Клајн се и сам мучио да остави пушење, и у току тог процеса написао је ову књигу која се, како је нагласио, налази негде између популарне и високе културе, где се цигарета узима као објект књижевне и културолошке критике. Оживео је културну историју цигарета, начине на које су представљене у филозофији и књижевности, песништву и романима, на филму и фотографији, анализирао је разлоге њихове демонизације. Аутор им је дао филозофско достојанство, уздигао их до нивоа симбола признао им песничка својства светих и еротских објеката. Оне су за њега „мајдан недозвољеног уживања, пут до трансцендентног и подстрек на репресију”. Ово издање употпуњено је фотографијама војника, свакодневних људи из суседства који уз колутове дима постају дивљи, необични, чак дендији; затим уметника са цигаретама: Антонена Артоа, Ериха Марије Ремарка, Семјуела Бекета, Олдоса Хакслија, Чарлса Буковског, Џека Керуака, Хемфрија Богарта, Ко Јозефа Бродског…, па и наших Раше Ливаде, Васка Попе, Дада Ђурића. На још неке страствене пушаче подсећа у кратком разговору уредник издања Бранко Кукић – на Бранислава Нушића, Оскара Давича, Данила Киша и Борислава Пекића.
Пушење и одустајање од њега начин су живота, форма медитације
Роман Итала Звева „Зенова савест” фасцинантан је за Клајна због тога што његов главни јунак постаје човек који читавог живота покушава да престане да пуши, и коме то коначно успева пред крај живота, док схвата да је стално одустајање од те навике само по себи један вид живота.
„Почео сам да мислим о начину на који пушење и одустајање од њега јесу форма медитације, једна контрола дисања, баш као и извршење свете тајне”, пише Клајн.
Жан Пол Сартр пушио је страсно, иако му је здравље било озбиљно угрожено због тога, а у једном интервјуу рекао је да му је у животу најважније само живљење и пушење. За Сартра, чин завијања цигарете чини њен укус јединственим, управо због тог стваралачког чина, који је важан зато што има симболичко значење, као што увлачење дима открива суштину присвајања тиме што кристализује одређени сегмент стварности. Сартр пише под Стендаловим утицајем:
„Сваки поседовани предмет који се уздиже на темељу света, манифестује читав свет, као што вољена жена манифестује небо, обалу и море, који су је окруживали када се појавила. Присвојити овај предмет значи присвојити свет симболички.”
За Ричарда Клајна уживање у диму цигарете може се упоредити са писањем неке песме, човек који је опијен тиме сличан је ономе ко чезне за неком замамном женом. Код Жила Лафорга, пушач досеже трансценденцију, код Бодлера чула се укрштају и мирис постаје медијум за домашај нових светова. Aли, као највеличанственију песму о пушењу Клајн наводи један сонет Стефана Малармеа. Према тумачењу аутора, он као да каже:
„Ако желите да ватрени пољубац надахнућа додирне вашу поезију, искључите просту стварност из ње, баш као што цигара, да би горела, мора да се одваја од свог вулгарног, прљавог пепела.”
Нетипично, Ниче је био одушевљен опером Кармен, чији је либрето настао према приповеци Проспера Меримеа. Кармен је, како наводи Клајн, прва жена у прози која пуши цигарете, која и ради у фабрици дувана, а он је види као утемељивача мотива који је повезује са цигаретама до данас.
Њен лик постао је 1927. године обележје за „житан”, као обећање ватрене авантуре. Она је мистична љубавница, непредвидива преступница, непоткупљива Циганка одговорна сама за своја задовољства. Она је као „пламтеће срце горуће жеравице, карминско црвенило на крају цигарете”. Гест указивања гостопримства нуђењем цигарете, карактеристичан за Шпанију, који описује Мериме, Клајн увиђа и код Хемингвеја у роману „За ким звоно звони”. Оне које Роберт Џордан нуди партизанима руског су порекла, што указује и на његову политичку исправност борца против фашизма.
„Улазећи у магични круг дима, странац се преобраћа у знанца”, поентира аутор.
Када је о филму реч, у култној „Казабланки”, где сви пуше у Риковом, односно Богијевом, локалу, цигарете су отеловљење чувене песме „As Time Goes By”. Могу да буду и маске иза којих уплашени или покварени људи крију своје право лице, као што су нацисти, али и средство да се покаже презир према страху других. Клајн описује Рика, кога тумачи Хемфри Богарт, како „пљугу” држи кажипрстом и палцем, показујући песницу, док Виктор Ласло, момак Ингрид Бергман, своју смешта између дугих, елегантних прстију, у шаци која баца сенку на његово лице.
Још у време првог објављивања ове књиге, деведесетих година 20. века, у Америци је вођена кампања против коришћења дувана, како наглашава аутор, у духу императива да се буде вечно млад и здрав. Слика баченог опушка која поништава оно првобитно одушевљење цигаретом, за њега представља гашење једног сна.
Цигарета – пламтеће срце горуће жеравице napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →