Intelektualna istorija liberalizma

Evropa i teološko-politički problemi

 

U ovom eseju pokušao sam da prikažem najvažnije crte tj. odlučujuće momente u istoriji liberalizma koji predstavljaju prvi i osnovni pokret i, može se reći, trajnu osnovu modeme politike u Evropi i na Zapadu, od pre skoro tri veka.

Bilo mi je potrebno da prikažem i najvažnije crte evropske istorije pre liberalizma, jer je to za mene jedini način da razvoj liberalizma učinim razumljivim. Čitalac na ovim stranicama neće naći toliko političku istoriju Evrope, koliko, ako tako mogu da kažem, njenu maketu i koordinate njenih ključnih tačaka. Poveo sam se za nekoliko najvažnijih dela političke filozofije, od Makijavelija do Tokvila. Smatram da istorija političke filozofije najbolje osvetljava istorijsko kretanje i prirodu našeg političkog režima.

Već na prvi pogled može se zapaziti jedinstvena i najvažnija odlika naše istorijske situacije: politička misao i politički život modernog doba neposredno su i duboko povezani. To do sada nismo sreli. Političku istoriju Grčke ili Rima moguće je ispričati ne koristeći, pritom, ni „ideje” ni „učenja”. Tukidid, u svom delu o Peloponeskom ratu, ratu koji je za njega bio najveći istorijski događaj, do kraja otkriva prirodu grčkih gradova u sukobu, u prvom redu Atine i Sparte, a ne posvećuje ni jednu jedinu stranicu onome što bismo mi nazvali „intelektualnim” ili „kulturnim životom”. A njegova istorija se danas još uvek smatra remek delom grčke istoriografije, možda i istoriografije u celini. Ova činjenica je još zanimljivija ako se zna da je Grčka rodno mesto filozofije, naročito – političke filozofije. Polazeći od iskustva života u grčkom gradu, Platon i Aristotel dali su svoja tumačenja ljudskog života, tumačenja koja su utemeljila čitavu potonju filozofiju. Ali, ta tumačenja su se razvila tek kada je najznačajnije političko doba Grčke već prošlo.

Sasvim je drugačiji slučaj sa modernom političkom filozofijom. Moglo bi se reći da je modema politička filozofija stvorena i mišljena pre nego što je sprovedena u život: veoma se rano ptica liberalizma vinula u nebo.

Otkrićemo sledeću činjenicu: šta nam pokazuje činjenica da su „napisani ustavi”, „deklaracije prava”, stvoreni i proglašeni sa obe strane Atlantika, u doba kada „sloboda” pokušava da se uspostavi, ako ne osamostaljenje „ideje” i jačanje političke snage „teorije”? Tvorci američkog ustava sa jednakom pažnjom tumačili su Monteskijeovu misao, oslanjajući se na njegov autoritet, kao što su se, kasnije, socijalisti trudili da pravilno shvate šta je Marks „stvarno rekao”, pozivajući se, pritom, na njegovo ime. I kao što je napisao Hamilton u prvoj rečenici „Federaliste”, 1787. godine, Amerikancima je dato da pred svetom odluče da li je moguće da se dobra vlada utemelji na „razmišljanju i izboru”, ili je čovečanstvo zauvek osuđeno da ostane igračka u rukama „slučaja” i „sile”. Ukratko, postoji sumnja da u liberalnoj politici ima nečega suštinski promišljenog i eksperimentalnog, te da ona zato podrazumeva svestan i „konstruisan” projekat.

Reklo bi se da nam ovakve ideje ne osvetljavaju ništa novo: ili ćete smatrati da su nedovoljno jake, i tada one postaju trivijalne – svaka ljudska akcija osim prostog refleksa ili slepe strasti pretpostavlja volju i promišljanje – ili ćete im pripisati preveliki značaj, pretpostavljajući da „ideje vladaju svetom”, i tada one postaju „metafizičke” i „idealističke”. Ali, ove ideje nisu trivijalne, niti pretpostavljaju da „ideje vladaju svetom”, ma koji smisao dali ovoj formuli. Pokažimo to na jednom primeru.

Jedna od osnovnih „ideja” liberalizma, kao što je poznato, jeste ideja „pojedinca”, ali ne kao osobe od krvi i mesa, ili Petra koji nije Pavle, nego kao ljudskog bića, bića koje je po prirodi nosilac određenog broja prava, a ta prava su nezavisna od funkcije i mesta koje čovek ima u društvu, i ona ga čine jednakim sa svim drugim ljudima. Ma koliko nam ta ideja bila bliska i razumljiva sama po sebi, dovoljno je da samo na trenutak zastanemo i zamislimo se, odmah ćemo se uveriti koliko ona može da nas začudi svojom neobičnošću. Kako možemo dati Intelektualna istorija liberalizma  prava pojedincu kao pojedincu, ako se smatra da pravo reguliše vezu između više pojedinaca, jer i sama ideja prava pretpostavlja zajednicu ili već oformljeno društvo? Kako na pravima pojedinca utemeljiti politički legitimitet, kada pojedinac ne postoji nikada kao takav, nego je svojim društvenim i političkim životom uvek i neraskidivo vezan sa ostalim pojedincima, sa porodicom, klasom, profesijom, nacijom? Nema sumnje da se političko telo liberalizma postepeno gradilo baš na toj toliko „asocijalnoj” i „apolitičkoj” ideji: šta su drugo izbori sa opštim pravom glasa nego trenutak kada se svako oslobađa svojih društvenih i prirodnih karakteristika – prihoda, profesije, čak i pola – kako bi postao „samo pojedinac”, i kada se, u isto vreme, političko telo na miran način raspada i stvara jedno „prirodno stanje”, čime se ponovo uspostavlja, ali na sasvim novi način? Ne treba sumnjati da je, vremenom, to „imaginarno” biće postalo realnost i iskustvo: stanovnici našeg režima postali su samostalniji, sve više jednaki, osećajući sve manje da ih određuje pripadnost porodici ili društvu.

Zapazili smo snagu ideje, ne ideje uopšte, nego ove naročite ideje, i tako smo stigli do mesta na kome počinje dvostruko ispitivanje: prvo, kako je ova ideja inicirala i usmerila naš institucionalni razvoj? I drugo: kako i zašto je ona uopšte rođena, zašto su je filozofi promišljali u društvima koja je nisu poznavala, u vreme kada tradicija političke filozofije još nije imala reči da je izrazi? Zbog kojih potreba, tj. zbog kog je do tada nerešivog problema evropski čovek bio naveden da smisli tako originalnu ideju? Dokle god nismo u stanju da odgovorimo na ta pitanja i da se približimo nekom rešenju, istorija Evrope ostaje nam podjednako zatvorena kao i istorija nestalih imperija, od kojih namje sačuvano samo nekoliko kamenčića u pesku.

Možemo prihvatiti navedeni predlog, ali pod uslovom da odmah dodamo i to da je zadatak na koji on upućuje već dugo vremena poznat, i na ta pitanja već znamo prevelik broj odgovora. Istina je da nijedan period nije bio toliko proučavan kao vekovi modernog doba o kojima ću govoriti, nijedan nije proizveo toliko tumačenja, i ogroman je broj istoričara, sociologa i filozofa koji su se trudili da učine razumljivim specifičnost i originalnost evropskog razvoja. Verujem da je sve već rečeno i poznato, uostalom, neću navesti nijedan događaj koji nije svakome znan, niti komentarisati tekst koji nema časno mesto u istoriji ideja. Pokušaću samo da pokažem da ta jedinstvena istorija o kojoj već sve znamo, još uvek nije „prošlost”, ne samo zato što smo mi njeni „naslednici”, što su u njoj naši „koreni”, što je ona u našem „pamćenju”, nego zato što naš politički režim ostaje, u svojim osnovnim principima, uslovljen svojim poreklom. Ta jedinstvenost istorije uvek je prisutna, a mi i dalje tumačimo, samo na različite načine, najznačajnije odluke koje su donete pre tri veka. Prema najrasprostranjenijem mišljenju, originalnost evropske političke istorije povezuje se sa hrišćanstvom, pa u tom smislu razvoj modeme politike može biti opisan kao „sekularizacija”. Šta su, konačno, sloboda i jednakost ako ne „jevanđeoske vrednosti” koje inspirišu i formiraju građanski život? Ta teza rođena je, i dobila je značaj, po završetku Francuske revolucije. Ona je zaslužna što su se mudri ljudi obe strane pomirili u zajedničkom osećanju, osećanju koje je u različitim tonovima gledalo „novu slobodu”; jedni su smatrali da je čovečanstvo stupilo u doba punoletstva, a drugi su ostali odani staroj religiji: prvi su u hrišćanstvu videli izraz slobode i jednakosti ljudi, ali sada sakrivene pod velom Božje milosti i obustavljene velovima otuđenja, dok su drugi slavili modemu slobodu kao najnoviji osvajački poduhvat Jevanđelja. Ipak se treba setiti da se to pomirenje oko principa – na koje će se, u Francuskoj, čekati više od jednog veka pre nego što će mu većina sa obe strane pristupiti – dešava u vreme kada hrišćanska religija po prvi put ostaje bez političke moći, moći koju više nikad neće povratiti. Zasićenost borbom možda slabi pobednike, ali pobeđene slabi još i više. Zaista, oružja slobode – želim reći principi nove politike: prava čoveka i građanina, sloboda mišljenja, suverenitet naroda – bila su iskovana tokom prethodna dva veka, u surovoj borbi protiv hrišćanstva, a naročito protiv katoličke crkve. Ključno pitanje je sada sledeće: da li u ratu Prosvetitelja protiv hrišćanstva treba gledati izraz ogromnog nesporazuma za koji treba da se pronađe „istorijski razlog”, ili, sasvim suprotno, da li taj period nama daje smisao modernog Intelektualna istorija liberalizma bavljenja politikom, a time i liberalizma, mnogo jasnije nego period koji je usledio posle pomirenja?

Pokazaće se da istoričar ne sme da prizna da postoji takva alternativa. Prihvatiti drugu hipotezu, značilo bi prihvatiti tačku gledišta samih učesnika u istoriji i namemo ne priznati šta je bilo zajedničko između prosvetiteljstva i hrišćanstva, jednom rečju, videti smisao liberalizma u Volterovom besu na dvanaest hulja, a to je zaključak koji potvrđuje apsurdnost hipoteze. Sto se prve hipoteze tiče, lako je usvojiti je ako se sukobu u prvoj fazi prizna centralno mesto: borba Prosvetitelja nije bila borba protiv hrišćanstva kao takvog, protiv hrišćanskog stava, već protiv političke moći religije. Postoji, dakle, razumljiv kontinuitet između dve faze, u prvoj se vodila borba protiv vladavine jednog načina mišljenja, druga faza je priznavala to mišljenje za legitimno, ali ipak samo kao mišljenje, bez obzira na njegovu izuzetnu vrednost.

Navedene primedbe su prihvatljive i neutralne. Ipak, ništa nam ne garantuje da ovo razlikovanje između moći i mišljenja koje smatramo „pravnim” (pa ga stoga naši režimi sprovode u delo tj. u institucije) postoji u prirodi, da nije u osnovi predrasuda, ili, tačnije, mišljenje jednog režima. Čim nam se učini da postoji i najmanja senka sumnje – naši slobodni režimi dopuštaju tu sumnju, jer priznaju nesigurnost svakoga mišljenja, i tako logično prihvataju sumnju u mišljenje koje ih utemeljuje – odnos između dve faze naše istorije pojavljuje nam se u novoj svetlosti.

Liberalni raskol između moći uopšte i mišljenja uopšte, posledica je problema i izazova koje je dalo jedno naročito mišljenje – hrišćanstvo. Da li je svet morao da čeka na hrišćanstvo da bi, suprotstavivši mu se, najzad našao svoju prirodnu ravnotežu?Ali, po što je nemoguće nazvati „prirodnim” rezultat jednog sukoba ili protivrečnosti, da li je tada svet našao svoju racionalnu ravnotežu? Možda je moguće postaviti hipotezu da sredstva koja su bila smišljena i korišćena da reše početni problem, i koja su postala jedan politički režim, naš politički režim, čuvaju trag slučaja koji ih je stvorio; možda ta sredstva, na ovaj način, postaju začuđuće problematična čak i kada je početni problem već rešen, i to na opšte „zadovoljstvo”. Da li „neodređenost”, koju neki britki umovi pripisuju političkoj formi u kojoj živimo, ukazuje da mi u režimu vidimo da između vlasti, znanja i prava postoji otvoreno postavljen raskol, raskol koji je suština slobode, ili pre – ta „neodređenost” pokazuje paradoks jednog grada koji se, kako bi sprečio vladavinu hrišćanstva tj. vladavinu jednog posebnog mišljenja, obavezuje da, za sva vremena, oduzme vlast svakom mišljenju i mišljenje svakoj vlasti? Pokušao sam da se ovim važnim pitanjima bavim koliko je u mojoj moći. To znači da nisam pokušavao da se utrkujem sa obimnim radovima koji su već snažno osvetlili ta pitanja: pokušao sam da upadnemmeđu regularne vojne redove, s nadom ili iluzijom da će mi brzina mog poduhvata ipak omogućiti da ne izgubim od njihove svetlosti i da sačuvam snagu njihovih primedbi.

Pjer Manon

Prevod sa francuskog: Katarina Fotić

 

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments