Грофовска књижевност – покушај једног упита

Ulogujte se / Kreirajte profil

Грофовска књижевност – покушај једног упита

.

Become a Patron!

.

 

Знате, ја не подносим Шекспирове комаде, међутим ваши су још гори!

Л. Н. Толстој, у разговору са Чеховим

Лав Николајевич Толстој, рођен је 9. септембра 1828. године у месту Ясная Поляна, две стотине километара јужно од Москве, на велепоседничком имању у грофовској породици, чији су корени досезали време Императора Петра Великог. Лав Николајевич је без двојбе био најбогатији и најимућнији писац и стваралац у историји светске књижевности и уметности. Његова Целокупна дела издавана у периоду од тридесет година од 1928-1958. броје деведесет томова. Са тог становишта смешно је, дакле, и покушавати “испуцати” неку врсту “критике” по делу Грофа Л. Н. Толстоја, и његовог метафизичког и надљудског дела и његове личности, јер, то су одавно учинили велики руски критичари Чернишевски, Бјелински и други, као и њихови потомци закључно са Набоковим, а код нас професори Никола Милошевић, Милосав Бабовић и други. Треба се запитати о другој ствари. Наиме, реч је о животу уметника, приликама и условима у којима ствара. Достојевски, Чехов, Гогољ, Пушкин, и остали камени темељци те големе руске и светске књижевне цивилизације, велики уметници рускога пера, у оно време нису живели у таквој удобности и безбрижности у каквој је живео Гроф Лав Николајевич Толстој на своме спахијском имању у Јасној Пољани, са четири стотине кметова. Одређеније: нису могли ни сневати о таквим животним условима, у којима је стварао и радио Велики мислилац и филозоф из Јасне Пољане. Наиме, Достојевски је читавог свог века живео на рубу живота, омеђен дуговима, проблемима, друштвеним изопачењима, с једне, и својом надљудском и уметничком појавом с друге стране, чега је био дубоко свестан, и због тога још дубље растрзан и расцепљен; бежао је од дугова, издржавао породицу, и породицу свога брата; писао је своја дела у добијеним роковима са претњом затвора због дугова, често је био и после сибирске робије и изгнанства (1849-1860) близу казамата и окова. Добијао је десет пута мање хонораре од Толстоја.

Чехов је почео да пише како би се прехранио; своју породицу издржавао је од хонорара својих прича, које су се објављивале у часописима Новое время, Русская мысль и другим угледним оновременим руским књижевним часописима. Пушкин исто; Гогољ, такође. Гогољ је чак умро без свога дома, у московској кући свога пријатеља А. П. Толстоја, измучен и кажњен због свог дара и генија. Ти су велики уметници живели у појединим животним периодима и фазама, такорећи без парчета хлеба. Достојевски је продавао своју одећу, капуте, ципеле, како би добавио храну за своју децу и жену. О Солжењицину и Пастернаку не треба ни говорити. Као ни о Булгакову. Булгаков је умро 1940. године гладан, по многим сведочењима било је дана када није има шта једе. Људи који су се “свадили” са својом државом и Партијом не могу живети безбрижно, ма колико они били генијални умови, поготово ако се узму у обзир околности и потпуно сагледа књижевна и друштвена ситуација у младом комунистичком друштву Совјетске Русије од почетка двадесетих година, па скоро до краја, до 1991. године. Од Лењинове смрти 1924. до почетка Другог светског рата или Великог отаџбинског  рата ( рус. Великая Отечественная война ) 22. јуна 1941. на територији СССР-а, кривом и хаотичном друштвеном и културном политиком тадашњих совјетских политичара (која се по руском филозофу Александру Зиновјеву спроводила “као једино средство и једина могућност да се ново младо друштво одбрани од напада и преживи”) отерано је у сибирске логоре и убијено преко хиљаду писаца, уметника, сликара, глумаца, редитеља, оперских уметника и интелектуалаца. Ни такви прогони и убиства нису успели да зауставе књижевни бум руског пера у тим годинама, који је несразмерно био већи, значајнији и плоднији у односу на књижевност западне Европе, у којој, тада, није било прогона, убистава, ликвидација, логора или било каквих политичких и друштвених потреса као у Русији после те револуционарне Године 1917.  То јесу писци који се рађају једном у хиљаду година, а који нису много заостајали за пером Грофа Толстоја, (по неким критичарима Достојевски и Чехов су чак и надмашили Толстоја), а живели су испод границе људскога и животнога сиромаштва. О којој ствари се овде, дакле, ради? О веома битној ствари: шта би ти велики људи урадили и написали да су имали душевнога и животнога мира и склада, попут Грофа Толстоја? Можда би Достојевски са бољим материјалним имућством себи продужио живот, доживео деведесету годину и написао још четири-пет грандиозних романа попут Браће Карамазова? Можда би Фјодор Михаилович у четвртом или петом тому овога романа, васкрсао старог деспота Карамазова у најчистије, најпитомије и најискреније биће, можда би успео да изврши потпуно преосмишљавање и реконструкцију овога дела, можда би у наставку Карамазових успео да искаже супротност према свему што је написао у првој књизи овога романа и потпуно му скрене ток, као што је Гогољ имао намеру да изврши с наставком Мртвих душа?  Засигруно се зна да је Достојевски имао намеру да напише наставак Браће Карамазова; своју замисао о томе Достојевски на више места помиње: у писмима пријатељима, у свом Пишчевом Дневнику; ову идеју такође спомиње жена Достојевског, Ана Григоријевна у својим Сећањима. Можда би Чехов написао и роман, осим својих генијалних цртица, хуморески, драма и прича, да није умро у четрдесет петој години живота? Да ли би Гогољ спалио наставак Мртвих душа, да је осетио удобност и топлину безбрижности живота у дворцу у Јасној Пољани? Уопштено, питање гласи: да ли би ти људи били већи но што јесу? Одговор је: да, вероватно би били већи! А, онда долазимо до Толстоја. Како би се Толстој снашао у кожи Достојевског или Гогоља? Да ли би преживео?

Да ли би уопште нешто и написао, и на шта би то личило? Да ли би успео да доврши Рат и Мир, или Ану Карењину. То су вишетомна дела, обимна дела каква се нису писала пре тога времена, која се први пут тада појављују, у том добу, дела која нису имала мање од хиљаду страна. У Толстојевим романима нема много ликова силоватеља, убица, уличара, бескућника, људи с дна и муља, нити Сувишних људи (Лишний человек, како кажу Руси), као код Достојевског. Болконски нису просјаци, већ кнежеви; Ана Карењина није проститука, већ образована дама; у Кројцеровој сонати супружници се не мрзе због оскудице и сиромаштва, већ због прејаких личних осећања и емоционалног повређивања. Код Достојевског је другачије: у Злочину и казни Раскољников убија Аљону Ивановну такође због мржње према лихварима и зеленашима, такорећи из сличних моралних побуда као што Поднишев убија своју жену у Кројцеровој сонати, али исто тако Раскољников убија, јер му је и трбух празан. Толстојеви јунаци немају празан трбух, бар огромна већина, као код Гогоља и Достојевског. Толстој је помагао сиротињу и хранио је, али Болконски једу исто што и Наполеон на својој трпези, а код Гогоља, Иван Јаковљевич (приповетка Нос ) једе сиров лук са хлебом, и то кријући се од своје жене, јер не сме појести оба јела у исто време, јер би био оптужен за изопачење и прождрљивост. Читајући Толстојеве Дневнике, није тешко закључити да је писање ових великих и сложених дела, посебно Ане Карењине задавало Толстоју велике муке, муке које су биле сразмерне задовољству које је осећао. На много места Толстој пише о свом раду на Ани Карењини као о тешкој муци, тежини, терету, сувишности. Жели да прекине рад и заустави све. Да ли Достојевски има права да осећа муку, тежину и сувишност, током рада на Коцкару? Да ли Достојевски сме да помисли о паљењу и уништавању рукописа, сме ли себи да дозволи површност, брзоплетост, грешке и ужурбаност у раду, ако зна да живот и слобода, њега и његове породице зависе да ли ће рукопис Коцкара предати до краја октобра 1866. издавачу Стеловском, који прети уговором и одузимањем свих ауторских права Фјодору Михаиловичу Достојевском, тј. прети му просјачким штапом? Толстој нема оваквих брига. Он пише када хоће, колико хоће и како хоће; често помињући Цара и Цркву у негативној конотацији, због чега не наилази на такву осуду, критику и цензуру као што се то чини Достојевском. Целог свог живота Толстој “ништа није радио”, злурадо су говорили његови противници и оспораваоци. Шта би то требало значити? Да, радио је, управљао је имањем, косио, секао дрва, помагао сељацима и кметовима, подучавао их, њихову децу је описменио, отворио је чак школу за сеоску децу која се налазила у његовом дому. Али, никада није осетио страх да ли ће преживети и да ли ће имати шта да једе сутра или прекосутра, попут Достојевског или Чехова. То је веома битно: имао је константно материјално, а самим тим и донекле душевно спокојство. Он је заиста живео као Гроф; као ниједан руски и светски писац, онда и сада. У новије време занимљив је случај пољског писца Јиржија Косинског (аутора романа Обојена птица и Присутност, по коме је Hal Ashby 1979.  снимио филм Добродошли господине Ченс, са Peterom Sellersom у главној улози баштована Chauncey Gardinera) који је после Другог светског рата избегао из Пољске, отишао у САД, и тамо постао славан писац. Радио је на почетку свог путешествија по Северној Америци као дрвосеча, возач камиона, фотограф, али се убрзо венчао са осамнаест година старијом богатом удовицом Mary Weir с којом је провео десет година свог најбољег живота. Имали су кућу у Вашингтону, Лос Анђелесу, Њујорку, Фиренци, Риму, Лондону, Паризу. Косински је путовао својим приватним авионом, имали су јахту са десетак чланова посаде. Јиржи Косински је од бескућника постао најбогатији уметник у двадесетом столећу; “тежи” и од Толстоја, ако би постојао усуд за овакво фигуративно поређење.

Толстојева Целокупна дела1 која обухватају деведесет томова, од тога његови Дневници обухватају половину тога опуса, чине највеће, најобимније али у исто време и највредније књижевно дело на свету. Толстој је био Бого-човек у књижевности, то је сам о себи мислио и то су казали скоро сви европски и светски писци, почев од Томаса Мана до Иве Андрића. И нешто је морало да узрокује такав неометан и упоран књижевнички живот који је трајао осамдесет и две године. Гениј талента, са свим пратећим елементима његове личности су неоспорни, али су животни и материјални услови неоскудевања допринели његовом дугом и плодном животу, омогућили су му да неометано развија своја начела филозофије и морала, дотле да је сам покушао да тумачи и пише своју верзију Светог писма. Остаје нам само да се питамо и размишљамо: да ли би се Гроф Толстој развио у таквога писца, да је живео једним пасјим животом једног Достојевског? Или: шта би се од тог Достојевског развило да је живео безбрижно и удобно на имању са више стотина слуга на Јасној Пољани, као Толстој?

За ПУЛС Алекса Ђукановић

1 Oбјављена и дигитализована на сајту: http://tolstoy.ru/

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



2 komentara na tekst Грофовска књижевност – покушај једног упита

  1. Nebojša Ivanović

    22/12/2019 at 13:43

    Autor je samo delimično u pravu: Tolstoj bi napisao manje da je bio u materijalnoj oskudici, jer bi deo vremena za pisanje potrošio za sticanje materijalnog blagostanja, koje na njega deluje stimulativno. Međutim, i Dostojevski bi napisao manje da je bio bogat, jer bi deo vremena za pisanje potrošio da prokocka bogatstvo i dospe u materijalnu iznudicu, koja na njega deluje stimulativno.
    Malo se šalim, ali zaista mislim da je bespredmetno veoma kompleksne unutrašnje motive umetničkog stvaranja svoditi na spoljne okvire komfora življenja.

  2. Aleksa Đukanović

    03/01/2020 at 15:28

    О, па наравно! Нико не зна шта би Достојевски радио са толиким Толстојевим богатством, и обратно, шта би Толстој написао у “толиком” сиромаштву у каквом је живео Достојевски (у односу на Толстоја, али и на свој књижевни углед) и то са тринаесторо деце! Зато овај есеј и јесте “упит”. Свакако да нико не би могао да зна “шта би било кад би било”, али елемент материјалног имућства у процесу књижевног стварања има огромног удела, и то много важнијег и већег значаја него што се то уопште и може замислити, и што се данас и замишља, стога ми је превасходни циљ овога текста био да потакнем на размишљање о овом досад занемареном елементу, јер се о материјалном стању књижевника данас изговори обично две реченице: “Може да живи од писања.” и “Не може да живи од писања.” и ту се стаје. Данас наравно преовлађује ова друга реченица, а пре стотину година људи су били још мање свесни колико је ово значајно. Булгаков је умро у четрдесет и некој години од глади (буквално од глади) и колико је само талентованих писаца уморено тако што је политичким и друштвеним притисцима сатран њихов таленат (не и угашен!)? А најважнији притисак је – сиромаштво. Погледајте само код нас: Добрици Ћосићу у последњих тридесет пет година нису објавили нити једну књигу у свету јер су му политичким путем нанели штету да је “српски националиста”, а Видосав Стевановић је морао да оде из Србије 1991. јер му нису више ни слово хтели штампати; разлози су наравно различити за ову двојицу великих писаца, али је повод њиховог књижевног пресушења у неком тренутку (у Ћосићевом случају превода његових књига на западу, а у Стевановићевом примеру је објављивање у његовој сопственој земљи) исти: друштвеним и политичким притисцима изазива се – немогућност егзистенције ствараоца, а самим тим и стварања. Колико материјално имућство делује на спољни комфор, толико још јаче делује на психолошке мотиве у мислима ствараоца. Дакле, само сам покушао да сугеришем да се у неке елементе књижевног вредновања убаци и овај, као хипотетички, Толстој ми је само послужио као најбољи пример.

Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.