Antropologija vakcine

Jednog vrelog julskog popodneva u Nigeriji 2004, antropološkinja Hajdi Larson sedela je na niskom, zemljanom zidu i razgovarala s grupom majki, dok su se deca i životinje vrteli okolo. Zdravstveni radnici beležili su napredak u vakcinaciji više hiljada nigerijske dece protiv dečije paralize, kada su glasine da su u vakcine ubačeni virus HIV i lekovi protiv plodnosti pokrenule bojkot u nekoliko oblasti na severu. Larson je u to vreme radila za Unicefov Globalni savez za vakcine i imunizaciju (danas poznat kao Gavi). „Osim glasina o vakcinama, postoji li još nešto što vas brine?”, pitala ih je.

Njeno pitanje pokrenulo je lavinu. Žene su rekle da ih nervira agresivan nastup vlasti zbog jedne vakcine, dok u njihovim selima nema pijaće vode ni struje. Pitale su se zašto niko ne dolazi da iskoreni crevne bolesti, siromaštvo ili glad. Nadmeni odnos zvaničnika javnog zdravstva dovodio ih je do besa; još uvek pamte kliničko ispitivanje za lek protiv meningitisa, koje je sprovodio Fajzer 8 godina ranije, kada je 11 nigerijske dece preminulo, a na desetine pretrpelo trajne posledice. Usred američkog „rata protiv terorizma“, nekima je zvučalo sasvim verovatno da zapadne zemlje hoće da sterilišu muslimansku decu ili ih zaraze virusom HIV. Druge su htele da vakcinišu svoju decu, ali su im muževi zabranili. Larson je shvatila da ne postoji jedan razlog za otpor prema vakcinama, već je to komplikovana mešavina glasina, nepoverenja, istorije i činjenica.

Profesorka na londonskoj Školi higijene i tropske medicine, Larson proučava glasine o vakcinama – kako nastaju i zašto se neke šire, a neke zamiru. Stručnjaci za javno zdravlje skloni su da otpor prema vakcinama rešavaju informisanjem, demantovanjem glasina i dezinformacija. Međutim, u svojoj knjizi „Stuck: How vaccine rumors start – and why they don’t go away / Glasine o vakcinama – kako nastaju i zašto su tako uporne“, Larson se zalaže za obuhvatniji pristup problemu.

„Glasine treba posmatrati kao ekosistem, ne kao mikrobiom“, piše ona. Bavljenje pojedinačnim dezinformacijama liči na eliminaciju samo jednog mikroba: kad jedan nestane, pojaviće se drugi. Potrebna je rehabilitacija čitavog ekosistema.

Larson je 2010. u Londonu pokrenula Projekat poverenja u vakcine, s ciljem da svoje ideje sprovede u delo. Analitičari na projektu, sa znanjima iz oblasti digitalnih medija, političkih nauka, veštačke inteligencije, psihologije, statistike, epidemiologije i kompjuterskih nauka – prate vesti i društvene medije na preko sto jezika, a zatim sa lokalnim zdravstvenim timovima razvijaju strategiju za pristup glasinama koje su otkrili. Larson opisuje projekat kao „istraživanje globalnih vremenskih prilika, sa fokusom na lokalne nepogode“. Ove godine, projekat je primio pozive u pomoć od zdravstvenih vlasti iz 50-ak zemalja, uključujući Sudan, Somaliju, Tursku i Iran. Njen tim radi u duhu epidemiologije, nastojeći da brzo obuzda zarazu dezinformacijama, pre nego što se prošire van kontrole.

Hajdi Larson je razvila i alat za kvantitativno mapiranje otpora prema vakcinaciji: indeks poverenja u vakcinu, na osnovu skupa pitanja dovoljno preciznih da obuhvate velike grupe stanovništva. Na ova pitanja je 2015. odgovaralo 66.000 ljudi iz 67 zemalja; bila je to prva rigorozna studija stavova prema vakcinaciji sprovedena u takvim razmerama. Rezultati njene studije iznenadili su mnoge stručnjake za javno zdravlje. Najniži nivo poverenja u vakcinu utvrđen je u zemljama sa najvišim obrazovnim nivoom i najboljim zdravstvenim sistemima; 7 od 10 zemalja sa najvećim otporom prema vakcinama članice su Evropske unije (Francuska je na prvom mestu). Globalni zdravstveni projekti često se usmeravaju na siromašnije zemlje poput Nigerije, ali rezultati sugerišu da u borbi protiv pandemije ni bogatije zemlje neće moći da se oslone na vakcine – iste one države koje izvoze ekspertizu za javno zdravlje u zemlje u razvoju.

Larson ima 64 godine i stekla je umirujući, meditativan stav ispod kog se krije radoznao intelekt. Vitka, ravne kose, pandemiju kovida-19 provodi prateći odnos prema vakcinama od kuće u severnom Londonu, gde živi sa suprugom, belgijskim mikrobiologom Piterom Pajotom, koji je učestvovao u otkrivanju i suzbijanju ebole. Larson i Pajot imaju ogromno iskustvo u globalnom zdravstvu. U martu 2020. oboje su se zarazili virusom korone. Ona je imala blage simptome, ali je Pajot bio ozbiljno bolestan.

Proletos mi je Larson ispričala da kampanja vakcinacije protiv kovida „treba sve da nas opomene da se ne možemo osloniti na naučni napredak i velike planove za globalno zdravlje“, ako ne uzmemo u obzir poverenje ljudi u vakcinu. Pet meseci od početka vakcinacije, udeo stanovništva SAD sa bar jednom primljenom dozom jedva da prelazi 50%. Pošto je sredinom aprila dosegla vrhunac sa preko 4 miliona datih doza dnevno, u junu je ovaj broj pao na manje od milion doza dnevno. Zajednički imunitet kroz vakcinaciju izgleda kao sve teže ostvariv cilj. Ali Hajdi Larson već razmišlja o sledećoj pandemiji. Buduće infekcije mogle bi biti smrtonosnije i zaraznije od kovida-19. Čemu naše vrhunske vakcine, ako nedovoljan broj ljudi hoće da ih primi?

***

Larson je rođena 1957. i odrasla u Bostonu. Otac joj je bio anglikanski sveštenik, a majka je predavala nemački. Vrata njihovog doma i crkve bila su svima otvorena, pa su u crkvi održavane i Seder večeri na Pashu i sastanci Nacionalnog udruženja za napredak Obojenih (NAACP). Kao dete, Larson je provodila sate u mračnoj komori sa ocem koji je, pored svešteničkog poziva, predavao film i komunikacije; 1960-ih, ta dva poziva ukrstila su se u pokretu za građanska prava, čiji je rad otac dokumentovao na filmu. Dan nakon atentata na Martina Lutera Kinga, otac se sa kamerom uputio za Memfis. Hajdi Larson, kojoj je tada bilo 11 godina, seća se da je nju i njenog brata otac upozorio da će možda biti uhapšen, ali da će to biti u ime borbe za pravdu. „Odrastala sam razumevajući snagu uverenja“, rekla mi je.

Na Harvardu je Larson počela da studira biomedicinsko inženjerstvo, a zatim se prebacila na sociologiju i fotografiju. Za svoju apsolventsku tezu, fotografisala je decu sa Daunovim sindromom obuhvaćenu školskom inkluzijom. Posle diplomiranja, provela je godinu dana u Izraelu, proučavajući kako se jevrejska i arapska deca igraju zajedno, da bi zatim sprovela sličnu studiju među muslimanskom i hindu decom u Indiji. Kasnije je, kao postdiplomska studentkinja antropologije na Berkliju, radila sa pendžabskom zajednicom u Engleskoj koju pretežno čine Siki, a koja trpi uticaje muslimanskih imigranata iz Pakistana. Drugi istraživači su je upozoravali da će biti teško steći poverenje ljudi iz tako osetljivih grupa; rešenje je, priseća se, našla u tome što je „sve zanima“.

Jednog jutra, za vreme studija na Berkliju, dok je vozila kroz maglu obalskim autoputem izgubila je kontrolu i sletela u Pacifik. Auto se prevrnuo u letu i tonuo dok samo točkovi nisu ostali da vire iz vode; Larson je bila zarobljena naglavačke u kolima. Srećom, dva deteta koja su krenula prečicom u školu, pozvala su spasioce; izvukli su je iz auta, bez svesti, posle 45 minuta. Larson je udes preživela samo sa hipotermijom i kaznom zbog vožnje bez lokalne dozvole. Činjenica da svoj spas duguje deci podsetila je na oca koji je uvek isticao značaj pažnje za one koje je lako prevideti. „Naučila sam da obraćam pažnju na okolnosti u kojima se ljudi nalaze“, kaže ona.

Odmah po završetku studija, Larson je 1990. dobila posao u kompaniji Apple Computer, gde se bavila uticajem kompjutera na studente i nastavnike u učionicama Los Anđelesa. Kasnije je prešla u Xerox PARC i proučavala kako se kancelarijski službenici prilagođavaju novim tehnologijama, kao što su faks mašine. Između ostalog, Xerox je planirao da postavi štampač na svaki sto, ali je Larson utvrdila da radnici više vole da prošetaju do štamparske sobe. „Podsetili su me na žene koje idu na bunar u Nepalu“, kaže ona – taj put je imao društvenu funkciju. Xerox je hteo da zna kako se radnici u međunarodnim organizacijama odnose prema faks mašinama, a Unicef je za svoje sedište u Njujorku upravo naručio dve. Posle godinu dana proučavanja faks mašina, Larson je prešla u Unicef i otišla na Fidži.

Narednih 6 godina pomagala je južnopacifičkim zemljama da unaprede zdravlje dece. Pažnja posvećena ljudima u okolnostima u kojima se nalaze, pokazala se veštinom od kritičnog značaja. Jednom prilikom je primljena u audijenciju kod kralja Tonge, države u Polineziji, koji je voleo da raspreda o svom režimu mršavljenja. (Do tada je držao Ginisov rekord kao najteži monarh na svetu.) Larson je s njim pričala o vožnji bicikla i kokosu u ishrani; kralj je na kraju prijema potpisao Konvenciju UN o pravima deteta.

Razorne posledice HIV-a u Aziji bilo je nemoguće ignorisati. Mada je Larson napustila medicinu pre završetka studija, antropologija se pokazala kao prava specijalnost za ovu krizu. Nije bilo ni vakcine ni delotvornog lečenja: „Društvena, kulturna i ljudska dimenzija – to je sve što smo imali na raspolaganju“, kaže ona. Preselila se u Ženevu gde se pridružila Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, posvećena faktorima koji oblikuju ponašanje ljudi prema zaraznim bolestima. Prešpartala je planetu tokom sledeće dve godine, vodila obuke, sastančila sa predstavnicima vlasti, sarađivala sa lokalnim zdravstvenim timovima i učila od zajednica koje imaju uspeha. U to vreme, međutim, njena majka je preminula od raka na jajnicima. Sama Larson se već izborila sa nizom bolesti – denga groznicom, hepatitisom E, amebijazom, đardijazom, eozinofilnim meningitisom i cerebralnom malarijom; poželela je da se vrati i bude bliže ocu. Došla je u Njujork, gde se 2002. pridružila tek formiranom Unicefovom savezu Gavi.

Dve godine pošto je prešla u Gavi, Larson se kroz nigerijski bojkot vakcina suočila sa uznemirujućim aspektom globalnog zdravlja: čak i najmukotrpnija postignuća – ona za koja su potrebne godine velikih logističkih, finansijskih i diplomatskih napora – mogu biti poništena običnim glasinama. Lokalni soj polio virusa proširiće se na 20 zemalja, sve do Jemena, Saudijske Arabije i Indonezije; 1.500 dece ostalo je paralizovano, a suzbijanje zaraze koštalo je pola milijarde dolara. Lekcija koju je Hajdi Larson tada naučila govori da globalna kampanja vakcinacije nikad neće uspeti bez dobrog razumevanja glasina i neumornog rada na poverenju ljudi.

U tom scenariju, borbu protiv zamišljene pandemije ometale su vladine službe sa kontradiktornim informacijama, nejasne poruke nacionalnih i lokalnih lidera i pokušaji naučnika da objasne podatke koji se menjaju iz časa u čas. Građani, od kojih mnogi već nemaju poverenja u vladu i krupnu farmaciju, dezorijentisani su fragmentisanim medijskim okruženjem, provokatorima sa društvenih mreža i zloćudnim akterima koji u konfuziji vide svoju šansu za politički ili finansijski profit.

„Predviđam da se sledeća masovna zaraza… neće desiti usled nedostatka preventivnih tehnologija“, napisala je Larson u tekstu za časopis Nature naredne godine. „Emotivna infekcija koja se prenosi digitalno može da uruši poverenje u vakcine toliko da ih obesmisli.“

Larson je 2016. učestvovala u razvoju vežbi komunikacije u pandemiji, pod pokroviteljstvom Džons Hopkins Centra za zdravstvenu bezbednost. Vežbe su se zasnivale na scenariju sa zamišljenom pandemijom virusa korone 2025. Pretpostavljeni virus poticao je iz jugoistočne Azije, ali je prvi put dijagnostifikovan u Minesoti, među misionarima koji su se upravo vratili kući: nazvana je SPARS, ili akutni respiratorni sindrom svetog Pavla. Putovanja na odmor ubrzala su širenje zaraze i tako je izbila globalna pandemija.

***

Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da vakcine godišnje sačuvaju oko 4-5 miliona života. Nijedna druga intervencija, osim sanitarne, ne spasava život u tim razmerama. Ipak, vakcine su posebno kontroverzne, izazivaju otpor koji nije prisutan kod drugih preventivnih mera javnog zdravlja, poput mamograma ili kolonoskopije. U svojoj knjizi, Larson opisuje masovnu vakcinaciju kao „jedan od najvećih globalnih društvenih eksperimenata zajedništva i saradnje“ u istoriji. Vakcinacija izaziva uznemirenost zbog učešća države, smatra Larson.

„Ljudi ne vole da ih neko prebrojava“, kaže ona. „Pitaju se šta to vlasti – ili SZO, ili Bil Gejts – rade sa svim tim brojevima“.

Tokom 2020. Larson je sa svojim timom sprovela ispitivanje koje je obuhvatilo 13.426 ljudi iz 32 zemlje. Hteli su da saznaju šta ljudi misle o učinku vlasti u upravljanju borbom protiv pandemije i pripremi za vakcinaciju protiv kovida-19. Utvrdili su da je poverenje u vladu najjači faktor pristanka na imunizaciju.

Da bi vakcinacija bila uspešna, objašnjava Larson, neophodno je poverenje javnosti – u naučnike koji prave vakcine, u kompanije koje ih proizvode, u zdravstvene radnike koji ih daju, kao i u vlade koje kontrolišu proces. „Taj lanac poverenja je mnogo važnija poluga od bilo koje informacije“, piše ona. Lanac slabi zbog „osećaja ljudi da su lišeni glasa, da ih niko ne sluša“.

Bojkot polio vakcine u Nigeriji trajao je 11 meseci. Država je morala da obnovi lanac poverenja. Lokalni zdravstveni radnici, zajedno sa stručnjacima za globalno zdravlje kao što je Hajdi Larson, išli su od vrata do vrata, od sela do sela i razgovarali sa građanima. Nigerijske vlasti pozvale su istaknute muslimanske vođe da učestvuju u radu komiteta za bezbednost vakcina. Larson je razgovarala sa predstavnicima vlasti, gostovala na državnoj televiziji, odgovarala na sumnje. Uzorci vakcine poslati su na nove analize u inostranstvo, između ostalog u Indoneziju, zemlju za koju se ne može reći da gaji antimuslimanske sentimente. Tradicionalne poglavice i muslimanske vođe iz drugih afričkih zemalja dolazile su u Nigeriju na javne debate. U međuvremenu su u oblastima bez pijaće vode bušeni bunari. U ruralnim područjima polio vakcinacija je organizovana u sklopu mobilnih „zdravstvenih kampova“ koji su pružali sve osnovne medicinske usluge.

Vakcinacija protiv dečije paralize u Nigeriji je tako bila pravi poduhvat. Boko Haram je sabotirao svaki napor; ova organizacija je 2013. ubila 9 radnika na vakcinaciji. Ipak, u avgustu 2020, dok je svet već bio obuzet borbom protiv virusa korone, Nigerija je saopštila da je divlji polio iskorenjen.

U nauci, poverenje zavisi od podataka, a napredak je postepen i težak. Iza naizgled munjevitog uspeha vakcinologa u ovoj pandemiji, stoji dugi niz godina rigoroznog istraživanja iRNK vakcina. „Naučnici su verovatno očekivali opšte oduševljenje“, kaže mi Derek Lov, autor naučno-popularnog bloga o otkrićima lekova U povoju. Istraživači vakcina i zdravstveni stručnjaci pucali su od ponosa, a dočekalo ih je mnoštvo koje ne veruje da su podaci o bezbednosti i delotvornosti vakcina pouzdani. „Toliko smo rada uložili u ovo izvanredno istraživanje, naravno da smo šokirani što ga ljudi ne žele“, dodaje Lov.

Kao lekarka opšte prakse, vodim svakodnevne diskusije o vakcinama protiv kovida. S jednim od mojih pacijenata, gojaznim pušačem iz istočne Evrope koji pati od dijabetesa, emfizema i ravnodušnosti prema vakcini protiv kovida, pokušala sam da prizovem ideje Hajdi Larson. Pitala sam šta ga brine i saosećala s njim, dok sam sve vreme zamišljala njegove oštećene plućne alveole pod respiratorom. Posle desetak rundi rasprave, konačno se umešala naša prevodilica. „Pacijent želi da vas obavesti da nikada neće primiti tu vakcinu“, rekla mi je ljubazno. Kako ne biti šokiran.

Nedugo zatim, još jedna pacijentkinja mi je kazala da neće primiti vakcinu: napravljena je od šišmiša, rekla je, a sadrži i placentu i delove pacova. Strpljivo sam joj objasnila da, mada virus korone jeste prešao sa šišmiša na ljude, sama vakcina nije napravljena ni od šišmiša, ni od pacova ili placente. Kasnije, dok sam prepričavala taj razgovor Hajdi Larson, shvatila sam da sam pala u zamku demantovanja. Ona bi drugačije pristupila takvom razgovoru: „Rekla bih, ‘Zanimljivo! To još nisam čula!’“ Sa zanimanjem bi zatražila od pacijentkinje da obrazloži priču. U svojoj knjizi, Larson objašnjava da „saslušati glasine i priče u njihovoj pozadini“ ima suštinski značaj za obnovu poverenja.

Svoj rad u komitetima globalnog zdravstva Larson vidi kao pomoć medicinskoj zajednici, „sve više otuđenoj“ od građana koje leči, za „razumevanje onoga što se ljudima dešava u životu, šta misle i kako se osećaju“. U vreme društvenih medija, mnogi su počeli da vrednuju lična iskustva i mišljenja više nego nauku utemeljenu na podacima. To „ukazuje da smo gotovo poništili tekovine prosvetiteljstva“, piše Larson u svojoj knjizi.

„Pre 300 godina, nauka je slavljena kao oslobođenje od verske dogme. Danas je nauka postala nova dogma“. Larson negoduje na siledžijski ton nekih ukaza zdravstvenih službi, čija se komunikacija sa širom javnošću svodi na argument „zato što nauka tako kaže“. Za opštu populaciju, navodi Larson, „stvar nije samo u nauci – već i u vrednostima“. Zdravstveni stručnjaci često govore o potrebi da se unapredi javno razumevanje nauke. „Ne radi se o tome“, rekla mi je. „Potrebna nam je nauka koja razume građansku javnost“.

Hajdi Larson kaže da je impresionirana radom Crne koalicije protiv kovida-19, grupe zdravstvenih radnika iz Vašingtona. Posetioce na sajtu ne dočekuju lekcije o ličnoj odgovornosti, niti su zasuti podacima i linkovima na centre za vakcinaciju. Umesto toga, upućeni su na video-spot pod naslovom „Ljubavno pismo crnoj zajednici“ u kom su predstavljeni crni zdravstveni radnici i istraživači uključeni u borbu protiv pandemije.

„Udružili smo snage da zdravlje i bezbednost naše zajednice stavimo u centar nacionalne diskusije o kovidu-19“, kaže narator.

U spotu se najpre konstatuje da zdravstveni sistem mora da zasluži poverenje crnih Amerikanaca; tek onda se prelazi na maske, fizičku distancu i vakcinaciju. U meniju sajta, tabovi za pomen umrlima i informacije o vakcini nalaze se jedan pored drugog, što bol zbog gubitka stavlja u jednaku ravan sa edukacijom o vakcinama.

Način na koji upravljamo vakcinacijom i merama javnog zdravlja u ovoj pandemiji, postaviće temelj za sledeću.

„Treba shvatiti da sada stvaramo istoriju budućih generacija“, kaže Larson. „Da li će se ljudi sećati da su bili tretirani s poštovanjem i pažnjom?“ Pitala sam je kako bi ona organizovala vakcinaciju za narednu pandemiju. „Vakcinacija treba da bude ugrađena u čitavu borbu protiv pandemije, ne da bude samo jedna od mera“, odgovorila mi je.

Osoba odgovorna za vakcinaciju treba da bude imenovana prvog dana, čak i pre nego što počne istraživanje, čak i ako se čini da će se na vakcine dugo čekati, kaže Larson. Planiranje i komunikacija moraju početi odmah. Informisanje javnosti o vakcinama protiv kovida-19 za vreme Trampove administracije nije imalo značajniji domet sve do sredine decembra 2020, kada su zdravstveni radnici već dobijali prve doze. Prethodna javna kampanja iz septembra – u okviru strategije za „savladavanje očaja“ zbog pandemije – propala je zbog osnovanih optužbi da predstavlja loše prikrivenu podršku Trampovoj trci za drugi mandat.

Nacionalni lideri treba od samog početka da objasne građanima da je razvoj vakcina „posao podložan promenama“ i pomognu im da lakše prihvate neizbežne naučne preokrete. U njenom idealnom štabu za vakcinaciju sedeli bi ne samo stručnjaci za vakcine i javno zdravlje, već i ljudi koji rade u oblastima globalnog zdravlja i diplomatije, koji su u stanju da predvide potrebu za međunarodnom koordinacijom. Komunikatori sa ekspertizom za tumačenje rizika i nejasnosti bili bi obavezni članovi takvog štaba, kaže Larson, kao i mladi ljudi vični tehnologijama, poput analitičara iz njenog Projekta poverenja u vakcine, koji prate onlajn glasine i opšti diskurs o vakcinama. Larson bi takođe okupila javne ličnosti kojima se veruje – nerado ih naziva „influenserima“ – u ulozi emisara vakcine: desetak poznatih ljudi iz sveta muzike, televizije, sporta i religije, kao i iz nedovoljno zastupljenih društvenih zajednica. Štab za borbu protiv pandemije redovno bi ih informisao o razvoju događaja, a slavni bi mogli da razgovaraju sa stručnjacima na televiziji ili strimu na društvenim medijima. Takav pristup bi obuhvatao i poslovni sektor, škole, uslužne agencije i neprofitne organizacije. „Potreban je visok nivo kohezije“, kaže Larson.

Uznemirava pomisao da bi uspeh našeg zdravstva mogao zavisiti od nekog budućeg Morgana Frimena, Rika Vorena, Tejlor Svift ili Lebrona Džejmsa – uz popularnog tik-tokera i strimerku video igrica pride. Za Hajdi Larson, oni čine samo još jednu kariku u lancu poverenja. Njen zamišljeni štab za vakcinaciju imao bi spremne i rezervne planove koji ne bi „zavisili od političkih elita“. Države, dodaje ona, moraju biti izrazitije spremne da upravljaju borbom protiv pandemije i kampanjom vakcinacije, u slučaju da im se na čelu opet nađe neki predsednik nesposoban ili bezvoljan da ih vodi.

***

Hajdi Larson kaže da Projekat poverenja u vakcine širi svoj opseg kako bi postao Projekat poverenja. „Preko odnosa prema vakcinama stižemo do složenije mešavine iskustava i emocija“, napisala mi je u mejlu. Za mnoga od gorućih društvenih pitanja, kao što su klimatske promene, mir, nacionalna bezbednost, demokratija – poverenje je jedina valuta na raspolaganju. Prošireni cilj projekta, objašnjava Larson, biće razumevanje kako se poverenje stvara, urušava i, nadajmo se, obnavlja.

Razgovore sa Hajdi Larson sam vodila na početku kampanje vakcinacije u SAD, kada je krenuo i razorni drugi talas kovida-19. U decembru su zdravstveni radnici pravili vesele selfije dok primaju vakcinu, a onda se kampanja rastočila u trci za zakazivanje termina. Stizale su sve veće količine vakcina, sa prioritetnih grupa vakcinacija se širila na opštu populaciju, pa su do juna – i pored drame sa vakcinama proizvođača AstraZeneca i Johnson & Johnson – vakcinu dobili skoro svi koji su hteli. Sada tavorimo nasukani na tvrdoglavi sprud otpora vakcinama.

Obuzimala me je jeza od pomisli da ću morati da ubeđujem svakog pojedinačnog pacijenta. Mada me je Larson zaista inspirisala, i dalje ponekad osećam samo neprijatnost. Iscrpljujuće je slušati tirade pseudonauke i teorija zavera, čak se i ljutim kad pomislim na opasnosti kojima su izložene moje kolege. Želim da slušam, ali u sebi se pitam hoću li zaista čuti; možda samo zavaravam pacijente da pomisle da su saslušani kako bih na miru mogla da se bavim zaštitom njihovog zdravlja. Ta snishodljivost, čak i kad je dobronamerna, nagriza lanac poverenja.

A onda mi je jedan pacijent rekao da nema šanse da pristane na vakcinu, jer je čuo da je neko pao mrtav čim je primio injekciju. Po običaju sam krenula da objašnjavam kako su rizici od bolesti daleko veći od rizika od vakcine, kad mi je sinulo da je njegova priča mnogo zanimljivija od moje. Kasnije ćemo pričati o činjenicama, sad hoću da čujem tu priču. Stvarno me interesuje.

Danielle OfriThe New Yorker, 12.06.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 02.07.2021.

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments