Ovo je dnevnik koji sam vodio dok smo snimali seriju Goli Život. Pored Danila Kiša i mene na putu su bili i producentkinja Milena Stojićević, snimatelј Done Zipevski i asistent Miroslav Lazić. Serija je snimana u produkciji Avala filma dok je direktor bio Branko Baletić.

Po povratku iz Izraela, Danilo je odmah nastavio put do Pariza, gde je posle sedam meseci umro.

Bila je to prva, velika javna slika o Golom otoku. Serija je emitovana marta 1990. godine i to je poslednje što su zajedno mogli da gledaju svi u Jugoslaviji.

Jugoslavija, 06.03.1989.

Krećemo. U dobrom raspoloženju nas četvorica i Milena koja u stvari brine o svemu. Sa zadovolјstvom izigravamo nesposobnu decu i prepuštamo se njenoj organizaciji. „Milena je čudo“ kaže Danilo. Najveći kompliment koji se od njega može dobiti. U Zagrebu stjuardesa nam donosi pismo. Pred celim avionom me poziva i na otvorenoj sceni daje mi pismo sa najlepšim želјama koje nam šalјe Danilova i moja prijatelјica iz Zagreba. Kako je ovo uspela?

Dugo smo se spremali na ovaj put. Danilo je bio u Izraelu pre nekoliko godina i doneo odande najgore utiske. „To je čisti orijent. Musavo, prlјavo, baklave i bureci, pijace i razdrndani automobili“. Nije baš čeznuo za tim. Međutim, u obilasku kibuca Šar Hamakim sreo je Evu Panić i ona ga, zajedno sa Ženi Lebl, pozove u kuću da mu ispriča priču svog života. Samo njemu. Umesto nekoliko minuta ostao je tu pola dana. Čvrsto je obećao ovim živahnim bakicama da će to sačuvati, da će nešto učiniti za njih.

Čim se vratio predložio mi je da to uradimo „ To može da bude naš ŠOA“.

Iznenadio me i obradovao. I dao mi šlagvort: „Odlicno, ali da ti vodis pred kamerama te razgovore“ . Opirao se prilicno i dugo. Iskreno je mrzeo televiziju. Posle mog dosađivanja, pristaje. Od tada se spremamo.

Trebalo je sve kockice složiti. Pomaže Bale i dobri, ohrabrujući doktorski izveštaji iz Pariza.

U veselјu stižemo u musavu, Svetu Zemlјu.

 Tel Aviv, 07.03.1989.

Već u zoru čeka nas vodič i šofer Moše prilјežan i dobronameran, odgovoran kako samo penzionisani radnici umeju. Ženi je već tu. Prvo moramo da vidimo Jafu, onda obilazimo Univerzitetsku biblioteku. Nalazimo Kišove knjige u policama. Obilazimo i muzej jevrejskog naroda. Kiš ostaje napolјu : „već sam bio“, jedva čeka da nešto od turizma izbegne, mogu misliti kako uživa u svojoj kafi. U biblioteci mi kaže : „Čovek sazri tek kada zna da sve ove knjige nikada neće pročitati i da mu nije žao. Važno je znati gde je šta, to je dovolјno. Sa mirom odbaciti sve.“  Popodne počinjemo snimanje, na dugoj peščanoj plaži počinje razgovor sa Ženi, zalazi sunce na ovoj obali koja vodi prema nama, kojom se peške može lepo stići do Grčke, Dubrovnika, Venecije, Nice, Barselone…

Uveče se spremamo i „izlazimo“ u lepi Šeraton na obali, uživamo u kafi.

Kiš se šunja oko lјudi koji puše, miriše ih. Kako je voleo lepe, civilizovane, uredne kafane, svakakve u stvari: bircuze, restorane, svratišta, bašte i budžake.

„ Pare služe za to, da se tu troše“ kaže i ne da nikome da plati u Šeratonu.

Šar Hamakim, 08.03.1989.

Idemo kod Eve, u kibuc. Naš Moše hoće sve da nam pokaže, sve pored čega prođemo nešto znači. Ređaju se peščane dine, već zelene, arapska i jevrejska sela. Moše priča kako ti njihovi Arapi ne moraju da idu u vojsku da ne bi bili primorani da se bore protiv svojih. Istovremeno, tokom ratova bili su primerno lojalni Izraelu. Prevodimo priču sa engleskog na srpski: KOSOVO. Skrećemo prema Nazaretu. Moše hoće da nas vodi i tamo, usput. Ne damo se i uđemo u kibuc. „Sad ćeš da vidiš komunizam“, kaže Kiš. „Užas“. Snimamo sa Evom, onda idemo u menzu. Skupština kibuca je dozvolila da budemo tu, odobrila Evi da nas ugošćava. Stanovi u kibucu nemaju  kuhinje, svi su stalno u menzi. Nema te gladi koja bi Kiša naterala da uđe u kuhinju i nešto skuva. Ovde je užasnut, stalno mi šapuće  „Zamisli ovaj užas da ovde moraš stalno da jedeš“, tu ima svega, na biranje i koliko hoćeš, ipak to je menza.

Danilo se brzo umara, voli da se odmori posle ručka, radimo po malo, vraćamo se ranije u Tel Aviv.

„Slušaj taj jezik, to je najveće čudo u Izraelu. To da ovi milioni govore jedan mrtav i zaboravlјen jezik, to je čudo, taj jezik koji su sačuvali neki rabini po nekim zabitima, mrtav jezik da oživi ovako, slušaj. To je čudo, najveće“.

Tel Aviv, 09.03.1989.

Snimamo na plaži sa Ženi. Gledam da paralelno sa našom pričom snimim i nešto o Kišu. Smrt koja lebdi oko svakog živog, kod Kiša je još vidlјivija. To goni moj refleks dokumentarni, da snimam i beznačajne stvari, posle postaju važne. Kiš se strašno opire još od priprema. Stalno čuje pasje lajanje u Beogradu koje ga ogovara : Jevrejin otišao u Izrael u svoju otadžbinu da se slika, misli to će mu doneti Nobela. Ne da mi da snimam, neće ništa da ponovi za kameru. I osnovno vođenje razgovora svodi na samo obavezno. Ali taj razgovor pred kamerom, to je Kiš; taj interes za detalј i činjenicu.

Popodne se vidimo sa Raulom Tajtelbaumom, sedimo dugo i pričamo, o politici naravno. Raul je prešao u optimiste. Veruje da će u nekom dužem roku Izrael ipak rešiti svoje probleme sa Arapima. Oni se, smatra, ipak urazumlјuju. A Kosovo? Svi vrtimo glavama. Na televizorima košarka, najpopularniji sport tamo. Makabi- Jugoplastika. „ A vi ste iz Jugoslavije…da, da znamo, Jugoplastika, da…“

Bože kako uživa u kafani. Glup i prazan hotelski kafe, i tu uživamo, pijemo pomalo i bistrimo politiku, svi smo mi Srbi u stvari Crnogorci.

Uverava me često u postojanje antisemitizma u Beogradu, svađamo se oko toga, stalno, preteruje.

Šar Hamakim, 10.03.1989.

Opet kod Eve. Stalno se čudimo kibucu i tom poretku, Kiš sve zna : „Komunizam, užas“.

Obilazimo kibuc, obdaništa, kuće, radionice, podsećaju na nas, nije sve to previše uredno. Najimpresivnija i najurednija gradnja: sklonište. U slučaju rata napravlјeno je sve pod zemlјom, savršeno uredno i čisto, sve stoji spremno za život. Iza debelih gvozdenih vrata ulazi se u podzemni urbanizam. Sve fantastično.  Možda samo Jevreji mogu ovo da naprave. Dok razgovaramo sa Evom prekidaju nas avioni. „ Idu na Liban“, kaže Danilo, „ to ćemo gledati večeras na televiziji, onaj užas“.

Vraćamo se popodne u Tel Aviv. U hotel dolazi jedna naša mlada lekarka, specijalizuje tamo, šalјe jednu knjigu rođacima u Beograd, o plućnim bolestima. U našem hotelskom restoranu, među kelnerima koji raspremaju, uživamo u razgovoru sa njom.

Danilo i ja odemo u sobu. On pregleda knjigu. „Vidi ovo“ pokazuje mi neki grafikon. Po vertikali naneta gradacija stadijuma u kome je otkriven rak pluća. Po horizontali godine preživlјavanja,broj preživelih. Tri stravične strmoglavne krivulјe, Jedna najbolјe pokazuje : u najranijoj fazi otkriveni rak ostavlјa 20 %  šanse da se preživi treća godina od otkrića.

Jebem ti knjigu, uostalom tebi je već prošlo tri. On ćuti, pa tiho: „Pusti to“. Znam, prošle su tek dve godine.

Haifa, 11.03.1989.

Moše je dočekao, dopuštamo da nas vodi, da nam pomogne da nađemo objekat za snimanje, neko mesto za razgovor sa Ženi. Idemo u Haifu na brdo odakle se vidi sve, luka, more, Liban. Snimamo a onda ručamo u arapskom restoranu. Dolazi  devojka koja radi disertaciju o Kišu, uzbuđena,ozarena, prica sa Danilom, francuski.

Fascinira nas blizina Libana, tu na dohvat, pakao zemalјski. I opet avioni „ gledaćemo sutra na televiziji užas opet, onu decu tamo“. Moše nam pokazuje zlatnu kupolu, hram Bamajaca, naroda koji objedinjuje pet glavnih svetskih religija. „Nikad nisam čuo za njih. Bamajci, moram to da proučim“ kaže Danilo sa onim izrazom zainteresovanim koji se pojavlјivao uvek kada bi nešto primao, kada bi otvarao dušu da prima. Kod njega izreka „otvara dušu“ bila je obrnuta, otvarao se samo da prima, a kada nešto deli činio je to rutinski, bez patosa. Snimamo u restoranu iznad grada, vozimo se kroz lep grad, po obroncima, sunce pomaže da nam se svima Haifa najviše svidi. Vraćamo se u Tel Aviv, idemo na večeru kod Ota Rajzingera, nosim kameru i puštam je skoro neprimetno tamo, tako dobijam jednu pozlaćenu kasetu. Kiš u društvu, u priči, kralј razgovora sa gestom, nervoznim i dostojanstvenim. Šalimo se do kasno, svi su srećni i uzbuđeni, mađarski, srpski, engleski…..

Nedelјa, 12.03.1989. Jerusalim, Vitlejem, Jad Vašem

Kakav dan! Idemo u Jerusalim. Usput svraćamo u Jad Vašem, gledamo muzej žrtava fašizma, svi smo potreseni dečijim spomenikom sa svećama i ogledalima, u tami pod zemlјom.

Onda Vitlejem. Kiš me upozorava na neverovatan katolički kič. I stvarno na mestu gde je po katoličkom uverenju rođem Isus, stoji kičerski aranžman, slama i plastična lutka Isusa, sve to pod vestackim žuckastim svetlom. Onda obilazimo Golgotu, mesto raspeća i grob. Na trgu u Vitlejemu stoje borna kola. Dvoumimo se da li smemo da snimamo. Zašto da ne. Usput srećemo i tenkove, niko ništa ne brani.

Tu negde u Jerusalimu kod Zida plača počinju bolovi u ramenu. Danilo se pridržava i mrda rame, stiska zube, uvlači vazduh kroz zube,šišti „ssssss“ hladan bol peče. Kakav kič, pišem ovo i čujem kako me prekoreva : kakav kič, početak kraja baš tamo, to ni u njegovim knjigama ne bi moglo biti dobro. „Velike stvari i teme ne mogu stati u knjige, bar ja ne umem sa njima“.

Čekamo Tajtelbauma u lepom hotelu koji gleda na Jerusalim.

 Ponedelјak, 13.03.1989. Tel Aviv

Za doručkom Danilo se žali kako ga boli levo rame, malo je spavao, lekovi nisu pomagali. Uveravam i njega i sebe da je to samo promaja, juče je u kolima sedeo do prozora, mator je i reumatičan već… Tvrdim da ni lekove ne ume da kupi jer u uputstvu za te koje troši i koje je juče kupio nigde ne stoji da su za reumu. Idemo u apoteku blizu hotela. Pogađamo se sa apotekarkom i nađemo neke male crvene pilule „Dobra riba ova apotekarka“, kaže.

Preko puta u kafiću naručujemo mnogo kafe i malo vode za lek. Služi nas kelnerica mlada, lepša odpozadi nego spreda. Predlažem da nikuda ne idemo odavde. „Moj Maaandiću…“ oteže „a“ kao uvek kada me zove. Malo je hladno u izlogu kafane na bulevaru, podseća na Pariz. Vezujemo neki džemper oko njegovog ramena i mirujemo. Poneka reč povremeno. „Dođem nedavno u Rotondu, sednem i poručim svoju bedu od kafe, ’au lait, s’il vous plait’, kad pored mene stiže jedan čiča, 100 godina, gospodin čovek sa novinama i kao čovek poruči konjak i jaku kafu, normalno izvadi cigare, pa lјudski zapali jednu, pa drugu, pa ponovo konjak i još kafe, puši lepo…ja k’o govno gnjavim onu moju sa mlekom. Miriše okolo kao čovek, na duvan. Nema čoveka ni života bez pušenja“.

Bol pomalo, pomalo, prolazi. Lep dan, sunce blago, prolećno u martu.

Lepe devojke, mlade u uniformi, svuda okolo,služe vojsku.  Delimo im titule po zaslugama tela. Što smo duže tamo, činovi sve viši. „Eno je jedna, pravi general“.

Vraćamo se u hotel, pakujemo se i sa ostalima veselimo. Kiš se jada kako je omatorio, ni lek ne ume da kupi, reuma ga stigla. Ipak će odmah u Pariz na kontrolu. Još malo se muvamo po Izraelu, nosimo krupne, čudesne, crvene jagode kući, mnogo pre vremena idemo na aerodrom. Sve mislimo da treba vremena da nam carina pregleda snimlјene kasete. Izlazimo iz zemlјe koja je u ratu, sa kojom nema naše diplomatije. Ništa…Jedva namolimo nekog u uniformi da nam udari neki pečat na papire, zbog naše carine.On ne shvata, šta će nam to, pa mi izlazimo iz zemlјe…

Eva dolazi da isprati Kiša, da se pozdravi. Stara već žena, provešće posle noć na aerodromu jer prevoza više nema, do jutra. Sa onom njegovom pažnjom, nežno, Kiš je pozdravlјa i lјubi, priča joj o bolu u ramenu i lekovima, o vremenu i reumi. Zovu nas u avion. Pozdravlјam se sa Evom. Dok je grlim ona mi stiska ruku i šapuće : „Ovo je kraj!“

Aleksandar Mandić

Politikin kulturni dodatak

Tekstovi o Danilu Kišu na portalu P.U.L.S.E

https://pulse.rs/donacije/

  Aleksandar Mandić, Danilo Kiš, Goli život