Intimnost i izgubljenost modernog čoveka

Vrhunac umeća za modernog čoveka je jednak potpunom prepuštanju bezdanu pozitivnog olakšanja, uprkos činjenici da taj isti čovek uglavnom zna da je to samo privremeno blaženstvo koje će samo momenalno ostaviti našu ličnost u nasilnom sadašnjem trenutku. Ali kako se takvo umeće i dalje ceni kao značajno na društvenom tržištu sreće nekako ostaje zagonetka za većinu, bez prekomernog i bespotrebnog preispitivanja svog bivstvovanja. Kao da moderni čovek insistira na izgubljenosti  i ceni te strasti koje će mu pružiti partner, ali opet pod uslovom da je to partner koji ogodvara njegovim suptilnim mehanizmima odbrane… Kao da su se strast i um uvek poklapali, uprkos tome da skoro nikada nisu. Pisali su i pišu o tome mnogi pisci – ta suprotnost i smelost u naglom prelazu… U mnogim filmovima kontradiktorni u svojoj neurotičnoj ekstazi prikazane su slike izmučenih lepih lica, kako prepričavaju izlet u strast i skrivenu požudu. Naslikane su mnoge muze u svojoj ekspicitnoj boji kože, kako parališu svaku misao i usmeravaju je ka samo jednom pogledu na delo… A nekako moderni čovek još uvek ne prepoznaje svoje emocije i puteve ljubavi. Još uvek beži od njih, još uvek negira kontradiktornost u sebi, iako mu se već vekovima govori da je on sam kontradiktoran.

Klaus Kampert "Porcelain"
Klaus Kampert “Porcelain”

Zauzmimo sada drugu poziciju. Zauzmimo poziciju da znamo da nešto nije u redu, ali da i dalje igramo staru ulogu, ne zato što nismo svesni da je igramo, već zato što se plašimo novog.

„Tada sam prvi put vodio ljubav sa uplakanom ženom.“
Lorens Darel „Justina“ (Aleksandrijski kvartet)

Emocije i ljubav se uvek ostavljaju pesnicima i popularnoj kulturi da nas angažuje kroz suvoparne stihove osvete nad prevarama ljubavnika, nikako razumnom preispitivanju i zaključivanju od kuda je ta kontradiktornost potekla, zašto se dokazujemo i kome se to zapravo dokazujemo.
Najjednostavniji i najčešći primer dokazivanja partneru vuče iz mladosti, tačnije detinjstva, iz prvog osamostaljenja, iz prvog sukoba sa autoritetom, roditeljom, sa osobom koju poštujemo ili koju smo poštovali bar u određenom periodu svog osetljivog postojanja. Najčešće rečenica

„Ona/on me izluđuje!“ – znači: dokazivao sam roditeljima da ja vredim, a oni to nisu primećivali/ ismejavali su me/ govorili su mi da to ne vredi (…) , a sada sam našao partnera da nastavim tu igru.

Jer šta smo mi bez naših igara? Prve igre su uvek igre zaljubljenosti u okovima eskapizma, dve duše prepuštene samima sebi u okrutnom svetu koji ne poznaju. I ovakve ljubavi su velike jer su ljubavnici složni u svojoj prvoj iskrenoj izgubljenosti. Kasniji pokušaji zaljubljivanja su uglavnom ponavljanje starih koraka i neprirodni kompromisi da postoji smisao, ali zato što se prva zaljubljenost vezala za filmsku stvarnost gde su dvoje u borbi protiv čitavog sveta, evolucija ljubavi ili ne postoji ili ostane vezana za taj početnički stav kome (uvidećemo nešto kasnije) nikako ne odgovara da napreduje.

Sem i pored igara, uzročno razvoju globalne mreže, usled širenja raznih zabavnih podataka i usled skoro apsolutnog obuzeća čovekovog svime neminovno zabavnim – usklađuju se dve nove vladajuće istine. I budimo sada što ekstremniji u predočavanju krajnosti, ne bi li shvatili iskreni karakter ove dve strane:

  1. Shvata se da postmoderni čovek zapravo nije toliko zabavno stvorenje, čak je i možda dosadan.
  2. Intimnost u druženju nastavlja da se sprovodi, zato što čoveku i dalje treba pažnja, ali komunikacija se sve češće sprovodi na tehničku ritualnu razmenu reči, noćnih izlazaka, igre, opijanja i zabave.

Dakle zapravo nema prave komunikacije i razumevanja, izlazi se iz kuće da bi se zadovoljila potreba da se telo intimizira i da se zadovolji ego potreba da smo bili društveno aktivni i još malo smo sakrili strah da nas društvo neće zaboraviti.
Sve češće čovek je oruđe drugome za tehničku sociološku razmenu intimnosti i potkrepljenje društvenog statusa aktivne osobe koja se verovatno u dubini plaši lične izolacije. A sa druge strane sveopšta globalna mreža i povezanost nam omogućuje stalan pristup zabavi. Sada diskutabilno je da li će ovo pomoći evoluciji intimnosti, jer većina lagano shvata da mora sada njihov karakter da bude nešto više od samo „zabavnog“, jer eto pretekla ih je globalna mreža u tome. Čovek je sada i u tom smilsu zastareo, prevaziđen.

Klaus_Kampert-24

Veći problem tog istog modernog čoveka je pak globalna narcisoidnost i uzaludno bildovanje spoljašnje slike, a to je, uprkos negiranju, vidljivo osobina nekoga ko već sada uzaludno traži pažnju baš putem te svoje eksplicitne psihološke figure… Fizička forma apatije sa suprotnog gledišta već odavno zauzeto gleda šaljivi video nekog više uvežbanog u zabavljanju i održavanju pažnje od fotografske kopije tog prosečno nabildovanog ega.

„Svi mi osećamo porive za podrškom samozaborava, ne znajući koje energije zaista crpimo, koju smo laž smislili da bi smo živeli sigurno i vedro. Augustin je to sjajno analizirao, kao i Kjerkegor, Šeler i Tilih u naše vreme. Oni su videli da se čovek može kočoperiti i hvalisati koliko god želi, ali on svoju ‘hrabrost bivstvovanja’ crpi iz Boga, iz niza seksualnih osvajanja, iz Velikog Brata, zastave, proletereijata, iz fetiša novca i svote na svom bankovnom računu.“
Ernest Beker „Poricanje Smrti“

U ovom lavirintu sada se moramo zapitati da li ima nade da se ovakav narcis okrene razumevanju i učenju kroz svoja osećanja, jer do sada mu je dosta dobro išlo bez njih. Par oduševljenih pogleda i čestitki za ego uspehe su činile svoje da intimni osećaj važnosti ostane zadovoljen. Dezmond Moris u svojoj knjizi „Intimno ponašanje“ upozrava da su zamene za intimnost već neko vreme sa nama i da će čovek skoro uvek pre pronaći i uzeti ulogu zamene nego što će hrabro pokušati da razume i ispita svoju nelagodnost. Čudna je ta reč „hrabrost“ zapravo, vredna male digresije: treba spomenuti da je za nju takođe vezan veliki zastareli društveni mit. Umesto da je moderni čovek u ova mirna vremena shvatio da je trenutno jedina hrabrost vredna spomena priznavanje ličnih ego poraza i razumevanje sopstvenih maski, on u duhu svoje repetativne uloge post-post-post modernog još uvek vezuje HRABROST za one koju odu da se penju na visine bez zaštite, za one koji voze prebrzo, za one koji skaču po ko zna koji put sa padobranom.
Dakle, suicidnost ni slučajno, hrabrost – da svakako.

Nasuprot hrabrima, logično je pitati i šta se dešava sa onim malo inteligentnijima.
Njihova kultura odiše mehanizmima odbrane u vidu poricanja, regresije i sublimacije: davanje značaja naslovima knjiga poput “Odrastanje je mit” gde u duhu još uvek mlade osobe pokazuju humorističnu stranu svoje nesposobnosti… I ovo je vidljivo mač sa dve oštrice. Ovde se inteligentni pojedinci grle sa svojom ironijom i to se smatra simpatičnim i smešnim, vrednim kreativnog delenja – i posledično se stvara i odobrava čitava kultura nesposobnosti. Odjednom je sasvim u redu biti društveno siv, neupečatljiv i krajnje nesposoban. Najveća sociološka kritika ovde je da umesto inteligentan pojedinac povede u svom rezonovanju novu kulturu razuma – on sam postaje sub-kultura pasivnosti, a oni destruktivni agresivci još uvek imaju titulu vođe i inicijatora. Sledi da moderna inteligencija ne uspeva da bude intimna čak ni sa svojom iskrenošću, samim tim njena posvećenost sebi i izgradnji izuzetnih vrlina individualnosti je nepostojeća. Slavi se istina sa kojom može većina da živi sa bar malo ponosa u drugorazrednoj satiri između nekakvog polu crnog humora i stvarnosti… Tema svakako vredna razmišljanja, jer ovakvo razmeštanje u lancu gde snaga i dalje ne valja klade nije nimalo evolutivna.

klausNew

Vratimo se još na kratko na Morisovo tumačenje. On kao najinteresantnije zamene navodi izmišljenje bolesti zbog kojih teramo ukućane da nam pruže pažnju koju ne smemo da tražimo javno, zatim odlazak na masaže i telesne terapije umesto bliskosti sa tuđim telima (nasuprot kojih možemo osećati psihičku odbojnost prilaska). Zatim kao zamena majčinskim instinktima i želji za negujućim aspektima prirode kupujemo i usvajamo ljubimce, posle tugujemo kad ih nema i kao nusposledicu razvijamo pravednički karakter da ukažemo svetu koliko su bitna ova mala stvorenja raznim postovima za usvajanje i ulazimo u ulogu uzaludnog spasilaca planete…
Već i sami doktori znaju da kada im dođe osoba željna pažnje, to što će je poslati na bezbroj ispitivanja i analiza, rezultiraće time da ona da na važnosti da nešto nije u redu sa njom i tako će imati razlog više da traži pažnju. Jedna od bizarnijih poruka trenutne stvarnosti jeste: Da li nas bolesti i povrede definišu karakterno? Da li su i doktori i stručnjaci u bunilu gde kada kažu “Ne fali vama ništa…” a pacijent insistira da mu nešto fali, da li ga onda poslati na još ispitivanja dok ne nađe neku bolest iz kataloga gde postoji njih mali milion koji odgovara depresivnom stanju izgubljenog pacijenta… Sigurno da postoji neka i sigurno da postoje lekovi za to, takođe terapija i pažnja koja mora biti upućena pacijentu… Možda samo treba biti dovoljno uporan. Tražiti drugo mišljenje, treće, četvrto… Živimo u materijalnom svetu, ovo mora biti i materijalni problem. Nikako problem ljubavi.

Kako naučiti čoveka da traži ljubav? Da kaže i najhladnijim pojedincima “Volim te” (ili možda bolje “Dozvoli mi da te volim”) a zatim da se suoči sa ismevanjem, besom, prekornim pogledom i sličnim dramatičnim oznakama navodno jakog karaktera. Interesantno je spomenuti šta ovi jaki karakteri kažu o ljubavi pošto se malo raskrave i otope: “Ljubav nije tako mala stvar da se tako olako izjavljuje, ona je teška, često bolna, nekad tragična… teško je prepustiti se ponovo njoj i ući njena polja…”
Ovo su takozvani “jaki karakteri” i ovo je nihova priča i ona se ceni svetu gde se cene jaki karakteri. Ako je to naš svet, onda je ovaj društveni mit ključan.

Šta kad “jak” roditelj ne razume i negira svoju apatiju? Kako će se sve mlada duša željna bliskosti prevariti i u koji svet će joj se svideti? Ko će se zainteresovati za njihove duše više od naših ličnih, genetski propisanih staratelja? Detetu se može svideti da neko proučava kako što bolje da ga uvredi ili kako što bolje da ga povredi, jer čak i ovakva izvrnutost u bliskosti je bolja od nikakve bliskosti koju nam (ne) pružaju naši dodeljeni autoriteti. Kuda posle toga? Koliko puteva individualnosti je počelo sa neuspešnim prenosom bliskosti, u pogrešnim ličnim potragama?

Za kraj, uslovićemo primer POKUŠAJA vezanosti koji je verovatno i najzanimljiviji, bar kada su snovi o idealnoj ljubavi u pitanju. Pojam “Velikih očekivanja” je još jedna karakteristika kod mladih koji pokušavaju da odrastu i izrastu u neku ozbiljnost. Mlada, ženstvena i neostvarena devojka nailazi na mladog, naočitog i isto tako neostvarenog muškarca. Rezultat njihove moderne neiskrene izgubljenosti i pokušaj izlaska iz repeticije je verovatno najbolje opisan u Antonionijevom “L’Eclisse” gde prelepa Monika Viti saopštava A. Delonu u kakvom limbu slabosti se nalaze njene emocije…
Konflikt između dva osećanja, umesto rešenosti jedne krajnosti.

“Volela bih da te nisam volela… Ili da sam te volela mnogo više.”

Klaus_Kampert_04

Sa druge strane razuma bivstvuje lenjost karaktera i put manjeg otpora, krajnju repliku treba uputiti čoveku koji je vezan za taj mladi svet, isti onaj koji opstaje u svojim pubertetskim godinama čak i kad je blizu tridesete. On pronađe osobu sa kojom opšti u ljubavnom smislu neko vreme, a na prvu prepreku reaguje odbacivanjem i bežanjem i usaglašava svoje postupke sa većinskim društvenim govorom bežanja od intimnosti. Umesto da priča sa partnerom, da raste zajedno sa njim, da proučava repeticiju svojih akcija i sa hrabrošću dela ka napretku – on može da obriše partnera iz prijatelja, da mu zabrani pristup njegovom virtuelnom profilu i da postane duh u očima osobe sa kojom je donedavno delio svoj život. Da li je ovo pravičan postupak ili je nerešivost i konflikt? Jezik tinejdžera koji opstaje do kasnih godina kaže da je osoba koja napreduje naporna zato što se bavi „teškim“ stvarima o kojima mlada osoba (od 25 +) ne bi još trebala da razmišlja, a opet jezik odrasle osobe kaže da ovaj prestari tinejdžer nije vredan truda odrasle osobe… Odrasla osoba tu negde pokušava da prodre do mladosti, a pubertetlija beži i skriva se iza površnih mitova popularne fikcije, muzike ili za šta god je imao priliku da se zalepi njegov ego. I, sigurno, ovo je još jedna od onih igara nostalgije, želje za nadmoći, dokazivanjem ko je kome šta ostao dužan… Tako moderno mišljenje sastavljeno od konstantne zabave i pravila komunikacije društvenih mreža pružaju mladima opravdanje da beže od osobe do osobe, a one često samo beže od suočenja sa samim sobom, jer pošto odrasla osoba shvati uzaludnost postojanja uglačane lepote, samo je pitanje vremena kada će uslediti napuštanje, poniženje i razočarenje… Zato ako neko počne da se interesuje za našu ispraznost, bolje je odmah napustiti taj brod i sačuvati bar malo dostojanstva koje nam je ostalo.

I ove napisane reči ovde mogu biti uzaludan poziv mladima i onima sa mladim umovima, oni će svejedno zažmuriti možda na jedno oko ili zauzeti poziciju neke mistične figure iz književnosti i filma, neke duše koju su okolnosti naterale da bude izgubljena pa je ona tako tragična u svom ophođenju prema stvarnosti… Nikako to nije uloga koja je svesno izabrana zar ne? Bilo bi okrutno takvu masku strgnuti i iseći sve mehanizme odbrane, bilo bi okrutno predstaviti karakter u par crta, hladno ga odstraniti od svesno izabranog ka drugom ne-svesnom… kada pisac hitne to koplje istinite reči, to boli ali, da li je ta reč je praćena ljubavlju? Postupak koji je Tomas Man nazvao “erotskom ironijom”: ljubav prema onome što se ubija svojom okrutnom, analitičkom rečju. Da li je reč dovoljna da se voljena osoba probudi iz sna moderne apatije? Često – ne. Ali nastaviti i dalje višim putem poraza znači i pokupiti nekoliko desetina negativnih titula vezanih za mladi svet moći i poriva ka brzim strastima, onog istog koga treba menjati. Mladi predugo ostaju mladi i već sa ulaskom u ozbiljnije godine postaju i ostaju – izgubljeni. Takođe i tragično ponosni na svoju ulogu. Knjige, filmovi, muzika, lenji hobiji ove utopije duha, nisu novi pravac u kulturi, oni su izgubljene molitve da čitave generacije budu pošteđene osude da su obeleženi u svojoj tragičnoj beskorisnosti.

Koji Bog će ih slušati? Onaj isti koji ih je napravio po svom naličju?

Za P.U.L.S.E: Srđan Mutlak(Juror 8)

AUTORSKI PROFIL

Ime autora je Srđan Mutlak, istražuje prirodu konflikta, tražeći presek tema u okvirima psihologije, sociologije i pedagogije, potpomažući se iskustvom u radu sa ljudima i literaturom koja u svom opsegu sadrži autore, kako stručnih pogleda na sukobljavanja (From, Jung, Adler, Rend, Hornaj, Golman, Kembel...) , tako i traženju zaključaka kroz fabule čuvenih književnih ostvarenja vezanih za sukob pojedinca i samog sistema (Saramago, Orvel, Haksli, R. Muzil, Dostojevski, L. Sinkler, Dž. Konrad, V. Golding...) Takođe tu je i značaj društvenih mitova današnjice kao bitna tema i sam njihov uticaj, kroz široko dostupnu kulturu, a sa njima i upečatljivost i posledice mnogih društvenih kalupa. Iza svega stoji i napor uložen u jedinstven narativni stil kao i pažnja posvećena smislenom zanosu pri samom pisanju. Celokupan doživljaj čitanja jednog teksta je ipak priča za sebe i taj doživljaj pisac ostavlja sa nadom da će otvoriti put za buduće promene...

Oznaka "Juror 8" se simbolično koristi kao podsetnik na problematiku smisla borbe za istinu kroz međuljudske odnose naglašenom u čuvenom filmskom ostvarenju Sidnija Lumeta iz '57, a takođe je do skora bila tu i kao lično pitanje autora da li nečije reči mogu da zažive bez ikakve javne naznake o reputaciji... Da li u rečima može da se prepozna iskustvo i znanje autora, a da se autor ne predstavi javno?

0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
15 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Душко Јевтовић
Душко Јевтовић
4 years ago

Захвалан сам аутору на искреном тексту, којим је назначио суштинске проблеме човека заробљеног канџама технике. Подстакнут неспорним чињеницама које је изнео, али које нас доводе пред зид безизлаза и бесмисла, осећам потребу да искажем мисли које су његови ставови пробудили у мени.
Смисао се проналази и ствара.
Ми смо учесници у Божјој творевини коју и сами изграђујемо својим животом, заједно са ближњима који нас обликују и без којих нас не би било. Потреба за блискошћу је основа наше личности јер је потреба за љубављу, без које смо посечени као грана од дрвета, а данашњи свет доводи човека управо у тај положај откинутости, неповезаности.
Мртве ствари (виртуелни свет) постају посредници између нас и људи, између нас и природе. Зависни од тих шарених лажа долазимо у пасиван положај, који је Дучић описао бесмртним стиховима: “Све ствари стоје здружене
само су душе самотне”.
Ово је најтачнија дефиниција очајања, које је врхунац човекове одвојености од света без кога нема живота.
Душу треба повезати са Богом да би се лични живот вратио смислу, испунио смислом. Љубав је снага од које семе слободе клија и развија се. “Ми носимо вечност у себи као семе које треба претворити у плод, као таланат који не смемо неумножен вратити Творцу” (цитат из моје књиге “Хвалоспеви смислу”).

Nataša Gajić
4 years ago

Da, kako popuniti praznine, a ne dozvoliti da se neko osjeti uvrijeđen kao obična šupljina u tom popunjavanju našeg identiteta, individualizma, ili čak stvarnosti kao ličnog svijeta koji samo u stvari (ne) postoji ili se već pogubio u digresijama iza kojih se prikrivamo ili iz kojih ne umijemo da se vratimo na pravi put u cjelosti… dok nam je ne pokupi neka osoba za njeno popunjavanje- te praznine u stvari prazne šupljine, rupe bez dna (koliko daš ili uložiš, u vezu recimo ljubavnu, malo je koliko je za tebe previše da se vratiš na početak i ništa ne učiniš, jer sve ti sada izgleda pretjerano, da bi sve pobrisao, izgubio, i zato nastavljaš po starom, tj. zastarjelom obrascu). Svi smo takvi u nepriznavanju i nepraštanju, suviše intimizirani i pogubljeni- apsurdno otuđenje čovjeka od čovjeka , povlačenje u svoje praznine.

Душко Јевтовић
Душко Јевтовић
4 years ago

У предговору за други део “Дон Кихота” Сервантес је написао: “Не пише се седим власима, него срцем које тежи да с годинама постане боље”. Искуство нас чини бољима, ако томе тежимо. “Старити је добро, јер старити значи – сазревати”, утврдио је Борис Акуњин у једној од својих књига о детективу Фандорину.
Прича о талентима које Бог дели људима дуго ми није била јасна и чудио сам се због чега Бог тражи да му за један таленат врате два или више! Било је потребно да сазревам скоро 60 година да бих схватио: пламен који смо добили рођењем, дужни смо да разгоримо духом љубави. Не смемо дозволити да се угаси!
Таленти су добра дела, плодови искуства у данима који нису прошли узалуд. Ми заиста носимо вечност у себи, али она је дата као могућност; од нас зависи да ли ћемо је открити и учинити садржином живота.
Текст “Интимност и изгубљеност модерног човека” је плод у који се семе вечности у Вама расцветало.
Не морамо да се слажемо. Важно је да причамо, дубље и садржајније него да усмено разговорамо, заједно са Наташом Гајић која је дала своје виђење интимности и изгубљености човека. Продуховљујемо друштвену мрежу а и она продуховљује нас.
Проналазимо и стварамо смисао.

Nataša Gajić
4 years ago

Prvo je nastala riječ, pa sve ostalo, bar u mom slučaju, tako da tijelo kao nije bitno, a pogotovo njegov “govor tijela”; volim da kažem, ali još više da napišem… riječi se nekako gube u vazduhu…

Zorica
Zorica
4 years ago

Dok sam citala tekst prepoznavala sam neke svoje misli i analize. Tekst mi se otvorio bas u pravo vrijeme, kad sam i trazila odgovore na neka moja pitanja. Samo bih zamolila autora da mi ovo malo objasni jer mi je ostalo nejasno : “… jer pošto odrasla osoba shvati uzaludnost postojanja uglačane lepote, samo je pitanje vremena kada će uslediti napuštanje, poniženje i razočarenje… Zato ako neko počne da se interesuje za našu ispraznost, bolje je odmah napustiti taj brod i sačuvati bar malo dostojanstva koje nam je ostalo.” O kome se ovdje radi? O osobi starom tinejdzeru ili o osobi partneru tog starog tinejdzera?

Ema
Ema
4 years ago

Izgubljenost proističe iz samoobmanjivanja, kako pronaći sebe ako tražimo nepostojeću osobu? Poenta otuđivanja je u stvaranju “boljeg”, društveno prihvatljivijeg Ja jer se ono u ličnom kontaktu bolje može uočiti koliko god da je dobro maskirano. Ironija je u tome što oni čije su duše izgubljene, najbolje znaju kuda su krenuli… Prihvatiti sebe sa svim svojim ograničenjima i manama i slobodno se prikazati partneru je bit ljubavi. Ljubav nije idealizovanje i bitka nego potpuno ogoljavanje duše i prihvatanje.

Ljubav počinje kad igre prestanu.

Ema
Ema
4 years ago

Nisam mislila da se konstantno “ispovedamo” i budemo iskreni, aludirala sam na ono najopštije, neki najjednostavniji nivo “otvorenih karti”.

Sloboda postoji samo u onim oblicima koje smo joj mi dali, kao i iskrenost, (npr možemo biti robovi sopstvenih laži) ali bezuslovna, neograničena sloboda i iskrenost ne postoje, jer ih uvek stopiraju emocije kao što su strah i ljubav.

Ironija je što duša može pronaći dušu a da opet sama za sebe ostane izgubljena.

Mala napomena autoru, koja nadam se neće biti negativno shvaćena (nije zlonamerna)- pišite malo više “iz duše”, nek malo više “provejavaju” vaši stavovi, mišljenja (i zašto da ne?) iskustva.

Ema
Ema
4 years ago

Da li bi bilo previše narcisoidno ostaviti pesmu u komentaru? Povezanu sa tekstom naravno. To je najbolji način prikazivanja pisanja “iz duše”.

Nisam htela reći da je vaš način pisanja loš, nego prosto (bar ja) ne osetim ličnost i stav autora, pa sam skrenula pažnju, ali to svakako nije bitno, mala sugestija samo, profesionalna deformacija predpostavljam.