Ulogujte se / Kreirajte profil

Dimitrije Tucović i Srbija

.

Become a Patron!

.

[wpedon id=”90510″ align=”center”]

Učitelj energije

Da li su u Srbiji građani ostvarili sve svoje snove i da li žive u najboljem od svih svetova? Zar Balkan ne liči više na onaj od pre sto godina, zar mu ne prete novi ratovi i zar ne prolazi kroz tešku hipnozu velikih sila i njihova međusobna trvenja? Niko ne pita gde su knjige Dimitrija Tucovića i šta u njima piše, gde su plodovi njegovog života, već gde su ostaci smrti. Dakle, gde su njegova Sabrana dela? Pokušajte da ih nađete. U antikvarnicama i knjižarama kažu da ih niko ne traži, u bibliotekama ih niko ne posuđuje, tu i tamo samo “Srbiju i Arbaniju”. Preostala je samo fetišizacija imena i kostiju.

Milioni automobila i ljudi se obrnulo oko njegovog spomenika i groba na Slaviji, a gotovo da ništa ne znamo o njemu, ponavljaju se fraze “levičar”, “radnički vođa”, “socijaldemokrata”. Među “nacionalnim” istoričarima zavera ćutanja, mada je Tucović nacionalniji od svakog od njih, uostalom branio je domovinu s puškom u ruci i na tom položaju ga je “našla smrt”. Na svu sreću su tu Dubravka Stojanović i Latinka Perović da spašavaju nacionalnu čast i ustvrđuju da je Tucović “glas iz budućnosti”. Javnost je indiferentna prema njegovoj radničkoj i nacionalnoj borbi, nema radoznalosti čak i sada kada ga šesti put sahranjuju. Imam utisak da trenutno jedino moja malenkost u celoj Srbiji sedi sa deset knjiga Sabranih dela na stolu i uporno prelistava i čita, prolazeći u sobnoj tišini kroz tu verbalnu vatru, analize, retorski zamah u pokušaju da Srbiju probudi. Brzo se čita, vrlo je jasan i koncizan. Asocijacije sa našim vremenom su neminovne. Svaki tekst fijuče kao metak, svi zajedno su granata koja od Pašića i njegove vlade, i bilo koje slične vlasti, pravi krater.

Dimitrije Tucović je najsavremeniji mislilac naše sudbine i opstanka. Uprkos tome što su mu dnevnike pokrali i najverovatnije uništili, za njim su ostali sabrani govori, članci i pisma i oni su njegovi memoari, ali i iz dana u dan i gorki dnevnik Srbije u belle epoque od 1901. do 1914. godine.

Dragoljub Jovanović ga je nazvao “učiteljem energije”. Brzina misli i reagovanja munjeviti, oštroumnost beskompromisna oštrica brijača. Samim sobom i delovanjem je uozbiljio političku javnost. Izvanredno obavešten, svejedno da li se radilo o Užicu, Leskovcu ili Berlinu. Najavljivao je neminovnost svetskog rata i tumačio uzroke, upozoravajući srpsku vladu i oficire da se klone militarizma.

Tucović je jedinstvena pojava u modernoj istoriji Srbiji, u takvoj kakva je bila i kakva jeste deluje kao biće sa neke druge planete. Pun znanja, bez endemskog čaršijskog licemerja, otvoren, bez lokalističke isključivosti, kosmopolita, samokritičan, dosledan, asketa sa dubokom empatijom za ponižene i odbačene.

Pojavljuju se danas stavovi da je doba pre 1914. godine bilo zlatno doba Srbije. Bila je to, navodno, svake hvale vredna balkanska imperija, i posle rušenja Jugoslavije, vratimo se njoj. Dimitrije Tucović je, međutim, opisao njeno nemilosrdno bespuće pa uteruje u laž hvalospeve.

On se javlja “Radničkom listu” u julu 1901. godine iz Užica i opisuje užasnu nemaštinu i “bosotinju”. Opao je opančarski zanat, jer se u tim jugozapadnim krajevima Srbije “do skora smatralo za sramotu ići bos, a sad se retko ko i viđa obuven”. Ima bezbroj kuća u kojima je po deset-petnaest duša sa svega jednim parom opanaka koje se nose samo kada se ide u varoš. Zbog oskudice u obući mnogo sveta ne ide u crkvu. Retko ko kupuje novu obuću a u radnjama leže velike gomile sasvim iscepane, neupotrebljive obuće, ali ogoleli narod kupuje te jade, pa ih onda vezuje, zašiva i krpi.

Tucović opisuje gotovo neljudsku mizeriju iz koje smo potekli. Za stanovnike te Srbije sve je bilo skupo, čak i elementarno preživljavanje, najjeftiniji je bio njihov život pa ih je režim bacao u ratove.

Nijedan tren života građana Srbije za njega nije bio banalan ili slučajan, već ga je sagledavao i objašnjavao u totalitetu života na planeti. Da bi se objasnila skupoća u Srbiji, morao se odrediti njen položaj u svetskoj kapitalističkoj privredi i izložiti privredna i finansijska politiku njenih vlasnika.

Srbija je, tvrdi Tucović, formirala svoju državu u dodiru sa inostranstvom kao agrarna zemlja sa vrlo primitivnim načinom rada i nerazvijenom tehnikom. Novopečeni su političari, dojučerašnje golje, na Zapadu videli gotovu državu i istu takvu su hteli i oni da imaju i da liče na otmenu evropsku gospodu. Imitirajući Zapad oni su na privredno slabe podanike navalili nesrazmerno velike državne troškove za izdržavanje njih, vojske i administracije. Kosta Stojanović, matematičar, ministar, radikal i kasnije veliki protivnik Nikole Pašića, potpuno se slagao sa liderom socijaldemokrata o načinu kako se uspostavio birokratsko-monarhistički režim.

Skorojevići su zadovoljavali apetite, otkrivao je Tucović, neprestanim zaduživanjem zemlje u inostranstvu. Srbija je ušla ne samo u “tesne trgovinske, već i u teške dužničke odnose sa Evropom”. Paraziti i parazitske ustanove su se održavali otkupljivanjem agrarnih proizvoda po bagatelnim cenama. Sve što je zarađeno odlazilo je na otplatu kamata, dugova i za nove vojne nabavke. Stvarnost je bila surova, vladari Srbije nemilosrdno sebični i Tucović zaključuje:

”Da bi sebe oslobodili podnošenja državnih tereta, vladajuće klase su ih prevalile putem posrednih poreza na leđa privredno upropašćenog naroda i njegovo propadanje ubrzale”.

Živeli su “evropski” uz pomoć evropskih kredita, ali nisu dozvoljavali da im se Evropa “meša” u mesto njihovog uživanja, i taj svoj otpor su nazivali patriotizmom i bili su spremni da ceo narod bace u pogibiju da bi odbranili sinekure.

O “zlatnom” dobu Tucović, savremenik, piše sledeće:

”Ako se baci jedan opšti pogled na ceo naš privredni i državni život, zaprepastiće nas fakat da je Srbija “moderna” samo po svojim parazitskim ustanovama, formama vladavine i državnim teretima a da njima ni u koliko ne odgovara veoma nerazvijena, upravo stagnirana privredna snaga zemlje i beskrajno nisko blagostanje naroda…”.

Šta je u “zlatnoj” Srbiji od 1901. do 1910. uzrokovalo takvu skupoću da su hleb i meso za devet godina poskupeli 30 odsto, industrijske proizvode je retko ko mogao da kupuje, a nadnica je povišena za samo 14 odsto? Tucović odgovara: varvarska privredna i finansijska državna politika. Carine su bile nesnosno visoke i veće nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Dostigle su visinu prave prohibicije. Sto kilograma šećera je u Hamburgu koštao 20,45 dinara, a u Beogradu 110 dinara. Uvoz šećera iz Nemačke je bio onemogućen visokom carinom čime je bio obezbeđen monopol preduzećima u zemlji da podignu cene i preko prohibitivne carinske stope. Potrošačke mase su bile izložene besprimernoj udruženoj pljački države i kapitalista koju je omogućavala sama vlada Nikole Pašića. Vlada je, slikovito opisuje Tucović, stavila narod između dva vodenična kamena koji su pretili da ga samelju: između skupoće i malih sredstava za život. Visoke cene industrijskih proizvoda vladajući sloj nisu zabrinjavale jer je putovao i kupovao u inostranstvu. Engleski diplomatski službenik je u izveštaju iz Beograda konstatovao da supruge ministara i ostale sitne buržoazije ne kupuju štofove proizvedene u Paraćinu, već da znaju tačno šta se u kojoj radnji u Parizu može nabaviti.

Pašić je Tucovića nazivao “izdajnikom”. I danas se oni koji imaju kritički odnos prema Pašiću i radikalima nazivaju “izdajnicima”. Tucovićev otac je bio pravi skromni i rodoljubivi, srpski sveštenik, brat pukovnik, sam Tucović je bio asketa, plećat i dvometraš (verovatno bi danas bio košarkaš), rasni Srbin, a patriotizam je dokazao odlaskom u rat iz kojega se jednog jutra u Kraljevu Pašić iskrao i pobegao zajedno sa vladom i poslugom preko Crne Gore na Krf, državnim službenicima koji su ostali preporučio da se u Vrnjačkoj Banji predaju Austrijancima, a svog ličnog bankara, Avramčeta, poslao je u Ženevu da brine o novcu. Tucović je po Evropi putovao radi učenja, znao je nekoliko jezika. Pašić je putovao iz uživanja i lične koristi, a nije znao nijedan strani jezik.

Trg Slavija, Beograd, foto: Ognjen Zorić (RFE/RL)

Tucović je po Nemačkoj i Skandinaviji, Sloveniji i Hrvatskoj obilazio napredne socijaldemokrate, prisustvovao njihovim zborovima i predavanjima, bio u prijateljstvu sa Karlom Kauckim, Augustom Bebelom, Karlom Renerom. Nedeljama i mesecima je Pašić živeo u Trstu, na austrougarskoj rivijeri od Venecije do Opatije i Briona, trebalo bi samo pogledati reklamne postere sa početka veka kakav se provod nudio na “Adriatiku” sa evropskom plutokratijom i umetnicima. Industrija oglašavanja upravo tada doživljava svoj procvat: reklamiraju se sva dokoličarska uživanja, sa panoa su mamile putene žene, otmeni džentlmeni, vina, likeri, piva, paštete, putovanja po Orijentu. Srednjim i višim klasama se činilo da žive u raju. Možda je u tršćanskom restoranu Stela Polare da Pašića sedeo Džejms Džojs, možda su se mimoišli na Pjaci Unita i možda je DŽojs negde u Uliksu pomenuo Bajinu bradu? Možda se u Veneciji mimoišao sa Marselom Prustom? Iz Trsta se luksuznim brodovima i vozovima putovalo na sve strane globusa.

U komforu belle epoque razvlačila se srpska “gospoda”, trudili su se da makar malo budu kao čuvene trošadžije (big spenders) iz džet-seta, ta je sveža balkanska dokoličarska bratija (još-ne-klasa) žustro učestvovala u Grand tour, putovali su i odsedali po Grand hotelima, uživali u nemačkim, austrijskim, italijanskim, švajcarskim alpskim termalnim izvorima. Predavali se toplim kupkama za zdravlje i odmor, pili isceliteljske mineralne vode San Pelegrino i Evian za večni život. Nemačka tajna policija je imala dobru priliku da upozna njihove navike, slabosti, ličnosti. Pića i hrana visokog kvaliteta, otmena i skupa moda – punili su radnje na čijim izlozima je pisalo Novita! Ultima Collectione! Per Uomo! Per Signora! Pašić, predsednik vlade jedne od najsiromašnijih zemalja Evrope, oblačio se po najskupljoj evropskoj modi, u engleskim štofovima, ne propuštajući nijedan dragoceni detalj od ukrasnih igli do otmenog štapa, od čipkanih rukavica do sjajnih cilindara. Ništa njemu ili njegovoj porodici nije bilo sašiveno u Beogradu.

Britanski istoričar Erik Hobsbaum je uočio da je taj period i danas izazov za zabavljače masovne kulture, modne dizajnere i istoričare. U posmatranju ove epohe on istoričare deli na one koji gledaju nazad i na one koji gledaju napred. Prvi su skloni da belle epoque nostalgično posmatraju kroz pozlaćenu izmaglicu kao izgubljeni raj srednje i više klase koji ne bi bio izgubljen da se nisu dogodile nepredvidljivi nesrećni slučajevi koji su doveli do svetskog rata, ruske revolucije i niza drugih događaja zbog kojih je svet pre 1914. potonuo. Druga grupa istoričara se suprotstavlja teoriji diskontinuiteta i smatra da su upravo u svetu pre 1914. narasle snage koje su ga uništile i u kontinuitetu su svet razvijale dalje i dopiru do našeg vremena. Tada su nastale avangarde od politike, nauke i kulture i pod opštim imenom “modernizam” oblikovale su celi dvadeseti vek. Za samo petnaest godina aktivnog života Dimitrije Tucović je genijalno anticipirao stvarnost dvadesetog veka.

Na vlast se uz pomoć prevara i nasilja popela, pisao je Tucović 1908. godine o Pašiću i radikalima, jedna pljačkaška kompanija za eksploataciju prirodnog bogatstva i radne snage, koja vodi politiku ne radikalnog lečenja društvenih zala, već radikalnog upropašćivanja slabih, politiku lažnih liferacija, partijskih koncesija, paušalija, potkupljivanja, haranja, krađe i prevare. A članovi te kompanije, kojima “sveto stanje” zlatna jaja nosi, jesu ministri i poslanici, partijski šefovi i izborni korteši… Radikalski je režim, u stvari, jedna akcionarska kompanija, čiji je direktor Nikola Pašić, čovek koji nije imao krunu na glavi kao Luj Filip, ali koji je imao sve ostale moralne osobine za jedan takav režim… Oni se trude da se što brže i što više obogate, da se obogate pošto-poto, da se obogate globljenjem naroda.

Ovaj je tekst sa naslovom “ Izdajstvo za izdajstvom” Tucović pisao pet godina posle krvavog masakra koji je 1903. izvršen nad kraljevskom porodicom i srpskom vladom da bi utvrdio da se sve ono što su prevratnici obećavali nije obistinilo. Narod se tada, nahuškan, poradovao da je došlo vreme obećanog spasenja i dočekao je da na vlasti vidi Radikalnu stranku za kojom je išao i za koju se fanatički zalagao čitav ljudski vek – “neprijatelji, u kojima je on gledao uzroke svega zla, ležali su pobeđeni i poubijani; oni se dakle nisu mogli povampiriti, uzrok je zla, dakle, radikalno otklonjen”. Ali se narod prevario, jer koristi nisu pripali većini naroda koja je Radikalnu stranku iznela na površinu, već radikalima i njihovim tajkunima sa kojima su se vođe uortačile, pa zajedno preko poreza, carina i monopola pljačkale narod. Kada su došli na vlast radikali su podigli poreze za 48 odsto.

Ne stoji primedba da je Tucović kao socijaldemokrata i marksista napadao “mladu srpsku buržoaziju” ne želeći da vidi njen značaj za kapitalistički razvoj zemlje. U knjizi “Balkanske ekonomije 1800-1914, evolucija bez razvoja” Michael Palairet je pokazao da su razvoj kapitalizma i industrijalizaciju sprečavali državna korupcija, ksenofobija i zavist u srpskoj upravi, i palanačka, sitno-prevarantska, “etika” obmanjivanja stranih firmi pa se posao dovodio do propasti. Političari i njihovi činovnici su trijumfovali nad ekonomskom racionalnošću. Strani investitori su smatrali da je Srbija visoko rizična za ulaganja. Radna snaga jeste bila jeftina, ali potpuno nestručna i nepismena, bez ikakvih veština i znanja za nove mašinske tehnologije. Nepismene ljude su političari vrlo lako preko sveštenika podizali na “patriotsku” pobunu protiv stranaca. A najmanji zastoj ili prekid u poslu bili su dovoljni da se ugovor poništi i monopol da nekom domaćem rivalu. Noćna mora su bili sitni činovnici koji su se, ukoliko im nije bio isplaćen mito koji su očekivali, pravili da ne vide uništavanje firme. Strani preduzetnici su se žalili i na radničke pokrete (znači i na Tucovića) jer su stalno napadali strane firme zbog većih nadnica stranim radnicima. Strani stručnjaci, mahom Česi, Nemci su bili dovođeni nerado pošto su bili skupi, ali domaći radnici su jednostavno bili bez ikakvih kvalifikacija, a nepismene teško ih je bilo poučiti, nisu imali radnu disciplinu i mogli su biti upotrebljeni kao kočijaši, nosači, posluga, pomoćno osoblje. Strane firme su morale da dovode čak i knjigovođe, jer takvog kadra nije bilo ni u zametku.

Tucovićeva kritika “eksploatacije” bila je više uperena na vladu, nego na strane preduzetnike. Napadao je vladu što nije više zaštitila radnike kada je ugovarala poslove sa strancima. Zašto sa demonskom ravnodušnošću gleda kako se radnici šalju u smrt ili u sakaćenje? Zašto naši radnici nemaju ona ista prava koja imaju u Evropi čim izađu iz domovine? A to je značilo osmočasovni radni dan, dane odmora, pravo na penzije, zaštita od povreda na radu i isplaćivanje odštete, pravo na bolovanje, zabrana dečijeg rada. Potresan je njegov izveštaj “Mali mučenici iz leskovačkih fabrika” iz 1914. godine. U tekstilnim fabrikama Ilića, Teokarevića i Petrovića radilo je četrdeset osmoro dece od sedam do šesnaest godina, među njima sedmoro muškaraca, ostalo devojčice. Radili su po dvanaest sati na smenu, bili su “upropašćivani i tučeni, pa kada bi polumrtva od rada i torture popadali, dolazili su im noću roditelji i nosili ih kući… Iz leskovačkog fabričkog pakla, mi sasvim ozbiljno pitamo: ima li u buržoaskoj javnosti i žurnalistici ljudi? ”.

Mlada srpska buržoazija i birokratija se odnose brutalno prema većini stanovništva. Kritikovao je način dodeljivanja koncesija i monopola. I sam Pašić, šef vlade, osuđuje Tucović, grabi se za koncesije. Strane investitore, na primer fabrikante šećera na Čukarici, vlada je na 20 godina oslobodila plaćanja carina na alat, mašine, prerađevine, a na tri godine na carine za uvoz sirovog šećera. Na 20 godina ih je oslobodila od svih posrednih i neposrednih poreza; ugalj im daje po ceni koštanja, na železnicama imaju 25 posto popusta. Oslobođeni su carine na izvoz svih svojih artikala. Na taj način, računao je Tucović, srpska država pod radikalima izvlači sto miliona dinara iz džepova radnog naroda i trpa ih u džepove nemačkih kapitalista.

U Nemačkoj poslodavci su sami snosili troškove osiguranja i povređenim radnicima i porodicama poginulih plaćali su doživotnu rentu. Srpska vlada je međutim njima dozvolila da naprave radničke fondove za osiguranje od nesrećnih slučajeva u koje uplaćuju sami radnici po dve trećine svojih malih nadnica. Ministar narodne privrede Pašićeve vlade potpisao je sledeći “humani” cenovnik: Za gubitak šake, ruke, noge ili stopala odšteta je dve hiljade dinara; za gubitak zdravog oka 600 dinara, za gubitak kažiprsta 400 dinara, za gubitak dva prsta 240 dinara, za palac na nozi 200 dinara. Na takvo taksiranje radničkog tela, svojih građana, pristala je “patriotska” srpska vlada.

“Naše novinarstvo nema više sa životom našega naroda nikakve veze”

– mada bi se i danas isto moglo reći, ovu rečenicu je Dimitrije Tucović napisao februara 1914. godine u vozu Beograd – Užice. Optužio je ondašnje novinare i da nisu novinari, da takvi kakvi jesu srpskoj javnosti nisu potrebni, pošto iz Beograda ne mrdaju, tako i da ne znaju kakvo je stanje u zemlji i pod kojim uslovima narod živi i od čega strada. Od beogradskih novinara su se mogli saznati svi tračevi, pada li vlada ili ne, koji se ministar smenjuje a koji naimenuje, moglo se čuti šta je rekao ovaj ili onaj evropski ambasador. Ali pojma nisu imali kako živi sirotinja u unutrašnjosti odbačena i od države i od opštine, niti su znali da zaraze i skupoća tamane čitave krajeve. Svi prestonički novinari su se predali prestoničkom diplomatiziranju a predvodila ih je radikalska i vladina “Samouprava”, pa kao da je sva štampa imala jednu redakciju, presbiro i jednog redaktora.

Miris žene

Koju je ženu Tucović voleo? Teško da bi tako vatren u naponu mladosti mogao propustiti zagrljaj jinga i janga. Za porodicu nije imao novaca, bio je i neprestano na putu. Brinuo je o deci Srbije, do sopstvene nije stigao.

Nemam vremena za ženidbu, sećala se njegova sestra Dragica da je odgovarao roditeljima kada su ga opominjali da mu je vreme. Da li je bilo tajnih veza na mnogobrojnim putovanjima? Po smrti dva pisma su stigla sestri od slovenačke književnice Ljubljančanke Zofke Kveder. Pisala je “on mi je dao veru u život, bila sam u njega zaljubljena”. Poslala je sestri Dragici i svoj roman “Hanka” sa porukom “mislim da ćete na stranicama ove knjige prepoznati svoga brata”. Sestra je nepoznatoj poslala poslednju fotografiju i dobila odgovor:”Neobično sam srećna što imam sliku vašeg brata”. I to je sve, tajna je otišla u ponor vremena.

Ipak, nije bio revolucionarni svetac, partijsko rukovodstvo se 1907. godine zabrinulo, jer je pre nego da krene u Nemačku da doktorira često odlazio kod mlade krojačice u Zemun. Predlagali su mu da se ženi, a ženskom članstvu partije zabranili su da “intrigari i o ovoj vezi širi tračeve”. Početkom šezdesetih prošlog veka je Ljubivoje Ršumović u Gostilju zabeležio sećanja dve Tucovićeve snaje koje su se i posle pedeset godina od njegove smrti uzbuđivale, jer je bio “ljepota božija”. Prva kao da je doživela prosvetljenje (“ko da me sunce ogrijalo”) kada je “đevera” ugledala kada se pojavio na bregu, na belom konju, pa poigrava u mestu, “a meni sve srce poigrava. A kada je onako visok ko soko stao, ja pored njega kao ptičica, ništa drugo…”. Druga snaja se prisećala sa kakvom su lakoćom i sa koliko su radosti i smeha leti plastili, što je on naročito voleo. “A uveče ga bogami nestane iz kuće… Mi đevice i ne pitamo đe je… A posle čujemo, bio u Simovićima, bio u Mitrovićima, sve s ljudima nešto po svunoć…”

U pismima i govorima Tucović otkriva gotovo putenu strast za učenjem i čitanjem, sav je u čežnji da prodre u sve evropske jezike i da se u njihovim nedrima zagnjuri u njihovu bujnu literaturu. Tu se nadahnjuje, tu obnavlja energiju. Nestrpljiv je i hoće odmah. Sublimacija erotskog. Ali, žena, gde je tu nasušna žena? Bečki književnik Artur Šnicler prebrojava i zapisuje pedantno broj orgazama sa više žena u toku jednog dana. Marsel Prust može da opisuje kako se zadovoljava praljama i prodavačicima, Ibzen otkriva dimenzije ženskih strasti, ali, Tucović nije u tom duhu, uspešno krije intimu, jednog revolucionara nijedna žena ne može ni zaustaviti ni skrasiti. Kada bude odlučio da se sa ženom pozabavi, pretvoriće je u političko i revolucionarno “žensko pitanje”. Važan je njen položaj u društvu, a ne u krevetu. Ne, ne prostituiše se ona, već onaj ko ju je naterao da to čini. Njenu submisivnost u zagrljaju ne treba proširivati na submisivnost u društvu, privredi i plaćati je nekom crkavicom. Tucović je pre svega socijalista, pa onda muškarac. U misiji je da bedne i ponižene podigne na položaj dostojan čoveka. Tek tada može ljubav biti obostrana i čista. Nema civilizacije bez dostojanstva žene.

“Žensko pitanje” u Srbiji je prvi otvorio Svetozar Marković. Još uvek traje zabluda da je Tucović “potekao” od Markovića. U staroj Jugoslaviji su ih u isti koš strpali socijalisti, a posle rata u partijskim školama komunisti. Tucović je vrlo rano odao priznanje Markovićevom utopizmu, ali se i ogradio od njegove “srpske civilizacije” i njegovih nastavljača – radikala i liberala. Tucović je sa Markovićem u diskontinuitetu, ne u kontinuitetu. U našem mladom pokretu, govorio je, nema ni traga od Svetozara Markovića i njegovih naslednika. Latinka Perović je u istraživanjima o srpskim socijalistima jasno ukazala da su na Markovića uticali ruski narodnjaci P.L. Lavrov i Černiševski, a Tucović je formirao stranku po uzoru na nemačku socijaldemokratsku stranku Augusta Bebela i Internacionalu Karla Kauckog. Tucović se borio za zapadnoevropske i atlantske standarde i oštro je kritikovao uticaj slavenofila i ruskog apsolutizma.

Nije još uvek sasvim jasno iz kojih su sve razloga baš u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, pa i u Rusiji, nastali pokreti za emancipaciju žena. “Žensko pitanje” bilo je epicentar aktivnosti svih socijalističkih pokreta. Ako se žena ranije izjednačavala sa muzama, anđelima, nimfama, boginjama, u pozitivnom, ili sa vešticama, prostitutkama, kučkama, u negativnom kontekstu, i strogo separirala od muškarca, pri kraju 19. veka se izjednačava i sa njim i sa radnikom. Ona postaju “radnica” i “drugarica”, rame uz rame sa “drugom” i “radnikom”.

U Srbiji je 1900. godine na selu živelo 84 posto od ukupnog stanovništva, a najviše seljaka je bilo u beogradskom okrugu – 91 posto. Kako su te naše seljanke na selu živele u varvarskim uslovima pokazao je u detaljnom istraživanju Momčilo Isić. Dubravka Stojanović je zaključila da su žene ostajale nedirnute promenama u višim slojevima društva i da su u dubokoj unutrašnjosti Balkana čuvale patrijahalnost kao ključnu crtu identiteta koji nisu želeli da izgube. Običajno pravo nije dozvoljavalo da država zakonima reguliše bolji položaj žena, nije mogao da se dovede u pitanje povlašćeni i dominantni položaj muškarca, polovi su morali biti neravnopravni. Nepismene, bez naslednih prava, potcenjivane i maltretirane teškim rečima i teškim poslovima, “grdne i prljave” za ukućane zbog trudnoće i porođaja, bile su satirane pobačajima, infekcijama prilikom porođaja, bapskim lekovima, alkoholom. Njihov život se odvijao na principu “valja se – ne valja se”. Zbog velike smrtnosti devojaka, prosečni vek žena je bio 45, a muškaraca 47 godina. U mukotrpnoj svakodnevnici preživljavanja ljubav muža i žene je bila luksuz – muž i žena, piše Momčilo Isić, sem seksualnih odnosa, gotovo ni nemaju jedno za drugo naklonosti i ljubavi. Pošto su živeli kao deca prirode, distribucija seksualnih usluga je bila slobodna – komšije, rođaci, kumovi, drugari, slučajni namernici delili su međusobno žene i žene muškarce, naravno “tajno, da ne vidi niko”. I u mnogim delovima Evrope bilo je slično.

U Beogradu pod uticajem Zapada nastaju pokreti za bolji i samostalniji položaj žena u društvu. Jedna od najobrazovanijih žena tog vremena, prečanka, Katarina Milovuk pokreće čitav niz raznih ženskih institucija – Viša ženska škola, Žensko radničko društvo, sirotišta za ratnu siročad “Sveta Jelena”, Srpski narodni ženski savez, redovni ženski list “Domaćica”. Slikarka Nadežda Petrović 1903. ustanovljuje Kolo srpskih sestara, a Tucović 1910. sa drugovima osniva Sekretarijat žena socijaldemokrata sa listom “Jednakost”.

U zapadnoj Evropi i Americi, ne svuda ravnomerno, počinje borba za, kako je to engleski istoričar Hobsbaum nazvao – Novu Ženu. Afirmišu se i velike rezultate postižu Roza Lukseburg, Klara Cetkin, Madam Kiri, francuska književnica Kolet, Lu Salome, švedska književnica Selma Langerlef je 1909. dobila Nobelovu nagradu, a pored Roze Luksemburg iz carističke Rusije se pojavljuju Vera Zasulić, Aleksanda Kolontaj, Ema Goldman i mnoge druge, a u američkim prerijama Kalamiti Džejn pokazuje koliko žena može biti ubojita. Ibzenova Nora, Floberova Madam Bovari, Šoove i Strindbergove heroine i antiheroine otvaraju nove profile. Austrijski, malo neuravnoteženi filozof Oto Vajninger objavljuje knjigu “Pol i karakter” koja će dugo biti bestseler. Žene, seks postaju javna preokupacija, uskoro će se pojaviti i Frojd.

Kakav je bio “polni život” srpske prestonice?

Nušić pokazuje kako ženski pol u obliku supruga ministara, poslanika preuzima i distribuira moć u društvu. Simo Matavulj prati morfologiju seksa emancipovanih Beograđana i Beograđanki, bilo da su stanodavke, ili “vrlo vredne, vrlo pokvarene” šnajderke, bilo da razgolićenih grudi, vratova, mišica u ložama Narodnog pozorišta ljubiteljke Šekspirovog Hamleta hipnotiziraju okolinu, a oko njih “naši fićfirići, Parižani, budući naši državnici kojima oči sevahu od razdražene pohotljivosti”, tu su “šmizle” koje “onim hitrim ženskim pogledom u jedan mah obuhvata i celinu i pojedinosti nepoznatog čoveka” ili blazirane supruge skorojevića u biznisu i na vlasti koje u bračnim ložnicama ili u Opatiji na odmoru padaju u zagrljaj mladim ljubavnicima, a na periferiji štamparski radnik i prodavačica belog rublja pored odra umrle mlade komšinice strasno se ljube u gluvo doba noći dok korota drema, u gradskoj bolnici je bolničarka do besvesti zaljubljena u svoga šefa i premire od žudnje da joj grubo podvikne.

Iste godine kada i Bebelova “Žena” u Beogradu izlazi erotsko-pustolovni roman Dragutina J. Ilića “Hadži Diša” o “polnom životu” cincarsko-grčke trgovačke čaršije na dorćolskoj padini ulice Kralja Petra. Vatrena mlada udovica Anastasija za sobom ostavlja mrtve i slomljenih srdaca matore trgovce i na rukama ruskih matroza odbegne niz Dunav u Odesu, a mladoj Leposavi supruzi vremešnog Diše, dok je na hadžiluku u Jerusalimu da bi mu Bog pomogao oko potomstva, šegrt Janićije Bik napravi trojke, a odmah posle porođaja Leposava, kako je u Srbiji bio red, umire. O gospođe beogradske, torokuše svetske, žali se u dnevniku prvi srpski policajac Tasa, evo, ova milostiva gospođa napustila kuću, muža, decu, pa se odala špijunaži, provocira prijateljice pa trči i dostavlja Kraljici. Radnica se iz monopola otrovala, jer joj je kleveta u “Žurnalu” rasturila veridbu; najviše samoubistava je, pedantno izračunava Tasa, zbog bede i ljubavi, ređaju se tužni slučajevi “sluškinja” gospode koji ih izbacuju na ulicu kada zatrudne, a sokacima vitlaju i podvodačice dece. Psovke prašte mladom prestonicom otkrivajući mizoginiju i prezir prema seksu, polni organi su sredstva za vređanje, a najomiljenija psovka tera u p.m., pa se sveto mesto začeća pretvara u đubrište, pervertira u pakao.

Sa industrijalizacijom i urbanizmom, sa umnožavanjem radničke i srednje klase i buržoazije širi se i prostitucija. Ima u Beogradu užasnih pojava, piše Tasa u dnevniku, ima velikog razvrata gore, u gospodskim redovima, a razume se, ima toga i više dole, u nižim slojevima društva. Civilizacija nam jeste došla sa Zapada, ali i blud, konstatuje prvi srpski policajac. Od Slavije prema Kaleniću, po tzv Englezovcu šetaju devojke dražesnog izgleda, sa kapama na glavi i smeškaju vam se. Tasa se teši da je u Parizu i Berlinu još i gore, a u Londonu najgore, jer tamo članovi parlamenta, lordovi engleski, vrše blud sa muškom i ženskom decom, a u nižim slojevima na tri poštene devojke dolazi jedna nepoštena – bludnica. Džejms Džojs u jednoj od najdužih glava u Uliksu virtuozno prikazuje sumporni pakao četvrti greha sa početka veka u dablinskoj Mabot street.

Vođama socijalističkih pokreta su masovna prostituiranja bila snažan argument za kritiku svega postojećeg. Još na ženevskom kongresu Međunarodnog radničkog udruženja 1866. godine zaključilo se da ako se svakom odraslom muškarcu omogući da osnuje porodicu, prostitucija će nestati sama od sebe. Samo je u socijalizmu moguć “proleterski brak” i samo se u njemu trajno sprečava da “gospodareva ruka poseže za telom nezaštićenih žena iz nižih slojeva naroda”. Dimitrije Tucović ni malo nije sumnjao da će u budućnosti tako biti. Ubedila ga je u to jedna knjiga.

August Bebel

Ta kultna knjiga je bila “Žena i socijalizam” Augusta Bebela, napisao ju je i izdao 1879. godine, a do početka veka je imala preko pedeset izdanja u mnogim zemljama. Taj kontraverzni bestseler je izazivao polemike i odbacivanja na obe strane Atlantskog okeana, a na srpski su ga preveli Dimitrije Tucović i Dušan Popović i objavili 1909. godine. Prevod je savršen, i danas moderan, što pokazuje veliko obrazovanje Tucovića i Popovića i savršeno vladanje i maternjim i nemačkim jezikom. U Beogradu je vrlo brzo postala jedna od najčitanijih knjiga. Bebelova “Žena”, prisećao se Dragoljub Jovanović, išla je iz ruku u ruke, i na mom sačuvanom primerku vide se mnoga podvlačenja i zanimljive primedbe. Uživali smo, dodaje još Jovanović, da pogađamo koje glave je preveo Tucović, a koje Dušan Popović. A poglavlja su zaista izazovna: Žena kao polno biće; Bračne smetnje i prepreke; Brojni odnosi polova; Prostitucija; Duhovne sposobnosti žene.

Ondašnjim čitaocima na Zapadu knjiga je bila revolucionarna i lascivna, a moralistima razorna za patrijahalne institucije. Stekli su se svi uslovi da bude hit. Svaki drugi Beograđanin, međutim, nije mogao da je čita, jer je bio nepismen. A i za pismene je bila izazov, jer je imala pet stotina strana.Tucović i Popović su smatrali da je ona “moćni arsenal agitacionog oružja, popularna enciklopedija socijalizma, ogromna zbirka životnih iskustava” i da je moraju pročitati svaki proleter i svaka proleterka. “Žena” je štampana još jednom između dva rata u Sarajevu i Beogradu, a poslednji put u Beogradu 1951. godine.

Bebel je napadao brak i monogamiju kao eksploatatorsku buržoasku instituciju i zatvor za ženu. Živela slobodna ljubav, razorimo brak, tu najlicemerniju tvrđavu našeg doba, uzvikivao je Bebel. Drugo lice braka jesu prostitucija, zelenaštvo, berza. Kapitalisti i desničari su socijaliste i komuniste tokom prve polovine dvadesetog veka stigmatizirali kao razvratnike, anarhiste, rušioce temelja društva – porodice i privatne svojine. Bebel i socijaldemokrate su se podsmevali buržoaskoj bajki koju je jedan nemački profesor opisao na sledeći način:

”Čovek hoće biće koje ga ne samo voli, već i razume. On hoće nekoga ne samo čije srce za njega kuca, već čija ga ruka i po čelu gladi, on hoće biće koje pojavom svojom prosipa zrake mira, spokojstva, reda, tihog gospodarstva nad samim sobom i nad hiljadu stvari koje mu svakodnevno trebaju, on hoće nekoga ko će sve to obasuti onim neopisivim mirisom ženske nežnosti koji je sunčana toplota za kućni život”.

Ovo je mamac, smeje se nemački socijaldemokrata, za plameni oltar gde čorba ključa i na kome se prinosi žrtva mladosti i čednosti. Ko će poznati u staroj kuvarici grbavih leđa i upalih očiju, nekadašnju bujnu, veselu nevestu sa nakitom?

Bebel je, kao i Fridrih Engels, bio oduševljeni pristalica utopija francuskog nekonformističnog filozofa iz osamnaestog veka Šarla Furijea, koji je propovedao da se iz obećane zemlje Harmonije, u kojoj će biti ostvarena “ravnoteža naših želja”, svakako mora izbaciti brak u kome se muškarac i žena podmuklo i sebično varaju. Ljubav je, po njemu, središna strast i ona treba da prožme sve stepene našeg postojanja, zato treba skinuti maske, odbaciti licemernu Civilizaciju i prepustiti se prirodnim potrebama, kao što su orgije, svingeraj, poligamija, poliandrija, sve one kopulacije koje predstavljaju “transcendentnu ljubav”. Ta orgijastička Harmonija o kojoj je sanjao Furije, za Bebela se ostvaruje u socijalizmu, neminovnom budućem novom društvu. Žena novog društva biće socijalno i ekonomski potpuno nezavisna, a u izboru ljubavi biće sasvim slobodna kao i muškarac. Žena ne služi za parenje, nego za ljubav. Ona će studirati, raditi, uživati, zabavljati se sa sebi ravnima ili sa ljudima kako ona hoće i kako bude prilike imala, jer ne može “brak biti ustanova preko koje žena jedino može podmiriti svoj polni nagon”. Bez seksa je, apodiktičan je Bebel, pogubno živeti. Tone se u bolesna maštanja, masturbaciju, ludilo, histeriju, nimfomaniju, u sve nervne bolesti, pa se život okončava samoubistvom. Najviši imperativ jeste zadovoljiti seksualni nagon. Vrlo je važno poznavati osobine i ćud svojih polnih organa i pokloniti izuzetnu pažnju njihovoj nezi. Nikakav nas sram ne sme u tome sprečiti.

Možda je razlog što se Tucović nije ženio bio u očekivanju Nove Žene kakvu je najavljivao Bebel:

”Mi još nemamo prave predstave o savršenstvu bića žene, one se lakše adaptiraju i brže primaju viši način života, i da imaju socijalne uslove daleko bi nadmašile muškarce”.

Kritikovao je Ničea i njegov bič za žene, sa gnušanjem je odbacivao stavove Šopenhauera i Lambroza da je žena po prirodi zločinac i prostitutka, da je lažljiva, pritvorna, veliko dete, neverna i nesposobna za velika dela. Pod patrijahalnom represijom žena je bila prinuđena da razvije rđave odlike: brbljivost, sitničarstvo, robovanje budalaštinama (nakit, moda), laganje, pritvornost, zavist i surevnjivost.

Kao i u Evropi, i u skupštinskim debatama u Beogradu početkom prošlog veka, kako je pokazala Dubravka Stojanović, egzerciralo se sa klasičnim predstavama o ženskoj fizičkoj i intelektualnoj inferiornosti, o njenom prirodnom mestu domaćice, supruge i majke, a sve bi se to, navodno, školovanjem moglo narušiti. Takve novotarije što dolaze sa Zapada, uzvikivali su rodoljubivo poslanici, protivne su duhu srpskom i slabe vojničke sposobnosti naroda potrebne za odsudno nacionalno oslobođenje. U svom izveštaju sa Međunarodnog socijalističkog kongresa žena 1910. iz Kopenhagena, a slušajući Klaru Cetkin, Dimitrije Tucović je oduševljen kako rade i kako su pametne žene socijalisti. Sa žaljenjem, međutim, konstatuje da smo mi u tom pogledu neverovatno zaostali. Partijski je bilo organizovano samo 86, a sindikalno pet stotina žena, dok je u Nemačkoj bilo u partiji 82.645, a u sindikatu 139.000 žena.

Vladajućim predrasudama u Evropi da “žena ima manje mozga nego čovek”, da je samo za kućnu upotrebu i da njena nadnica mora biti manja oštro se suprotstavio Bebel:”Ako država ima pretenziju da bude kulturna država, ne može biti bez oslobođenja žena”. Onima koji su merenjima ustanovili da je ženski mozak lakši od muškog odgovarao je da se duhovne sposobnosti ne mogu ceniti kao fizička snaga po veličini tela. Hiljadama godina prema ženi je činjen greh, upozoravao je Bebel, i ona je bačena da radi najnapornije, najneprijatnije i najopasnije poslove – u tkačnice, mašinske predionice, fabrike, trukeraje, bojadžinice, livnice, u kafane da peva i igra kako bi primamila muški svet koji žudi za uživanjem. Licemerne su onda buržoaske sentimentalne budalaštine po pesmama i romanima koje žene nazivaju muzama, u kojima se slikaju kao nežno biće sa finim strukom.

Buržoaska civilizacija je od stotine hiljada žena napravila belo roblje, samo u Berlinu ih je bilo dvesta hiljada (sve su bile u dužničkom ropstvu). Trgovalo se ženskim mesom u centrima civilizacije i kulture, i Bebel sa velikim poznavanjem opisuje ondašnji gigantski seks trafiking koji je poput okeana obuhvatao celu planetu. Kretalo se iz Hamburga (Nemačka je bila pijaca za pola sveta) brodom u Južnu Ameriku, Baiju, Rio, Montevideo, Buenos Aires, kroz Magelanov prolaz do Valparaiza. Ili preko Engleske do Severne Amerike, Čikago, San Francisko, Nju Orleans, Teksas, Kalifornija, sve do Paname i Kube. Pod nazivom “Čehinje” prebacivane su preko Alpa u Italiju, pa Aleksandrija, Suec, turski haremi, Bombaj, Kalkuta, Singapur, Hongkong, Šangaj, Sibir. Iz Rusije je dolazilo belo roblje za Prusku, Pomeraniju i Poljsku.

Bebel je uveravao da su u Americi i Rusiji najviše napredovali u oslobađanju žene. Dimitrije Tucović se ozbiljno pripremao da otplovi za Ameriku, možda je nameravao da s druge strane Atlantika potraži Novu Ženu, svoju Ženu u Budućnosti. Braneći otadžbinu od okupatora ostao je, međutim, i bez žene i bez budućnosti. A proleterski brak u budućnosti koja je došla nije pobedio prostituciju.

Pogibija ili likvidacija

Gusta i potmula tinta rata razlivala se Balkanom i spajala se sa tintom Trubadura ništa manje gustom, mračnom, sablasnom. Pred elitom beogradske varoši se na pozornici u dramatičnim arijama i silovitom ritmu ređaju dueli, spasavanja, bitke, ciganski i vojnički život. Sa makedonskih i albanskih ratišta stižu vesti o pobedama srpske vojske.

Nikada ranije nije Beograd, utvrdio je Slobodan Turlakov, toliko slušao Verdija kao u vreme Apisovih i Pašićevih balkanskih osvajanja i pred Prvi svetski rat. Muzika i vihor rizorđimenta sa Apeninskog prešao je na Balkansko poluostrvo. Srbija je imala biti Pijemont za porobljenu braću, jer kao što je Apeninsko poluostrvo italijansko, tako je i Balkansko srpsko. Podelile su se uloge: Pašić je imao biti Kavur, a Apis Garibaldi. Pogonski motor arija i scena iz Trubadura pojačavao je i opravdavao je strategiju ujedinjenja.

Premijeru Trubadura 24. aprila 1913. godine pod dirigentskom palicom Stanislava Biničkog u Narodnom pozorištu, Slobodan Turlakov smatra činom osnivanja “naše Opere”. Za trinaest meseci opera je bila izvedena 23 puta. Apisov Pijemont objavljuje pohvale predstavi, a Turlakov tadašnje oduševljenje Beograda u doktorskoj disertaciji 1977. godine (objavljene 1994. u čast 125-godišnjice Narodnog pozorišta) tumači na sledeći način: „Retko gde je herojski i slobodarski zanos pozornice mogao dozvati tako jasne i istorijski autentične primere u svesti gledališta… a kako li je tek kod nas morao odjeknuti grčeviti poklič Kavurov sa arijom Di quella pira u vreme balkanskih ratova i pred novim, velikim ratom, za koji se onda mislilo i verovalo da je konačni rat za oslobođenje i ujedinjenje vaskolikog srpstva.”

Dimitrije Tucović sa ratišta šalje izveštaje i zapisuje u dnevnik da je to sraman, besmislen, gadan rat, prava lomača za Balkan, zbog kojeg će Srbiju i Srbe svi dugo mrzeti. Potresen je pred prizorom pokolja u LJumi 22. oktobra 1913. godine. Zar sve? u neverici su pitali rezervni oficiri. Sve! – odgovarali su kapetan Jurišić i potpukovnik Milićević. Za dva sata postreljano je celo selo, oko pet stotina duša:

”Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pored mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma; tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha”.

Jedan deo srpskih oficira energično je protestvovao i satiranje je obustavljeno. Ali su leševi potrpani u kuće, a kuće zapaljene da bi se zločin sakrio. Pazite, dovikuje Tucović Narodnoj skupštini i vladi, ovi će se zločini, bez obzira što okrećete glavu od njih, pamtiti s kolena na koleno, kao što se pamti Vartolomejska noć…

Tucović je trubadur iz jedne radničke i antimilitarističke opere koju većina u Srbiji narednih sto godina neće ni čuti, a kamoli je pozdraviti aplauzom. Uostalom, radnička i ljudska prava tokom 20. veka realizovaće kapitalistički Zapad, a zaostala i nasilna Rusija izvitoperiće i uništiće projekat socijalizma u korenu. I danas bi ovde antiratnog Tucovića nacoši, kojima je patriotizam maska i kalauz za provalu u državnu blagajnu, stigmatizovali kao “izdajnika”. Vremešni i korumpirani Nikola Pašić, ministri i generali, izašli su iz rata bogati, a siromašni i učeni Srbin Tucović (doktor prava) se u naponu mladosti šalje pod zemlju. Vlastodržačko bratstvo je kapitalizovalo ratove, a hiljade raskomadanih seljaka i radnika od Beograda do Mediterana ostavilo je kosti na tri kontinenta i na dnu mora. I to je Velika Srbija.

Nije moralo sve tako da bude da su Tucović, socijaldemokrate, moderni i napredni Srbi mogli da prevladaju. Forza del destino dobila bi sasvim drugačiju energiju. LJubitelj Verdija, Apis, pošto je u maju 1903., kao u krešendu operske drame sproveo scene klanja i streljanja, postaje apsolutni gospodar Srbije do 1915. godine. NJegov miljenik i saučesnik je oficir Vladimir Tucović, brat Dimitrija koji će postati najoštriji kritičar srpskog crnorukaškog militarizma. Pravi operski i biblijski zaplet – rođena braća na oštro suprotstavljenim stranama.

Već 1911. Tucović objavljuje opširnu analizu države i kritiku militarističke fantazme male, privredno nerazvijene zemlje. Nesrazmerno je veliki vojni teret prema produktivnoj moći naroda. Izračunava ogroman gubitak narodne privrede zbog zatvaranja u kasarne 22.559 ljudi u najboljoj snazi. Ali je u kasarnama za tri godine (1903-1906) bolovalo 14,256 vojnika (63 posto). Srbiju je militarizam svake godine koštao sto miliona, a ceo budžet je iznosio 120 miliona dinara. Vrhunac zla, pisao je Tucović, jeste što vojska troši i ono što je za nju određeno i što nije određeno. Budžet im je bio nedovoljan, dizali su naknadne kredite.

Poslanik Lapčević je 1907. u Skupštini pitao ko je pokrao 50 miliona iz ratne kase? Ignorisan je, nikada nije dobio odgovor. Poslanik Kaclerović je 7. januara 1909. u dve interpelacije ministru vojnom izneo “strahovite zloupotrebe u vojsci”. Zloupotrebljen je kredit od 46 miliona iz zajma za nabavku brzometne artiljerije i vojnog materijala: kvalitet municije iz francuske fabrike Krezou nije odgovarao ugovoru; fabrika je podvaljivala sa jeftinijim materijalima; od hiljadu šrapnela 330 nisu dobri; bilo je nekoliko hiljada šrapnela za škart; a predsednik srpske vojne komisije slao je pozitivne izveštaje. Ministar vojni priznao je opravdanost interpelacije, pravdajući se da je odobravao primanje rđavog materijala po paprenim cenama “imajući u vidu hitnost ove nabavke u sadašnjim prilikama”. Anketni odbor je i drugu interpelaciju o javašluku u barutani u Obiliću potvrdio i zaključio:

”Barutana u Obiliću je u punom neredu. Neznanje, neispravnost, izigravanje zakona, povreda zakona, nepravilnosti i zloupotrebe u vođenju knjiga, deficiti, nevršenje dužnosti od strane činovnika sviju kategorija, jednom reči, pustoš u svakom pogledu”.

Da li je neko odgovarao? Odjednom su nestala akta iz poverljive arhive Ministarstva vojnog. Kada je Anketni odbor potražio od artiljerijskog odeljenja proračun za naoružanje od 46 miliona odgovoreno mu je da se “akt strogo poverljiv” nalazi lično kod ministra vojnog. Kada su se obratili ministru vojnom, upućeni su na blagajničko odeljenje, a tamo im poručuju da je “prednji poverljivi akt sastavni deo zakona, pa se kao takav nalazi u arhivi Narodne skupštine”. Iz Narodne skupštine obaveštavaju učtivo:”U povratku akta čast mi je izvestiti Ministarstvo vojno da se traženi akt ne nalazi u arhivi Narodne skupštine”. Anketni odbor je sa sebe skinuo teret izjavom:

”Odbor se po ovome nije mogao više obaveštavati, jer je pukovnik Kasidolac, koji je 1906. bio načelnik art.-tehničkog odeljenja i koji je overavao ove kopije, umro”.

Proizvodi rada parazitske birokratije su divan materijal za Gogolja, zaključio je Tucović i pita:

Kad bi bilo suda u buržoaskoj državi za njene organe, koliko bi ovih lupeža na čijim grudima sija Karađorđeva zvezda ili koje drugo “priznanje za otadžbinu” trebalo da trune po kazamatima?

Šta ako su Balkanski ratovi pokrenuti upravo da bi se prikrile ovakve milionske krađe nosioca “vojničke časti”? Šta ako je ceo narod gurnut u pogibiju da bi vrh vlasti sebe oprao, sačuvao i obnovio moć i beneficije? Tucović u izveštajima sa ratišta piše o pohodu velike improvizacije, o golim, bosim i iscrpljenim vojnicima, bez hrane i municije, bez kvalifikovane komande, prepuštenim svom snalaženju i milosti ili nemilosti stanovnika na koje su poslati da ih “oslobađaju”. Dimitrije Bogdanović u “Knjizi o Kosovu” tvrdi da je

“Srbija u balkanski rat ušla, po svemu sudeći, bez neke jasne koncepcije o tome kako da trajno i pravedno reši pitanje albanskog naroda na prostoru koji je bio predmet njenih ratnih ciljeva… Osnovna je pogreška u potcenjivanju albanskog pokreta i brzine njegovog prerastanja u proces političkog integrisanja albanskog naroda, koji se nije mogao zaustaviti i da se to htelo”.

Crnorukci i Pašić su bili i vojne i političke analfabete bez osnovnih informacija sa terena. Ponoviće se to i 1915. godine.

Jedan od kvaliteta opere Trubadur jeste njena “insistenza”, navala napetosti koja je pogonski motor za odvijanje radnje. U crnorukaškom Beogradu zahuktavala se dance macabre, sasvim bi joj odgovarala arija iz Trubadura – Deserto sulla terra. Znameniti visoki službenik, prečanin, Nikola Krstić se u dnevniku jadao kako kralj Milan neodgovorno pravi visoki oficirski kor vrbujući i unapređujući ljude lošeg karaktera i ponašanja, neobrazovane, vetropire, badavadžije i nasilne. Kada oni budu shvatili kakve činove nose, pa im porastu apetiti, pisao je Krstić, njihovoj bezobzirnoj ambiciji i surovosti neće biti kraja.

Nije prošlo mnogo vremena da bi se Krstićevo predviđanje obistinilo. U istraživačkom radu “Vojna elita i civilna vlast u Srbiji 1903-1914. godine” Olga Popović-Obradović je obradila proces militarizacije zemlje, koji je počeo “serijom ubistava na srpskom kraljevskom dvoru”. Nikola Pašić je sa radikalima oprao oficire-zaverenike (iako je i sam mislio da su zločinci), i umesto da ubice preda sudu, preko skupštinske većine ih je proglasio za narodne dobrotvore i revolucionare. Kao “oslobodioci” dobili su legitimitet izvan i iznad zakona, a Pašić je postao njihov zastupnik, zatočenik i kalauz za državnu blagajnu.

U Srbiji Dimitrija Tucovića, prema akademiku Obrenu Blagojeviću, živelo je 2.690.000 stanovnika. Varoškog sveta je bilo nešto više od 260 hiljada i to u 85 varoši. Beograd je imao 78, a Niš 25 hiljada stanovnika. U seljačkoj zemlji (preko 87 posto) radnika je bilo zanemarljivo malo, tako da je stvaranje masovne, samosvesne i solidarne radničke klase, kakvu je Tucović želeo, bila utopija. Biti radnik ili osposobiti se u kakvoj zanatskoj ili poljoprivrednoj struci u Srbiji je bila sramota. Kroz celi dvadeseti vek stručne škole su bile za “seljake”, “pametni” su se spremali za državnu, partijsku, rukovodeću službu. Tucović je smatrao da je na zborovima imao masovnu posećenost ukoliko bi se okupilo četiri stotine radnika. Dok su slovenačke socijaldemokrate brojale oko pet hiljada članova, u srpskoj je bilo jedva hiljadu, a Slovenija je imala mnogo manje stanovnika nego Srbija.

Tucović je svake godine stavljao budžet pod kritičku lupu i isticao da nismo samo najsiromašnija, nego i najnepismenija zemlja, ali da su rashodi za vojsku osam puta veći od rashoda za narodnu prosvetu i privredu. Raspodela u budžetu Tucoviću je pozorno pokazivala da se radi o “klasnoj, pljačkaškoj, antikulturnoj i antinarodnoj vlasti”.

U Srbiji je 1910. bilo samo 87 institucija za stručno obrazovanje sa 6.731 učenikom. Nigde u Evropi u to vreme, zaključila je Mari-Žanin Čalić (“Socijalna istorija Srbije 1815-1941”), nije tako malo ulagano u stručno-tehničke tokove obrazovanja, kao u Srbiji. Nisu se ni mogli razviti ljudski resursi, preduzetništvo i produktivnost, bez opismenjavanja i osnovnog obrazovanja, jer su oni, uočava Čalić, “kamen temeljac širenju praktičnih znanja, razvijaju sposobnost za problemsko mišljenje i jačaju motivaciju i spremnost za novine…”. Seljacima je bilo vrlo teško i da shvate i da se prilagode strogom radnom ritmu mašine, da se pridržavaju radne discipline. U Srbiji se nije ni mogao razviti kapitalistički sistem kakav je bio na Zapadu. Radna snaga je bila bez-kvalifikovana, a “kapitalisti” su to postajali korupcijom preko monopola.

Nacionalističkoj i militarističkoj demagogiji takve mase su lako nasedale. Zaostalosti i bedi i radikali duguju svoje dugo držanje vlasti. Uz zastrašivanja i sa raznim oblicima nasilja, te mahinacijama sa biračkim spiskovima, oni su iznova, većinski, osvajali vlast. Retko ko je imao dovoljno obrazovanja da bi kritički mislio i da bi se usudio da javno govori. Pojedinci koji su imali te sposobnosti, kao Tucović, stigmatizovani su preko radikala i kroz vrlo prljavu i podlu žutu štampu kao “neprijatelji srpstva”. Možda su koheziju tog haotičnog društva i mogli da drže samo vojska i mitovi, sa političkim faktorom koji je nudio političku stabilnost samo kada je na vlasti, jer radikali su u opoziciji snažno destabilizovali društvo i državu, spremni i na izazivanje oružanih sukoba.

Početak je rata, zamukle su po Beogradu arije Trubadura i brzo stiže tamna i gusta tinta finala Tucovićevog života. Već duže predoseća dolazak ratne krize i upozorava da će radnici u “borbama koje nastupe, morati žrtvovati ono što je najdragocenije i od najviše vrednosti kod čoveka: život! Jezovito društvo kostura koji stoji stalno iza naših leđa sa zamahnutom kosom smrti! Došao je red na Balkan.”

Prezirao je skrivenu huntu i njenu kamuflažu Pašića, ali kada je otadžbina bila napadnuta, sam je otišao po vojnu opremu i ratni raspored. Na položaju i u rovovima beležio je sve što je video, pod kišom kuršuma i šrapnela, na kolenu ili iza kakve bukve. Kao da predoseća kraj brza da sakupi što više informacija, ne bi li takvim svedočanstvom naterao Srbe da se prizovu pameti i shvate da moraju da paze kome dopuštaju da vlada njima i državom. Vulkansku njegovu energiju ni smrt nije mogla da zaustavi, sto godina već njegovi ostaci skaču iz groba u grob i ne dopuštaju da se zaboravi.

Haos posle sloma je bio strašan, gotovo neljudski. Slom 1941. biće isti, vlast je uspela da pobegne sa narodnim parama, ali joj nije uspelo da se kao 1918. vrati i trijumfalno opet zasedne na tron poreza. Novembar je i pada sneg, smrznutim prstima Tucović zapisuje da “pada u oči da je svekolika vlast ostavila ovaj narod svojoj sudbini u najtežim trenucima. Ni državnih, ni opštinskih, ni vojnih vlasti, kao da je zemlja obezglavljena, kao da više ne postoji. One su izbegle ponevši samo onaj groš koji je od naroda uzet. A pljačka opustošava sve. Kao besan, vojnik juri da razori i opljačka sve što se razoriti i opljačkati moglo”. Deca i žene uzaman zapomažu, “nastao je takav haos kao da ova zemlja ne postoji i kao da niko nikoga ne poznaje”. Ostali su bez artiljerijske municije, vlast je osudila narodne mase da svojim telima i životima nadoknađuju nedostatke u naoružanju.

Dva dana će pred njegovu smrt neprestano, i dan i noć, padati kiša. Kisnu do gole kože, od zime ruke se ukočile, vojnici cvokoću i proklinju sudbinu. Potoci vode oko njega, ali on završava čitanje kultne knjige u originalu “Pele Osvajač” danskog pisca Martina Andersena Neksea. Pakao oko njega mu ne smeta da sa najvećim zadovoljstvom uživa u “divnom delu, iz surove realnosti svakidašnjice niču divne slike budućnosti…”

Šta se zatim dogodilo, do danas se nagađa. Da li je poginuo ili je likvidiran? Moša Pijade je bio oprezan pa je rekao da je Tucović na Vračem brdu “našao svoju smrt”. Rano ujutru, neki kažu da je bila još noć, i magla, nađen je prostreljenog srca i beležnice. Dr Živko Topalović koji ga je našao, deset godina kasnije na grobu je rekao da “on nije ranjen u leđa, niti je pao u potok, bio je pogođen spreda iz neposredne blizine”. Već tada se nije verovalo u zvaničnu verziju. Početkom decembra 2016., u Politikinom Magazinu objavljen je tekst publiciste Branka Bogdanovića u kojem piše da je “poručnik Tucović neočekivano poginuo”. Pre toga se navodi da su u Kolubarskoj bici učestvovale i hrvatske jedinice, čak je na Vračem brdu, tvrdi autor i daje fotografiju iz privatne arhive, baš 1914. pronađena i vojna kašičica za pričest 53. zagrebačkog puka. Tucovićevi dnevnici netragom su nestali, a pronađena je hrvatska kašičica i čuvana do danas!? Trebalo bi, dakle, između redova zaključiti da su Tucovića ubili Hrvati.

Mesto i okolnosti njegove smrti kao da su se desile na sceni Verdijeve operske drame, in quest’ oscura notte: tu je noć, tu je magla, i leš prostreljenog srca, samo nedostaju karbonari. Crna ruka je bila osvetoljubiva, Tucović se i njima i vladi dovoljno zamerio, video je što nije smeo da vidi, Pašić ga je targetirao. Svedok podlih izdaja i alave nesposobnosti ometao je laganje. Pred kraj života, u socijalističkoj Jugoslaviji, jedan od majskih zaverenika Bora Buki Jovanović se ispovedao i setio se naredbe koju je dobio od oficira-zaverenika Damjana Popovića:

”Sve što nije za ovu zemlju imaš da uteraš pod zemlju, a za to nemaš ni pred kim nikakve odgovornosti”.

Najbolji epitaf Tucoviću bile bi reči Dušana Popovića, saborca i druga:

”Malo je ljudi koji su toliko voleli ovu tako originalnu, tako za život sposobnu, a ipak tako nesretnu smešu balkanskih naroda, koji bi udruženi, isto tako uspešno mogli raditi na velikom delu Civilizacije, kao što se danas razjedinjeni i pocepani međusobno uspešno kolju. Nema toliko ljudi da kao Tucović imaju duboko razumevanje i poznavanje ovako zamršenog balkanskog pitanja i sposobnost da mu nađu rešenje”.

Hor potlačenih i poniženih peva i dalje nad našom dolinom plaća: Va’ pensiero sull’ali dorate…

Piše: Momčilo Đorgović

Danas online

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.