Клавирски реситал на чијем програму се истовремено налазе захтевне композиције као што су став Алборада дел грациозо Мориса Равела и Соната у ха молу Франца Листа, Транскрипција виолинске партите у Е-дуру Јохана Себастијана Баха коју је урадио Сергеј Рахмањинов и Рондо у а молу Волфганга Амадеуса Моцарта, за сваког пијанисту требало би да представља изузетан подвиг. Управо такав је био наступ Владимира Милошевића, а овоме би требало додати и извођење Сонате за виолончело и клавир у ге-молу Рахмањинова остварено са виолончелистом Драганом Ђорђевићем.

Концерт је започео благо наглашеном меланхолијом коју носи мелодијска хроматика Моцартовог Ронда у а-молу КВ 511. Мелодија и пратња овог комада били су постављени тако да су акорди дискретно подвлачили експресивни мелодијски потенцијал. То је учињено на такав начин да су хоризонтални покрети деловали као јединствена целина из које су се бочно изливали повремени мелодијски рукавци. Суптилност и готово нежност са којом је изведен Моцартов комад, били су довољни да се истакну његови квалитети. Чиста фактура, прецизно свирање и дискретно коришћење педала, дозвољавали су да хармонско-мелодијски динамички елементи буду једини прави покретачи доживљаја музике подстакнутог квалитетима који извиру из њене истинске природе.

Наглашено играчки интерпретирана Алборада дел грациозо Равела указала је на способност пијанисте да управља различитим текстурним нивоима. Сопранска деоница била је препуна арабески, док су акордска кретања личила на добро прилагођене ударе. Дијалог између деонице леве руке која доноси тему и бљештавог ватромета мотива у деоници десне руке у средњем делу композиције, био је прави показатељ одлично постављеног односа између деоница кроз који је провејавао садржај изузетног емоционалног интензитета. Такав случај је и са транскрипцијом Бахове виолинске партите у Е дуру Рахмањинова, у којој је однос деоница говорио о стилском контрасту између вертикале коју је додао Рахмањинов и оригиналних мелодијских покрета, којима су често били придодати и додатни покретни гласови. Оно што би такође требало да се истакне у вези са пијанизмом Владимира Милошевића јесте изузетна кантабилност, која избија и у оним случајевима када мелодија није у првом плану. Ово је најбоље могло да се примети у извођењу Сонате у ха молу Франца Листа. Дијаболична преплитања на самом почетку остварена су толико прецизно и чисто, да је из њих, апсурдно, избијала мелодиозност која у неким извођењима бива убијена пренаглашеном артикулацијом и ударима двоструких октава. Такозвана „израњања“ уз помоћу којих је достигнуто сјајно звучање коралне теме, претварале су дотадашњу драму или патетику у религиозни занос. Лирска тема, по себи је донела истакнуту мелодију у првом плану, али је у њеном извођењу дошло до пробоја наизглед маргиналних деоница остварених кроз светлуцаве пасаже, што је одличан показатељ тога колико је пијаниста водио рачуна о нивоима деоница. Листова соната изведена је без општих места и празног хода – могло би се рећи да је кроз њену интерпретацију остварена јасна формална целина. И заиста, крајњи мир и светло звучање завршне каденце, подсетиле су на почетну најаву велике драме разрешене на једини логичан начин.

Како је већ предвиђено на концертима из Коларчевог циклуса Уредник/уметник у гостима, са Владимиром Милошевићем наступио је и гост, виолончелиста Драган Ђорђевић. Редак је случај оваквог поклапања сензибилитета двојице уметника, који су у извођењу Сонате за виолончело и клавир у ге-молу Сергеја Рахмањинова, звучали као један инструмент. Ђорђевић је попут пијанисте, уметник наглашеног сензибилитета који је својим свирањем по ко зна који пут показао како постићи интерпретацију наглашене емоционалности. Поступне динамичке градације, јасно обликоване мелодије препуне вибрирајућих сонорних аликвота и лакоћа извођења најсложенијих пасажа – све то остварено је уз клавирски звук који је чинио моћан градивни материјал овог архитектонског здања. Као сјајна допуна сонати Рахмањинова, на бис је изведена транскрипција етиде оп. 25 бр. 7 Фредерика Шопена.

Концерт Владимира Милошевића један је од оних који вас освоје и преузму након неколико тактова прве одсвиране копозиције. Уметник је слушаоце, на аристократски одмерен начин водио кроз све врсте садржаја које је интерпретацијом желео да прикаже. Заправо, једина констатација која преостаје је да у његовом свирању нема ничег лажног или намештеног. Изговорити истину кроз уметност, једноставна је формула коју је толико тешко остварити. Владимир Милошевић један је од ретких којима то успева.