Cevasta zvona Majka Oldfilda

Verovatno ne postoji koji bar nekada u svom životu nije poželeo da ima sopstveni studio za snimanje i da, skriven od svih, opremljen gomilom instrumenata i studijske tehnike, uz dodatak neizbežnog bokalčeta sa kafom, pokuša da svoje ideje pretoči u melodiju. Nekada su takvo što sebi mogli da priušte samo retki, danas je dovoljan malo bolji kompjuter i na njega povezana jeftina klavijatura. Ipak, i onda, kao i sada, bez sviračkog umeća i kompozitorske mašte, nikome nije uspelo da stvori delo vredno slušalačke pažnje.

Engleski multiinstrumentalista Majk Oldfild (Mike Oldfield) imao je znanje i talenat. Stvorio je „Cevasta zvona“ („Tubular bells“), album koji je, kada se pojavio, bio drugačiji od svega ostalog i najava mnogo čega što će tek uslediti.

„Cevasta zvona“ (1973) bila su Oldfildov debitantski album. Da bi ga ostvario morao je da se uhvati u koštac sa najraznovrsnijim imstrumentima: od akustičnih i električnih gitara, pa preko električnih orgulja i klavira, do gomile udaraljki, velikih i malih. I naravno – cevastih zvona, instrumenata iz porodice udaraljki, koje se sastoje od metalnih cevi različite dužine, promera između 30 i 38 milimetara, okačenih o metalni ram, a koji najčešće može da se vidi na koncertima klasične muzike.

Istini za volju, mada je album samostalno Oldfildovo delo, delimični doprinos još nekolicine kolega na različitim instrumentima, pa i omanjeg hora, ipak je neizbežan.

Pre odlaska u profesionalni studio, Oldfild je „Cevasta zona“ snimio 1971. U Londonu, koristeći jedan običan magnetofon marke „Beng i Olafson“, pozajmljen od drugara. Da bi mogao da sinhronizuje nasnimavanja, morao je da na magnetofonu isključi glavu za brisanje. Ali to su bila vremena kada se, osim muzičkog talenta, tražila i tehnička dovitljivost.

Oldfild je svirao većinu instrumenata, svirajući ih redom – jedan po jedan. Bio je to naporan i dugotrajan posao ali, istovremeno i veliki izazov, pošto je teško verovati da je i sam autor unapred znao kako će sve na kraju zvučati. Uostalom, to što je radio bilo je, na neki način, pionirski poduhvat koji je svoj pravi smisao dobio tek pojavom kućnih kompjutera i programa za višekanalno snimanje muzike. „Cevasta zvona“ su se na britanskoj top – listi zadržala 279 nedelja. Kako su zabeležili hroničari, uspon je bio lagan i dugotrajan i do vrha mu je trebalo više od godinu dana. U međuvremenu, Oldfild je snimio drugi album Hardžest Ridž („Hargest Ridge“), koji je na prvo mesto stigao za svega tri nedelje. Sa tog prvog mesta smenila su ga upravo „Cevasta zvona“, čime je njihov autor postao jedan od svega tri britanska umetnika koji su sami sebe smenili na vrhu spiska najslušanijih.

Album je u velikoj Britaniji prodat u tiražu od čak 2.630.000 primeraka. Ukupno u svetu, našlo se na policama između 15 i 17 miliona audiofila. Ne čudi stoga što su ga i muzički stručnjaci udostojili mnogim priznanjima, među kojima i prestižnom nagradom „Gremi“.

Slobodan Samardžija

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Cevasta zvona, Majk Oldfild, Muzika