToo кампању пре више од једне деценије. У недавном критичком осврту приметила је да је током година покрет постао непоколебљиво опседнут починиоцима. MeToo је сувише често непатворени протест филтриран кроз огорченост. Треба ли онда да одустанемо од егалитаријанизма? Не. Једнакост за коју се залажем такође може значити стварање простора за што више људи, како би развили своје различите потенцијале. Парадокс је у томе да нас управо савремени капитализам превише уједначава и тиме узрокује губитак многих талената.

Како, дакле, стоје ствари с равнотежом између једнакости и хијерархије? Јесмо ли заиста претерали с једнакошћу? Има ли у савременој Америци заиста сувише једнакости? Мислим да већ површан поглед на прилике говори супротно. Далеко од тога да је претерала, левица већ деценијама постепено губи упориште. Њени заштитни знаци – општа здравствена заштита, бесплатно образовање и тако даље – стално су у опадању. Погледајте програм Бернија Сандерса, ја га не идеализујем, то је само верзија онога што је пре пола века у Европи била просто предоминантна социјална демократија, а данас се проглашава претњом нашим слободама, америчком начину живота и тако даље. У том програму не видим претњу слободном стваралаштву – напротив, видим здравствену заштиту и образовање који би ми омогућили да свој живот фокусирам на важнија стваралачка питања. Видим једнакост, ону основну једнакост шанси, као простор за стварање разлика и да, зашто не, чак и различитих, прикладнијих хијерархија. Штавише, налазим да је врло тешко темељити данашње неједнакости, како их је рецимо Пикети документовао у својој књизи, у различитим компетенцијама. Компетенцијама за шта? У тоталитарним државама, компетенције се утврђују политички. Али ни тржишни успех није невин ни неутралан као регулатор друштвеног признања компетенција.

Дозволите да се накратко позабавим, добронамерно, оним што је постало познато као прича о јастогу.[2] Далеко сам од упрошћеног социјалног конструктивизма. Дубоко поштујем теорију еволуције. Наравно да су људи такође и природна бића и да се наша ДНК, као што знамо, 98 одсто поклапа са ДНК неких мајмуна. То нешто значи, али природа, то никада не треба да заборавимо, није стабилан хијерархијски систем већ је пуна импровизација. Природа се развија као француска кухиња. То сам чуо од једног Француза: порекло славних француских јела и пића је тренутак кад су схватили да се неуспех може продати као успех. Тако су правили сир на уобичајен начин, али се сир убуђао и почео да смрди па су рекли, о Боже, ево оригиналног француског сира. Или узму да праве вино на уобичајен начин, нешто крене наопако са ферментацијом, па испадне шампањац. Не причам то само да вас насмејем, једна од лекција психоанализе је да наша сексуалност управо тако функционише. Сексуални инстинкти су, наравно, биолошки детерминисани – али, погледајте шта смо ми људи направили од њих. Нису ограничени на сезону парења. Могу се развити у трајну опсесију која се храни властитим препрекама – укратко, у солидну метафизичку страст која ремети биолошки ритам кривинама као што су бескрајно одлагање задовољства у платонској љубави, одавање разним перверзијама и тако даље.

Дакле, да, сексуалност је биолошки условљена али када је трансфункционализована, ако ми дозволите такав израз, постаје тренутак различите културалне логике. Тврдим да исто важи и за традицију. Велики конзервативац Т. С. Елиот је написао: „Оно што се догађа када се створи неко ново уметничко дело је нешто што се у исти мах дешава и са свим уметничким делима која су му претходила. Садашњост исто толико мења прошлост, колико прошлост управља садашњошћу.“[3]

Шта то значи? Узмимо за пример промену коју је донело хришћанство. Не само да упркос свим нашим природним и културалним разликама иста божанска искра обитава у сваком од нас, већ нам та божанска искра омогућава да створимо оно што се у хришћанству назива „светим духом“ – заједницу у којој су вредности породичне хијерархије, бар на неком нивоу, поништене. Сетите се Павлових речи Галатима: Нема ту Јеверејина ни Грка, нема мушкога рода ни женскога у Христу.[4] Демократија преноси ову логику на политички простор: упркос свим разликама у компетенцијама, коначна одлука треба да зависи од свих нас. Залог демократије је идеја да не треба да препустимо сву моћ компетентним стручњацима. Управо су комунисти легитимисали своју владавину представљајући се као лажни експерти.

Стицајем околности ја не верујем у народну мудрост. Често нам је потребна фигура господара[5] да нас покрене из инерције и, не плашим се рећи, да нас присили да будемо слободни. Слобода и одговорност боле, захтевају напор. Највиша функција аутентичног господара је да нас буквално пробуди за нашу слободу. Нисмо спонтано слободни. Штавише, мислим да се друштвена моћ и ауторитет не могу непосредно темељити на компетенцији. У нашем људском универзуму моћ, у смислу спровођења ауторитета, јесте нешто много мистериозније, чак ирационално. Кјеркегор, мој и свачији омиљени теолог, сматрао је да би, ако дете каже да ће слушати свог оца јер је отац компетентан и добар човек, то била увреда за очев ауторитет. Исту логику је применио на Христа. Христ се успоставља чињеницом да је божији син, а не својим компетенцијама или капацитетима; како Кјеркегор каже, „сваки добар студент теологије би то боље објаснио од Христа“. Таквог ауторитета нема у природи. Јастози можда имају хијерархију, али главни вођа међу њима нема ауторитет у том смислу. Опет, залог демократије је – не против компетентности – већ у томе да политичку моћ и компетенцију или експертизу треба држати раздвојено. У стаљинизму нису били раздвојени, а још се у античкој Грчкој знало да се морају раздвајати, па су њихови јавни избори често били комбиновани и са лутријом.

Да закључим, где ту, дакле, наступа комунизам? Зашто се и даље држим тог проклетог имена, кад знам и потпуно признајем да је комунистички пројекат у 20. веку пропао, порађајући нове облике убилачког терора. Капитализам јесте победио, али данас питање гласи да ли савремени глобални капитализам садржи довољно јаке антагонизме који спречавају његову бескрајну репродукцију. Мислим да такви антагонизми постоје: претња еколошке катастрофе, последице новог техно-научног развоја, нарочито у биогенетици, и нови облици апартхејда. Сви ови антагонизми тичу се онога што је Маркс звао општим добром – заједничка супстанца нашег друштвеног бића.

То је, на првом месту, опште добро спољашње природе која је у опасности од загађења, глобалног загревања, и тако даље. Да будем прецизан, јасно ми је колико су анализе и пројекције у овом домену неизвесне. Биће извесне тек када буде сувише касно, и потпуно сам свестан искушења непромишљених екстраполација. Кад сам био млад, у Немачкој је владала опсесија причом о Waldsterben, шумама које умиру. Предвиђало се да би за пар деценија Европа могла остати без шума. Према новијим проценама, међутим, у Европи данас има више земљишта под шумом него пре сто или педесет година. Али, нема сумње да смо данас суочени са вероватноћом опште катастрофе. Научни подаци бар мени изгледају довољно убедљиво.

Требало би да деламо на широком фронту, заједнички. Такође, мислим да овде постоји проблем са капитализмом из простог разлога што његови менаџери – не због своје зле природе, већ је то логика капитализма – брину само о томе да повећају производњу, док им еколошке последице напросто нису тема. То опет није морални приговор. Стицајем околности, да не помислите да не знам о чему причам, у комунистичким земљама су они на власти такође били опседнути растом производње, а нису били под јавном контролом па је ситуација била још и гора.

Дакле, како делати? Прво треба признати да смо дубоко заглибили. Овде нема једноставног демократског решења. Идеја да људи сами треба да одлуче шта да раде са природом звучи дубоко, али отвара битно питање, чак и ако им схватање није изобличено корпоративним интересима: шта људе квалификује да доносе одлуке у тако деликатној ствари? Сем тога, радикалне мере које заговарају неки еколози и саме могу довести до катастрофе. Поменућу само идеју која се разматра, о управљању соларном радијацијом сталним масивним прскањем аеросоли у атмосферу како би се одбили и апсорбовали сунчеви зраци и тиме хладила планета. Можемо ли макар замислити колико је крхка равнотежа функција наше планете и на какве је све непредвидиве начине геоинжењеринг може пореметити? У временима нужде, када знамо да морамо делати али не знамо како, потребно је мислити. Можда треба мало да се осврнемо; за разлику од Марксове чувене 11. тезе[6] у нашем новом веку треба да кажемо да смо можда у претходном сувише брзо покушали да променимо свет. Време је да направимо корак уназад и протумачимо га.

Друга претња усмерена је на опште добро унутрашње природе. С новим биогенетичким технологијама стварање новог човека, у дословном смислу промене људске природе, постаје изгледна реалност. Мислим пре свега на такозване неуролинкове, директну везу нашег мозга и дигиталних машина а онда и мозгова међу собом. Мислим да би то био истински преокрет. Дигитализација нашег мозга отвара нечувене нове могућности контроле. Непосредна подела искуства са вољеном особом може звучати привлачно, али како вам звучи дељење са неким а да тога нисте ни свесни?

Коначно, опште добро простора самог човечанства. Живимо у свету који је све више повезан, али ипак дубоко подељен. Како одговорити на то? Прва и нажалост преовлађујућа реакција је заштићено самозатварање: „Спољашњи свет је у хаосу, хајде да се заштитимо разним зидовима“. Наше земље су углавном у добрим рукама, али да ли хаос у коме су се нашле тзв. одметничке државе има неке везе са нашим односом према њима?

Узмимо за пример Конго, можда најгору одметничку државу од свих. Господари рата који владају тамошњим провинцијама и даље послују са западним компанијама, продају им минерале. Шта би било с нашим компјутерима без колтана из Конга? Ту су затим наше интервенције у Ираку и Сирији, или интервенције преко посредника као што је Саудијска Арабија у Јемену. Тамо настају избеглице. Ствара се нови светски поредак, свет мирне коегзистенције цивилизација, али на који начин он функционише? Присилни бракови и хомофобија су у реду све док су ограничени на другу земљу, која је иначе пуноправни учесник на светском тржишту. Тако настају избеглице.

Друга реакција је глобални капитализам с људским ликом: узмите друштвено одговорне корпоративне фигуре као што су Бил Гејтс или Џорџ Сорош. Здушно подржавају ЛГБТ+, заговарају доброчинства и тако даље. Али чак и у крајности, отварање граница за избеглице и пуна равноправност, то је само оно што се у медицини зове лечење симптома. Решење није у томе да богате западне земље приме све имигранте, већ да се некако покуша променити ситуација која ствара масовне таласе имиграције, у чему смо ми саучесници. Да ли је таква промена утопија? Не. Права утопија је да можемо опстати без такве промене. Знам да је провокативно рећи да је то позив на комунизам, признајем да то радим да бих мало провоцирао, али оно што је потребно – за све ове области о којима говорим, екологија, дигитална контрола, јединство света – јесте некако ограничити, регулисати капиталистичко тржиште које, признајем, чини сјајне ствари. Пре него што кажете да је и то утопија, само помислите како глобално тржиште већ функционише данас. Одувек сам мислио да је неолиберализам лажни појам. Ако погледате пажљивије, видећете да управо у најбогатијим капиталистичким економијама држава данас игра значајнију улогу него икад пре. Дакле, тржиште је већ регулисано, али не у добром смислу, наивно говорећи.

Дакле, песимистичан закључак: шта ће се десити? Упркос протестима ту и тамо, вероватно ћемо наставити да клизимо ка некој врсти апокалипсе, чекајући да нас велике катастрофе пробуде. Не прихватам јефтин оптимизам. Кад ми неко каже да се, и поред свих проблема, ипак види светлост на крају тунела, сместа одговорим – да, а то је вероватно воз који нам иде у сусрет.

Славој Жижек

Уводно излагање Славоја Жижека са дебате „Срећа: капитализам vs. комунизам“ са Џорданом Питерсоном одржане у Торонту 19. априла 2019.

УПУТНИЦЕ:
[1] Дебата под називом „Срећа: капитализам vs. комунизам“ одржана је 19. априла 2019. у Центру извођачких уметности у Торонту, као „дебата века“ између две јавне личности које на глобалној сцени представљају популарне представе две сукобљене политике, алт-деснице и неомарксистичке левице. У свом уводном излагању Жижек полемише са неким кључним аргументима Џордана Питерсона, као што је рецимо тврдња да западним светом потајно влада завера „постмодерних културалних марксиста“, доказујући да је постмодерна пре свега на десници; или као што је Питерсонова идеја о нужности социјалне хијерархије и експертизе у политици итд. Истовремено, Жижек се обраћа и свом озбиљнијем противнику који није присутан на сцени, лево либералном мејнстриму чија је коруптивност и направила простор за успон деснице (прим.прев).
[2] Жижек овде реферише на Питерсонову тезу о природности хијерархије, неславно изведену на примеру понашања јастога.
[3] Из есеја „Традиција и индивидуални таленат“, према преводу Милице Михаиловић; прим.прев.
[4] Посланица Галатима, 3:28, према преводу Вука Ст. Караџића; прим.прев.
[5] Наравно, Лакан. Укратко о концепту господара и четири дискурса: https://nosubject.com/Master; прим.прев.
[6] „Филозофи су свијет само различито интерпретирали, ради се о томе да га се измијени“, Тезе о Фојербаху

Извор Пешчаник, 23. април 2019.

Извор: Нови Стандард

The Guardian

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Džordan Piterson, Filozofija, liberalizam, marksizam, Neoliberalizam, neomarksizam, Slavoj Žižek