Dirk Bogart

Mnogi glumci prolazili su kroz transformacije, od Olivije Kolman, koja se iz stalnog inventara britanskih sitkoma preobratila u ozbiljnu glumicu međunarodnog renomea, do Roberta De Nira, koji je žestinu metodske glume zamenio žovijalnim eskapadama kao što su Upoznajte Fokerove – ali niko nikada nije napravio tako provokativan zaokret u karijeri kao Dirk Bogard.

Ovaj britanski glumac imao je dve jasno razdvojene faze: od 1948. godine žario je i palio ekranima kao markantni idol mladih, a onda je, od 1961. godine, birao uloge koje su dovodile u pitanje ustaljeni moral i pomerale granice kinematografije.

Za sve to vreme bio je aktivan i u svetu izvan svog domena, oličeno u zabavnim pismima koje je pisao svima, od bliskih saradnika do nasumičnih osoba sa kojima je održavao kontakt. Povodom stogodišnjice njegovog rođenja (28. mart 1921. godine), zanimljivo je podsetiti se jedinstvene zvezde čije nasleđe predstavlja poziv na istraživanje kreativnih sloboda. U vreme kad je postao glumac, već je za sobom proživeo dovoljno teških perioda da bi olako shvatio slavu. Drugim rečima: nije verovao u famu o sebi, iako je bilo mnogo šta da se ne veruje.

 

Rani dani miljenika mase

 

„Predstavljamo vam najpopularniju zvezdu u Britaniji”, glasi grandiozna objava u trejleru za adaptaciju romana Čarlsa Dikensa iz 1958. godine Priča od dva grada, predstavljajući priliku koja je oličenje romantičnog džentlmena sa mašnom, cilindrom i izboranim čelom: „Dirk Bogard kao Sidni Karton.”

Bogard je bio, kao što njegov zvanični biograf Džon Koldstrim kaže za BBC Kulturu, „magnet za blagajne”, i to od Doktora u kući iz 1954. godine, lake komedije o vragolijama u jednoj londonskoj bolnici.

Bogard je dobio ulogu stidljivog studenta medicine Sajmona Speroua, što je uloga koju je ponovio tri puta, u Doktoru na moru (1955), Doktorovoj dilemi (1957) i Doktoru u nevolji (1963). Njegov Sajmon je ćutljiv i markantan, produhovljena pojava u poređenju sa njegovim bahatim vršnjacima, čije je merkanje medicinskih sestara trebalo da izazove smeh i nije baš najbolje ostarilo. Sperou je uzbudio maštu javnosti i teško je pronaći filmski časopis iz pedesetih koji na naslovnoj strani nije imao Dirka kako se mršti ispod čuperka tamne kose.

Vezan ugovorom za britanski studio Renk od 1948. godine, izbacivao je filmove u ritmu od tri-četiri godišnje, a njegov status bio je zamišljen kao miljenika publike iz A liste. Ime mu se preselilo iznad naslova filma nakon što je igrao zavodljivog slugu u Ester Voters (1948) i do ranih pedesetih bio je krupno lice u industrijskom kompleksu slavnih, uvek završavajući visoko na anketama za najbolje glumce – i zaista, kao što je preneo Koldstrim u njegovoj biografiji, Olven Evans, stenografkinja iz Kenta, „osvojila” je izlazak sa Bogardom, u takmičenju za Kraljicu tinejdžerki u Dejli miroru.

Potom, kad mu je 1961. godine istekao ugovor sa Renkom, Bogard je prihvatio ulogu advokata Melvila Fara u Žrtvi Bejzila Dirdena, crno-belom trileru o gejevima ucenjenim pod pretnjom da će biti razotkriveni i zatvoreni, snimljen šest godina pre nego što je Zakon o seksualnim prestupima u Velikoj Britaniji dekriminalizovao „privatne homoseksualne odnose na dobrovoljnoj bazi između odraslih osoba”.

Pod prvobitnim radnim naslovom Mladi Baret, uloga Fara bila je dodeljena Džeku Hokinsu. On se povukao, a ulogu su odbila još dva glumca, Džejms Mejson i Stjuart Grendžer, pre nego što je glavešini Pajnvuda erlu Sent Džonu sinulo da je ponudi Bogardu. U pismu koje je napisao producent Žrtve Majkl Relf tadašnjoj koscenaristkinji Dženet Grin, Relf napominje: „Uprkos očiglednim opasnostima po njega, Bogard je odmah prihvatio ulogu.” Znao je da će to naškoditi njegovoj atraktivnosti na blagajnama. Ali u tom trenutku je rekao: „Ma dajte, želim samo da snimam filmove koje želim da snimam” – Džon Koldstrim

Očigledna opasnost bila je ta što je i Bogard bio gej i živeo je sa partnerom Entonijem „Toutom” Forvudom, kao što će živeti sve do Forvudove smrti 1988. godine.

„Bio je to način da se pošalje poruka”, kaže Koldstrim.

„Nije mogao da gostuje u večernjoj emisiji i kaže: ‘Vidite, živim sa Tonijem Farvudom'”.

Žrtva je bio prvi britanski film koji je upotrebio reč „homoseksualac” i odigrao je ulogu da Zakon o seksualnim prestupima izađe 1967. godine iz perioda gestacije. Lord Aran, koji je izneo predlog koji će kasnije postati zakon, pisao je Bogardu 1968. godine hvaleći njegovu „hrabrost prilikom prihvatanja ove teške i potencijalno štetne uloge”.

Dodao je da je „utešno pomisliti da možda milion muškaraca više ne živi u strahu”.

U vreme premijere filma, 1961. godine, pisanje prikaza o njemu nisu bili jednostavna stvar za kritičare. Novinski magnat lord Biverbruk, vlasnik Dejli ekspresa, Sandej ekspresa, Ivning standarda i Skotiš dejli ekspresa praktično je zabranio pominjanje homoseksualnosti u listovima, naročito u pozitivnom kontekstu. Vodeći filmski kritičar Ivning standarda Alekandar Voker dobio je uputstvo od zamenika urednika: „Ja bih ga na tvom mestu ignorisao.” Voker ga nije ignorisao.

„Konačno, posle mnogo godina igranja pero lakih uloga u pero lakim filmovima, Dirk Bogard je odigrao ulogu koja ne samo da pokazuje koliko je briljantan glumac – već i koliko je hrabar”, napisao je on.

Počeli su da pristižu i drugi impresionirani prikazi, kao i nova vrsta publike, kritičnija, manje prizemnog ukusa. „Znao je da će to naškoditi njegovoj atraktivnosti na blagajnama”, kaže Koldstrim.

„Ali u tom trenutku je rekao: ‘Ma dajte, samo želim da snimam filmove koje želim da snimam'”.

Film je najavio novu i uzbudljivu eru za Bogarda – koji je tada imao 40 godina – Bogarda kog se ljubitelji filma sećaju i dan-danas.

Bogardov film iz 1961. Žrtva bio je prva britanska produkcija koja je upotrebila reč „homoseksualac”

Nije ga zanimao Holivud, a možda je bilo obostrano, iako se povremeno pojavljivao u njemu, igrajuću uz Avu Gardner u ratnoj drami iz 1960. godine Anđeo je nosio crveno. Umesto toga, postojala je uzajamna privlačnost između njega i umetničkih autora. Jedan od njih bio je Džozef Louzi, čiji je film iz 1963. godine Sluga bio besprekorno režirano istraživanje borbe za prevlast između bogatog i beslovesnog Tonija (Džejms Foks) i njegovog makijavelističkog sluge Hjuga Bareta (Dirk). Scenario za film napisao je Harold Pinter, a Bogard je ispunio sve one slavne pinterovske pauze obiljem lukavih pogleda.

„Dočaravao je misli, a ljudi su te misli čitali”, izjavio je njegov kolega iz filma Foks u izdanju britanskog TV dokumentarca Legende iz 2000. godine posvećenog Bogardu.

Tenzija između dva lika tinja lagano, sve do klimaksa u kom nemilosrdni trijumfuje Baret. Motiv koji se ponavlja u skoro svim Bogardovim izvedbama jeste sposobnost da dočara ogoljenu svirepost – čistu kost, bez mesa; čist nož, bez korica.

Nesreća iz 1967. godine, još jedna saradnja između Bogarda, Louzija i Pintera, toliko je jeziva da je skoro nepodnošljiva. Bogard je sarađivao sa Louzijem na ukupno pet filmova (Uspavani tigar iz 1954, Rafali u zoru iz 1964. i Modesti Blejz iz 1966. bila su preostala tri) a naširoko se dopisivao i sa Louzijem, i sa njegovom suprugom Patrišom. Bogard je često iskazivao ton bratskog ogorčenja pesimističkom prirodom njegovog prijatelja i saradnika.

„Život nije toliko loš, Džo. On ume, zapravo, da bude zabavan, ako se malo potrudiš!”, glasio je tekst na razglednici poslatoj 16. oktobra 1969. godine iz Vile Berti u Rimu, gde su se Bogard i Forvud upravo preselili iz Velike Britanije.

 

Njegov evropski period

 

Louzijevi filmovi obeležili su početak Bogardovog poniranja u mračniju stranu ljudske prirode. Jednom kad se nastanio u Italiji, dvaput je radio sa Lukinom Viskontijem, prvi put u Sumraku bogova (1969), a potom i u Smrti u Veneciji (1971).

Potonji, adaptacija novele Tomasa Mana, ilustruje Bogardovo vladanje mikro-glumom preko mušičavih pokreta, izliva brzo potisnute nervoze i čak nadmenog načina na koji jede jagodu. Njegov bolešljivi kompozitor Gustav fon Ašenbah (zasnovan na Gustavu Maleru, čija je muzika korišćena u filmu) otuđen je i usamljen dok se odaje tihoj opsesiji Tadziom, otelotvorenjem mladosti i lepote u Manovom originalu, ali sa naglašeno seksualnom vizurom u Viskontijevoj adaptaciji.

To je posebno problematično u svetlu zlostavljanja koje je Bjorn Anderson, četrnaestogodišnji švedski glumac koji je glumio Tadzija, pretrpeo posle snimanja, kao što je zabeleženo u novom dokumentarcu Najlepši dečak na svetu – titula koju je Viskonti nadenuo svojoj tinejdžerskoj zvezdi dok su promovisali Smrt u Veneciju na Filmskom festivalu u Kanu 1971. godine.

Što se tiče njegovog tumačenja Fon Ašenbaha, koji je u Veneciju pobegao posle tragedije i poniženja, Bogardov dijalog sastoji se uglavnom od koleričnih istresanja na hotelsko osoblje. U drugim slučajevima, njegovo lice izvodi nemi ples žudnje i žaljenja; život mu proleće pred očima i ne preostaje mu više ništa sem dečaka od krvi i mesa pred njim.

Za finale, on se maskira u buržoaskom klovnovskom maniru toga vremena: beli puder na licu, jarkocrvene usne i kao ugalj crna kosa. I dok mučeni Ašenbah leži na ligeštulu, a boja mu se od znoja sliva niz lice, teško je prisetiti se uglađenog filmskog srcolomca koji je lansirao hiljadu naslovnica filmskih časopisa.

Bogard je sa zadovoljstvom to uradio sebi, pišući Viskontiju posle toga: „Neverovatno mi je da je snimanje završeno pre svega nekoliko nedelja… Već sam veoma nostalgičan prema njemu i prema Gustavu… i uvek prema tebi.”

Najproblematičniji – i, iskreno, moj omiljeni – Bogardov film tek je trebalo da bude snimljen. Teško da ima kontroverznije teme od one iz Noćnog portira Lilijane Kavani (1974). Smeštenom u 1957. godinu, Bogard u filmu igra Maksa, noćnog portira u bečkom hotelu, koji živi mirno, krijući se od prošlog identiteta nacističkog oficira.

Jednog dana, preživela zatvorenica iz koncentracionog logora, Lusija (Šarlota Rempling), posećuje hotel i oni obnavljaju sadomazohističku vezu koja je započeta u logoru. Ono što po opisu sižea zvuči kao neukusna pornografija zapravo poseduje neke neobične moći: iako bi Lusija trebalo da mrzi Maksa, on joj nešto znači. Nijedan od likova ne može da prevaziđe taj neizbrisivi trenutak u istoriji koji ih povezuje kao izgnanike.

U mučnoj Smrti u Veneciji Bogard igra bolešljivog kompozitora koji je razvio pritajenu opsesiju tinejdžerom

Kavani je bila impresionirana Bogardom u Slugi, kaže ona za BBC Kulturu: „Njegovo tumačenje bilo je prepuno suptilnosti i umeća, tako da kad sam došla u priliku da snimim vlastiti film, želela sam samo njega”. Njena agentkinja ju je odvela da se upozna sa Bogardom u njegovom domu, koji je sada bio na francuskoj Azurnoj obali, i ona je shvatila da je zaista pronašla svog Maksa.

„On je stvarno bio moj protagonista; odisao je inteligencijom, radoznalošću i nemirom.”

Usledila je noć zavidnog zbližavanja i preterivanja.

„Nisam dobro znala engleski, tako da smo čitavo veče pričali na francuskom, za večerom i dok smo pili viski posle. Na putu nazad do aerodroma, moja agentkinja me je pitala o čemu smo pričali. Rekla sam joj da smo malo popili i sa svom lucidnošću koju sam mogla da prizovem objavila da je on moj glavni lik. Narednog dana ni on nije mogao da se seti našeg razgovora, ali je pristao da snimi film.”

Bogard i Rempling su bili jednako dobro odabrani, deleći duboki magnetizam.

„Svaki glumac ima svoj unutrašnji orkestar, neku vrstu ekspresivne instrumentacije koja ume da bude veoma bogata, što je bio slučaj sa Dirkom”, kaže Kavani. Bez Dirkovog unutrašnjeg bogatstva – i Šarlotinog, isto tako – moj film je mogao da postane prljava mala priča. Umesto toga, Dirk i Šarlota su ušli duboko u likove, toliko ih se čvrsto držeći da su se gotovo izgubili u njima.”

Ideja za ove likove kuvala se u Lilijani Kavani dugo vremena, pothranjivana godinama koje je provela duboko u istraživanju za druge projekte: gledajući „kilometre filma” o Trećem rajhu za La Storia del Terzo Reich, četvorodelnu seriju emitovanu na italijanskom TV RAI od 1965. do 1966. godine, i sama intervjuišući sagovornice za specijalni dokumentarac iz 1965. godine na istom kanalu, La donna della resistenza, o ženama koje su učestvovale u Pokretu otpora.

„Intervjuisala sam dve partizanke koje su preživele koncentracione logore, jedna u Dahauu, druga u Aušvicu”, kaže Kavani. Preživela iz Dahaua bila je nastavnica iz Kunea koja je za godišnje odmore odlazila u Dahau da ga ne bi zaboravila i da bi ostala svedok. Preživela iz Aušvica napustila je porodicu i živela sama zato što nije želela stalno da sluša isti savet: „Zaboravi sve!”

Zašto je Dirk želeo da igra lika kog definiše najužasnije zlodelo Dvadesetog veka?

„Video je mnogo ružnih stvari”, kaže Koldstrim, misleći na vreme koje je Bogard proveo u Savezničkim snagama tokom Drugog svetskog rata, kad je posetio koncentracioni logor Bergen-Belsen posle njegovog oslobođenja. Otkrivena mu je mračnija strana čovečanstva i znao je koliko loše ljudi mogu da se ophode jedni prema drugima. Bio je zaštićen od većeg dela toga jer je sam bio u veoma srećnoj vezi, ali je bio fasciniran koliko su daleko ljudi spremni da odu.”

Bogardovi najkontroverzniji izbor u karijeri bila je uloga nacističkog oficira Maksa u sadomazohističkoj ljubavnoj priči u Noćnom portiru

U intervjuu za dokumentarac Legende, Šarlota Rempling za Bogarda kaže: „On je za mene bio dobar i velik čovek, ali nije bio dobrica, to je sigurno. Njena usta se vragolasto krive: „Bio je naopak.”

To je tačno. Bio je bezobziran i nisu ga šokirali tabui, privlačio ga je žestok materijal, ne da bi provocirao, već da bi prikazao ređe viđenu stranu čovečje prirode. Redovno je odbijao da prihvati pohvalu da je „hrabar”, jer ga je motivisao integritet, proživljavao je svoja interesovanja u glumi sa surovim smislom za humor i birao je da sarađuje sa samosvojnim velikanima među kojima su bili Džon Šlezindžer (Darling iz 1965.), Alan Rene (Providnost iz 1977.), Rajner Verner Fasbinder (Beznađe iz 1978.) i Bertran Tavernije (Tata Nostalgija iz 1990.).

U poslednje dve decenije života, pre smrti 1999. godine, zagriženi pisac pisama gotovo je potpuno odustao od glume i umesto toga se posvetio javnom pisanju u obliku šest romana, deset memoara i širokim rasponom novinarskih tekstova.

Njegovo pisanje je neskromno sjajno; jasno, duhovito, detaljno i puno onih osećanja koja su motivisala njegovu glumu. Pošto je Forvud umro od raka 1988. godine, Bogard je postao književni kritičar za Telegraf na predlog urednika za književnost lista Nikolasa Šekspira.

„Nikolas u to vreme nije znao, ali on mi je utabao put”, napisao je Bogard u uvodu za svoju zbirku novinskih tekstova Za sada.

Kad je Šekspir otišao iz lista, Koldstrim je bio taj koji je postao Bogardov urednik. Na početku našeg telefonskog razgovara, Koldstrim za starog prijatelja prosto kaže: „Nedostaje mi.” Kad se danas osvrnete na njegovu karijeru, ona zaista izaziva osećanje gubitka – ne samo Bogarda kao glumca, već ličnosti koja je služila višim idejama od pukog uspeha na blagajni, i dubljim istinama od besprekornog imidža.

Savremena zvezda koja možda najbolje može da se uporedi s njim jeste Robert Patinson, koji je okrenuo leđa statusu mega zvezde posle franšize Sumrak da bi snimao neobične, transgresivne filmove sa režiserima kao što su Dejvid Kronenberg, braća Safdi i Kler Denis. Ipak, Patinsonovi izbori su umetnička niša uz dašak nihilizma, umesto moralno izazovna ostvarenja i stoga ispada pitom kad se uporedi.

Nema danas nikoga kao što je Dirk Bogard.

Sofi Monks Kaufman

BBC News na srpskom

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Dragana
1 month ago

Zlatno doba kad je gluma bila visoko cenjena i znalo se ko moze ako ne moze biti u showbiz-u.