Dušan Jovanović: Oslobađanje bolnih uspomena

Naša porodica je izgubila najboljeg među nama, kazao je za Nova.rs reditelj Ljubiša Ristić na vest o smrti režisera i dramskog pisca Dušana Jovanovića.

Foto:Nemanja Jovanović

Ceo jedan život proveli smo zajedno. Porodica KPGT, naša porodica izgubila je zaista najboljeg među nama. Nema šta drugo da se kaže. Sada su te reči sasvim dovoljne. Tek ćemo pričati i pisati o Dušanu Jovanoviću – rekao nam je reditelj i upravnik KPGT-a Ljubiša Ristić.

Upravo su Ristić i Dušan Jovanović, zajedno sa koreografkinjom Nadom Kokotović i glumcem Radetom Šerbedžijom osnovali KPGT. Bilo je to u jesen 1977. godine, i to pod pokroviteljstvom zagrebačkog Centra za kulturnu djelatnost.

Iako su se okupili oko jednog pozorišnog projekta, teatar je, uprkos razmimoilaženjima osnivača opstao. A u pitanju je bio komad koji je napisao Dušan Jovanović – “Oslobođenje Skoplja”.

Dušan Jovanović Foto: Vesna Lalić

I premijera predstave, kojom se KPGT predstavio publici, održana je leta 1978. godine na zagrebačkom Gornjem gradu. Jovanovićev komad, u kome su igrali Šerbedžija, Vladimir Rubčić i Inge Apelt, u režiji Ristića izvođen je punih 13 godina. Uprkos kontroverzama koje je tada pobudio zbog svoje eksperimentalne prirode, odigran je gotovo 800 puta po celom svetu – od Evrope do Meksika.

Predstava koja je “šokirala tadašnje komunističke vlasti zbog drugačijeg pogleda na Drugi svetski rat”, kako su pisali mediji, ovenčana je i sa pet priznanja na Sterijinom pozorju u Novom Sadu.

Iako je predstava u Beogradu bila zabranjena, odjeknula je širom sveta, dobivši priznanje “Obie” u Njujorku.

Sa kontroverzama, pa čak i zabranama KPGT se susreo i zbog još jedne Jovanovićeve predstave – “Karamazovi”, u kojoj se reditelj uhvatio ukoštac sa “problematičnom” temom – Golim otokom. Zbog toga što se Dušan Jovanović te 1980. godine među prvima drznuo da se dotakne problema “Informbiroa” pokrenuta je čitava lavina polemika diljem bivše Jugoslavije…

NOVA S

 

Dušan Jovanović Foto: Vesna Lalić

Dušan Jovanović, dramski pisac, reditelj (1939-2021)

Imao je 12 godina kada se iz rodnog Beograda sa roditeljima preselio u Ljubljanu. Tu je ostao, završio engleski i francuski jezik i književnost i pozorišnu režiju, pisao drame, režirao, dva puta se ženio, bogatio svoj život saradnjom sa najtalentovanijim umetnicima iz nekadašnje Jugoslavije.

Prvi put se pojavio na pozorišnj sceni kada je osnovao trupu Pupilija, a igrali su njegov dramski predložak Pupilija, Papa Pupilo pa Pupilčki. Kada je ta predstava došla u Beograd i publika je gledala u Domu omladine, među oduševljenima je bio i student režije Ljubiša Ristić. Tako su se njih dvojica uslovno upoznali, da bi desetak godina kasnije počela njihova saradnja koja je obojicu vinula u neslućene visine. Napravili su KPGT, svojevrstan jugoslovenski teatar u kojem su igrane neke od najznačajnijih predstava ovog pisaca – “Oslobođenje Skoplja” i “Karamazovi”.

Od pomenute Pupilije do danas, Dušan Jovanović, je postavio na scenu više od 130 predstava, napisao je tridesetak drama, nekoliko knjiga eseja i jedan roman, obrazovao je na desetine studenata režije, umetnički je vodio Mladinsko gledališče od kojeg je za deset godina napravio najrelevantnije slovenačko pozorište s kraja 20. veka.
Poslednji put smo razgovarali za NIN pre pet godina u Novom Sadu kada je postavljao predstavu “Elektra kompleks” u Novosadskom pozorištu – Ujvidek sinhaz.

Iz tog razgovora, evo nekih zanimljivih delova koji puno govore o njemu:

“Kada su Valentin Vencel i Katalina Đarmati došli u Ljubljanu da me pitaju da li bih nešto radio u njihovom pozorištu, već sam imao dosta lepih podataka o Ujvideki sinhaz, gledao sam jednu njihovu predstavu, čuo sam da imaju dobre glumce, i lako sam pristao. A onda je počeo razgovor o tome šta bih radio. Predložio sam da radim “Elektru” Danila Kiša, njegov prepev prevoda Euripidovog teksta, i to je sa zadovoljstvom prihvaćeno. A onda sam sa dramaturškinjom Katalin Đarmati proširio priču, pa smo uz izvanredan Kišov tekst kao središni, kombinovali Eshila, Euripida, Sofokla. I tako se došlo do predstave “Elektra kompleks”, koja u središtu priče ima osvetu. Vi znate da su stari Grci smatrali da je osveta najbolji način da se postigne pravda.

Dušan Jovanović Foto:Nino Strmotic/PIXSELL

Šta vi mislite o osveti?

– Osveta je i danas prisutan način sređivanja računa između naroda i pojedinaca i ponekad ima prednost pred sudstvom, kod ljudi koji poštuju običajni zakon oko za oko, grob za grob. U ovoj drami imamo pet ubistava,

Poslednja predstava koju ste napisali i režirali igra se Slovenačkom narodnom gledališču. Zove se “Boris, Milena, Radko”. Boris je Kavaca, Milena je Zupančič, Radko je Polič, a svi su glumci koji igraju sebe. Šta ste hteli ovim tekstom?

– Znate da su u modi su dokumentarne drame. Ja sam krenuo od nekih prepoznatljivih činjenica iz života tih glumaca. Ne da bih napisao dokumentarnu komediju ili dramu…

U kojoj ste svojevremeno i sami učestvovali jer je Milena Zupančič izašla iz braka sa Radkom Poličem da bi se udala za vas?

…već da izmešam fikciju i dokument. Iako je ova drama u mnogo čemu fikcija, gledaoci imaju osećaj da je ona dokument. Dokument o vremenu, o tim ljudima, o njihovim idolima, legendama i mitovima savremenog slovenačkog društva. Ova predstava se veoma uspešno igra širom Slovenije.

 

Dok je ne vidimo u Beogradu, vratimo se predstavama koje je Beograd pamtio, a koje ste vi pisali i koje su ovde igrane sa ogromnim uspehom. Posebno “Oslobođenje Skoplja” i “Karamazovi”, naprimer. Kako danas gledate na ulogu pozorišta u javnom životu?

– Onog pozorišta kome su pripadale predstave o kojima vi govorite, danas više nema. Tada je pozorište zauzimalo mesto neke demokratske institucije, kao što je parlament, kao što su mediji. To što se moglo čuti u pozorištu nije se moglo čuti u parlamentu niti videti na televiziji ili pročitati u novinama. Ono je na repertoaru imalo teme koje su bile potisnute iz javnog života, pozorište je imalo i funkciju osvešćenja ljudi. Danas je funkcija pozorišta više zabavna. Čak i onda kad je ozbiljna tematika u pitanju, ove teme o kojima je bilo reči u dramama iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, nisu više aktuelne.

Kada pominjete dokumentarne drame, šta mislite o onome što radi Oliver Frljić kao autor i reditelj upravo nekih dokumentarnih drama, kao što su “Zoran Đinđić”, “Aleksandra Zec” i druge?

– Gledao sam tri-četiri njegove predstave i mislim da je veoma hrabar i inovativan umetnik i jedan od najvažnijih reditelja sadašnjice na ovim prostorima.

Nalik onome što ste vi bili kao mlad umetnik. U jednom delu nekadašnje Jugoslavije bili ste zabranjivani, u drugom delu nagrađivani?

– To je bio rezultat različitih politika koje su se sprovodile u pojedinim republikama. Često se to radilo samo zato da se u jednoj republici uradi ono što bi išlo na živce onima iz druge republike. Setite se primera sa Golubnjačom, predstavom koja je ovde u Novom Sadu bila zabranjena, a igrana je u Beogradu. Taj slučaj je upravo odražavao tenziju između Pokrajine i Republike. A onda je ta predstava nagrađena u Novoj Gorici, u Sloveniji, što je opet bio razlog za političke polemike i nesporazume.

Dušan Jovanović Foto: Vesna Lalić

 

Kako danas izgleda slovenačka pozorišna scena?

– Ona je i danas veoma otvorena za umetnike iz drugih sredina. Pomenuo sam Olivera Frljića koji je nekoliko puta tamo režirao, dolaze pozorišni stvaraoci, pa čak i glumci, iz Hrvatske i Srbije. U Sloveniji ima nekoliko veoma dobrih pozorišnih reditelja, od kojih je jedan Jernej Lorencin koji je upravo izveo jedan veličanstven poduhvat – napravio je predstavu “Troja”. što je zaista za poštovanje, a on je inače poznat po tome da radi veoma dobre predstave.

Koliko vas zanima politička scena u Sloveniji, a i u drugim delovima bivše zemlje?

– Uopšte me ne zanima. Ne čitam novine, osim kulturu i sport, ne gledam na televiziji ništa osim sporta i filmove.

Ipak, mora da ste gledali dokumentarnu emisiju snimljenu za TV Ljubljana u kojoj je reditelj Ljubiša Ristić govorio o vama. Kazao je da ste bili najznačajnija pozorišna ličnost njegove mladosti, ali da se u politiku uopšte ne razumete? Da li vaš nekadašnji prijatelj greši?

– Ne. Ljubiša je potpuno u pravu. On se razume u politiku i on je briljantan analitičar. Malo je sklon teorijama zavere, ali mislim da je veoma talentovan za uočavanje bitnih procesa i događaja. Recimo, on ume da čita ne samo “Fajnešnel tajms” već i druge novine i iz onoga što pročita ume da sublimira i izvuče precizan zaključak. Reći ću vam ono što znam od pre mnogo godina, jer on i ja se nismo videli ni čuli više od 20 godina. Dakle tada je on govorio o nadiranju Kine kao velike svetske sile, o usponu Indije, predvideo je neke od pojava sa današnje političke i ekonomske scene sveta. S druge strane, iako talentovan političar, Ljubiša nije uspeo na političkoj sceni Srbije. Držali su ga za čoveka koji je inteligentan i koji može mnogo da pomogne, imao je svojevrsnu političku moć koju su upućeni mogli da vide, ali nikada nije imao funkciju koja mu je zaista pripadala spram njegovih mogućnosti.

Kazao je, tom prilikom, i da vaše drame kao što “Karamazovi” ili “Oslobođenje Skoplja”, uopšte nisu bile političke drame već porodične i da ste po onome što ste pisali bili zapravo bliski Tenesiju Vilijamsu. Šta vi kažete na to?

– I tu je u pravu. Pogledajte “Karamazove”. Taj junak, Svetozar Mitić, ne pod tim imenom, naravno, bio je moj stric koji je proveo vreme na Golom otoku. “Oslobođenje Skoplja” je ustvari priča mog detinjstva, priča mog odrastanja u Skoplju u uslovima Drugog svetskog rata. Našlo bi se još mnogo autobiografskih detalja ne samo u tim dramama već i u mnogim drugima. Velik je uticaj moje porodice u mom dramskom stvaralaštvu. U meni su odjekivale bolne uspomene iz mog detinjstva.

U kojoj fazi je film “Oslobođenje Skoplja” za koji ste pisali scenario sa Radetom Šerbedžijom?

– Bio sam u Bitolju i Skoplju na snimanju, razgovarao sam sa glumcima, gledao neke nemontirane snimke, i to mi se čini veoma dobro. Snimanje je završeno, a film su režirali diplomirani filmski reditelj Danilo Šerbedžija i njegov otac Rade Šerbedžija. Ono što sam video, mnogo obećava. Umetnici su u stanju da nedovršeno delo hvale i predskazuju mu veliki uspeh, što nije uvek ni dobro ni tačno, ali ja zaista mislim da je to odlično urađen posao.

Kako provodite vreme u Ljubljani? Više ne predajete na tamošnjoj filmskoj i pozorišnoj akademiji?

– Ne. Predavao sam dramsko pisanje i moram vam reći da mi je bilo dosta pedagogije. Jedva sam čekao da odem u penziju. Šta radim? Kad ne režiram i kad ne pišem, putujem, čitam, idem na izložbe, idem u bioskop…

Volite film a niste mu se nikada posvetili kao reditelj?

– Obožavam film, ali nije mi padalo na pamet da stanem iza kamere jer mislim da nisam talentovan za film. I još nešto. U vreme kada sam ja u naponu snage radio po dve, tri, pa čak i četiri predstave tokom jedne sezone, moje kolege filmski reditelji su čekali po dve, tri, četiri godine da dođu do projekta, pa još godinu dana da ga završe. Oni su stalno bili prinuđeni da traže veze, poznanstva, ljude od uticaja da im pomognu ne bi li snimili film. To je jedan očajnički život i ja sam se trudio da budem što dalje od njega. Našao sam ogromno zadovoljstvo u pozorištu i to me je potpuno usrećilo.

Zanima li vas šta se događa u Beogradu kad je o kulturi reč?

– Upravo sam pročitao knjigu Filipa Davida koja je dobila NIN-ovu nagradu. I veoma sam iznenađen da mu je žiri dao tu nagradu.

Zašto, imate neke predrasude iz prošlih vremena?

– Možda, ne bih da se pravdam. Ali, važnije od toga je da je knjiga sjajna, zanimljiva, u njoj postoji taj fantastičan svet koji je svet uspomena, ali i svet fikcije. Zaista me je dirnula ta priča o patnji, o bolu, o izgubljenom vremenu i izgubljenoj porodici. “Kuća sećanja i zaborava” je potresna knjiga koja se ne čita tako često.

Čime se bave, šta rade vaš sin i vaša kći?

– Moj sin iz prvog braka Saša završio je lutkarsku akademiju u Francuskoj i bavi se luktarstvom, a zaposlen je kao sekretar Društva književnika Slovenije. Milenina i moja kći Maša je najpre studirala politkologiju u Ljubljani, potom međunarodne odnose u Bolonji, a zatim je otišla u Vašington gde je radila magisterij iz međunarodnih političkih i ekonomskih odnosa. Radila je razne poslove, a pet godina je bila u Soroševoj fondaciji u Njujorku. Kada joj je to dosadilo dala je otkaz i došla u Sloveniju. Sada piše prijave za desetine konkursa mesečno.

Da li vam Maša objašnjava, razjašnjava, kuda ide svet?

– Ona ima svoje poglede na svet, ja imam svoje i ne raspravljamo mnogo o tome.

 

Piše: Radmila Stanković

NOVA S

 

 
0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments