Ulogujte se / Kreirajte profil

Da li bi Gavrilo Princip i danas pucao?

.

Become a Patron!

.

[wpedon id=”90510″ align=”center”]

Da li bi mladi Srbin Gavrilo Princip prezao da u Sarajevu ubije naslednika austrougarskog prestola da je znao da će ishod njegovog dela biti svetski rat u kojem je poginulo više od deset miliona vojnika i petnaest miliona civila? 

Teško. 

Naposletku, 19-godišnji nacionalista koji kao da je izašao iz literarne laboratorije Dostojevskog, ostvario je svoj cilj. Na kraju Prvog svetskog rata Srbija je imala državnost, a austrougarska imperija prestala je da postoji zajedno sa tri druge – ruskom, nemačkom i osmanskom. Sa tako velikim ciljem bi student teško odustao od svog čina, premda nije stigao da vidi trijumf Srbije – umro je u zatvoru na proleće 1918. 

Jesen te godine donela je pobedu članica Antante. Potpisivanje primirja sa nemačkim saveznicima počelo je u septembru i završilo se u novembru nemačkom kapitulacijom. Pri tome je, iz istorijske retrospektive, besmisleno reći da je pobeda donela trajni mir. Divlji oganj rata postao je prigušena vatra nemačke želje za osvetom. 

Razlog je, kao što je poznato, Versajski ugovor iz 1919. Nemačka je bačena na kolena. Ionako razrušena zemlja, dodatno je udarana aneksijama, reparacijama i raznovrsnim rezanjem vojne moći. 

Doduše, ako se može suditi po „opscenom“ Brest-litovskom miru (Lenjinov izraz), koji je sovjetska Rusija potpisala sa Nemačkom početkom 1918, ni Nemačka u slučaju pobede ne bi bogzna kako postupala sa zemljama Antante. U svakom slučaju, nije nađen razuman, strateški način da se rat završi jer niko za tako nečim nije ni tragao. 

Previše je užasa bilo u tom ratu, potpuno različitom od prethodnih. Tenkovi umesto juriša konjica, mitraljezi, vojna avijacija, podmornice, mine, bojni otrovi – sve to je od rata načinilo nečovečnu mašinu za mlevenje mesa apokaliptičnih dimenzija. 

Posle Bel epoka početkom dvadesetog veka, posle Srebrnog doba umetnosti i literature, civilizovani svet je, survavši se u rat, preko noći podivljao. Ljudski život je nepojmljivo pojeftinio, civilno stanovništvo zaraćenih strana postalo je talac smrti. 

Glavni rezultat Prvog svetskog rata bilo je rođenje i agresivni razvitak dva paralelna totalitarna režima, blizanaca po represivnoj okrutnosti. Režime nacističke Nemačke i staljinističke utopije neki su čekali kao san, a bili su đavolski košmar sa epilogom u krvavom bezumlju. 

Formalno je piroman rata bio srpski terorista, ali su stvarni vinovnici svetske klanice zapravo bila tri rođaka – evropske monarhije Rusija, Nemačka i Velika Britanija. Oni nisu ni tragali za mirnim rešenjem konflikta, barem ne u međusobnim pismima i telegramima garniranim laskanjem. 

Geneza Prvog svetskog rata više govori o nesavršenstvu ljudske prirode nego o podeljenosti sveta, imperijalizmu i klasnom patriotizmu. Kakve god da su ekonomske ciljeve zaraćene strane zacrtale, ratno razaranje je sve njihove računice svelo na nulu. Čudovišni rat se rodio iz sulude slučajnosti, iz apsurdnog niza događaja, pokazujući pobedu iracionalnosti nad ljudskim razumom. 

Moglo bi se pomisliti da je rat mogao biti sprečen u strahu od pretećeg užasa svetskih razmera, ali gospodari sveta su se pokazali samozaljubljenim, ambicioznim, pohlepnim mediokritetima koji su svoju gordost cenili više nego sve ljude na frontu. Nije slučajnost što je posle rata nikla literatura „izgubljene generacije“ u delima, pre svih, Hemingveja i Remarka. 

Konačno, može se reći da sebični interesi imperija i klasnog patriotizma ne svedoče baš o veličini ljudskog duha. To je tačno, ali u korenu svega je agresivni instinkt vladara koji su dali znak da rat počne. 

Iskustvo Prvog svetskog rata uči nas da je rat – pa i tako velik, svetski – uvek bliži nama nego što se čini. On može početi tek tako, tragičnim slučajnostima, ali postaje stvarnost tek kada rukovodioci država zazveckaju oružjem. 

Porazom u Hladnom ratu i skupljanjem teritorije u odnosu na Sovjetski savez, čijim se saveznikom smatra, Rusija se, reklo bi se, nalazi u istom uvređenom stanju kao i Nemačka 1918. godine. Ali postoji razlika ne samo između dve zemlje nego i između dve epohe. Čovečanstvo je mukom preživelo Drugi rat kao logični nastavak Prvog, a danas uvređenost država može koštati života sve ljude na planeti. 

Verujem da bi se danas čak i očajni student Gavrilo Princip zamislio nad ciljem, sredstvom i, iznad svega, nad ishodom. 

Viktor Jerofejev

Izvor: DW

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.