„Još jedna tura“ – apologija konzervativizma

Ako nije, možda bi čitalac trebalo prvo da odgleda film „Još jedna tura“ (u danskom originalu „Druk“, na engleskom „Another Round“) reditelja Thomasa Vinteberga sa izvanrednim Madsom Mikkelsenom u glavnoj ulozi, pa da se onda vrati ovom tekstu. Jer, pored izvrsnog reditelja i genijalnog glumca, film se još diči i Oscarom za najbolji strani film iz 2020, što svakako dodatno podiže očekivanja te nema razloga da gledalac s radošću ne započne da ga gleda. To što će, verujem, radost kako film bude odmicao preći u dosadu a zatim i razočarenje, sasvim je druga stvar.

 

 

Da se odmah razumemo, da nije Vintebergove i Mikkelsenove zaslužene slave te Oscara, film bi se mogao mirno odgledati i zaboraviti. U svakom smislu, rediteljskom i glumačkom, to je zanatski perfektno izvedena priča. Jedino što je sama priča, hajde da to kažemo neuvijeno, besmislena. Ima mnogo takvih filmova gde se odrasli muškarci ponašaju kao priglupi dečaci, a publika im aplaudira i pocikuje od zadovoljstva. Na pamet mi pada, recimo, popularni, Oscarom takođe ovenčani „Sideways“ iz 2004, reditelja Alexandera Paynea. Dva filma ne povezuje samo prividno središnja tema alkohola i opijanja (što bi bio doslovan prevod danskog „druk“) te (muška) kriza srednjeg doba.

Pored toga, kao četiri junaka iz Vintebergovog filma, glavni junak filma iz 2004. takođe predaje u školi. Ali, taj posao u školi je za Milesa Raymonda (igra ga Paul Giamatti), učitelja maternjeg jezika i književnosti, tek očajno loša zamena za ono što bi on u stvari hteo da bude – uspešan pisac. Svoje nastavničko zvanje Raymond nosi kao potvrdu da je promašio u životu: žig „losera“. To je sve što se ima reći o školi u „Sideways“ (u žargonu: „obeznanjen od alkohola“). U „Druk“ pak stvari sa školom stoje drugačije, pa ćemo nadalje o toj prosvetno/pedagoškoj strani filma, a u svetlu velikih, a po svemu nezasluženih pohvala na njegov račun.

 

Mads Mikkelsen u filmu „Još jedna tura“, foto: Twitter

 

Koliko sam stigao da pročitam, samo je kritičar iz „The Guardiana“ napisao da Vinteberg u stvari nije znao šta bi sa svojom pričom i film ocenio kao osrednji. Ostali naprotiv pišu o Vintebergu u vezi sa Dogmom, za sada poslednjim pravim filmskim manifestom (iz 1995), o njegovim prethodnim velikim filmovima („Svetkovini“ iz 1998. i „Lovu“ iz 2012), te o impresivnom Mikkelsenu, a sve hvaleći „Druk“. Naravno, ako rešite da se divite ovom filmu, sve drugo mora biti u prvom planu, izuzev njegovog sadržaja. Ako ga ne ostavite po strani, u fokus mora doći škola kao centralno mesto u filmu. A Vinteberg o školi i životu u „Druku“ zaista nema šta da kaže. Što je šteta, jer je stvari posložio tako da je mogao reći mnogo toga, ako ne baš tačnog onda svakako provokativnog.

Na početku filma, posle prologa s razdraganom mladalačkom feštom opijanja, vidimo četvoricu sredovečnih muškaraca kako se za raskošnom trpezom suočavaju sa promašajima i razočarenjima u svojim životima. Koliko god da je bogata ponuda jela i pića na stolu, njihovi tuga i jad pretežu. Mnogo im je teško, kane i poneka suza, jer život se pokazao drugačiji od onog čemu su se nadali i što im se u mladosti obećavalo s obzirom na njihove (kako nam se sugeriše) velike potencijale. Sve to naročito važi za Martina (Mikkelsena), oženjenog nastavnika istorije, koji ima dvojicu sinova. Ali, jednako su razočarani i neuspešni i Martinovi kolege – nastavnik fizičkog, nastavnik muzičkog i školski psiholog.

 

 

Niti im ide kao nastavnicima/pedagozima, niti se kao dobri pokazuju u privatnom životu – kao partneri ili roditelji, svejedno. Kritičari su skloni da film žanrovski odrede kao tragikomediju, ali ne uspevaju da navedu barem jedan zaista komični element u priči. Izuzev ako kao komičnu ne vide samu polaznu tačku priče: četvorica odraslih ljudi hoće da provere da li bi im da su pod stalnim uticajem alkohola bilo bolje barem na poslu, ako ne i u životu uopšte. To je egzistencijalni eksperiment kome su se predano posvetili. Možda je to nekome smešno, ali ništa što se u priči događa nadalje ne izaziva smeh. Naprotiv, umesto da se smeje, gledalac se u čudu pita – kome je ovako nešto uopšte moglo pasti na pamet? Da je reč o četvorici glupana kojima je na pamet pala idiotska zamisao, to bi možda bila osnova za (tragi)komediju.

Međutim, nijedan od junaka u filmu nije ni izbliza glup. Što je osnovni problem: kako četiri razumne osobe mogu da se upuste u jedan vanredno besmisleni eksperiment. Tek, neka bude, zarad priče i uživanja u filmu, gledalac će potisnuti prvobitnu nelagodu zbog loše postavljenih stvari. Spreman je da se pomiri i sa drugom banalnošću u filmu, jer sasvim je očigledno šta reditelj hoće da pokaže: s jedne strane imamo sredovečne muškarce (šta bi bilo da umesto njih imamo četiri žene, pita se rezignirana gledateljka – da li bi onda film trčao za Oscara i pobedio?) redom sve razočarane u život; s druge strane stoje mlade osobe iz njihove škole koje širom raširenih očiju i prepune nade žude da što pre kroče u takozvani pravi život odraslih i pokažu se.

Nijedan od nastavnika nema smelosti da mladim ljudima otvoreno kaže da život nije ono što oni misle da ih čeka. To je pravi razlog, a ne manjak alkohola u krvi, što oni loše rade svoj posao. Njih četvorica naprosto nisu spremni da ponesu odgovornost za svet u koji uvode decu, a na toj odgovornosti bi trebalo da stoji škola. Istina, oni decu ni ne lažu: naprosto, pričaju im nevažne stvari i to ih u očima đaka čini nebitnim i silno dosadnim. Kada se upuste u eksperiment s alkoholom, oni se odvaže da kurikulume otvore za realni život. Ali, to rade nepromišljeno i pogrešno. Jer, kako drugačije ako su alkohol i pijanstvo okidači za promenu pedagoškog pristupa? Tobožnji primer s glasanjem i mogućim manipulacijama izborima, gde Martin kao nastavnik istorije (jeste, „učiteljice života“) ilustruje deci da svet nije ono što izgleda da jeste, naprosto nije primer ni za šta. To je samo (još jedno) slabo mesto u priči što razotkriva da se Vinteberg i njegov scenarista Tobias Lindholm nisu ni potrudili da sadržaj filma učine smislenim i uverljivim.

 

 

Kako god, i takvi promašeni ali barem iskreni (jer – pod uticajem alkohola!) pokušaji da se napravi veza između kurikuluma i (razočaravajućeg) sveta izvan škole čine da se deca iznova zainteresuju za gradivo te da im nastavnici postanu bliski. Samo će nastavnik muzičkog Peter (igra ga izvrsno Lars Ranthe, ali i on, kao svi ostali u filmu, ostaje u dubokoj senci dominantnog Mikkelsena) zaista sa jednim đakom podeliti svoje iskustvo (redovnog ispijanja alkohola u terapeutske svrhe oslobađanja od treme) i time postići očigledni pedagoški uspeh – pripiti dečak će opušteno izaći na ispit i odgovarati Kierkegaardovo shvatanje anksioznosti i slabosti ljudskih bića. Na tom pedagoškom i potencijalno narativnom vrhuncu filma, otkriće nam se i sama njegova poruka – ljudi su slabi, ali istovremeno i sposobni da se podignu pošto padnu. U tom podizanju ponekad im od koristi može biti… jeste – alkohol. Škola je, ispada, čisti višak. To je priče za Oscara.

Analogna ispitu je impresivna završna scena u filmu, kada Martin/Mikkelsen pleše između pijanih maturanata koji ga zalivaju šampanjcem. Tako se spektakularno zatvara krug sa početkom filma. Ples je, naravno, metafora za život, a Martin je, saznali smo to negde na sredini, vrhunski plesač, što on i demonstrira na kraju. Ali, koliko god dobro plesali, život je, „uči“ nas film, nepredvidiv i svakome se može desiti da padne, kao što pada i ustaje sam Martin. Pa se film u stvari završava banalnom metaforom – Martin zaneseno pleše na obali, da bi se u jednom trenutku vinuo u vazduh kao da skače u more. Ali pad u vodu ne vidimo, pogled gledaoca ostaje na zamrznutom kadru Martina u letu. Život treba živeti bez straha, hoće da nam kažu reditelj, scenarista i glavni glumac, pa ako ne ide drugačije, onda se protiv straha može koristiti i alkohol. Škola pak o tome nema ništa da kaže. Odnosno ima: razlozi za strah su opravdani, svet nije prijatno mesto, a mogao bi biti bolji, ako bismo se tome posvetili (i u školi). Zvuči naivno i banalno, je l da? Alkohol kao (pedagoški) lek izgleda mnogo bolje, zar ne? Umesto da menjaju svet, nastavnici iz filma proveravaju pozitivne učinke alkohola.

Je l to Vinteberg sklopio apologiju opijanja? I istovremeno – oštru osudu škole? Nije, naravno. Nije imao hrabrosti za to. On kao da hoće da kaže: svet je bezveze, i sa tim saznanjem možemo izaći na kraj samo pijani. A zapravo nema smelosti ni za toliko. Da ga ne shvate pogrešno, Vinteberg je od jednog od četvorice svojih junaka napravio pijanicu i ubio ga pred kraj filma. Dakle, može alkohol, ali s merom i pod strogom kontrolom. Isto tako može i škola, gde kontrola podrazumeva da se nikako ne govori o za (ispunjen) život zaista bitnim stvarima. Kao šampion samokontrole, Martin otelovljuje i jedno i drugo. Da ne bude zabune, reditelj će svoju po svemu konzervativnu i licemernu poruku potvrditi i tako što će posegnuti za klasičnim instrumentom pesničke pravde – Martina će, zato što zna da proceni i s merom se opije, kao što zna i da škola nije mesto za razgovor o svetu izvan škole, Vinteberg nagraditi srećnim ljubavnim krajem. Tako film nije ni komedija, ni tragedija, a ni drama (a zapravo je do pred kraj uglavnom ozbiljna drama), već je poprilično banalna romansa, s otvorenim pedagoškim ambicijama, koje niti ima smelosti da eksplicira niti ume da ih elaborira.

 

 

No, Vinteberg ne bi bio veliki reditelj kada ne bi umeo da se izvuče iz narativnog škripca u koji je sam sebe gurnuo. Kad god naracija posustane, Vinteberg u krupni plan postavi Mikkelsenovo ekspresivno lice. A to se lice može gledati u nedogled. Na Mikkelsena, i samo na njega, čvrsto će se osloniti i zaključna scena plesa: dok gleda gipko i spretno Mikkelsonovo telo u pokretu, čitalac naprosto zaboravi da se pita o sadržaju i smislu te scene. Pošto se završi, makar i zamrznutim kadrom, pitanje smisla se ipak vraća u punoj snazi. A jedini odgovor je – naprosto film ne nudi ništa više – da se scena premota unazad i odgleda ponovo. To je sasvim dovoljno da gledaocu ne bude žao što je pogledao film, ali – za nagrade bi trebalo da je potrebno više.

 

Dejan Ilić

Peščanik.net, 26.05.2021.

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Natasa
Natasa
14 days ago

Totalno tendenciozna kritika filma, bez razumevanja, a sve u cilju da se potvrdi svoja teza, Autor kao da nikada nije čuo za kuturološke razlike među narodima. Vinterberg lepo u filmu citira količine alkohola koje se na osnovu statistike popiju u Danskoj. A to što film nema ideološku poruku, niti nas nečemu “uči”, ne znači i da je dosadan i bezvredan.

Pierre C.
Pierre C.
6 days ago
Odgovor korisniku  Natasa

U potpunosti bih se složio. Ovakav način pisanja je poprilično iritantan usled neograničene pristrasnosti i korišćenja preoštrih reči poput: ”besmisleno”, ”banalno”, i sl.

Prokomentarisao bih i ovaj isečak iz teksta:

”Međutim, nijedan od junaka u filmu nije ni izbliza glup. Što je osnovni problem: kako četiri razumne osobe mogu da se upuste u jedan vanredno besmisleni eksperiment.”

Rekao bih da postoje situacije u životu gde nas suvereni vodič – razum (možda i nažalost) napušta. Momenti kada čovek pritisnut tegobom odlučuje da pokuša da ide nekim putem koji, premda inače ”besmislen”, u tom trenutku deluje kao svetlo na kraju tunela.

Uopšte nije slučajno što učenik u filmu odgovara na pitanje o Kjerkegorovoj filozofiji. Naime upravo je Kjerkegor pisao o egzistencijalnim situacijama u kojima vitezi vere (ljudi na poslednjem, religioznom, stadiumu egzistencije) odlučuju vodeći se verom, a ne razumom (koji je prevaziđen, ostao na prethodnom egzistencijalnom stadiumu – etičkom).

Last edited 6 days ago by Pierre C.