Film “Capernaum” libanske rediteljke Nadine Labaki je delo koje ostavlja snažan utisak na gledaoca. Deca koja žive u bedi i siromaštvu sa roditeljima ili sama – uglavnom napuštena i odbačena postoje u svakoj zemlji na svetu, ali je poznato da zemlje poput Libana beleže najveći broj takvih slučajeva. Labaki pronalazi upravo takvo dete u sirotinjskim četvrtima Bejruta, daje mu pravo glasa i snima neverovatno dobar film. Priču pratimo kroz oči momčića po imenu Zain (ima samo 12 godina, jedan od najboljih dečjih nastupa ikada u filmu), koji živi u haosu Bejruta, a upoznajemo ga na sudu.

Na sudu Zain tuži svoje roditelje što su ga doneli na (ovakav) svet gde poznaje jedino zanemarivanje i nasilje. Otac mu je teški alkoholičar, majka je izgubljena u vremenu i prostoru, a on tako malen je primoran da odraste pre vremena. Kako je Zain dospeo tamo gde je dospeo, otkrićemo u retrospektivi. Na ulici je on najstariji i najsnalažljiviji među svojim braćom i sestrama, čak i lagano “kurčevit”.

Tačka preloma kod Zaina desiće se vrlo brzo pošto njegova jedanaestogodišnja sestra Sahar, posle prve menstruacije, roditeljima postane roba za trgovanje, pa će je na kraju kod lokalnog dilera zameniti za nekoliko meseci stanarine i nekoliko kokošaka… Zgađen događajem i svim sranjima u porodici, Zain beži od kuće. Potom kreće emotivno, šokantno, strašno, tužno putovanje kroz njegov život i ulice grada Bejruta. Ono što će ovaj inteligentni, pošteni i lojalni dečak preživeti, dobar deo nas ne proživi za ceo život.

U potrazi za poslom upoznaje čistačicu Rahil, samohranu majku mladog Yonasa i ilegalnu imigrantkinju iz Etiopije, koja ga uzima pod svoje. Zain će paziti na bebu preko dana, a zauzvrat će od nje dobiti stan i hranu. Nije puno, ali čoveka veseli. Sve dok se ona jedne noći ne vrati kući usled racije, a on ostane sam sa detetom i bez sredstava za preživljavanje. Zain dete vodi svuda sa sobom, hrani, presvlači, a čak mu je napravio i prevozno sredstvo koristeći stare lonce i skateboard. Takođe je smislio i nekoliko ideja kako da zaradi novac. Sve se ovo dešava, sve je ovo stvarno u životu tih ljudi tamo, ta tuga, patnja… Svet “Capernauma” je izuzetno mračan i surov, beda, i samo beda i poneki dobar čovek ili dete, izgubljeni u svoj toj prljavštini, potpuno obespravljeni i odbačeni.

Ko je, kako, zašto i sa kojim posledicama završio i dobio nož u telo otkrićemo na kraju. Ovde je prikazan Bejrut u obliku lavirinta. Porodice žive u stanovima koji se raspadaju, malo odraslih osoba ima posao, a deca ne idu u školu, većina čak ne zna ni kad su rođeni. Iako je “Capernaum” fikcija, Labaki je unutra ugradila priče stvarnih ljudi koje je za života upoznala u svojoj zemlji, u svom komšiluku, u izbegličkim kampovima i zatvorima za maloletnike. Kao i Zain, svi ostali (uglavnom neprofesionalni) glumci koje je odabrala imali su slične sudbine kao i likovi koje su odigrali u filmu. Rediteljka je preko Zaina na neverovatan način uspela prikazati koliku cenu zbog svih tih ratova i konflikata, pokvarenih sistema i glupih odluka vlada, zapravo plaćaju deca čiji glas nemamo prilike čuti.

Labaki i njen suprug Khaled Mouzanar, libanski muzičar, takođe kompozitor fantastične partiture za ovaj film, shvatili su da se ova priča mora ispričati. A na kraju cele ove životne priče, sreća se osmehnula Zainu i njegovoj porodici u stvarnom životu. Zain je danas zbrinut i na sigurnom. Sa svojom porodicom živi u Norveškoj, ide u školu i uči strani jezik, pa to možemo smatrati i najvećim uspehom svega ovoga, jer su pre toga živeli skoro ceo život u teškim uslovima u Libanu, nakon što su pobegli od rata u rodnoj Siriji. Labaki je zapravo dečaka (pravo ime Zain Al Rafeea) pronašla na ulici, a istog dana je već imala viziju kako će izgledati film.

Priča, likovi, kamera, muzika, sve je ovde savršeno, i zaista je neverovatno kako je žena uspela tako moćno režirati film u kojem je jedan od glavnih likova dete od godinu i po dana. Film je na festivalu u Kanu osvojio ukupno tri nagrade, uključujući i nagradu žirija, a završetak filma je propraćen petnaestominutnim aplauzom. “Capernaum” to definitivno zaslužuje jer je remek-delo koje se retko može videti u današnje vreme.

Možda su nam jednostavno potrebni ovakvi filmovi da nas još malo podsete da treba ceniti stvari koje imamo: svaki dinar i svaki komad hleba. Ceniti puno više nego što cenimo. Do sada je snimljeno bezbroj filmova na ovakvu temu, ali možda nijedan tako fascinantno i direktno kao “Capernaum”. Ništa nije ublaženo, ovde su stvari surovo realne. Sa takvim načinom pristupa kao što to radi Labaki, “Capernaum” dostiže visine da postane i ostane upamćen kao jedan od najboljih filmova ikada snimljenih na temu bede i siromaštva. “Capernaum” je film koji pogađa pravo u srce.

za P.U.L.S.E: Marko Jovanović

  Capernaum, Film, Marko Jovanović, Nadina Labaki