Intelektualac

Intelektualac (intellectus, um) je izraz koji je prvobitno označavao osobu koja se ističe inteligencijom (moć shvatnja, svest, mislilačke sposobnosti…) s aktivnim odnosom prema društvu. Kasnije se pojam proširio na profesije vezane za visoko obrazovanje i definisao je osobu od autoriteta i ugleda (kultura ili nauka).

Više-manje, sve definicije koje sam našao, svode se na ovo. Dakle da bi se čovek kvalifikovao za to elitno društvo “intelektualaca”, morao bi da ispuni bar tri uslova: fakultet, autoritet i ugled.

Da ne bude zabune, nije to jedina “posebna ekipa” u društvu. Tu je i finansijska, politička, estradna, sportska elita. Elita ( eligare, izabrano) je deo ljudi, ili društva koje zauzimaju istaknuta ili iznad prosečna mesta, koje igraju značajnu ulogu. (opet definicaja koju sam našao na guglu).

Zajedničko svim ovim “grupama” je što zavide jedni drugima. Intelektualci (mislim na Srbiju pre svega) bi da imaju jahte, biznismeni bi da imaju diplome (pa ih i kupuju), estrada bi da ih smataju umetnicima-intelektualcima, sportisti bi da postanu estrada, političari bi želeli da su sve to odjednom… i tako u krug.

Dešava se, istina retko, da poneki pojedinac uspe sve to da spoji u sebi. Znate da mislim da “onog” što deci lupa banane u basketu, ali je to retkost, a nije ni tema ovog teksta.

Zanima me pre svega intelektualna elita. Šta se sa njom dogodilo? OK, postoji dobro opravdanje. Uništavani su, posebno u Srbiji, redovno i uporno. Da krenem od Turaka. Taman smo napravili neku ekipu, pa su nas porobili na 500 god. Aha, nova kvaka. Nema intelektualaca bez slobode. Jedna od uloga intelektualaca je da povedu svoj narod ka slobodi ( trebalo bi). Hm, nas je poveo svinjar, ali i to je OK. Pa Obrenovići i Karađorđevići, taman je za njihove vladavine počela da se stvara neka mudra i pametna elita, kao ponovo “tras”, dođoše partizani iz šume (njih je vodio bravar). Opet Jovo nanovo. I u to vreme je počela da se stvara komunistička elita, kad dođoše devedesete. I opet sve od nule! Aha, potrebno je i vreme. Da objasnim, na primeru komunista. Inteligentno dete, koje je čuvalo ovce, pokaže talenat za matematiku, razbije elektrotehniku, dobije položaj profesora na faksu. I, da li automatski postaje intelektualac? Pa ne, on samo pravi prvi korak za generacije koje dolaze posle njega. Ako mu unuk ne postane narkoman, i ako završi faks, a već je odrastao okružen knjigama, naučen lepom ponašanju i manirima, ima dobre šanse da jednog dana postane deo intelektualne elite. Da mi oproste, svi pametni čobani, ali ako u mladosti nisi odslušao operu i recimo ne znaš da se kravata ne nosi sa košuljom kratkih rukava, ti samo stvaraš uslove da tvoji potomci postanu ono što misliš da jesi. Širina obrazovanje je još jedan uslov, a ne samo uska stručnost.

Dolazimo do pojma “kvazi inelektualac”. Ta spodoba je dominatna u Srbiji. Ima bednu platu, živi u malom stanu, završio (možda i doktorirao) medicinu, radi na VMA, lako ga je kupiti (mašta o jahti i zato prima mito), svi su mu krivi za njegov loš finansijski položaj (u Nemačkoj bi ga platili suvim zlatom, ali je rodoljub i zato ne ide). Odrastao je na Karaburmi ili kao ja u Petrovcu na Mlavi, ali zaslužuje bar stan u centru (pa sve više prima lovu u koverti), ulazi u pravu stranku ili baš kontra, postaje “teški” opozicionar, rođen u komunizmu, preživeo (bedno) ratove i ne snalazi se…Prosto, ne snalazi se.

“Ko hoće nešto da uradi, nađe način, ko neće ništa učiniti, nađe opravdanje”, rekao je Pikaso.

Naša, uslovno rečeno, intelektualna elita, naš smotani intelektualac, samo sedi i kuka. Svi su mu krivi, radi svoj posao (možda i odlično). Evo daću vam primer preko mog “Srpskog društva književnika”. Naši članovi, ljudi od pera, u 98% slučajeva su “opoziciono nastrojeni”, pišu protiv vlasti, njihov glas se čuje. Ok, imamo i neku manjinu koju politika ne zanima (što je nezamislivo za nekog intelektualca, ali dobro). Elem, podržavam kritiku, ukazivanje na malverzacije i želju za boljim životom svih. Problem nastaje, kada se dele novci. Isto to moje “društvo”, kuka kako nam iz bužeta Srbije daju lovu tek da platimo struju. A i što bi, kada ih blatimo? Neću da ulazim u priču da su to naše pare i bla, bla… Nismo u Danskoj. Predlagao sam da otvorimo kafanu, prostorije u Francuskoj ulici, broj 7, idealne. Da pišemo projekte… Uzalud, lakše je kukati.

Nezavisnost!!! Jedan pravi gospodin, pametnjaković je nedodirljiv. Još jedan uslov: “Ne možeš da me kupiš, ne trebaju mi tvoju novci!”. Intelektualac je slobodan. Ili ima dovoljno (stan u centru) ili ga to uopšte na zanima. Sa njim možeš da pričaš o Fojerbahu, ima stav o sportu, ne mrzi estradu, ne opterećuje ga “čovek koji deci lupa banane” ali svakako ima iskristalisan politički stav, stručan je u onome čime se bavi (operiše srce). Ako gospodina intelektualca nagaziš, malom platom (recimo) naći će način da sačuva svoje dostojanstvo.

Da, intelektualac je gospodin i kada nosi pocepane pantalone. Gospodinom ga čini dostojanstvo.

Pa gde su??? Prosto, nemamo ih. Ili ih imamo toliko malo da su statistička greška. Ali, za utehu, stvaraju se sa najmanje očekivanih strana. Naši kriminalizovani bizmismeni, koji nose košulje kratkih rukava sa kravatom decu šalju na prestižne svetske fakultete uz komentar: “Ako sam ja morao govna da jedem, moje dete neće, ima bre Oksford da završi!”. Pa ni estrada ne posustaje. I oni pate za diplomicama koje nemaju (ili su kupili), ali zato za potomke, sve. Šta, šokira vas da će vam (deo) intelektualne elite biti od unuka kontroverznih biznismena, koji slušaju narodnjake? Pogledajte unazad, kroz istoriju svih zemalja, pa ćete videti da je to tako. Da ne zaboravim čobane. I oni su tu i oni bi hteli da im deca budu “nešto”, samo im je teže. A biti “nešto” je jedna manija, koja gura svako društvo pa i ovo naše, srpsko.

Po mojoj slobodoj proceni, ako ovako nastavimo, za jedno dvadesetak do trideset godina, srpska intelektualna elita, staće na noge.

Autor kolumne:Vojislav Radojković

Izvor: Fokus vesti

AUTORSKI PROFIL

Vojislav Radojković rođen je 1965. u Petrovcu na Mlavi. Završio Polj. Fakultet. Književnik i kolumnista. Do sada je objavio romane: Nisam ja budala 2007, Poslednji dani bioskopa Delo 2009, Patuljci broje do sedam 2013, Decak koga je ujeo gušter 2018, Istine i laži 2019. Član je Srpskog književnog društva. Kao mlad, bio gitarista bendova Dionis, Banana bend, Modesti i drugih.

Živi i stvara u Beogradu

5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments