Почетком 21. века ушли смо у нову историјску еру која ће ослободити Европљане од последица 1945. године

Доминик Венер (Dominique Venner) (1935-2013), француски историчар, убио се 21. маја 2013. године у катедрали Нотр Дам у Паризу, на тај начин изразивши протест против озакоњења геј бракова у Француској. Само недељу дана пре тога магазин Сесешн (Secession) направио је интервју са Венером, који је изашао у августовском издању. Повод је била његова нова књига Шок Историје (Le Choc de l’Histoire). У својим јавним наступима Венер је сугерисао да је наше доба зрело за симболичне акцију и личну жртву.

SECESSION: Шок Историје разматра питања која сте дуго временена истраживали. Који је смисао ваше нове књиге?

VENNER: Ова књига преставља синтезу у динамичкој форми интервјуа. Перцепција историјског заокрета дуго је била фокус мог рада и мојих идеја као историчара. Она обухвата однос између религије и идентитета; континуитет и ренесансу култура, које су интерпретиране као изрази идентитетâ народа током дугог временског периода. Дакле, Европа је у својој веома дугој историји пронашла многе одговоре чији извор налазимо у хомеровским поемама, које су експресија неколико хиљада година старог индоевропског наслеђа.

SECESSION: Зашто сте изабрали наслов Шок Историје – и шта би то могло да значи?

VENNER: Пролазимо кроз шок историје, а да тога нисмо ни свесни. Увек је било тако. Само кроз проток времена може се похватати распон промена. Многе ере пре наше искусиле су историјске шокове и бориле се са огромним изазовима: персијски ратови са античком Грчком, пад Римске Републике пре Августа. Током „модерног доба“ и савремених векова историјски шокови изазвали су идеолошке промене. Макјавели, на пример, резултат је потреса Фиренце и целе Италије у касном XV веку, Монтењ је резултат верских ратова у Француској, Хобс прве енглеске револуције, Хајдегер перцепције утицаја технологије, Карл Шмит немачке катастрофе уочи Версајског уговора, Самјуел Хантингтон новог света после Хладног рата – при чему Хантингтон није ствари сагледавао као што би Европљанин то учинио, већ пре онако како их виде Американци.

SECESSION: Где је тачно разлика између америчке и европске тачке гледишта?

VENNER: Двадесети век за Сједињение Државе био је век константног кретања ка доминацији и контроли света – укључујући ту и културни простор. У истом периоду – посебно након 1945 – настао је колапс, потчињавање и до тада невиђена деморализација Европе.

SECESSION: Како се манифестује овај нови шок историје?

VENNER: Почетком 21. века ушли смо у нову историјску еру која ће ослободити Европљане од последица 1945. године. Од две главне силе које су поделиле Европу 1945. у Јалти једнa је већ нестала, што представља нешто што нико није могао ни да замисли. Комунизам (будућност света!) је имплодирао, а нова Русија се подигла из пепела. Та национална Русија ће бити континентални партнер Европи насупрот Сједињених Држава. Што се тиче САД, оне морају рачунати на Кину, Ислам, Јужну Америку и свет који је већ сада турбулентан. Хероји јучерашњег дана постаће проклетници сутрашњице…

SECESSION: Ако говорите о Европи као партнеру нове Русије, мало је вероватно да мислите у оквирима структура Европске уније у садашњем облику.

VENNER: Не размишљам о било којој данашњој политичкој структури, већ о нашој миленијумској култури; нашем индентитету; изразито нашем, европском начину размишљања, осећања, живљења, који је издржао тест времена.

SECESSION: Пишете како велике културе не представљају различите регионе планете, већ да су оне саме по себи засебне планете. Можете ли то да објасните?

VENNER: Људи постоје само захваљујући ономе што их издваја: клану, племену, граду, нацији, култури, цивилизацији; а не према ономе што им је свима заједничко, али што је чисто анималистичко: сексуалност или потреба за храном. Њихови људски квалитети су укорењени у традицији и духовним вредностима које се опиру протоку времена. На пример, док је проста сексуалност универзалистичка ствар, као и конзумирање хране, љубав је другачија у свакој култури, као што је различита и перцепција женствености, перцепција тела, кулинарске уметности или музике. Ове црте престављају рефлексије одређених душевних морфологија које су преношене како кроз атавизме, тако и кроз искуства. Знате да утицај нове религије може променити идеје и понашање. Али исто тако традиције народа могу да измене наметнуте – споља увезене – религије. У Јапану будизам је попримио одређене ратничке карактеристике, непознате у Кини. Може се рећи да свака нација има сопствене богове, који долазе сами од себе, и настављају да постоје чак и када делује да су заборављени.

SECESSION: Пишете и говорите о „душевним морфологијама које су преношене како кроз атавизме, тако и кроз искуства“. Да ли се ово у поменутом контексту односи и на Американце рођене у Европи или ипак не? Како објашњавате то што Американци са истински европским коренима раскидају са својом традицијом да би успоставили нову традицију, супротну њиховој старој европској?

VENNER: Позвао бих се на опсервацију аустријског геополитичара Барон Јордиса фон Лохаусена. Приметио је да Немци који су се населили негде друго у Европи, рецимо у Русији, увек остају Немци, чак и пар векова након емиграције. Са друге стране, једна генерација је довољна за Немце који емигрирају у САД да престану да буду Немци и уместо тога себе виде као Американце једнаке свим другим. Ово покреће озбиљно питање. Такође садржи опсервацију да се не заснива све на раси, као што се некада сматрало. Американци су дошли из Европе и задржали „животињске“ квалитете њихових корена – енергију, борбен и предузимљив дух, домишљатост… Али њихове „идеје“ (њихови светоназори) трансформисани су самим пресељењем у Нови Свет. То је резултат библијске утопије о „Обећаној Земљи“, сну о далеком свету ван Европе. Уверења оснивача допринела су да се створе нови „изабрани људи“, који су изабрани да свету донесу „дух капитализма“, како наводи Макс Вебер. Не заборавимо да је дневна доза Библије обавезна у америчким школама, као и заклетва „звездицама и пругама“. Месијанска „порука“ оснивача постала је мисија већине имиграната. Оваква политичка религија условљава раскид са целом трагичном и аристократском европском традицијом.

SECESSION: Ово се односи на Европу и на Сједињене Државе, али свет је несумњиво дом и других култура.

VENNER: Да, и било где друго, ствари се доживљавају на начин који Американци или Европљани не могу да сагледају. Да бих потврдио ову чињеницу, у својој књизи сам писао о закључцима извученим из француског искуства. На пример, говорим о примеру Далила Бобакеура, шефа париске џамије. Ислам, каже он, је „религија, заједница, закон и култура. (…) Муслимани нису само они који поштују пет стубова ислама, већ они који припадају овој заједници као идентитету.“ Овде оперишемо речју „идентитет“. Ислам дакле није само религија. Иде иза граница религије, јер он је такође и „заједница, закон, култура“. Ако је на некога утицала хришћанска култура, универзалистичка и индивидуалистичка, то је за њега изненађујуће. Али многе друге религије, укључујучи не само ислам и јудаизам већ и хиндуизам, шинтоизам или конфучијанизам нису само религије у хришћанском или секуларном смислу те речи где се мисли на личну везу са Богом, већ оне формирају идентитете, законе и заједнице.

SECESSION: Може ли нова перцепција идентитета помоћи Европљанима да поново открију себе, да створе нешто ново?

VENNER: Свакако мислим да може помоћи Европљанима да нађу своју сопствену аутентичност – са оне стране поседовања или непоседовања личне религије.

SECESSION: Како дефинишете њихову личну „аутентичност“?

VENNER: Прво, као буђење сећања на идентитет. Сећања које је способно да морално наоружа Европљане како би могли да одоле паду у амбис светског котла раса и глобализације. Као што други препознају себе као синове Шиве, Мухамеда, Абрахама или Буде, није погрешно да себе видимо као синове и ћерке Хомера, Одисеја и Пенелопе.

SECESSION: У едиторијалу Преглед нове Историје (Nouvelle Revue d’Histoire) поменули сте познату формулу „прво политика“ (Politics first) и истакли да би човек данас требао да каже „прво мистицизам, после политика“. Шта сте желели да поручите читаоцу овим неоуобичајеним слоганом?

VENNER: Наше доба не захтева више „преузимање власти“, као што се раније често говорило. Не даје више простора за сан о „Дану за промене“. Политика није више сигнатура која даје значење животу. Упркос снази коју поседује, политика није оно што ће Европљанима улити свест о томе шта они заправо јесу и политика им такође не може бити водич кроз живот. Уверење може доћи само кроз снажну перцепцију идентитета. Другим речима, било која политичка акција на високом нивоу незамислива је без предуслова идентитеске меморије, која је и сама способна да је (акцију) усмерава. Али саме речи нису довољне. Морате бити у стању да потврите речи делима, морате искористити живот; то мора ићи све до воље да се, уколико буде потребно, и сам живот жртвује.

Разговарао Гоц Кубичек

Превео Александар Вујовић

Извор: Нови Стандард

Free Republic

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Dominik Vener, Društvo, Istorija, Politika, Sociologija