Ulogujte se / Kreirajte profil

Грофовска књижевност – покушај једног упита

.

Become a Patron!

.

 

Знате, ја не подносим Шекспирове комаде, међутим ваши су још гори!

Л. Н. Толстој, у разговору са Чеховим

Лав Николајевич Толстој, рођен је 9. септембра 1828. године у месту Ясная Поляна, две стотине километара јужно од Москве, на велепоседничком имању у грофовској породици, чији су корени досезали време Императора Петра Великог. Лав Николајевич је без двојбе био најбогатији и најимућнији писац и стваралац у историји светске књижевности и уметности. Његова Целокупна дела издавана у периоду од тридесет година од 1928-1958. броје деведесет томова. Са тог становишта смешно је, дакле, и покушавати “испуцати” неку врсту “критике” по делу Грофа Л. Н. Толстоја, и његовог метафизичког и надљудског дела и његове личности, јер, то су одавно учинили велики руски критичари Чернишевски, Бјелински и други, као и њихови потомци закључно са Набоковим, а код нас професори Никола Милошевић, Милосав Бабовић и други. Треба се запитати о другој ствари. Наиме, реч је о животу уметника, приликама и условима у којима ствара. Достојевски, Чехов, Гогољ, Пушкин, и остали камени темељци те големе руске и светске књижевне цивилизације, велики уметници рускога пера, у оно време нису живели у таквој удобности и безбрижности у каквој је живео Гроф Лав Николајевич Толстој на своме спахијском имању у Јасној Пољани, са четири стотине кметова. Одређеније: нису могли ни сневати о таквим животним условима, у којима је стварао и радио Велики мислилац и филозоф из Јасне Пољане. Наиме, Достојевски је читавог свог века живео на рубу живота, омеђен дуговима, проблемима, друштвеним изопачењима, с једне, и својом надљудском и уметничком појавом с друге стране, чега је био дубоко свестан, и због тога још дубље растрзан и расцепљен; бежао је од дугова, издржавао породицу, и породицу свога брата; писао је своја дела у добијеним роковима са претњом затвора због дугова, често је био и после сибирске робије и изгнанства (1849-1860) близу казамата и окова. Добијао је десет пута мање хонораре од Толстоја.

Чехов је почео да пише како би се прехранио; своју породицу издржавао је од хонорара својих прича, које су се објављивале у часописима Новое время, Русская мысль и другим угледним оновременим руским књижевним часописима. Пушкин исто; Гогољ, такође. Гогољ је чак умро без свога дома, у московској кући свога пријатеља А. П. Толстоја, измучен и кажњен због свог дара и генија. Ти су велики уметници живели у појединим животним периодима и фазама, такорећи без парчета хлеба. Достојевски је продавао своју одећу, капуте, ципеле, како би добавио храну за своју децу и жену. О Солжењицину и Пастернаку не треба ни говорити. Као ни о Булгакову. Булгаков је умро 1940. године гладан, по многим сведочењима било је дана када није има шта једе. Људи који су се “свадили” са својом државом и Партијом не могу живети безбрижно, ма колико они били генијални умови, поготово ако се узму у обзир околности и потпуно сагледа књижевна и друштвена ситуација у младом комунистичком друштву Совјетске Русије од почетка двадесетих година, па скоро до краја, до 1991. године. Од Лењинове смрти 1924. до почетка Другог светског рата или Великог отаџбинског  рата ( рус. Великая Отечественная война ) 22. јуна 1941. на територији СССР-а, кривом и хаотичном друштвеном и културном политиком тадашњих совјетских политичара (која се по руском филозофу Александру Зиновјеву спроводила “као једино средство и једина могућност да се ново младо друштво одбрани од напада и преживи”) отерано је у сибирске логоре и убијено преко хиљаду писаца, уметника, сликара, глумаца, редитеља, оперских уметника и интелектуалаца. Ни такви прогони и убиства нису успели да зауставе књижевни бум руског пера у тим годинама, који је несразмерно био већи, значајнији и плоднији у односу на књижевност западне Европе, у којој, тада, није било прогона, убистава, ликвидација, логора или било каквих политичких и друштвених потреса као у Русији после те револуционарне Године 1917.  То јесу писци који се рађају једном у хиљаду година, а који нису много заостајали за пером Грофа Толстоја, (по неким критичарима Достојевски и Чехов су чак и надмашили Толстоја), а живели су испод границе људскога и животнога сиромаштва. О којој ствари се овде, дакле, ради? О веома битној ствари: шта би ти велики људи урадили и написали да су имали душевнога и животнога мира и склада, попут Грофа Толстоја? Можда би Достојевски са бољим материјалним имућством себи продужио живот, доживео деведесету годину и написао још четири-пет грандиозних романа попут Браће Карамазова? Можда би Фјодор Михаилович у четвртом или петом тому овога романа, васкрсао старог деспота Карамазова у најчистије, најпитомије и најискреније биће, можда би успео да изврши потпуно преосмишљавање и реконструкцију овога дела, можда би у наставку Карамазових успео да искаже супротност према свему што је написао у првој књизи овога романа и потпуно му скрене ток, као што је Гогољ имао намеру да изврши с наставком Мртвих душа?  Засигруно се зна да је Достојевски имао намеру да напише наставак Браће Карамазова; своју замисао о томе Достојевски на више места помиње: у писмима пријатељима, у свом Пишчевом Дневнику; ову идеју такође спомиње жена Достојевског, Ана Григоријевна у својим Сећањима. Можда би Чехов написао и роман, осим својих генијалних цртица, хуморески, драма и прича, да није умро у четрдесет петој години живота? Да ли би Гогољ спалио наставак Мртвих душа, да је осетио удобност и топлину безбрижности живота у дворцу у Јасној Пољани? Уопштено, питање гласи: да ли би ти људи били већи но што јесу? Одговор је: да, вероватно би били већи! А, онда долазимо до Толстоја. Како би се Толстој снашао у кожи Достојевског или Гогоља? Да ли би преживео?

Да ли би уопште нешто и написао, и на шта би то личило? Да ли би успео да доврши Рат и Мир, или Ану Карењину. То су вишетомна дела, обимна дела каква се нису писала пре тога времена, која се први пут тада појављују, у том добу, дела која нису имала мање од хиљаду страна. У Толстојевим романима нема много ликова силоватеља, убица, уличара, бескућника, људи с дна и муља, нити Сувишних људи (Лишний человек, како кажу Руси), као код Достојевског. Болконски нису просјаци, већ кнежеви; Ана Карењина није проститука, већ образована дама; у Кројцеровој сонати супружници се не мрзе због оскудице и сиромаштва, већ због прејаких личних осећања и емоционалног повређивања. Код Достојевског је другачије: у Злочину и казни Раскољников убија Аљону Ивановну такође због мржње према лихварима и зеленашима, такорећи из сличних моралних побуда као што Поднишев убија своју жену у Кројцеровој сонати, али исто тако Раскољников убија, јер му је и трбух празан. Толстојеви јунаци немају празан трбух, бар огромна већина, као код Гогоља и Достојевског. Толстој је помагао сиротињу и хранио је, али Болконски једу исто што и Наполеон на својој трпези, а код Гогоља, Иван Јаковљевич (приповетка Нос ) једе сиров лук са хлебом, и то кријући се од своје жене, јер не сме појести оба јела у исто време, јер би био оптужен за изопачење и прождрљивост. Читајући Толстојеве Дневнике, није тешко закључити да је писање ових великих и сложених дела, посебно Ане Карењине задавало Толстоју велике муке, муке које су биле сразмерне задовољству које је осећао. На много места Толстој пише о свом раду на Ани Карењини као о тешкој муци, тежини, терету, сувишности. Жели да прекине рад и заустави све. Да ли Достојевски има права да осећа муку, тежину и сувишност, током рада на Коцкару? Да ли Достојевски сме да помисли о паљењу и уништавању рукописа, сме ли себи да дозволи површност, брзоплетост, грешке и ужурбаност у раду, ако зна да живот и слобода, њега и његове породице зависе да ли ће рукопис Коцкара предати до краја октобра 1866. издавачу Стеловском, који прети уговором и одузимањем свих ауторских права Фјодору Михаиловичу Достојевском, тј. прети му просјачким штапом? Толстој нема оваквих брига. Он пише када хоће, колико хоће и како хоће; често помињући Цара и Цркву у негативној конотацији, због чега не наилази на такву осуду, критику и цензуру као што се то чини Достојевском. Целог свог живота Толстој “ништа није радио”, злурадо су говорили његови противници и оспораваоци. Шта би то требало значити? Да, радио је, управљао је имањем, косио, секао дрва, помагао сељацима и кметовима, подучавао их, њихову децу је описменио, отворио је чак школу за сеоску децу која се налазила у његовом дому. Али, никада није осетио страх да ли ће преживети и да ли ће имати шта да једе сутра или прекосутра, попут Достојевског или Чехова. То је веома битно: имао је константно материјално, а самим тим и донекле душевно спокојство. Он је заиста живео као Гроф; као ниједан руски и светски писац, онда и сада. У новије време занимљив је случај пољског писца Јиржија Косинског (аутора романа Обојена птица и Присутност, по коме је Hal Ashby 1979.  снимио филм Добродошли господине Ченс, са Peterom Sellersom у главној улози баштована Chauncey Gardinera) који је после Другог светског рата избегао из Пољске, отишао у САД, и тамо постао славан писац. Радио је на почетку свог путешествија по Северној Америци као дрвосеча, возач камиона, фотограф, али се убрзо венчао са осамнаест година старијом богатом удовицом Mary Weir с којом је провео десет година свог најбољег живота. Имали су кућу у Вашингтону, Лос Анђелесу, Њујорку, Фиренци, Риму, Лондону, Паризу. Косински је путовао својим приватним авионом, имали су јахту са десетак чланова посаде. Јиржи Косински је од бескућника постао најбогатији уметник у двадесетом столећу; “тежи” и од Толстоја, ако би постојао усуд за овакво фигуративно поређење.

Толстојева Целокупна дела1 која обухватају деведесет томова, од тога његови Дневници обухватају половину тога опуса, чине највеће, најобимније али у исто време и највредније књижевно дело на свету. Толстој је био Бого-човек у књижевности, то је сам о себи мислио и то су казали скоро сви европски и светски писци, почев од Томаса Мана до Иве Андрића. И нешто је морало да узрокује такав неометан и упоран књижевнички живот који је трајао осамдесет и две године. Гениј талента, са свим пратећим елементима његове личности су неоспорни, али су животни и материјални услови неоскудевања допринели његовом дугом и плодном животу, омогућили су му да неометано развија своја начела филозофије и морала, дотле да је сам покушао да тумачи и пише своју верзију Светог писма. Остаје нам само да се питамо и размишљамо: да ли би се Гроф Толстој развио у таквога писца, да је живео једним пасјим животом једног Достојевског? Или: шта би се од тог Достојевског развило да је живео безбрижно и удобно на имању са више стотина слуга на Јасној Пољани, као Толстој?

За ПУЛС Алекса Ђукановић

1 Oбјављена и дигитализована на сајту: http://tolstoy.ru/

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.