Gde prestaje čovek i počinju životinje?

Pre nešto više od 160 godina, Čarls Darvin je objavio jednu od najpoznatijih i najkontroverznijih knjiga u istoriji nauke – O poreklu vrsta. U njoj je izneo naučnu teoriju koja je uzdrmala tadašnje društvo i fundamentalno promenila mnoge grane nauke; objasnio je kako je došlo do tolike raznolikosti života na našoj planeti. Teoriju evolucije koju je postavio i koju nijedan naučnik do danas nije uspeo da opovrgne, uprkos raznim pokušajima, čak i danas nakon više od veka ipo kritikuju različiti teoretičari zavere, pseudonaučnici i verski fundamentalisti. Više od veka i po nakon što je nastala, ova teorija je i dalje nelagodna mnogima – zbog čega je to tako?

Sama teorija o tome kako nastaju vrste, kako se organizmi menjaju, nije toliko strašna Darvinovim krtičarima. Ono što jeste strašno je to što teorija evolucije podrazumeva da svi organizmi koji su danas živi dele zajedničkog pretka, uključujući i čoveka. Problem koji kritičarima izaziva nelagodu nije u tome što je Darvin objasnio kompleksnost života na Zemlji, već što je izbrisao liniju koju su ljudi povukli između sebe i životinja. Darvinov neoprostivi greh je to što je predstavio čoveka kao jednu grančicu bujnog drveta života, a ne kao posebno biće kojem su sva ostala podređena.

Darvinova knjiga nam je otvorila oči i omogućila naučnicima i filozofima da počnu da preispituju višemilenijumski odnos ljudi prema svetu. Vremenom smo kao društvo uvideli koliko smo bili antropocentrični ili, tačnije, koliko smo antropocentrični. Čak i danas kada postoji jasan konsenzus u nauci da je čovek životinja, i dalje se provlači priča o tome da je on „više od životinje“. I dalje se na životinje gleda pogrdno; za nekog ko se ponaša nevaspitano se redovno kaže da se „ponaša kao životinja“.

Pravo je pitanje šta ovo tačno znači? Odnosno, gde se povlači ta, navodno, jasna linija između čoveka i ostalih životinja? Ako pogledamo biološki, rod čoveka (homo) se javio pre više od dva miliona godina u Africi. Ipak, pitanje je da li bi u podeli na čoveka i životinje homo habilis, homo erectus, homo ergaster i druge vrste spadale u kategoriju „čoveka“ ili se u tu kategoriju može svrstati samo homo sapiens – uman čovek, odnosno mi. Šta je sa australopitekusom koji je predak roda homo, a za koga su arheolozi nedavno otkrili da je koristio kamene alatke što se obično navodi kao odlika homo habilis-a? Šta je sa neandertalcima koji ne samo da su imali umetnost, već su sahranjivali svoje preminule što znači da su imali nekakvo viđenje zagrobnog života? Kada bi pomoću nekog budućeg naučnog otkrića mogli da vratimo u život neandertalca, da li bi ga poslali u zoološki vrt ili u školu?

Daleko od toga da je prilikom razmatranja granice između ljudi i ostalih životinja jedino kompleksno pitanje to kada počinje čovek. Možda mislimo da smo na čvrstom tlu kada zaobiđemo priču o evoluciji i fokusiramo se na sadašnjost. Čini se da je ovako granica mnogo jasnija – to je čovekova kultura. Sve što su prethodne generacije stvorile i što smo mi usvojili, jednostavno rečeno, sve što nije prirodno. Umetnost, jezik, nauka, oruđe, zakoni, religije… Čak i oni koji prihvataju da je čovek životinjska vrsta se često pozivaju na to da je kultura ono što ga razdvaja od ostalih. Životinje nemaju kulturu… Barem smo tako mislili.

Nova saznanja nam pokazuju da su ostale životinje sposobne da čine mnoge stvari koje smo vezivali samo za ljude počevši od navedene definicije kulture – prenošenje saznanja sa generacije na generaciju. Istraživači sa Vašington Univerziteta u Sent Luisu su u jednom nacionalnom parku u Republici Kongo snimili zanimljiv prizor, majku šimpanzu koja pokazuje svojoj deci kako da koriste alat da upecaju termite. Ne samo da, poput mnogih drugih životinja, ove šimpanze koriste resurse iz prirode kako bi ulovili hranu, već prenose to znanje na buduću generaciju.

Sama upotreba kamenih alatki nije toliko nova pojava među primatima. Arheološki ostaci iz Obale Slonovače pokazuju da šimpanze koriste ovakvo oruđe već četiri milenijuma, dok su iskopavanja u nacionalnom parku Serra da Capivara u Brazilu pokazala da su kapucini koristili različite vrste kamenih alatki čak i pre 3.000 godina. Činjenica da ovi primati koriste alat nam govori da su uveliko dovoljno inteligentni da razmišljaju kako će doći do hrane, a video snimci nam pokazuju da znanja usvajaju od prethodnih generacija baš kao i ljudi.

Neki kritičari bi rekli da to nije nužno dokaz da se pomenuti primati ponašaju kao ljudi. Možda je to ponašanje na neki način genetski uslovljeno – životinje su, nekako, „isprogramirane“ da okrešu kamen i naprave alat koji im treba dok je naš predak to uradio zahvaljujući svom inovativnom razmišljanju.  Ili, možda poput ranih pripadnika roda homo ostali primati mogu da koriste oruđe, ali nisu sposobni da poboljšaju svoj život i život svoje zajednice. Ponovo jedno antropocentrično viđenje koje posmatra čoveka kao izuzetak, ali nismo imali dokaze koji bi pokazali da to nije tačno. Danas ih pak imamo, a pronašli smo ih još sredinom prošlog veka.

Košima je malo ostvo u Japanu od svega 30-ak hektara poznato prvenstveno po populaciji japanskih makaki majmuna koji tu žive i koje proučavaju primatolozi sa Primatološkog istraživačkog instituta Kjoto Univerziteta. Pomenuti majmuni na ostrvu žive u prirodi i istraživači se retko mešaju zato što žele da ih proučavaju u njihovom prirodnom okruženju. Kako ih ne bi uznemiravali, sve ustanove potrebne za istraživanje se nalaze na kopnu, ali ih istraživači ipak hrane.

Za hranjenje je bila zadužena Sacue Mito koja je živela na kopnu nadomak ovog ostrva. Jednog dana tokom septembra 1953. godine Mito je primetila nešto fascinantno. Videla je da jedna ženka pere sladak krompir koji im je davala u vodi pre nego što ga jede. Ovo niko pre nje nije radio zbog čega je Mito uočila čudnu pojavu i javila primatolozima. Narednih godina istraživači sa instituta su pratili ovo ponašanje majmunice koja se zvala Imo. Svakako je zanimljiv kuriozitet da je Imo došla do otkrića da je krompir ukusniji kada se opera što niko pre nije pokušao, ali ono što je usledilo je bilo zaista neverovatno.

Imo je prva došla do ovog otkrića, a zatim je njena porodica počela isto da radi. Drugi makakiji su videli šta Imo i njena porodica rade tako da su i sami probali da peru krompir pre nego što ga pojedu. Ubrzo je pranje postalo standardna aktivnost, a zajednica je ovo znanje prenela na narednu generaciju koja je prenela na naredu i tako je inovacija za koju je bila odgovorna Imo ostala očuvana godinama nakon što je ona uginula. Ne samo da su makakiji sa Košime prenosili znanje, već su ga i usavršavali! U početku su krompir prali u slatkovodnom izvoru na ostrvu, ali su vremenom uvideli da je još lepši kada se pere u morskoj vodi.

Drugi primeri makakija iz Japana nam podjednako pokazuju koliko životinje mogu biti inovativne. U Nagano prefekturi zima ume da bude jako surova. Naravno, životinje koje tu žive, poput makakija, su navikle na ove uslove. Međutim, to ne znači da ne žele da im bude bolje. Tako su tokom 1960-ih godina ovi makakiji počeli da ulaze u izvore tople vode iako mogu bez problema da prežive zimu. Toplota im je prijala i zato je sve više njih dolazilo, a baš kao i na Košimi, otkriće da je prijatno kupati se u izvorima tople vode se prenosilo sa generacije na generaciju. Danas makakiji tu žive i kupaju se tokom cele godine, dok pre 100 godina nijedan majmun nije ulazio u izvore – inovacija na delu.

Izvor u kom se ovi makakiji greju je u međuvremenu postao turistička atrakcija

Ovakvi primeri iz prirode nam pokazuju koliko su životinje pametne i da su sposobne da otkrivaju nove stvari i podučavaju pripadnike svoje zajednice. Primeri poput ovih nas teraju da preispitamo to šta tačno čoveka razdvaja od životinja. Gde prestaje priroda, a počinje kultura? Takvi uvidi su značajni i interesantni, ali priča o navodnim razlikama između ljudi i životinja postaje još problematičnija kada pogledamo primate u zoološkim vrtovima.

Možda najbolji i najpoznatiji primer je gorila Koko koja je živela San Franciskovom zoološkom vrtu. Koko je zbog mnogih stvari koje je uradila u životu pomerila viđenje „ljudi naspram životinja“. Može se pomenuti da je tokom života imala pet mačaka koje su joj bile kućni ljubimci. Koko se igrala sa njima, pazila na njih i bila tužna kada joj je prva mačka uginula. Kako znamo da je bila tužna? Doslovno nam je rekla.

Koko je umela da koristi znakovni jezik kako bi komunicirala sa ljudima. Ne samo da je znala više od hiljadu reči, već je komentarisala kako druge gorile koriste znakove. Bila je sposobna da priča o samom jeziku, ali ni to nije sve. Koko je razmišljala o jeziku što nedvosmisleno pokazuje činjenica da je „izmislila“ reč koju nije znala. Niko je nije naučio reč „prsten“, ali Koko je sama izmislila znak za ovu reč kombinujući reči „prst“ i „narukvica“ koje je znala. No, čak ni to što je govorila o jeziku i izmišljala znakove koje nije znala nije najfascinantnija stvar vezana za njeno ponašanje.

Koko i njen ljubimac

Koko je više puta tokom života lagala. Prvi put je lagala kada je imala 5 godina i poput ljudi uvidela da laganje može poslužiti da je izbavi iz problema kada napravi grešku. Tako je jednom prilikom slomila lavabo i znakovima pokazala na lavabo i rekla „Kejt tamo loše“. Činjenica da Koko laže nam pokazuje ne samo da je svesna, već da pokušava da predstavi drugačiju stvarnost svojim sagovornicima.

Brojne poznate ličnosti su posetili Koko uključujući Beti Vajt, Leonarda Dikaprija, Stinga i Robina Vilijamsa. Vilijams je bio toliko dobar komičar da je uspeo čak i Koko da nasmeje kada su se upoznali 2001. godine. Igrali su se, pričali, a od tog susreta je prošlo više od decenije kada je Vilijams tragično preminuo 2014. godine. Kada je Koko čula ovu vest o svom prijatelju, ona je rekla da je tužna i zaista je bila tužna. Ne samo da je Koko sposobna da uči, razgovara i izmišlja reči, već se seća susreta koji joj je bio bitan, svesna je šta znači smrt i oseća emocije. To je bila Koko, zapadni nizijski gorila. Toliko o jasnoj granici između ljudi i životinja.

Još neko ko pomera ovu granicu je šimpanza Kongo koja je tokom 1950-ih godina naslikala oko 400 slika i crteža. Kongova dela su klasifikovana kao apstraktni impresionizam, a jedna njegova slika je 2005. godine prodata za 25.000 dolara. Druga slika je bila poklonjena Pablu Pikasu i toliko mu se svidela da ju je okačio u svom ateljeu. Mnogi kritičari bi rekli da ove slike nisu umetnost, međutim, Kongo je bio svestan toga što stvara. Bunio bi se kada bi pokušali da mu uzmu sliku pre nego što je on odlučio da je gotova – prava umetnost radi umetnosti.

Kongo i jedna od njegovih slika

Kongo nije jedini ne-ljudski umetnik. Brojni drugi primati u zoološkim vrtovima slikaju kao vid zabave. Šta više, tokom novembra 2014. godine u Sjedinjenim Američkim Državama je organizovano umetničko takmičenje šimpanza, a novčana nagrada za pobednike je uplaćena ustanovama u kojima žive.

Smatrajući sebe jedinstvenim razvili smo čitave humanističke discipline kako bi razumeli našu kulturu i društvo. Ali, polako uviđamo da je pitanje kulture naspram prirode mnogo, mnogo kompleksnije nego što smo mislili. Imo, Koko, Kongo i brojne druge životinje koje nemaju ime iz godine u godinu pomeraju naše viđenje toga šta znači biti čovek. Na posletku, ovde su spomenuti samo primati. Nismo ni zalazili u kompleksan jezika koji koriste pčele kako bi prenosile informacije o izvorima polena i dobrim mestima za pravljenje košnice te i zašto je mesto koje je jedna pčela pronašla bolja od mesta koje su druge pronašle da bi ubedila ostale pčele u to (demokratija na delu u životinjskom carstvu), vrane koje modifikuju grančice tako što prave kukice na njima kako bi lakše izvukle svoj plen ili tek drveće povezano kroz mikoriznu mrežu sačinjenu od gljiva koja im omogućava da komuniciraju pomoću korena i razmenjuju šećer, vodu i druge stvari neophodne biljci da preživi ukoliko je ugrožena, što je posebna i neverovatna, ali istinita priča sama za sebe.

Vrana sa grančicom u kljunu koju koristi kako bi uhvatila svoj plen koji je pod zemljom

Danas, nakon svih ovih otkrića do kojih smo došli tokom 20. i 21. veka, je jasno da je pitanje toga šta razdvaja čoveka od ostalih životinja previše kompleksno. Odgovor ne može biti „kultura“ budući da su mnogi aspekti kulture prisutni i među životinjama. Postoje čitave životinjske kulture, a sa tim uvidom polako počinjemo da preispitujemo to šta znači biti čovek i koja je naša veza sa ostatkom prirode. Sve to zahvaljujući opasnoj ideji koju nam je na tako elegantan način predstavio Čarls Darvin pre nešto više od jednog ipo veka.

Ta ideja da je čovek životinja i nova saznanja antropologa i biologa o tankoj liniji koja razdvaja čoveka od ostalih životinja okupira današnji duh vremena. Vreme će pokazati koja je budućnost našeg shvatanja toga šta znači biti čovek, ali ono se svakako menja u poslednjih nekoliko decenija jer, kako Džejn Gudal ukazuje – nema jasne linije koja razdvaja čoveka od ostatka životinjskog sveta, veoma je mutna ta linija i postaje sve mutnija zahvaljujući tome što pronalazimo životinje koje rade stvari koje smo zbog svoje arogancije vezivali samo za ljude. Vreme je da prevaziđemo tu aroganciju i uvidimo punu lepotu prirode koja je prepuna fascinantnim otkrića kako o celom živom svetu, tako i o nama samima.

Za P.U.L.S.E. Miloš Todorović

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments