„Волети а не смутити душу – смешила се госпођица Недићева, гледајући с поносом на протекле године свога живота.“

Друштвени оквир у коме је роман настао и стицај животних околности (а што да не, и животних избора Исидоре Секулић) налазе свој одјек у овом немалом делу које је и на тематском и на језичком плану занимљиво за анализу. Подстиче и на размишљања у којој је мери пишчево дело заправо писац сам и колико је стил нарав писца. Ако знамо да су жене са уверењима и изборима какве је правила Исидора Секулић без сумње биле изложене друштвеној стигматизацији, онда би Ђакон Богородичине цркве могао бити крик, ако не и урлик, изнад свега отпор побуњене и одважне жене. Тешко би се о овом роману могло говорити без увида у живот саме списатељице, прве жене чланице САНУ-а, једне од најумнијих књижевница тога доба. Сама чињеница да опис романа одговара Богородичиној цркви у Земуну, да је одрастање Исидоре Секулић нераскидивно повезано са земунским улицама и атмосфером, да је улога оца у њеном животу снажна, говоре у прилог томе да је аутобиографски моменат у овом роману веома присутан, што ни сама списатељица никада није крила, напротив („цео мој живот се види из онога што сам написала“).

Роман је више од забрањене љубавне приче између девојке из угледне куће и ђакона Иринеја. Ана Недићева, главна јунакиња, иако с почетка потпуно одана и предана музици, духовности и религији, трпи трансформацију. Унутрашњи конфликт у њој је снажан, но ништа мање присутан и код ђакона Иринеја. Но, правци њиховог развоја су, ипак, посве различити и, док се Иринеј опредељује за Бога, дотле се Ана одлучује за Иринеја. Кроз њен лик и кроз однос са ђаконом Исидора Секулић отвара питање платонског љубавног односа, али и питање еротског, а потиснутог. Но, изнад свега, будући мислилац и филозоф, Исидора Секулић и у овом дуго неправедно запостављеном и њеном једином роману промишља о уметности, музици пре свега, као и о оностраном, аскестском, мистичном, религиозном. Све се судара у Ани Недићевој, друштвени императив, потреба да се самостално бира, да се искорачи из учмалог паланачког духа, да се одупре друштвеним оковима.

Лиризам, мисаоност, рефлексије,  дубоко проницање у тананост људске душе – све су то одлике стила Исидоре Секулић. Да је данас написан, роман би се, сва је прилика, посматрао као романтичарска занесеност и прогласио идеалистичком мелодрамском љубавном причом. Но, како је он одраз епохе, сасвим је сигурно да је деценијама неправедно био у сенци, иако је у њему главни лик еманципована и интелигентна те и побуњена жена, што је реткост на књижевној сцени тога доба.

Фигуру такве жене од које патријархат има јасна, строго дефинисана и унапред задата очекивања ствара Исидора Секулић у овом делу. Ана и Иринеј, обоје предани и одани духовном и религиозном, бивају прожети снажним осећањем, платонском љубављу и сами свесни да је она неодржива. И док Иринеј остаје веран монашком завету, дотле Ана долази до тачке када њен некадашњи унутрашњи доживљај постаје недовољан, те до преломне тачке романа, истовремено до преломне тачке у лику Ане Недићеве, долазимо на само крају где се она опредељује за плотско, чулно избија у први план и ми сведочимо Аниној трансформацији, те сусрету и односу који постаје неодржив и као такав, нужно прожет интензивним емоцијама које, неизбежно, доводе до њене импулсивне одлуке.

Стога роман покреће питања о комплексности људског бића, сложених структура унутар човека, дуализму који је његов неизбежни пратилац, те и о човековој личној унутрашњој драми којој је изложен услед болног сукоба између духа и природе, из чега проистичу сложени међуљудски, нарочито љубавни односи. На дуалитету, дакле, почива роман, као што дуалитета није лишена и Ана Недићева. Дуализма има много и у лику Исидоре Секулић – њен кратак брак могао би бити одговор на очекивања патријархалног времена, чему би могла бити истоветна и одлука Ане Недићеве на крају романа. Но ипак, оно за шта се Исидора Секулић опредељује након смрти мужа јесте метафизички, духовни простор, интроспекција и самовање, томе се трајно препушта и ђакон Иринеј.

Живот и дело Исидоре Секулић снажно су испреплетени. Интроспективни дух, уметнички сензибилитет, потреба за путовањима, али и одлука да се осами и посвети књижевном стваралаштву, улога оца у њеном одрастању, Земун у ком је провела део свог живота, али и космополитски дух, све то пролази кроз Сапутнике, Кронику паланачког гробља, Писма из Норвешке, Госпу Нолу, те и кроз овај њен једини роман. Наративна структура умногоме одступа од савремене сведене форме, те ће љубитељима архаичног израза, мекоте и лиризма у прози овај роман, уколико га нису до сада читали, бити читалачка посластица. Синтаксичка и лексичка структура романа у потпуности одступају од данашње, што јесте и разумљиво будући да одговарају духу једног потпуно другачијег времена.

Са које год стране да га погледамо, нова издања овог дела век након првог објављивања као и интересовање читалаца сведоче да је и у времену које разуме и признаје (само) концизан, сведен израз, натурализам и конзумеризам присутан (да ли више него икад?) унутрашњи конфликт у човеку који се не да (лако) разрешити, као и наклоност наративној и синтаксичкој структури другачијој од оне која преовладава данас.

За ПУЛС Милена Станојевић

  Đakon bogorodične crkve, Isidora Sekulić, Književnost, Milena Stanojević, Srpski pisci