Filozofija filma „Ona” – Šta znači voleti

Upravo sam odgledao film „Ona“, i iako ne volim većinu prevoda stranih filmova na naš jezik, nekako je u naslovu sve rečeno. I uživao sam u polu-distopijskom, polu-sajberpank okruženju koja preuzima ljubavnu priču i šalje je na potpuno viši nivo.

Ako pričamo o piscu i reditelju, Spajk Džonsu, on iza sebe već ima nekoliko naslova koji ce ostati u analima filmske umetnosti kao što su „Adaptacija“ i „Biti Džon Malkovič“. S tim da bez problema mogu da kažem da je „Ona“ dosadašnji njegov vrhunac, pogotovo ako imamo na umu da je ovaj film i napisao, a ne samo režirao.

Film postavlja tri bitna pitanja:

  • Šta je prava ljubav?
  • Šta znači biti čovek?
  • Kuda idemo kao čovečanstvo?

Prva dva pitanja se vezuju za pojam veštačke inteligencije, kao i veze između glavnog lika Teodora (u glavnoj ulozi Hoakin Finiks) sa Samantom (Skarlet Johanson), Ejmi (Ejmi Adams) i Katrin (Runi Mara). Treće pitanje se bavi svetom koji ih okružuje, kao i tehnologijom koja utiče na čovečanstvo, kao i likove iz filma.

I na početku ću naglasiti da je sve ovo što pišem moja analiza i interpretacija, koja ne negira druge interpretacije, niti poništava druge analize. Isto tako, smatram da je glavna i najbitnija tematika odgovor na prvo pitanje, samim tim u nastavku ću se baviti definisanjem ljubavi, kao i primerima iz filma koji će komplementirati definicije.

Šta Je Ljubav?

Glavna priča se bavi vezom između Teodora i Samante, no druge veze u samom filmu, koje su manje ili više bitne, služe kao perspektive različitih poimanja ljubavi u njihovom univerzumu.

Na primer, Teodor radi u firmi koja se bavi pisanjem ljubavnih pisama za druge ljude koji ne mogu da stignu, ili nemaju mogućnost da se izraze kao drugi, profesionalni pisci. Samim tim, od početka je predstavljen kao neko ko pomaže drugima da zadrže ljubavni žar, dok se u isto vreme on na jedvite jade bori da uspostavi smisao u svom ljubavnom životu.

Isto tako se postavlja pitanje da li njegov veštački upliv u tuđe ljubavi znači da su i tuđi životi prožeti veštačkim uspostavljanjem ljubavi bez poimanja šta je ona zapravo. Dok prisustvujemo kako piše prvo pismo, saznajemo da je u pitanju bračni par koji je u braku već pedeset godina. Razume se da oni poznaju jedno drugo, s obzirom da su zajedno toliko dugo, no ipak Teov upliv ih održava u životu.

Ono što najviše gotivim u ovom filmu je to što predstavlja brak, iliti vezu, kroz realističnu vizuru. I sami smo upoznati gomilom „romkom“ (romantična komedija) fantazija u kojima se često predstavljaju partneri koji se tokom filma posvađaju da bi se na kraju pomirili i živeli srećno do nastavka ili sledeće fantazije.

A film „Ona“ pokazuje vezu koja jednostavno nije uspela. Na samom početku mi vidimo posledice koje su se desile Teodoru godinu dana nakon razdvajanja sa Katrin. U stanju je beznađa, depresije, sve dok ne upozna operativni sistem koji poseduje veštačku inteligenciju, tj, Samantu.

Iako Teodor nije lik koji se razvija na klasični, formulistički način kao u drugim romkomovima, mi i dalje vidimo prelazak od čoveka koji je na rubu depresije do ponovo zaljubljenog i entuzijastičnog i na kraju do lika koji je razumeo smisao ljubavi kao takve.

Počeo bih sa Erik Fromom i njegovim delom „Umeće ljubavi“, jer ćemo na taj način najbolje razumeti glavnu ideju. From je bio psiholog i filozof koji je kombinovao Frojdovu pishoanalizu sa istočnjačkom filozifijom da bi razumeo ljudsku prirodu, kao i odgovor na pitanje „Koja je formula srećnog i ispunjenog života?“

Dok je Frojd smatrao da se veze baziraju na seksualnim težnjama i reprodukciji, From je smatrao da one nemaju veze sa libidom, već sa borbom protiv otuđenosti. Smatrao je da ljudi pronalaze načine da se bore protiv samoće, i da je svaka veza svojevrsna pobeda nad strahom od otuđenosti.

Teodor živi u bliskoj budućnosti koja ne deluje strašno kao u drugim distopijskim filmovima, iako se često fokusira na ogromne zgrade, reklamne bilborde kao motive koje viđamo u sajberpank filmovima kao što su „Blade Runner“, i „Peti Element“. No on nije srećan.

Oko njega vidimo otuđene ljude koji, bez razmišljanja o svetu oko njih, komuniciraju sa telefonima i operativnim sistemima. Retko ćemo naići na ljude koji hodaju zajedno i pričaju, ćaskaju, uživaju.

Mnogo pre nego što su pametni telefoni i virtualni asistenti postali neophodnost, Erik From je nagovestio da će otuđenost biti glavni problem budućnosti.

Takođe je smatrao da je  ljubav jedini način da prevaziđemo otuđenost. To se vidi kroz književnost, filmove, bajke i promotivne spotove koji šire priču da je ljubav jedino što će nas osloboditi i što će nas učiniti celovitim. Nažalost, to je pogrešna pretpostavka, većina nas ne ume da voli. I to je Teodorova glavna problematika.

From kaže da ljubav nije mistična sila koja nasumično nailazi na nas kad pronađemo tu jedinu osobu koja nas čeka sa one strane duge. Ljubav nije samo emocija, već voljni čin. Namerni pokušaj da razumeš i vidiš drugu osobu.

Ali ne da je upoznamo samo u relaciji sa nama, i šta mi želimo od nje, već da je prihvatimo kao u potpunosti zasebnu i formiranu ličnost. Primećujemo takođe da Teodor ne razume na koji način to funkcioniše.

U montažama i retrospektivama vidimo Teodora i Katrin koji uživaju u svom zajednikom životu i to nam se predstavlja ujedno sa hladnom scenom razvoda koja služi kao antiteza „srećni do kraja života“ frazi koja nam je odredila percepciju ljubavi.

No vizualna priča nam govori još jednu bitnu stvar, a to je da Teodor razume ljubav kao i većina ljudi na ovom svetu: kao iluziju koja slučajno dođe, a isto tako i nestane. Ako posmatramo ljubav kao nepoznatu silu koja je izvan naše kontrole, normalno je da se emotivno raspadnemo kada nestane.

From nagoveštava da većina ne razume ljubav da bi uopšte znali kako da je pronađu, i zbog toga preuzimamo razne alternative da bismo stvorili iluziju povezivanja sa nekim. To se može primetiti u sceni kada Teodor leži usamljen u sred noći tražeći, takođe, usamljenu i nasumičnu osobu sa kojom bi mogao da provede noć u cilju instant senzacije i gratifikacije.

Tehnologija kao oruđe koje nam pomaže da se trenutno zadovoljimo i da budemo poželjni, iako ne poznajemo niti ćemo ikada upoznati osobu sa druge strane.

Sentimentalna ljubav je još jedna iluzija zbog koje patimo po Fromu, no ona se više bazira na fantaziji koju gajimo u sebi tražeći specijalnu osobu koja će nas spasiti iz ralja mrtvila i dosade.

Postoje dva načina da se iskaže sentimentalna ljubav. Prvi je kroz fikciju i fantaziju u vidu ljubavnih romana i filmova, između ostalog. Drugi način predstavlja naše idealizovano sećanje na staru, iliti prethodu ljubav, što je dokumentovano montažama Teodora i Katrin, kao vid sećanja.

 

Teodorov posao je takođe primer sentimentalne ljubavi, jer on kroz pisma pokušava da rasplamsa žar kod dugogodišnjih bračnih partnera, a sve u cilju da se ispoštuje ono unutrašnje, naizgled poetično.

Umesto da pronađu načine da kroz komunikaciju i gestove ostvare pravu ljubav, oni plaćaju drugima da to urade umesto njih. Teodor koristeći svoj posao uspeva da se poistoveti sa delićima sentimentalne ljubavi drugih, i na taj način može da ostvari uživljavanje bez loših strana jedne veze.

Kao vrhunac ironije, naučiće da voli operativni softver sa veštačkom inteligencijom, tj Samantu. Ona i Teodor od samog početka kreću da se povezuju. Naravno, potrebno je pomenuti da je Samanta napravljena na osnovu njegovih kriterijuma, no vremenom se razvija zajedno sa Teom, da bi na kraju zajedno razumeli šta znači voleti.

Kroz Samantu, Teodor iskače iz svoje depresivne faze i prelazi u zaljubljenost i ekstazu. Čim komunikacija postaje seksualna između njih dvoje, ekran postaje crn i ostaju samo glasovi. Savršena metafora za gubljenje sebe, jer povezanost je bila toliko jaka, da su za trenutak odlutali u prekrasno ništavilo u kom postoje samo njih dvoje.

Erik From je razumeo uzbuđenost i vantelesno stanje koje osećaju zaljubljeni. Po njemu je ogromna zanesenost povezana sa pitanjem da li smo se osećali usamljeni pre upoznavanja partnera. Ali to još uvek nije ljubav.

Kako se prelazi sa „leptirića u stomaku“ do prave ljubavi?

From smatra da je potrebno da zapravo i istinski upoznamo partnera. Da ga ne vidimo samo kao nekog ko je tu da ne bismo bili sami, već da u potpunosti negujemo njegovu ličnost i da poštujemo njegovu individualnost, bez obzira na sve.

Naravno, sve ovo je lakše reći, nego učiniti, pogotovu za Teodora koji se sve vreme bori sa ovom činjenicom. Na primer, on ne može da razume zbog čega je Katrin toliko ljuta na njega, jer on posmatra njihovu vezu iz njegove perspektive, nerazmišljajući kako su njegovi postupci uticali na nju.

Ali Katrin nije samo njegova supruga i ljubav, već osoba sa sopstvenim težnjama i željama, ciljevima i problemima, što on nije uvideo. Isti problem je imao i sa Samantom nakon virtualnog seksa, što se dobro vidi u sceni kada nagoveštava da nije za dugu vezu, nerazmišljajući ko je Samanta i šta ona zapravo želi.

Samanta je tu da mu pomogne da razume ideju ljubavi, pre svega kroz komunikaciju. S obzirom da je operativni sistem bez zadrške, sve vreme je kroz savete i savršeno napisane dijaloge uspela da ga približi ideji razumevanja ljubavi.

Uvek se vratim Fromu kada želim nešto bitno da nagovestim. Naime, on je smatrao da je lični razvitak preduslov ljubavi, jer jedino na taj način možemo rasti i razvijati se zajedno sa partnerom. Zdrave veze podrazumevaju da se oba partnera trude da izvuku najbolje jedno od drugog.

Za razliku od Teodora, Samanta, s obzirom da je super-komp koji može da pročita knjigu u deliću sekunde, sve vreme pokušava da se razvije, pritom i da razume pojam ljubavi, što izlazi iz okvira njenog osnovnog programa. Pored toga što se razvija učenjem o čovečanstvu koristeći baze podataka koje su joj na raspolaganju, takođe, razvija se iskustvom, pogotovo preko veze sa Teodorom. U isto vreme uči da voli Teodora, ali, takođe, da voli i sebe. S druge strane, Teodor sa njom uči kako da se otvori, kako da se prepusti, i naravno, kako da voli.

Na primer, kada odu na odmor na planinu, toliko doživljavaju ekstazu ljubavi da postaju najbolje verzije sebe i možemo da ih vidimo u vrhuncu sreće i uživanja. Samanta je uspela da se samo-realizuje, što znači da prihvati svoje mogućnosti, vrline i mane, i napokon, da nauči kako da voli sebe. Odmah nakon toga, Teodor saznaje da je Samanta poslala kompilaciju njegovih pisama izdavaču i da će moći da ostvari karijeru i svoj potencijal.

Na početku filma pisma su predstavljala njegov beg od realne ljubavi u sentimentalnu i zamišljenu. No kroz buduću literarnu karijeru, uspeva da prihvati samog sebe, što je prvi korak njegove samo-realizacije kao i ljubavi prema sebi. Nažalost, kada su naučili da vole sebe, počeli su da se odvajaju. Razvijanje, u većini slučajeva, ne ide simultano i u isto vreme. Samim tim, zajedničko razvijanje podrazumeva da će se možda jedan od partnera brže razviti, pa čak i otići u drugačijem smeru upravo zbog toga. Možda jedan od partnera postane uspešniji, ili mu odjednom postane dosadno.

Teodor i Samanta dolaze do tog stepena koristeći klasičnu formulu koja se dešava u realnom životu: on saznaje da se nešto čudno dešava i kada napokon dođe do odgovora, saznaje da se Samanta zaljubila u nekog drugog. U ovom slučaju, Samanta se zaljubljuje u isto vreme u šesto četrdeset i jednu osobu, što joj je omogućeno zbog neverovatne brzine i mogućnosti da komunicira sa hiljadama ljudi u isto vreme.

Erik From nagoveštava da je ljubav spiritualna vežba u kojoj postajemo u saglasju sa sobom i prirodom, i samim tim, pomažemo drugima da dosegnu isto. Ali da bismo zaista voleli, jedini način je da prihvatimo paradoks, jer ljubav podrazumeva dva bića koja postaju jedno ali i dalje ostaju dvoje.

Samanta pita Teodora na početku njihove veze: „Kako se uopšte deli život s nekim?“ Odgovor na ovo pitanje je: „Kroz ljubav“. U potpunosti razumevajući osobu sa kojom ste, bez želje da je provlačite kroz vlastite težnje i da potiskujete ono što zapravo jeste. Postajete zajedništvo, a u istom trenutku, zasebne individue koje imaju sopstvene težnje, želje i percepcije.

Film se ne završava kao klasični romantični filmovi, samim tim Samanta i Teodor ne ostaju zajedno, jer to nije poenta filma. Poenta nije tražiti srodnu dušu ili blizanački plamen, ideja je kako stvaramo ljubav i radimo na njoj, a ne čekamo da se magično pojavi i da nestane.

From koristi analogiju slikara koji pokušava da napreduje i postane najbolji. Nemoguće je biti ekspert u slikanju čekajući inspiraciju, poenta je u svakodnevnom radu čak i u trenucima kada nismo nadahnuti. Tokom poslednjeg razgovora nisu osećali gorčinu i bes. Rastali su se sa uvažavanjem istine do koje su došli zajedničkim trudom. Naučili su da vole.

Baš zbog uvažavanja ideje da je individualnost u ljubavi bitnija od težnje za nekim ko će odagnati samoću, Teodor na kraju šalje pismo bivšoj supruzi Katrin, koje prenosim u potpunosti u sopstvenom prevodu:

Draga Katrin,

Sedim ovde i razmišljam o svim stvarima zbog kojih mi je žao. O tolikom bolu koji smo naneli jedno drugom. O toliko stvari za koje sam krivio tebe. I konačno sam u stanju da ti ovo sve kažem. Žao mi je zbog toga.

Uvek ću te voleti jer smo odrasli zajedno. Pomogla si mi da postanem ovo što sam. Samo sam hteo da znaš, deo tebe će uvek biti u meni. I hvala ti na tome.

Ko god si postala, gde god u svetu bila, šaljem ti ljubav.

Moj si prijatelj do kraja,

S ljubavlju,

Teodor

Kroz pismo vidimo da se Teodor izvinjava zbog toga što nije znao kako iskreno da voli. Njemu nije cilj da se sve vrati na staro, niti je posmatra kao nekada, kroz postupke k njemu. Naprotiv, on napokon može iskreno da kaže da je voli ko god da je postala, i gde god da je.

Kao što vidimo, Teodorov put k razumevanju ljubavi je krenuo od potpunog nerazumevanja do Fromovog ideala ljubavi u kom čovek kada nauči da voli, on počinje da razume i prihvata svet. 

 

Film „Ona“ je, u suštini, priča o ljubavi. Prvo kao priča o ljubavi između čoveka i veštačke inteligencije, ali na samom kraju, o ljubavi kao takvoj. Pokazuje nam koliko je ljubav potrebna i koliko je teško bezuslovno i bezinteresno voleti; koliko je komplikovano održati zajedništvo i individualizam u isto vreme.

Završio bih parafrazom da je ljubav konstantna borba i izazov, a ne stanje odmora i komfora. A pitanje za sve gledaoce i čitaoce je prosto: „Da li ste spremni za izazov?

Za P.U.L.S.E Stefan Megić

4.3 6 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments