Ulogujte se / Kreirajte profil

Fredi Merkjuri kakvog niste videli do sad jer takav nikad nije ni bio

 ili krajnje neuljudno struktuirana filmska pseudo biografija

Kad je Kvin u ex-Jugoslaviji gostovao u Ljubljani i Zagrebu u februaru daleke 1979. novinar Dužboksa Branko Vukojević bio je iznenađen time što im je frontmen Fredi Merkjuri na konferenciji za štampu izgledao pre kao neki naš lokalni sitni Rom koji tapka karte za taj koncert a ne neko ko će pompezno da nastupi na njemu. Njegov kolega iz Poleta Darko Glavan primetio je da im gitarista Brajan Mej izgleda više ko veštica nego ko kraljica i to podelio sa svojim čitaocima kao i zanimljiv osvrt na to da Bregović, Bebek i njihov basista iz Dugmeta nisu nimalo bili oduševljeni onim što su na tom koncertu pokazale njihove inostrane kolege u službi Njenog Visočanstva.

Ali ta vremena kritičkih preispitivanja ovih pop/art likova i njihovih dela odavno su iza nas. Kvinovci su odavno prešli svoj put od rita do mita. A… Kad legenda postane popularnija od istine – štampajte legendu glasi navek primenjiv citat iz kultnog starog westerna “Čovek koji je ubio Liberti Valansa”. Znajući večitu validnost ovog iskaza o potpunom medijskom kontsruktu naše svakodnevne slike sveta znali smo donekle da mnogo više od plitkog preleta preko par opštih mesta njegovog nadasve “skaradnog” žitija verovatno nismo trebali ni da očekujemo iz (čitavu deceniju pripremane) igrane biografije o tragično preminulom (1946-1991) hipomaničnom frontmenu grupe Queen.

Problem je što u ovom ostvarenju koje potpisuje režiser “Dežurnih krivaca” (i “X Mena”) Brajan Singer čak ni taj letimični pregled iznad kukavičjeg gnezda nismo dobili ljudski. Kao da je vemeplov doktora Brauna iz Zemekisove filmske trilogije pao u ruke nekom novom zlodeju svaki ključni momenat Kvin karijere dešava se hronološki u potpuno pogrešnom trenutku: Merkjuri otkriva svoju kobnu bolest od aids-a svojim kolegama iz klape ne tek 1987 kako je to odista bilo, već samo par sati pred svoj amblematski nastup na Lajv Ejdu u julu 1985 što potpuno menja originalnu motivaciju likova i uzdiže ih na nepotreban nadnaravni nivo heroja koji sofoklovskoj sudbini hrabro prkose, ispada po tome takođe netačno i da se njihov čuveni koncert Rok u Riu i na rekordno posećenom Marumbi stadionu odigrao pre 1980 dok Fredi još nije pustio svoje brkove kao i da je Brajan Mejova We Will Rock You komponovana nakon te dlakave razdelnice a ne još 1977…

Vidimo ih i kako krajnje neplauzibilno izvode Fatt Bottomed Girls svoj (proto JLO Big Booty) singl iz 1978 već na tureji 1974 pa čak i kako dogovaraju zajedničko autorsko potpisivanje zarad zarade od svih naredno nastalih pesama već pre svog albuma A Kind Of Magic mesto tek pred The Miricale 1989… I toga ima na svakom koraku a i to nije jedino što će vas preneraziti u bioskopskom mraku… Prvo glumci koji tumače ritam sekciju grupe: Tejlora i Dikona toliko ne liče na njih dvojicu da to opasno para oči. A Rami Malek i pored veštačkog umetka za zube liči češće mnogo više na Mik Džergera nego na (Faruk Bulsaru) Merkjurija. Čak je i Kurt Rasel kod Karpentnera bio uverljiviji u ulozi Elvisa od ovoga. O Dens Kvejdu kao Džeri Li Luisu i da ne govorim. Čini se da je režiser više pažnje posvetio suptilnoj mikrodinamici ponašanja domaćih životinja prikazanih u filmu a to su kokoške i mačke, nego ljudima.

A bitni ljudi koje su kvinovci usput susretali nestadoše: ništa o tome kako su kao Smile bili predgrupa Hendrixu i Pink Flojdu, ni susretu u istom studiju 77-me s ljutim pankerima Johny Rottenom i Sid Višizom, ništa o o saradnji s Majkl Džeksonom i Dejvid Bouvijem, ništa o tome kako se Mej razveo zbog zvezde sapunice Anite Dobson… Ništa o Rodžerovim poljupcima s Debi Hari…Ništa o Fredijevom seksu sa maloletnom Keri Fišer budućom Princezom Lejom. (Pa moglo se od ovoga napraviti sočniji film i o grupi Magazin a ne o grupi Kvin!) Mesto svih tih zanimljivosti imamo samo zanimljivo smešan kameo Majk Majersa – poznatog po klimanju glavom uz najveći Queen hit u 90s ostvarenju Waynes World – ovde kao producenta koji tvrdi da niko baš uz tu istu Boemsku rapsodiju (po kojoj je i ceo ovaj film nezgrapno nazvan – verovatno da bi uludo parirao filmu o Gershwinu Rapsodija u plavom) neće drmati glavom u kolima.

Naravno to vam je smešno samo ako znate opus ovog glumca par dekada unazad a na koji ovaj dalje referira besno gledajući potonji uspeh svojih nepromućurno odbačenih pulena baš kao njegova druga čuvena uloga – parodični negativac DR EVIL iz Ostin Pauers trilogij Iako je imao materijal za zemljotresnu zoroastrijsku tragediju ničeanskih razmera zadnjih 20 minuta scenarista kao da nije ni znao šta će više sa svojim papirnatim kopijama realnih likova pa samo gledamo glumce kako dosta neprijatno za oko pantomimišu amblematske rok ikone uz lajv audio snimak a i tu je neopravdano izbačena Crazy Little Thing Called Love koja je bila izvedena s reskom mikrofonijom, da bi se taj nastup za gladne u Africi sada prikazao kvazi tehnički besprekoran što on svakako u stvari nikad nije ni bio ali baš je u tome i bila sva njegova čar.

Režiser Singer nije uopšte ulazio u to zašto se Fredi grozio svoje majke već je izmislio kako joj Merkjuri na svakom tv prenosu šalje poljubce u etar. Dubiozno mučna Fredijeva emotivna veza sa Meri Oustin u prvom trenutku izgleda kao da će biti centralno težiše ovog disbalansiranog filma a onda biva odbačena kao sasvim nebitna zajedno sa svim neobjavljenim b-side pesmama iz tog perioda za koje je ovo bila prava prilika da se konačno pročuju u javnosti: I Go Crazy, Soul Brother, Human Body, Hang On In There, Mad The Swine, Lost Opportunity… Mesto toga dati saundtrak se sastojao od par najvećih hitova benda i par nastupa uživo što bi Njegoševim vrlim jezikom rečeno bilo NI PO TIĆA – NI PO MIŠA. U plejadi Merkjurijevih gej pratilaca koji baš preterano mnogo defiluju kroz film čulo se i da jedan od njih ima srpsko ime MILAN! Moj Milane kad u vojsku prodješ bolje Fredovu kapiju da prođeš…Mada je po pitanju svoje postumne percepcije od strane publike čuveno izjavio: -WHEN I’M DEAD WHO CARES – sudeći po njegovim ostalim intervjuima zanzibarski persijac Faruk zvani Fredi nikako ne bi voleo da se veća polovina filma o njemu ne bavi njegovim originalnim stvaralaštvom van svih klasifikacionih kstera već njegovom (etničkom i) seksualnom (dez)orijentacijom. 

Ali ako se već filmska ekipa udarnički za sve pare baš-baš bavila time gde je onda u procesu filmovanja nestala njegova druga verna pratilja širokogruda Barbara Valentin, nemačka glumica iz Fazbinderovih filmova koju je večito vodio kao treću u krevet sa sobom i kad bi svog prolaznog gej naložnika iz te trojke odbacio ostajao do duboko u noć da priča sa njom. To bi malo iskomplikovalo pre sladunjavi pro-queer narativ, naročito ako bi mu dodali u finalu dokumentovani momenat u kom mu Barbara pred njegovu smrt daje pozlaćen ključ njihove zajedničke sobe. Po istoj logici iz filma je nestala i “fat bottomed” operska španska diva Monserat Kabalje – a mogao je preslobodnim kolažnim režiserskim zahvatom da je onda upozna i 1968 il 1978  kad već ne kako jeste oko 1988. Singer to amortizuje time što Merkjuri kad ne sluša Superfreak i Sunshine Of Your Love guli s garamofona stalno njene arijske numere (Habanera etc…).

Unikatni muzički opus Fredija i kvinovačke mu kompanije koji je radio drama sam po sebi kad ga pustite redom hronološki s mp3 diska devastiran je ovde do maksimuma. Umetnute pseudo istorijske kvazi anegdote samo mu odmažu…jer… niko neveruje u to da je Fredi u postludiju koitusa s Meri Ostin komponovao sve naglavačke pa još na neviđeno: Bb Gm Cm F to je ipak samo pokušaj manirističkog kopiranja ležernosti genija Miloš Formanovog Amadeusa, kao ni da je njena jalovo uzaludna prosidba prošla u imitaciji tad još nesnimljenog filma Grejstok. Manirizam dame s kamelijama u kome Fredi iskašljava u maramicu krv kao Nikol Kidman u Mulen Ružu potpuno je suvišan. Kao i onaj u kome laže medije o svojim roditeljima.

Na trenutke (poput tog) čini se sve kao neuspeli rimejk Oliver Stounovih Doorsa, ali ako smo svi mi te davne 1991. uspeli da suspendujemo svoju nevericu po pitanju toga da je Rej Manzarek izgledao kao Kyle McLachlan a Jim Morison kao Val Kilmer i dan danas će zbog tog dobrog kastinga čitavim generacijama Dorsi biti pre privatni paranormalni bend Spešl Ejdžnt Dejl Kupera no išta drugo to se s ovom novom traljavom transpozicijom Kvinovaca nikada neće desiti. Može biti samo jedan original. Srećom…

Za P.U.L.S.E Mladen Kalpić

  •  
  •  
  •  
  •  



4 komentara na tekst Fredi Merkjuri kakvog niste videli do sad jer takav nikad nije ni bio

  1. Nick

    16/11/2018 at 20:24

    PA zasto se Fredi grozio svoje majke? Mozemo li dobiti link sa vise informacija?

  2. Jovanka

    17/11/2018 at 21:37

    Tipičan komentar kvazi kritičara,koji nikad ništa u životu nisu postigli!

  3. DachicaDxb

    19/11/2018 at 15:51

    @Jovanka. A šta je čovek pogrešno rekao? Ako je neko veliki ljubitelj gore pomenute grupe ovakve stvari umeju da smetaju, pogotovu kad se prave prvi put. Ja koji nisam toliki ljubitelj ili ti fan ali znam dosta o muzici pa su mi omaske u godinama baš zasmetale, jer ipak živimo u digitalno dobu gde je sve na izvol’te pa je logično da se ovako nešto ne maši. A drugo kad prokomentarisete na način na koji ste lepo je elaborirati i ostaviti argument a ne samo tresnuti tako komentar jer to govori malo više o vama no piscu teksta. Zar ne?

  4. Marija

    20/11/2018 at 10:59

    @JOVANKA. Autor teksta je savršeno izanalizirao film, ne može se reći da je kvazi kritičar. Ali da pretenciozno koristi reči, da, to je zamerka.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.