Crna Atena – politika, aktivizam i istorija

Ulogujte se / Kreirajte profil

Crna Atena – politika, aktivizam i istorija

.

Become a Patron!

.

Iako se dešavala u prošlosti, istorija nastaje tako što istoričari danas tumače događaje iz prošlosti. Njihov zadatak nije nimalo lak jer da bi ga uradili kako valja moraju ostaviti po strani svoja politička ubeđenja što retko ko uspeva. Naravno, to je ukoliko žele da budu objektivni istraživači koji tumače prošlost. Neretko pak žele suprotno – mnogi istoričari namerno projektuju svoja ubeđenja na prošlost iz različitih razloga. Neki to rade da ostvare svoj politički cilj, neki radi slave, a neki veruju da su objektivni u svom pristupu iako to očito nisu. Neki takvi radovi su opasni jer se koriste radi podsticanja nacionalizma dok drugi nisu toliko opasni i prođu „ispod radara“.

Jedan takav rad koji u Srbiji nije toliko aktuelan kao u Sjedinjenim Američkim Državama je delo Martina Bernala, profesora na Univerzitetu Kornel i eksperta za političku istoriju Kine koji je više decenija posvetio radu na višetomnom delu Crna Atena: Afro–azijski koreni grčke civilizacije. Prvi tom ovog serijala je objavljen davne 1987. godine, a njegovi nastavci su objavljeni 1991. i 2006. godine. Kao što je očekivano, zbog Bernalove tvrdnje da je tokom drugog milenijuma pre nove ere kontinentalna Grčka bila pod velikim uticajem Egipta još je prva knjiga izazvala žustru raspravu u struci. Međutim, njegova ideja je mnogo radikalnija; Bernal ne tvrdi samo da je uticaj bio mnogo veći nego što struka priznaje već da su Feničani i Egipćani kolonizovali ovo područje. Zbog tako kontroverzne teorije njegov rad je medijski propraćen i izazvao je rasprave i u široj javnosti koje traju do današnjeg dana.

Martin Bernal

Prvi tom ovog serijala nosi naziv Stvaranje Antičke Grčke 1785–1895 i autor u njemu iznosi da je današnje viđenje antičke Grčke izmaštano tokom 19. veka; perioda koji on naziva „helenomanija“. Dok se u prvoj knjizi bavio prevashodno odnosom prema antičkoj Grčkoj i istorijom istraživanja Grčke, Egipta i Fenikije i teorijom zavere kako su zapadni naučnici negirali ogroman uticaj Feničana i Egipćana na Grke, u drugom tomu nazvanom Arheološki i dokumentarni dokazi iznosi istorijske izvore koji idu u prilog njegove hipoteze, kao i nekolicinu arheoloških dokaza. U trećem i poslednjem tomu Lingvistički dokazi iznosi različite lingvističke dokaze koji idu u prilog njegove hipoteze.

Bernal je još u uvodu prvog toma jasno izneo svoju hipotezu. On kaže da su kroz celu istoriju istraživači znali za afro-azijske korene grčke kulture. Čak su i sami antički Grci to znali i znali su da su njihovi naslednici budući da su Egipćani i Feničani u 2. milenijumu pre nove ere kolonizovali Grčku. Međutim, zbog svojih predrasuda i političkih ubeđenja istraživači su u 19. veku odbacili ovo viđenje i stvorili novo; ono koje mi danas imamo o zasebnoj Grčkoj kao kolevci evropske civilizacije. Ali, da li je Bernalovo viđenje validno? Da li je on u pravu kada zahteva da promenimo celokupan pristup antičkoj Grčkoj?

Mora se priznati da je Bernalova polazna tačka o pristrasnosti istraživača tačna. Iako je on u svom radu izneo jednu teoriju zavere po kojoj su istoričari svesno prekrili prošlost da bi služili svojim političkim ciljevima, ima istine u tome da su istraživači svoje viđenje sveta projektovali na prošlost. Kritika istraživača iz 19. je itekako dobrodošla, jer to jeste period kada će politika, rasizam i imperijalizam ući u društvene nauke koje se bave i prošlošću i sadašnjošću. U tadašnjoj antropologiji veliku popularnost dobijaju ideje o podeli ljudi na rase i superiornosti bele rase. Socijal–darvinizam ulazi i u arheologiju gde ideja o primitivnim društvima ostavlja jak uticaj, a čak će se i sama arheologija koristiti u kolonijalne svrhe.

Ali, ako je valjana kritika toga da su istraživači 19. veka bili daleko od objketivnih, da li je Bernalova hipoteza tačna? On u svojim radovima iznosi različite argumente, međutim, oni su dosta problematični. Brojni klasičari, arheolozi, egiptolozi, lingvisti i istoričari su kritikovali Bernalov rad iz različitih razloga.

Nasuprot Bernalovim kritikama da su klasični arheolozi, istoričari i naučnici 19. veka zbog široko rasprostranjenog rasizma i evrocentrizma negirali uticaj Egipta na Grčku i njegovoj ideji da su današnj istraživači njihovi naslednici te zato i dalje negiraju uticaj, činjenica je da danas malo ko osporava uticaj Egipta na Grčku. Zapravo, to je dobro dokumentovano što potkrepljuju  istorijski i arheološki dokazi.

Grci su znali za Egipat i imali kontakt sa njim direktno ili indirektno vekovima. Homer pominje Egipat i medicinu koju su koristili, a Herodot posvećuje celu jednu knjigu ovoj zemlji.  Znamo i da su brojni Grci išli u Egipat da uče. Diodor je u 1. veku pre nove ere je sastavio spisak „velikih umova“ koji su išli na hodočašće u Egipat na kome se mogu naći imena poput Orfeja, Melampoda, Dedala, Homera, Likurga, Solona, Platona, Pitagore, Eudoksa, Demokrita…  Čak i sami antički Grci izražavaju divljenje prema Egiptu, mestu koje Aristotel naziva „kolekvkom matematike“ u svojoj Metafizici. Naravno, ne može se zaboraviti da su Grci bili i vladari Egipta tokom Ptolemejskog perioda.

Međutim, to je daleko od toga da se može reći da su Egipćani tvorci grčke kulture i da su kolonizovali kopnenu Grčku. Problem je što Bernal nema pouzdanu arheološku i istorijsku građu, čak i sam navodi u knjizi:

Ovde ponovo treba bitu naznačeno da, kao i sa arheološkim dokazima, nema neosporivih dokaza koji bi to potvrdili. Nema savremeni dokaza tipa ‘X Egipćani/Feničani su stigli na ovo mesto u Grčkoj i osnovali grad/kraljevstvo tu’, koji eksplicitno dokazuju Antički model. Ali, nema ni drugih koji to opovrgavaju

Ukoliko se govori o kolonizaciji, potreban je nekakav pisani trag iz tog perioda i/ili da arheolozi pronađu tu koloniju. U suprotnom se govori o jednoj običnoj spekulaciji. Ali ne samo da Bernal nema materijalne ili pisane dokaze koji potvrđuju njegovu pretpostavku već se javlja veliki problem kada se vidi šta on koristi kao „dokaz“ – mitove.

Njegov najveći argument je da je naše viđenje toga ko su bili antički Grci pod prevelikim uticajem savremene politike i da zbog toga treba da gledamo kako su oni gledali na sebe i na svoje poreklo. Međutim, da li su oni bili objektivniji? Ako išta, oni su bili još manje objektivni i pod podjednakim uticajem politike. Bernal od čitalaca traži da prihvati da su Grci verovali da su naslednici Egipćana i Feničana, i da prihvatimo da su bili u pravu. Čak i da su se tako videli, da li to znači da su bili u pravu?

Imajmo na umu da je politizacija vrlo česta kada je u pitanju poreklo nekog naroda. Mada, čak i da jesu mislili, ponovo se javlja pitanje – da li su svi Grci ovo mislili kroz celu istoriju? Generalizacija svi je vrlo problematična, ali nju Bernal koristi i zato se moramo zapitati da li su svi, od aristokratije do robova, u svakom istorijskom periodu antičke Grčke mislili da su naslednici Egipćana i Feničana. Drugi autori se zapituju čak i kada bi celu ovu problematiku prihvatili zanemarujući generalizaciju, dakle čak i kada bi Grci mislili da su naslednici Egipćana i Feničana, da li je njihovo viđenje njihovog etničkog porekla validnije od našeg budući da nije ništa manje politizovano? Bernal je samo jedan mit zamenio drugim. Mit iz 19. veka koji naziva „Arijevskim modelom“ je zamenio „Antičkim modelom“ – tj. mitom u koji su Grci verovali.

Bernalovi navodni dokazi iz egiptologije nisu ništa pouzdanjji. Lingvistički i etimološki dokazi su prisutni u njegovom radu još od prvog toma i oni su glavni argument za kolonizaciju kopnene Grčke što je dosta problematično – nemoguće je potvrditi kolonizaciju nekog mesta samo na osnovu lingvistike. Pritom, u njegovom pristupu egiptološkoj građi Bernal pravi iste greške:  uzima mitove kao stvarne događaje i koristi zastarele rasne teorije poput toga da su drevni Egipćani imali crnu kožu; on ne navodi da postoje izvori koji ovo osporavaju niti spominje da boja kože nije bila bitna za Egipćane koji su podelu na nas i njih gledali kao na kulturološku, a ne rasnu. Jasno je da je autor preslikao vreme u kom on živi i rasizam svog vremena na prošlost u kojoj ga nije bilo, ali to mu je bio i cilj.

Jasno je i da je Crna Atena jedna vrlo politički obojena publikacija što je problematično jer u njoj Bernal upravo tu praksu kritikuje kod istraživača iz 19. veka. U svom odgovoru kritičarima, Bernal iznosi da je pridev „crna“ koristio kako bi ukazao na kulturološki, a ne genetički uticaj, ali neupitno je da je upotreba ovog politički osetljivog pridava bila jedna od stvari koja je proslavila njegov rad – iako je podnaslov dela Afro–azijski koreni grčke civilizacije pažnja mu je posvećena zbog „afričkog“ dela i to se jasno vidi kada se analiziraju medijski prenosi Bernalovog rada.

Bernalov rad je najpopularniji među Afro–amerikancima, pogotovo radikalnim afrocentričarima, i nadovezuje se na brojne problematične publikacije koje pokušavaju da povežu Afro–amerikance sa njihovim afričkim poreklom pretvarajući drevni Egipa u metonim za drevnu Afriku. Budući da se radi o politizaciji bez mnogo objektivnog naučnog rada, jedina promena je u tome što je kod istraživača 19. bila prisutna ideja evrocentrizma i rasizam belaca koji Grčku smatraju kolevkom zapadne civilizacije dok je danas prisutan afrocentrizam i idaja o Egiptu koji naseljavaju crnci i koji je kolevka zapadne civilizacije.

Čak i sam Bernal priznaje da je imao politički cilj. Uvod u prvi tom završava rečima: „Politički cilj Crne Atene je, naravno, da smanji evropsku kulturnu aroganciju“. Budući da se njegov celokupni rad bavi kritikom političkih ciljeva koje su imali istraživači 19. veka, činjenica da  i sam ima politički cilj dok vrši svoja istraživanja je vrlo problematično polazište. Pritom, u odgovoru kritičarima koji su se suprotstavili njegovim argumentima je rekao da je pisao za laičku publiku, a ne akademsku zajednicu, jer je verovao da će ga stručnjaci igorisati i da će ovako poznanici klasičnih naučnika njih pitati šta nije u redu sa njegovom idejom time ih primoravajući da se brane.

Bernal je sam priznao da nije nameravao da piše naučan rad već nešto za širu javnost koja bi vršila pritisak na naučnu zajednicu da se menja. Ali, on im uskraćuje mogućnost da se brane jer ukoliko ga javno napadaju i osporavaju izlažu se optužbama za rasizam. Bernal se vešto predstavio kao neko ko se bori za istinu Afro–amerikanaca, samim tim što bi osporavali rad lako je prozvati te naučnike rasistima jer su u većini slučajeva u pitanju beli muškarci iz srednje i više–srednje klase. Baš zato što se radi o politički osetljivom pitanju mnogima nije lako da komentarišu njegov rad javno budući da bi mogli da ostanu i bez posla iako se bore za istinu.

Upravo ovako se političkom korektnošću čak i u državama gde postoji duga tradicija slobode govora postepeno ograničava sloboda istraživačkog rada. Istraživači koji se bave prošlošću već imaju težak zadak da odbace svoja uverenja, što nimalo nije lako. Međutim, čak i da to urade ne dozvoljava im se da pristupe objektivno građi. Traži se da u prošlosti pronađu ono što odgovara savremenoj politici bez obzira da li je ispravno ili ne. Uostalom, zato u dokumentarnom filmu inspirisanom Crnom Atenom Leonard Džefris sa Gradskog Koledža Njujorka pokazuje punoj učionici studenata i svima koji gledaju dokumentarac fotografiju statue Amenhoptepa II na kojoj je on predstavljen sa crnom kožom. Objašnjava kako je on bio crn jer zašto bi se tako predstavio, „zbog šale“? Nema nikakve veze to što je u pitanju statua koja predstavlja Amenhotepa nakon smrti i zato ima crnu kožu koja simboliše ponovno rođenje u drevnom Egiptu, jer zašto iznositi istinu ukoliko laž služi višem cilju?

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments