Ulogujte se / Kreirajte profil

Gresi Aralskog jezera

Aralsko jezero (ili Aralsko more) hiljadama godina bilo je među najvećim jezerima na Zemlji. Danas je na pragu potpunog nestanka.

„Evo kako izgleda kraj sveta”,kaže Jusup Kamalov, pokazujući rukom prema pustinji obrasloj kržljavim žbunjem koja se prostire pred nama. „Ako se ikada dogodi armagedon, žitelji Karakalpakstana biće jedini koji će preživeti, jer mi već sada živimo u njemu.”

Pri pogledu sa vrha ove peščane litice u severnom Uzbekistanu pustinja bi izgledala kao I svaka druga pustinja, samo kad ne bi bilo ljuštura školjki i napuštenih ribarskih brodova koji rđaju u pesku. Litica na kojoj stojimo nekada je bila vrh jednog poluostrva u Aralskom moru, koje je sve do 1960-ih bilo četvrto po veličini jezero na svetu, sa površinom od oko 67.000 kvadratnih kilometara. Iza nas leži grad Mujnok, nekada vrlo živo ribarsko naselje sa fabrikom ribljih konzervi, koja je sve do 1980-ih prerađivala hiljade tona ribe godišnje. Južna obala Arala pre pedeset godina bila je tačno ovde gde mi sada stojimo; a sada se nalazi 90 kilometara dalje ka severozapadu.

Kamalov me je doveo ovamo da mi pokaže šta je ostalo od nekada toliko bogatog jezera.On ima 64 godine i radi kao viši istraživač u oblasti energije vetra na Uzbečkoj akademiji nauka. Ujedno je i ekološki aktivista, predsednik Udruženja za odbranu Aralskog mora i AmuDarje. Krupan čovek, valovite sede kose, Kamalov potiče iz jedne uticajne uzbečke porodice. Otac mu je bio poznati istoričar za vreme sovjetske vlasti, a deda poslednji izabrani kan, ili poglavar, poluautonomne republike Karakalpakstan pre nego što je 1930-ih godina postala deo Uzbečke Sovjetske Socijalističke Republike.

Iako njegova zemlja nema još nijednu vetroelektranu, to nije umanjilo Kamalovljev entuzijazam za polje nauke koje je odabrao.Njegova opsesija vetrom navela ga je da napravi dva deltaplana („leteća zmaja”), sa kojima leti sa lokalnog uzvišenja kako bi bolje razumeo vazdušne struje.

„Hoću da poznajem vetar kao što ga ptice poznaju”, kaže on. Ali njegova interesovanja se protežu na celokupan ekosistem, pa je tako napravio pauzu u svojim istraživanjima kako bi mi pokazao ostatke nekada ogromnog jezera koje je vrvelo od života, odnosno onoga što je ostalo nakon što se voda povukla.

Aralsko jezero se prostire na teritorijama Kazahstana i Uzbekistana i hiljadama godina su ga napajale dve velike reke, Amu Darja i Sir Darja. Pošto nema kuda da otiče, voda je održavala svoj nivo pomoću prirodne ravnoteže između priliva i isparavanja.

Kada je Aleksandar Veliki osvojio ovu teritoriju u četvrtom veku pre naše ere, ove dve reke su već odavno bile arterije koje su ulivale život Centralnoj Aziji. Vekovima je Aralsko more sa svojim prostranim deltama pružalo egzistenciju brojnim naseobinama duž Puta svile, koji je povezivao Kinu i Evropu. Drevne populacije Tadžika, Uzbeka, Kazaha i drugih etničkih grupa živele su kao uspešni zemljoradnici, ribari, pastiri, trgovci i zanatlije. 

Stvari su se promenile kada je Uzbecka SSR 1920-ih postala deo Sovjetskog Saveza I kada je Staljin odlucio da ove centralnoazijske republike pretvori u ogromne plantaže pamuka.Međutim, sušna klima u ovom delu sveta nije baš najpogodnija za tako žednu biljku, pa su Sovjeti prionuli na jedan od najambicioznijih inženjerskih projekata u svetskoj istoriji. Ručno su iskopali na hiljade kilometara kanala za navodnjavanje, kako bi vodom iz Amu Darje i Sir Darje mogli da navodnjavaju okolnu pustinju.

„Sve negde do početka 1960-ih sistem je bio prilično stabilan”, objasnio mi je Filip Miklin kad sam ga pozvao telefonom. Kao profesor geografije na Univerzitetu Zapadnog Micigena, Miklin je čitavu svoju karijeru posvetio izučavanju problema regulacije vode u bivšem Sovjetskom Savezu, zbog čega je 25 puta boravio u Centralnoj Aziji, prvi put početkom 1980-ih. Tokom godina je svojim očima gledao kako se Aralsko more povlači.

„Kada su 1960-ih dodali još irigacionih kanala, to je bila kap koja je prelila čašu”, kaže on. „Odjednom sistem više nije bioodrživ. Nije da oni nisu znali šta rade, jedino što nisu mogli da pretpostave tako velike razmere ekoloških posledica – i brzinu kojom ce more nestati.”

Nivo vode Arala je 1987. godine već bio toliko drastično opao da se jezero podelilo na dva dela: severno jezero, koje leži u Kazahstanu,i veće južno jezero, koje se nalazi na teritoriji Karakalpakstana. Međutim, nivo vode u južnom jezeru je 2002. godine toliko opao da se i ono podelilo na istočno i zapadno. Jula prošle godine istočno jezero je potpuno presušilo.

Jedina svetla tačka u ovoj tužnoj prici jeste nedavni oporavak severnog jezera. Uz finansijsku pomoć Svetske banke Kazahstan je 2005. godine dovršio 13 kilometara dugu branu na južnoj obali severnog jezera i tako stvorio potpuno odvojeno korito koje se napaja vodom iz Sir Darje. Otkako je podignuta brana, severno jezero i njegov riblji fond oporavili su se mnogo brže nego što se očekivalo. Ali brana je odsekla južno jezero od ključnog izvora vode i time zapečatila njegovu sudbinu.

„Najžalosnije u ovoj tragediji Aralskog mora jeste to što su sovjetski stručnjaci iz Ministarstva za vodu koji su projektovali irigacioni sistem vrlo dobro znali da će time osuditi Aral na propast”,

kaže Kamalov. Oni su u periodu od 1920-ih do 1960-ih često citirali reči najčuvenijeg ruskog klimatologa Aleksandra Voejkova (1842–1916), koji je za Aralsko more rekao da samo „beskorisno isparava vodu” i nazvao ga „greškom prirode”. Ukratko rečeno, sovjeti su u ono vreme očito smatrali da su usevi (u ovom slučaju pamuk) vredniji od ribe.

Pamuk se ovde i danas gaji. Svake jeseni oko dva miliona od ukupno 29 miliona Uzbeka „volontira” pri branju tri milijarde kilograma pamuka, koliko iznosi godišnji prinos. U vreme berbe bukvalno sve u državi staje, a državni činovnici, đaci, učitelji, lekari, medicinske sestre,inženjeri, pa čak i stariji građani, moraju da idu u polje i naberu svoju dnevnu kvotu pamuka.

„Uzbekistan je valjda jedino mesto na svetu gde država organizuje i nasilno sprovodi prinudni rad, pri čemu predsednik ima ulogu glavnog gazde”, kaže Stiv Sverdlou, direktor Centralnoazijske kancelarije organizacije za zaštitu ljudskih prava „Hjuman rajts voč”.

„Možete li da zamislite”, pita me Kamalov,okrenuvši se prema meni sa prednjeg sedišta našeg lend kruzera, „da je pre 40 godina upravo na ovom mestu voda bila duboka 30 metara?”

Naš vozač upire prstom kroz vetrobran ka gustom smeđem oblaku koji se kreće nad pustinjom. Koliko samo minut ranije nije bilo ničega, a sada mi kažu da hitno zatvorim prozor. Svega nekoliko sekundi kasnije guta nas oblak prašine, koja brzo prodire i u automobil. Prašina me štipa za oči, a u ustima osećam teški ukus soli od kojeg mi je momentalno muka.

I ovaj vihor je takođe jedna od mnogih ekoloških posledica koje sovjetski planeri nisu predvideli.

„Geohemičari su smatrali da će se, kad more presuši, na njegovoj površini formirati tvrda kora natrijum-hlorida i da neće biti slanih oluja”, kaže Miklin. „Ali su se grdno prevarili.”

Osim toksičnog nivoa natrijum-hlorida, u prašini ima i kancerogenih hemikalija koje su prodrle u sve nivoe lanca ishrane.

U Karakalpakstanu je danas broj obolelih od raka jednjaka 25 puta veći od svetskog proseka.Glavni problem je tuberkuloza koja je otporna na većinu lekova, a široko su rasprostranjene i razne bolesti disajnih organa, različiti oblici raka, urođene mane i imunološki poremećaji.

Možda još veći strah izazvalo je nedavno otkriće da je na Aralskom moru nekada bila baza za ispitivanje sovjetskog tajnog biološkog oružja. Bila je smeštena na ostrvu Preporoda,koje sada, kada vode više nema, nije ostrvo. Tu je sovjetska vojna Grupa za mikrobiološki rat vršila glavna ispitivanja. Na ostrvo su dopremali na hiljade životinja koje su bile izložene crnom prištu, velikim boginjama, brucelozi i ostallim biološkim agensima.

Iz straha da zarđale kutije sa crnim prištom ne bi došle u pogrešne ruke, Ministarstvo inostranih poslova Sjedinjenih Država je 2002. godine tamo poslalo jednu ekipu da sve očisti. Od tada u prašini nije pronađen nijedan biološki agens, ali u okolnom regionu povremeno izbije kuga.

Dok nastavljamo vožnju ka jezeru, prolazimo pored desetina postrojenja za bušenje nafte i prirodnog gasa u krtoj, kao tepsija ravnoj pustinji, pokrivenoj peskom izbeljenim od sunca. Kamalov mi kaže da su postrojenja počela da niču čim je voda počela da se povlači i svake godine se pojavi još nekoliko novih. „Očigledno je da zbog njih uzbečka vlada ništa i ne preduzima da jezero ponovo napuni vodom”, kaže on.

Četiri sata se truckamo po neravnim prašnjavim drumovima. Osim belog peska i plavog neba, jedine druge boje koje vidim su bledozeleno usamljeno grmlje saksaula i ružičasti povremeni cvetovi tamariska.

I najzad, na horizontu počinje da svetluca srebrnasta linija, koja se sve više širi dok na kraju ne stignemo u kineski kamp od nekoliko jurti, podignutih na obali jezera. Oni ovde borave da bi skupljali jednu vrstu račića, zvanu Artemia parthenogenetica, jedino stvorenje koje još živi u slanom jezeru. Dok je Aral bio zdrav, voda je bila slankasta, sa nivoom saliniteta od 10 grama na jedan litar. Poređenja radi, salinitet u okeanima iznosi od 33 do 37 grama po litru vode. Salinitet jezera sada premašuje 110 grama po litru, što ne može da podnese nijedna vrsta ribe.

Pored obale muljeviti pesak je vlažan, kao kad na plaži nastupi oseka. Ali Aral nema plimu i oseku. To znači da mi u stvari gledamo kako se jezero povlači pred našim očima.

„Radi bilo šta, samo nemoj da staneš”, viče Kamalov, dok gaca do kolena po živom pesku, odeven samo u donji veš. Batrgam za njim dok mi voda ne dopre do kolena. Pokušavam da plivam, ali mi noge plutaju po površini i ne mogu da zamahnem njima kroz vodu. „Samo lezi na leđa”, kaže Kamalov. Ležem i imam osećaj kao da sam na dušeku u bazenu. A glava mi je na vodenom jastuku. Jedva da dodirujem površinu. Te noći logorujemo na uzvišici i kuvamo večeru na otvorenom ognjištu. Dok sedi na persijskom tepihu sa pogledom na jezero, Kamalov sipa votku u čaše.

Dok je more bilo zdravo i dok su ribari eksploatisali njegove plodne vode, iz njega je svakoga dana isparavala vlaga. „Sada umesto vodene pare u atmosferi imamo toksičnu prašinu”, kaže Kamalov, sručivši čašicu votke naiskap uz kiselu grimasu na licu.

Otkako se Sovjetski Savez raspao, pet„stanova” (republika čije se ime završava na -stan) često se suočava sa problemima kad je u pitanju upravljanje najvažnijim resursom njihovog regiona. Da stvar bude komplikovanija, Amu Darja i Sir Darja protiču kroz nekoliko različitih država i svaka od njih svojata vodu koja teče kroz njenu teritoriju. U nadi da će zajednički rešiti hroničnu oskudicu vode u Centralnoj Aziji, „stanovi” su 1992. godine oformili Međudržvnu komisiju za koordinaciju vodom. Njihove diskusije uglavnom se vrte oko dva ključna pitanja: Ko poseduje vodu i kakvu odgovornost imaju države koje se nalaze uzvodno po pitanju zašite resursa za one koje leže nizvodno?

U slučaju Aralskog mora izgleda da žitelji Karakalpakstana, jednog od najsiromašijih regiona u Uzbekistanu, nemaju nikakvo pravo mešanja u ono što se dešava sa vodom Amu Darje uzvodno od njih jer vlasnišvo nad njom imaju druge države.

„To je diskriminacija zbog geografskog položja”, kaže Kamalov. „Ta voda pripada Aralu.”

Svi stručnjaci sa kojima sam razgovarao predviđju da uzbečki deo Aralskog mora neće skoro biti popunjen vodom, bar ne u neko dogledno vreme. Izgleda da se i Kamalov pomirio sa tim.

On se gnuša politike kojom se unišava jezero u njegovom zavičju. Ali priznaje da će, kad kroz nekoliko nedelja počne jesenja berba pamuka, i on obaviti svoju građansku dužnost kao što je to činio svake jeseni u proteklih 50 godina. (Po rečima Sverdloua, koji je upravljao uzbečkom kancelarijom organizacije za zaštitu ljudskih prava „Hjuman rajts voč”, sve dok država nije krajem 2010. godine zabranila rad ove organizacije, ako bi Kamalov odbio da volontira, mogao bi da bude otpušten s posla ili uhapšen). „Niko nije pošteđen“, dodaje Kamalov.

„I da imaš 90 godina i jedno oko i jednu nogu, opet moraš u berbu.“ U dilemi da li da objavim Kamalovljeve iskrene komentare, pitam ga ponovo da li je siguran u to zbog mogućih posledica. „U Karakalpakstanu se svi bojimo Taškenta“, odgovara mi. „A meni se to smučilo.“

Autor: Mark Sinot

National Geographic Srbija

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.