Ulogujte se / Kreirajte profil

“Černobilj” – Bumerang u glavu Albiona

.

Become a Patron!

.




Nema nikakve sumnje da TV serija “Černobilj” predstavlja vrhunac profesionalnog umeća, pod čime se, pre svega, podrazumevaju promišljen, dobro skrojen scenario, čista i precizna režija, sofisticirano pakovanje produkcije u epohu (izgled i ambijent sovjetskog društva uoči Gorbačovljeve “perestrojke” su gotovo autentični, budući da se ništa osim gazde u Litvaniji, gde je ova serija snimana, od onda nije promenilo) i iznad svega glumci, najbolji mogući “kasting”, kao i niz ključnih komponenti postprodukcije (naročito režija i dizajn zvuka, koji se ne bez razloga u stručnim krugovima nazivaju “engleski ton” i smatraju najboljim na svetu). Sve to funkcioniše do pred sam kraj serije, kada dolazi do raspleta. Jedan znak pitanja, međutim, stoji od samog početka: do koje mere se može ignorisati radijacija koja zrači iz jedra ovog projekta? Ona je zaista maligna i progresivno se uvećava njenim radijusom.

Dakle nema nikakve sumnje da je reč i o vrhunskoj ideološkoj manipulaciji, nastaloj na krilima neizlečive britanske rusofobije posle blamaže sa Skripaljevima i žudnje Tereze Mej za ratovanjem po Siriji, (na šta, onomad, nije nasela većina Britanaca). Da, nema sumnje, reč je o ostrašćenoj antiruskoj – ne antisovjetskoj! – propagandi. Kad kažemo “vrhunskoj” to znači da svoj cilj nastoji da ostvari distribucijom oprobanih pilula humane i opšteljudske naravi: sredstvima nežnog spina. Englesko televizijsko umeće zbilja ide korak ispred nenormalne politike svoje zemlje (u stvari celog Zapada, zatrovanog “dubokom državom”). Ono je u stanju da iznedri daleko efikasnije učinke u hibridnom ratu nego što je sirova, često i glupa, dakle sasvim kontraproduktivna atlantska državna propaganda, koju smo videli na delu povodom evropske premijere filma “Balkanska međa”.

A da je u pitanju ne antisovjetska (kome je sad do toga!) nego prava antiruska projekcija, ukazao je nedavno Marko Tanasković: “Britanska serija, iako formalno govori o sovjetskom vremenu i komunističkom državnom aparatu, zapravo suštinski ‘cilja’ današnju, putinovsku Rusiju”, jer razvija i nadograđuje “dobro poznati narativ o totalitarnom i duboko korumpiranom državnom i društvenom modelu koji je imanentan ruskom i istočnom tipu čoveka … Posledice života u takvom oligarhijskom i despotskom sistemu su stalni strah od represalija, velike nepravde, javašluk na svakom koraku i opšte traćenje ljudskih potencijala”. Uprkos snošljivijem narativu, to je dakle isti, klasični rusofobni stereotip, koji i ovde vidimo na delu. Opštu korupciju i otupelost, lenjost, pijanstvovanje i totalnu apatiju kao znake sistema, već smo gledali i nije bilo većih iznenađenja, valjda zato što smo i sami nekad prolazili kroz iste blagodati. Zato više nema smisla vraćati se ovim znacima, kao vidovima hibridnog rata, čiji je “Černobilj” pokazni primer.

Rekosmo “ostrašćen”, ali ne i zaslepljen. Narativ “Černobilja” ne može a da ne prizna, a time i pokaže, uzvišenost žrtve stotine hiljada ruskih ljudi, koji su se svesno izlagali životnoj opasnosti tokom saniranja najveće nuklearne katastrofe savremenog doba. Trojica dobrovoljno silaze u podzemni lagum i ručno ispuštaju smrtno kontaminiranu vodu. Stotine rudara iz daleke Tule prijavljuju se za prokopavanje tunela ispod reaktora pod nemogućim uslovima, što i uspevaju, na opšte iznenađenje sovjetskih vlasti, koje nemo aplaudiraju. Piloti helikoptera gotovo da se spuštaju u radioaktivnu rupu zatrpavajući je tonama cementa. Kada nemački i drugi roboti crkavaju zbog jakog zračenja, fizičar Legasov, glavni junak “Černobilja”, predlaže “biorobote”, tj. žive ljude koje treba osuditi na smrt, da bi se od krhotina reaktora očistio krov reaktora; general Tarakanov dovodi bataljon pešaka, tačno im objašnjava situaciju i oslobađa ih vojne obaveze; ceo bataljon se prijavljuje dobrovoljno i pod naročitim uslovima potpuno očisti krov. Bez roptanja, 300.000 ljudi, žena i dece seli se iz okoline Černobilja u druge krajeve zemlje za manje od nedelju dana bez velike drame, sa prigušenom suzom, kao njihovi preci u duhu legendarnih ratnih nedaća. 

Ništa slično ne videsmo povodom Fukušime i drugih atomskih havarija za koje ne beše odgovoran ruski represivni sistem. Ima li naroda na svetu koji se ovako poneo prema posledicama katastrofe do tada neviđenih razmera, nepoznate u iskustvu cele planete? Takvo kolektivno osećanje, koje poznavaoci ruske duše nazivaju sabornošću i koje u narodu postoji od pamtiveka, svojstvo je ruskog čoveka, uvek – pa i danas! – gotovog na žrtvovanje. To je i naslov ključnog filma Tarkovskog.

Iako sve to ne može da shvati, Krejg Mejzel nije mogao da negira ovaj sindrom. Prikazao ga je bez ikakvog komentara i upravo u tome je najveća vrednost njegove serije. Autoru je, kako kaže, bilo stalo da “bude blizu istini najviše što je moguće” i da nikada “ne upadne u istu onu zamku u koju upadaju lažovi”. Ovaj bazenovski ideal, koji stoji u osnovi modernog filma, isplatio se ovde u potpunosti. Ovako nešto možda je mogao da podnese samurajski duh spasilaca u Fukušimi, ali teško onaj samoživi i mekušni Zapad, koji je i danas antipod megatonskoj sinergiji ruskog kolektiviteta. Zato se stvarne pouke “Černobilja”, poput bumeranga, obijaju o glavu Albiona.

Božidar Zečević 

Večernje Novosti

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.