Милан Кундера и опроштајни валцер
Милан Кундера…пореклом Чех, пасошем Француз, у стварности космополита сломљеног срца због домовине за којом чезне, за којом пати, о којој пише. Домовином из које је морао да иде као и многи несрећни срећници који нису делили судбину срећних несрећника који су иструлили у стварности соц-реализма, осуђени од малих и лакомих комшија, подмитљивих политичара и штуцавих вођа. Он је један од оних бесмртних о којима је писао, један од оних који ће, и након свакоме суђеног краја, наставити да обитава преко другог медијума, у срцима својих читалаца. Један је од најбољих писаца који, гле чуда, нису добили Нобела. А писао је магично лако, са дубином Маријанског рова, ширином детиње маште, осмехом заљубљене тинејџерке и тугом напуштеног пса. Аутор бројних дела живео је у Француској, писао је на француском и ретко је одлазио у љубљену и од соц-реализма ослобођену Чешку. Најпознатија дела: Неподношљива лакоћа постојања, Шала, Књига смеха и заборава, Опроштајни валцер, Бесмртност, Идентитет, Живот је другде…
Опроштајни валцер
„Нека моји гости слободно бирају да ли ће пити вино рођено у магли или вино које је родило сунце.“
Локализација књиге је бања у Чехословачкој, бања у којој се жене лече од стерилитета и у којој на десет жена дође један мушкарац. Провинција у којој је тешко доћи до љубљеног не нуди бројне могућности за једну девојку, тако да оне чекајући свог драгог, не пропуштају ни једну прилику за одлазак у неки лепши, неки срећнији и неки привлачнији свет. Лагани ритам и лагани почетак књиге крије једну варку, замку за читаоца неспремног за тешке животне теме које се крију испод насмејаних лица јунака. У овој књизи нема невиних и сваки осмех крије неку тајну, неку замку за онога ко стоји на путу срећи.
„Јакуб је живео у свету у коме су људски животи жртвовани ради апстрактних идеја. Јакуб је познавао лица тих људи и знао је да она нису зла, него зраче добротом, пламте праведним гневом или блистају од љубави према човечанству. Та лица су понекад изражавала невиност или жалосни кукавичлук, онда кад су извињавајући се, али савесно, извршавала над својим ближњим пресуде чије су неправедности била свесна. Јакуб је добро познавао та лица и мрзео их.“
Кундера је драматург, брзо нас уводи у животе својих ликова, мало описује, а више нас пушта да кроз дијалог промишљамо сопствену истину. Прича се креће око лајтмотива жељене и нежељене трудноће медицинске сестре Ружене која је провела неспутану ноћ са славним џез трубачем Климом из престонице. Да ли ће је он прихватити са дететом или без њега и да ли се решити детета или га употребити као адут у тој борби за бекство из провинције. Борба за што бољу позицију у тој љубавној шаховској партији открива све отворене добре и искрене особине, али и све оне мрачне, скривене, тајне и злобне особине ликова ове књиге. Извесни Јакуб, доктор Шкрета, локални момак, Климина супруга, камермани, медицинске сестре и амерички бизнисмен слабог срца, сви имају своје место у овој игри добра и зла у којој нема стране која је искључиво добра или искључиво зла. Једино је плава пилула отровне садржине јасно одређена у својим намерама да донесе смрт власнику, жељену смрт која наступа онда када он хоће, а не када други заповедају. Кундерини ликови често посежу за понижавајућим поступцима са тежњом да дођу до својих циљева, иако и сами знају границу морала и неморала, а њиховим поступцима Кундера нам приповеда сав талог који се налазио на плећима људи који у својим рукама немају своје животе и који у доба социјализма, од кога је отишао, бивају принуђени да зарад виших циљева потказују и неретко убијају.
„Ако су наука и уметност заиста права и истинска арена историје, онда је политика затворена научна лабораторија у којој се обављају невиђени експерименти с човеком. Ту се пробни примерци људске врсте бацају у поноре и поново извлаче на сцену, заводе аплаузима и застрашују вешалима, шпијунирају и присиљавају да потказују друге. Радио сам у њој као лаборант, али неколико пута сам се нашао у њој и као жртва вивисекције.“
Неподношљива лакоћа постојања
„Животна драма се увек може описати метафором тежине. Кажемо како је човека притисло бреме. Човек тај терет некад може, а некад не може поднети, пада под њим, бори се с њим, побеђује или губи. Али шта се заправо догодило Сабини? Ништа. Напустила је једног мушкарца зато што га је желела напустити. Да ли ју је прогонио? Да ли јој се светио? Није. Њена драма није била драма тежине, већ лакоће. Сабину није притискао терет, притискала ју је неподношљива лакоћа постојања.“
Неподношљива лакоћа постојања и неподношљива животна тежина, дуалност која нас раздваја у сваком тренутку наших живота. Од почетка је наш најчешћи сан летети, пркосити гравитацији која нас држи прикованим за тло. Реторичко је питање када питамо некога да ли је некада завидео птицама и пожелео да лети сопственим крилима попут Икара, али дуже, дуже у сусрет слободи коју лет метафорички носи, коју ветар у коси доноси. Цео концепт слободе за све остаје загонетка, илузија, као да смо у свести ограничени својим властитим Ја, са ограничењима са којима се рађамо, стичемо, са ограничењима која су нам наметнута од Бога, закона, социјалне средине, политичке структуре, породице и својег Ја. Ко је уопште слободан у савременом свету? Чији су избори пуни слободе? Чија воља је потпуно слободна?
„Људски живот се јавља само једном и зато никад нећемо моћи установити која је наша одлука била добра, а која лоша зато што смо у одређеној ситуацији могли одлучивати само једном. Није нам дат неки други, трећи или четврти живот да можемо употребити различите одлуке.“
Томас и Тереза, признати лекар, заводник из Прага и непозната шанкерица из малог места, провинције. Он који се плаши да заноћи са љубавницом, она која уместо пушке у рукама има фотоапарат. Слобода избора њему је дошла у шаке са првим данима њене болести и слободан избор љубави задржао је њу до краја, до одласка у провинцију, где неће бити признати лекар већ онај који не жели да се додворава власти, који не жели да пише извињења, који не жели да изда име, сина, домовину, коме је забрањено да се бави својом професијом. Љубав у доба штуцавих политичара натераних на грех према народу, натераних на туђе речи, натераних на оно што народ не жели. Ситна наговарања, шпијунаже кроз лажна пијанства, лажне љубави, лажне људе, лажни морал, тежња за правом љубављу, борбом за своју и туђу слободу, слободну реч која се види путем фотографије и која се чује гласом лекара. Слуша ли нас ко? сматра ли наше речи за важне? Слободна мисао неизречена и у тмини прећутана једина је са поветарцем одлетела слободно, до јутра када ће се вратити у виду аргумената за променом и те слободне мисли зарад неког мирнијег живота, зарад егзистенције, зарад љубави. Као што Кундера каже ништа није теже од одлучивања који крај стварности треба видети и на којој обали се населити.
Кундера нам нуди причу о љубави и слободи, изборима и моралу, образу и превари, прича нам причу о патњи своје душе кроз изгон и повратак и поглед са велике даљине. Прича нам причу о одбачености и грозници коју носи љубав према слободи, домовини и жени. И фотографише нам шпијунски борбу обичног човека, у Гандијевом стилу, за парче отпора, парче гласа, мрвицу достојанства. Фантастични Кундера, фантастична књига, од оних које не морате прочитати, али ћете бити ускраћени за ремек дело неподношљиве лепоте постојања.
Бесмртност
Бесмртност је дивно лепа књига, уметност ради саме уметности и ту треба ставити тачку. Другачија него претходне две и мом сензибилитету омиљена. Тешко ју је описати, једноставно је комплексна, са испреплетаним судбинама и љубавно филозофском позадином. И да поновићу се ово је једна од оних књига коју морате прочитати, али за коју истовремено морате имати и стрпљења, вишеструко враћа гарантовано. Ово је једноставно бесмртна књига.
„’Питати се шта је љубав, нема никаквог смисла, моја драга сестро’- рекла је Лаура.- ‘Љубав си или доживела или ниси доживела. Љубав је оно што је љубав и ништа се више не да рећи. То су крила што ми туку у грудима и терају ме на дела која се теби чини неразумнима. А то је управо оно што се теби никада није догодило.’“
Низ случајних догађаја, наизглед неповезаних, али склепаних у правом распореду изазивају домино ефекат и утичу на животе и судбине људи. У часу када је писао ову књигу Кундера се већ налазио на списку бесмртних, а идеју је добио сведочећи низу случајних сусрета, догађаја и разговора људи у сопственој околини. Основа приче је, дакле, данашње време у Француској, које се допуњује ближом или даљом прошлошћу која обухвата и необухвата јунаке књиге, али има задатак да објасни дешавања везана за главне јунаке и појам бесмртности. Један дивно занимљив професор прича своју причу о борби за еколошки здраву средину, борби обичног човека који жели тишину, Бетовена или Малера, по неку жену с времена на време и чист ваздух. До чистог ваздуха се не долази великом концентрацијом аутомобила који поред заглушујуће буке стварају и загушујућ облак дима, а за то је једино решење нож. Први ауто леви предњи точак, други ауто десни предњи точак, трећи ауто леви задњи точак, четврти ауто сва четири точка, уз лагани џогинг за одржавање здравља професор буши, буши, буши. Једна самоубилачка тежња младе девојке довела је до смрти неколико људи, али њој се радост живота вратила, па се са сопственог, истина случајног и непланираног, места злочина повукла без трага и заједно са једним бушачем гума покренула нашу причу.
Ње више нема, али прича иде око ње. Агнес! Покренула је гестом руке цео животни процес људи око себе. Да ли сте се некада запитали како вас људи доживљавају, како гледају на вас и какав утисак остављате на околину? Тај елегантни покрет руке, филмски, дамски покренуо је читав свет сестре Лауре, мужа Пола, а са њима и све људе који га имитирају или му сведоче. Често све наше тежње да људима покажемо наше ново лице, наше жељено лице остају узалудни, јер колико се год трудили ми не видимо оно што друге привлачи или удаљава од нас, оно због чега нас воле или не воле, оно због чега смо привлачни или равнодушношћу обмотани. Она је за своју сестру била покретач свега, гест живота, предмет имитације и тачка разграничења. Једини човек кога је сестра могла волети био је он, једини мужеван, стабилан и једини забрањен за њу.
„Била је то ужасна срећа што су ратове до сада водили само мушкарци. Да су их водиле жене. Биле би у својој окрутности тако доследне да данас на земаљској кугли не би остао ни један човек.“
Гест одмерености, гест сексуалности, имитирајући гест жене покрај базена, комични гест професора покрај базена, покрет руке за друге људе, за испреплетаност судбина, елегантни и дамски, девојачки, женствен, заводљив и кокетан, веза два века, веза бесмртности. Или је тај гест почетак рата, борбе за територију, гест мржње и презира, две сестре, две противнице, две љубави. По чему вас људи памте? Да ли је то због онога што сте постигли млади Вертере? Или због Фауста страшног Гете? Да ли због љубави бестелесне са девојчурком неспутане мисли? Шта је оно због чега људи постају бесмртни, попут Гетеа и Бетовена? Шта је оно због чега једна жена заувек остаје у срцу, бесмртна, као она у срцу Рубенса? Да ли је то право време?
„Кад је човек надарен за делатност којој је већ избила поноћ, шта ће се догодити с његовим талентом? Промениће се? Прилагодиће се? Хоће ли Колумбо постати управитељ прометног друштва? Хоће ли Шекспир писати сценарије за Холивуд? Хоће ли Пикасо израђивати серије цртаних филмова? Или ће се сви ти велики таленти повући у страну, отићи, да тако кажем, у самостан историје, пуни козметичког разочарања над тим што су се родили у погрешном тренутку, изван времена које је њихово, изван бројчаника за чије су време били створени? Хоће ли напустити своју кривовремену надареност?“
Мирослав Маричић
Милан Кундера и опроштајни валцер napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →