Архитектура цркве Светог Спаса у манастиру Жичи

Србија је у градитељству XIII века уобличила нов план цркава и остварила самосвојан простор, прилагођен измењеним литургичким наменама. Ово се посебно односи на време када је на челу државе био Стефан Првовенчани, а на челу цркве свети Сава. По жичким повељама сазнаје се да је манастир Жичу подигао Стефан Првовенчани са својим сином Радославом. Стефанова улога се поред материјалне помоћи, огледала у томе што је његова једина задужбина требала да понесе печат његове личности. Са друге стране, велику улогу у подизању манастира Жиче писани извори дају светом Сави. Теодосије тврди да се о градњи цркве Светог Спаса старао управо свети Сава. Када је реч о градитељству и уметности његовог доба, Сава је био не само идеолог, творац и поручиоц појединих идејних решења већ и истински покретач свих важнијих иницијатива.

Хронологију грађења Жиче могуће је реконструисати посредно у основним цртама пратећи податке из живописа светог Саве које су саставили Доментијан и Теодосије. Зидање ове цркве пропратила су следећа историјска збивања, која су углавном изменила токове српске историје. То су: пренос моштију светог Симеона из Хиландара у Србију и њихово Студеничко објављивање (1206/7), крунисање Стефана Немањића круном из Рима (1217), добијање аутокефалности српске цркве (1219), Стефаново крунисање по православном обреду (1221).

Црква Христа Спаситеља (Светог Спаса) у манастиру Жичи је као целина настала грађењем у два наврата. Зидање цркве је трајало најмање двадесет година. Почетак би у начелу, припадао првом раздобљу владавине Стефана Немањића, а завршетак је уследио пре стицања краљевске круне и успостављања архиепископије.

Изградња Жиче уследила је после Савиног првог, дугог боравка на Светој Гори. Његово знање омогућило му је да утиче на програм изградње у Жичи. Наиме, када је постао архимандртит манастира Студенице 1206. године па до 1217. године када одлази на путовање у Свету Гору незадовољан политиком свога брата Стефана, Сава је предузео низ мера да се уреди духовни живот у земљи. Поред Савиног исцрпног рада у литералном стваралаштву његов рад је подразумевао и подизање нових цркава и стварања нових епископија. Док је био архимандрит у Студеници Сава је као главни творац идејне концепције спровео у плану изградњу многих цркава малих и великих, камених и дрвених а између осталог и Жичу. Писани извори о Савином деловању у опремању манастира и цркава показују да је он, будући добро обавештен, успевао да око себе увек окупи најбоље зидаре, протомајсторе, живописце и писце онога доба.

Савина заслуга огледа се и у томе што је за зидање Спасове цркве довео раднике зидаре из грчке земље. Једно од најранијих сведочанстава о радовима на Жичи садржано је у Житију Теодосијевом, где он говори о Савином исцељењу раслабљеног током посете манастиру који је још био у изградњи. Теодосије износи при том низ важних података о стању радова на цркви:

Али црква беше велика, а још неосликана, и ову освети и светом трпезом и светим моштима светих украси и утврди..

Такође, он нас обавештава и о завршним радовима на Спасовом дому и раду на његовој унутрашњој опреми и литургијском намештају, па каже да је по повратку из Никеје Сава:

довео са собом из Константиновог града мраморнике и живописце..

Међутим, овакво тврђење Теодосијево је у науци оспорено јер приликом свог путовања у Никеју Сава није свраћао у Цариград, али је могао мајсторе из тог града наћу у Солуну или Светој Гори. Томе у прилог говори и чињеница да се са овог пута Сава извесно време задржао у Солуну, односно у манастиру Филокалу у ком је био поштован као нови то јест други ктитор. По доласку Латина, царски мајстори остали су без поручиоца, јер се више нису градиле православне цркве, па се градитељство и сликарство повукло из великих центара у слободна удаљена подручја. Но, да су се неки царски мајстори задржали у Цариграду, сведочи Доментијан, кад казује да се Сава, враћајући се пред смрт из Свете земље у Цариграду обратио царским мајсторима за „свете потребе“. Из овога се може закључити да се Теодосију треба веровати кад износи податак о доласку мраморника и сликара из Константинова града ради довршења Жиче. Теодосију би било тешко да измисли такву тврдњу да није било општепознато да су цариградски мајстори, по позиву, и иначе долазили у Србију.

Изградња манастира Жиче представљала је прекретницу у свету градитељства код Срба у XIII веку. Пошто је заузимала врло високо место у хијерархији српских цркава, том значају била је саображена целокупна њена архитектура. У првој етапи били су сазидани главни делови храма, олтарски простор – у чијем је саставу поред простране апсиде, и источни травеј с пастофоријама – и наос, над средишњим травејем квадратне основе изграђена је купола, на западној страни храма био је изграђен простор за припрату. Типолошки гледано, то је била једнобродна црква са три травеја, грађевина средњовизантијског типа цркве уписаног крста са куполом. У другој етапи дозидани су протезис и ђаконикон, као и северни и јужни параклис, а у исто време додати су испред параклиса тремови. Западна фасада је обликована као да је у питању прочеље трободне цркве. Такав изглед Жича је имала у другој деценији XIII века, тачније 1220. године када се Сава вратио из Никеје са титулом архиепископа и када је Жича одређена да буде седиште архиепископије. Такво стање захтевало је извесне промене и доградњу, па је изграђена пространа спољна припрата, са високом кулом звоником на западној страни са тремом. Она је била правилне квадратне основе, са четири слободна стуба у средишту, којима је издељена не девет једнаких поља. На њеном спрату налазила се одаја – катихумена – која је степеницама била спојена са приземљем, а из ње су камене степенице водиле на спрат куле, где се налазио параклис који је имао смисао симболичне заштите манастирске капије. Тада је изгледа порушен зид између западног травеја цркве и старе припрате, а упоредо са тим уобличен је олтарски простор и његова преграда према наосу. Проширење олтарског простора пастофоријама и изградњом архијерејског трона у средишњем делу олтара, могло би се довести у везу са сложенијом функцијом Жиче када је постала архиепископска катедрала. Вероватно је тада формиран ђаконикон као засебна просторија која комуницира само са главним делом олтарског простора. Ђаконикон и проскомидија подигнути су као посебна етапа у изградњи олтарског простора, а служили су за чување манастирског блага. Осим реликвија и других драгоцености којима је располагала, Жича је као архиепископско седиште, поседовала и правне списе на којима су почивали аутокефалност, унутрашња организација и литургијски живот Српске цркве.

Када је основни корпус цркве са доградњама био завршен, грађевина је била покривена и обојена у јаркоцрвено. У тој фази највероватније су свој задатак обавили доведени мајстори, о којима у свом делу говори Теодосије, а радили су вероватно и на појединостима у завршној фази Жиче, на подовима и још неком каменом црквеном намештају. Читава црква поплочана је мермером и изведена је амвонска розета. Највероватније да су сви радови на цркви морали бити готови до Спасовдана 1221. године када је одржан у Жичи велики црквено – државни сабор. Такође, да је црква била споља завршена сведочи Теодосије када каже да се краљ радовао што су све званице на сабору виделе његову цркву „како је веома красна“. Унутрашњост храма добио је свечани намештај у који су спадали: часна трпеза, олтарска преграда, циборијуми и свећњаци укључујући и један монументални. Часна трпеза је постављена и освећена 1220. године, пред хиротонисање епископа, то нам је познато по Теодосијевом казивању. Олтарска преграда била је висине 1,24 m и заједно са проскинатарима уз њене бокове чинили су унутрашњост Спасове цркве врло раскошним. Циборијуми су, обично, стајали у наосу као самосталне конструкције наткриљујући неке нарочито поштоване иконе или реликвије. Називани иконостасима, дали су име олтарској прегради када су на њу пренете најпоштованије иконе. Они исходе из старијих конструкција у виду балдахина, подизаних у црквама ради излагања реликвија. У Спасовој цркви, у јужном делу трансепта, наспрам насликаног Христовог распећа, нађени су, на једнаком растојању отисци трију дубље усађених квадратних плоча. За њих је претпостављено да су носиле ступчиће трпезе на коју је полаган Часних крст ради поклоњења и целивања. То су били слободно стојећи циборијуми. Свечаном изгледу унутрашњости цркве Светог Спаса допринео је и високи камени пасхални свећњак. У питању је свећњак чија је висина била преко два метра, а који је познат на основу више свећњака из апулијских цркава XII и XIII века. Свећа на њему паљена је на Велику суботу у славу Христовог васкрсења, једновремено када је изношен и читан свитак, то јест свечана молитва пред њено паљење. С тим обредом рано је повезан и обичај паљења светог огња на Христовом гробу. Тај свечани литургијски намештај као и олтарска преграда страдао је кад и Спасова црква, крајем XIII века. Свећњак у Спасовом дому познат је према цртежима Феликса Каница и Ђурђа Бошковића. У Спасовој цркви, као и у осталим српским средњовековним црквама, постојао је камени суд за освећену воду.

Градитељи црве Светог Спаса били су из разних крајева, старији део, дакле најосновнији изидан опеком, вероватно су подигли мајстори образовани у византијским радионицама, млађи део су свакако изградили приморци, јер су западни делови грађевине изведени каменом, параклис на кули – звонику на которски начин је засвођен, док су прозори и портали исклесани у романичком стилу, а завршне радове, свакако су обавили мраморници из Цариграда. Због тога, архитектура Жиче представља симбиозу византијског начина грађења са романским елементима који су у унутрашњост српских земаља продирали са приморја.

Новине у односу на храмове из доба Стефана Немање појавиле су се на бочним странама храма: негдашњи вестибили су затворени и тако претворени у ниски трансепт, тачније створена су бочна одељења за певнице и бочни параклиси северни и јужни са малим тремовима. Новину свакако чини спољна припрата са катихуменом.

Новине на жичкој цркви последица су Савине жеље да пренесе сваки узор Свете Горе у Србију заједно са цариградским и јерусалимским законима и правилима. Бочни параклиси са уз припрату имали су већ прве атонке цркве: Лавра, Ватопет и Ивирон. Срби су њихове посвете прилагодили својим схватањима: у Жичи су параклиси посвећени св. Стефану и св. Сави Јерусалимском, светитељима који су били имењаци и заштитници ктитора. Ниски трансепт је образован да би се у њега сместили хорови певача, чија је улога у службама постајала истакнутија. Они су настали под утицајем светогорских бочних конхи који су, такође, намењени хоровима. У светогорским узорима треба видети изворе за делове оног склопа који је у Жичи настао у другој етапи грађења. У византијском свету широко распростањено издвајање култних просторија ограничене намене у анексе главне грађевине нашло је своју примену већ у топличком Св. Николи. Међутим, симетричан распоред ових анекса, уз бочне стране наоса, особеност је рашке архитектуре почевши од Жиче. Црвени намештај и организација унутрашњег простора цркве у Жичи, пружају доказе да су као узор имали цркву Свете Софије у Цариграду, одакле је потекла инспирација и за облик спољне припрате са звоником и катихуменом. Интересантно је да се већ у свом почетку устројена српска самостална архиепископска црква угледала на богомољу у којој су столовали васељенски патријарси и у којој су они хиротонисани, а византијски цареви крунисани, иако је имала нижи ранг. Сава је по угледу на ову идеју сматрао да се у Жичи, односно спољној припрати и катихумени на сличан начин крунишу српски краљеви и хиротонишу црквени велликодостојници. Са друге стране може се закључити да је свети Сава поставио темеље да његови наследници на црквеном и државном престолу у будућности стекну патријаршију и царство.

Спољној припрати је додељена веома важна улога у којој су крунисани будући српски краљеви и хиротонисани црквени високодостојници. Спољна припрата је служила и за вршење свечаних дворско – црквених обреда, сабора, као и за духовно уздизање и усавршавање. То је постигнуто смештањем пребивалишта старешине манастира и архиепископа у кулу, тачније на првом спрату где се налазио параклис, поред тога што је њему био намењ, сликаним призорима је сведочио о легитимности младе династије Немањића и о њеном ослонцу на утемељиваче хришћанског царства и свете заштитнике. У параклису на првом спрату куле насликани су Теодор Студит и Сава Јерусалимски, први зато што га је Сава поштовао као учитеља, а други јер је био његов монашки узор. Програмски, параклис је био повезан са просторијом на спрату спољне припрате, катихуменон, у којој је – како тврде биографи архиепископ Сава присуствовао литургији у Великој цркви и отуда запазио држање свог будућег наследника Арсенија. Стога, може се закључити да је катихумена била одаја архиепископа Саве Немањића. Катихумена је била намењена и скуповима не само теолошке већ и дворскорелигијске садржине и није искључено да су се на жичкој катихумени српски владари причешћивали, као византијски цареви на галерији Свете Софије, угарски краљеви у Естергону и руски кнежеви у Кијеву и Новгороду.

Црква Христа Спаситеља у Жичи је подигнута да буде национална црква највишег ранга. О оваквој замисли сведочи усовјени градитељски програм за Спасов дом, али и избор узора које смо споменули. Смишљено одабрани узори – било да су то најславнији светогорски манастири или студеничка Богородичина црква, или секундарни делови преузети из неких јерусалимских цркава – сведоче о стварању посебног типа националне црквене грађевине. Другим речима, раскошна спољашња и унутрашња архитектура Жиче су дело по себи и дело за себе.

За ПУЛСЕ:  Александар Милосављевић

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

  Arhitektura, hrišćanstvo, Istorija, Srbija, Александар Милосављевић