Dnevna kuća, noćna kuća – ili priča o snu, dvojniku i granici

Ja nisam ja.
Onaj sam
koji pored mene nevidljivo ide;
koga, katkad, vidim,
koga zaboravljam, katkad.
Onaj što spokojno ćuti kad govorim,
onaj što oprašta blago kada mrzim,
onaj što je tamo gde ja nisam,
onaj što ostaće uspravan kad umrem.

Huan Ramon Himenes

Na pitanje može li čovek biti to što jeste, u ovoj stvarnosti, u svom telu, sa jedinstvenim, jasno definisanim identitetom (nametnutim, osvojenim, izgrađenim, prihvaćenim…), ili po nekoj čudnoj logici, koja izmiče i filozofiji i psihologiji, pa i biologiji, čovek nikad nije jedno uhvatljivo, celovito, definisano biće, već je uvek sa njim blizanac, onaj koji vodi paralelni život, koji ulazi u nedostupne stvarnosti sna i protivi se pravilima ove realnosti – književnost odvajkada pokušava da uobliči svoj odgovor. Jedan od načina da se priđe tom pitanju je i spoznaja da san može biti shvaćen kao dokaz postojanja nečeg drugog.

Začuđenost, strah, zbunjenost pred velikim temama, pred zapitanošću dece kako izgleda smrt, roditelji su nekad znali da prikrivaju govoreći kako je to „kao da spavaš“. Ta, u nekom smislu smirujuća, a u drugom užasna konstatacija, znala je ponekad još više da uplaši mališana, koji bi potom odbijao da spava. Odakle takvo poređenje smrti sa snom? Olga Tokarčuk na više mesta u knjizi Dnevna kuća, noćna kuća varira tu „sličnost“, govori nam da jedan čovek umire (usnivši) da bi se sasvim drugi rodio u snu. Govori nam i da milioni ljudi noću leže u svojim domovima pripremajući se (snom) za vreme smrti. Kšištof Varga, Olgin zemljak i savremenik, u jednom duhovitom odlomku, u knjizi Trunje, saopštava nam sličnu asocijaciju:

Oh, kad bi smrt zaista bila večni san u čistoj posteljini, kad bi mrtav čovek mogao da se okreće s boka na bok, da se budi i ide u kupatilo da isprazni bešiku, a onda se vrati i opet blaženo zaspi, čak i hrče i prevrće se u krevetu, kad bi samo hrkao, čitavu večnost prevrtao se u krevetu s boka na bok – na takvu bih smrt pristao.

Mi ne znamo ništa o smrti, jedino što možemo sa sigurnošću reći jeste da svest ne pristaje da veruje u svoje moguće poništavanje, te radije zamišlja prelaz. A i san je neka vrsta prelaska granice, odlaska u nepoznato koje ne podleže nikakvim pravilima. Gde odlazi naš duh kada spavamo?

Čovek sebi u budnom stanju odabire kuću u kojoj će živeti, ili mu je predodrede okolnosti, te započne dug i često mukotrpan proces uređenja svog boravišta. No, duh je nemiran, ne da se ubediti da je to jedino moguće pribežište. Ima on svoje posebne i razumu srećom neshvatljive metode za bekstvo u neke druge, noćne kuće, za koje nismo sigurni koliko ih možemo birati, urediti ili deliti sa drugima. Jedno sigurno znamo, na povratku iz noćne kuće, duh ponese nešto u dnevnu stvarnost, i to nešto vrši nemali posao u ovostranoj realnosti.

Snovi su neka vrsta poezije, veoma zatvoreni i tajanstveni, ali bliži nečemu što nas vodi nego što obično verujemo. Čak i kad u pokušaju da poslušamo „uputstva“ iz sna, i njima promenimo ovostrani život, naiđemo na neuspeh, to još uvek ne znači da je za to kriv san, već naš neuspešni pokušaj njegove racionalizacije na javi.

Knjigu Dnevna kuća, noćna kuća Olga Tokarčuk je koncipirala na neobičan način, tehnikom kolaža. Mnoštvom različitih odlomaka, kroz priču naratorke, pred čitaoca se iznosi paralelno opis dnevne i noćne stvarnosti većeg broja likova. Zapisi počinju upoznavanjem naratorke sa nekolicinom žitelja kraja u koji se mlada žena doseljava. Kroz opise tih susreta, sklonosti novostečenih poznanika i njihovih međusobnih odnosa, ulazimo neosetno u stvarnost nove kuće i okoline koja postaje dom dvoje ljudi (svog partnera naratorka označava samo inicijalom R.). Likovi koji se pred čitaoca izvode, često nazvani neobičnim imenima kao Taj i Taj, Marek Marek, Ergo Sum i slično, obični su ljudi, žitelji sela, provincijalci, naizgled ni po čemu značajni kao mogući likovi jednog budućeg romana. Ipak, kroz zapise o njima koje naratorka pravi, na taj način se upoznajući sa njihovom (ne)običnom stvarnošću, čitalac se uverava u jednostavnu istinu o tome da niko nije običan, da svako pored svoje „dnevne“ i vidljive prirode, nosi i jednu drugu, „noćnu“, i da je svet snova jednako uticajan, ako ne i uticajniji od dnevnih utisaka. Taj magični svet noćnih snova i slutnji prenosi se na dnevni život, i tu ostaje kao skup nastojanja, strahova, mučenja i težnji, nagoneći meštane da se uprkos jednoličnosti i jednostavnosti svojih života, izmeštaju iz rutine i postaju spremni na neobična dela. 

No, to nije sve. Simbolika blizanaštva i zamene mesta obrađena je kroz još jedan neobičan motiv, motiv uobličen kroz priču o svetici Kumernis kojoj je posvećena jedna crkva u tom kraju. Naime, svetica (takođe zvana Vilgefortis, ili Sveta Briga) predstavljana je uvek sa bradom i u haljinama. Njoj posvećene crkve mogu se naći i u drugim delovima sveta. Priča koja je prati krajnje je neobična. Čudotvorno izrastanje brade navodno je rezultat njene vatrene vere i odbijanja da posluša naredbu oca i uda se za namenjenog prosca.

U romanu Dnevna kuća, noćna kuća nalazimo i odlomke životopisa, koji za potrebe crkve posvećene ovoj svetici piše monah Pashalis, i sam veoma specifičan, jer u sebi oseća nedefinisanu potrebu da se poistoveti ne samo sa duhom svetice o kojoj piše, već i sa njenim telom, sa svim ženskim telesnim odlikama. Ova obrnuta propocionalnost njihovih tela i duša pokazuje nam dvoznačnost, koje možda nismo svesni, dvoznačnost telesnosti, nalik na dvoznačnost dana i noći koji su neodvojivi, ili na dvoznačnost sna i jave, koji se takođe mešaju i nikako se nijedno od to dvoje ne može „destilovati“ i odvojiti od drugog.    

 Svetici Kumernis posvećeno je dosta prostora u romanu. Njen je životopis zapravo mnogo više priča o kretanju njenog duha, nego svedočanstvo o burnom životu. Kumernis prolazi kroz iskušenja nalik na ona koja se postavljaju pred Isusa. Nemoguće je ne napraviti paralelu, pogotovo što vizuelni prikazi ove svetice neodoljivo podsećaju na Isusa, samo u haljini. Gledaoca će u prvi mah zavesti i na pogrešan trag uputiti to mučeno i izmršavelo telo, skrhano i razapeto, i brada sa kakvom se obično prikazuje Isus. Zbuniće ga ženske haljine, i možda postati povod da se dublje udubi u ovu neobičnu povest. Ona govori o jednom neverovatno pročišćenom odnosu prema veri, kakvim se ne mogu pohvaliti ni Isusovi apostoli. Naročito je sugestivna priča o tri đavolova kušanja. Jedno od njih, izrečeno posredstvom biskupa koji se obraća Kumernis, iskušenje je koje se svakodnevno i danas postavlja pred ljudima, i koje malo ko od savremenika, daleko od hrabrosti i vere kakvu poseduju sveci, može izdržati.

Šta hoćeš da im pokažeš? Da je Bog doslovno uslišio tvoju molitvu i pretvorio te u nakazu? Trebalo bi da Ga već pomalo poznaješ. Ne izvodi on takve ludorije.

Neće shvatiti to što se desilo. Zaboraviće te kao bruku. Proklinjaće te i ismevaće te. To čudo ispuniće ih užasom. Neće poverovati da dolazi od Njega. Čuda treba da su lepa i uzvišena. Treba da šire miomirise i sjaju čarobnim sjajem sa anđeoskom muzikom u pozadini. A ti, šta postade? Žena s bradom. Sad ti više priliči da si komedijaš na trgu.

Tvoja upornost ovde, u samoći, s tuđim licem umesto tvog lepog lika nema smisla. Nisi ti On. Našalio se s tobom i više Ga se ne tičeš. Zaboravio te je, pošao da stvara svetove. Misliš da je dovoljno mesta u Njegovim mislima za tebe? Ostavio te je zbog glupe svetine koja će s istim razlogom tražiti tvoje osvećenje koliko i tvoje spaljivanje na lomači.

Niko te se neće sećati. Uzalud postojiš ovde i uzalud patiš. Htela bi Boga da učiš ljubavi? Htela bi da Ga svojom taštom ličnošću zamajavaš?

Na te reči Kumernis učini pred biskupom znak krsta i odvrati:

Sva tvoja sila dolazi od sumnje. Kad bi samo jednom osetio milost vere.

Na te reči đavo nestade.

Na samom početku žitija postoji rečenica koja najeksplicitnije odražava jednu naročitu istančanost koja se prožima kroz dela Olge Tokarčuk, naročitu osetljivost na sve ono što je drugačije, skrajnuto, odbačeno, što je neuklopljivo, krnje, specifično, slabije, ili pak isuviše bujno da bi se moglo uklopiti u regularne tokove. U toj njenoj osetljivosti i načinu na koji nam približava taj svet ogleda se vanredna humanost: nešto što bi se moglo nazvati njenom „misijom“, iako sama autoka možda ne bi pristala na ovakvo određenje. Jednostavnu rečenicu koja to prikazuje izgovara, i sam nesavršen i podeljen, pisac žitija Pashalis:

Ponekad je, ipak, nesavršenost u svetu ljudi savršenost u svetu Boga.

Kroz uvođenje Kumernis u priču, autorka ostaje dosledna ideji da svaka stvar, pojava ili biće na svetu ima svog blizanca, ne identičnog, već u nekom smislu obrnutog, te je tako Kumernis, moglo bi se sa izvesnom dozom smelosti zaključiti, bliznakinja samom Isusu, njegovo žensko ispoljavanje, otelotvorenje ženskog božanskog principa. Tu će ideju Olga Tokarčuk mnogo smelije razraditi u Knjigama Jakovljevim, govoreći o Šehini, ostajući tako godinama zaokupljena tematikom pristupanja onostranom kroz najrazličitija „vrata“ i na najrazličitije načine.

Olga Tokarčuk se često u svojim knjigama na neobičan način bavi verskim grupama koje svoju veru i religijske rituale upražnjavaju na drugačiji način u odnosu na velike religijske zajednice. Neke od tih grupa su proganjane i istrebljene, neke se spasavaju neprekidnim kretanjem, neke asimilacijom i pristupanjem većim zajednicama, a neke pronađu zabačeno mesto na kome osnuju svoje komune, živeći istovremeno i u izolaciji, i u miru sa drugima čiji način života ih ne dodiruje. Jedna od takvih zajednica u knjizi Dnevna kuća, noćna kuća su nožari. Nožari su netipična verska zajednica koja dušu doživljava kao nož zariven u telo, a bitisanje kao nepodnošljiv bol. Duša je ono što zbunjuje i ometa čovekovo uklapanje u prirodne tokove života, karakteristične za ostali živi svet. Zato je čovek jedino biće sposobno da pati, i on se nepovatno izdvaja. Duša je ono što čini granicu između sveta prirode i sveta ljudi.

Pojam granice jako je važan u ovom delu Olge Tokarčuk. Mesto u kome se radnja odvija – Nova Ruda – blizu je granice dve države: Poljske i Češke. No, ta je granica pomerana tokom istorije, što čini da su na ovoj teritoriji živeli ljudi različitih nacionalnih pripadnosti, različitih običaja i jezika, jednom pobednici, drugi put poraženi i proganjani, danas srećnici a već sutra odneti nekom stihijom. Simbolična slika smrti ostarelog povratnika u rodni kraj, koga vojnici prebacuju s jedne na drugu stranu granice, može se shvatiti i kao priča o tome koliko smrt ne mari za granice koje crtaju ljudi. Koliko je svaka granica subjektivna ili teško uhvatljiva, ona između sna i jave, mirnog života i halucinantnih transformacija, čak i ona koja odvaja jestive od otrovnih gljiva, pokazano nam je nizom umetnički veoma uspelih slika, naizgled odvojenih i nepovezanih.

Pečurke u delu simbolizuju još nešto – reči – koje rastu nekontrolisano, sposobne jednako da hrane i ubijaju.

Knjiga Dnevna kuća, noćna kuća je četvti roman Olge Tokarčuk, iz 1998. godine, nagrađen u Poljskoj prestižnom nagradom NIKE. Kod nas ga je 2002. godine objavio NOLIT u prevodu Milice Markić. Njena duboka povezanost sa potonjim knjigama ove autorke, kao što su Beguni, nagrađeni prestižnom nagradom Men Buker za 2018. i Knjige Jakovljeve, proglašene knjigom godine i ovenčane švajcarskom nagradom „Jan Mihalski“ poziva na ponovno iščitavanje, kao i reizdanje ove vredne i važne knjige.

Za P.U.L.S.E Jadranka Milenković

  Književnost, Olga Tokarčuk, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi