Kako je Bog nadmudrio Herberta Spensera – Osamnaesti i devetnaesti vek se u knjigama koje se bave kako onom opštom, tako i istorijom pojedinih domena ljudskog stvaralaštva, uglavnom predstavljaju kao doba procvata nauke. Na krilima ideja prosvetiteljstva činilo se da je ljudska misao konačno smogla hrabrosti da se upusti u tumačenje stvarnosti i prirode na način koji bi se ne bez razloga mogao smatrati naučnim pogledom na svet. Taj pogled je postao ne samo ravnopravan sa još uvek uticajnim takozvanim crkvenim dogmama, nego ih je postepeno počeo potiskivati na periferiju.
Tu misao s njenog pobedonosnog puta neće uspeti da skrene ni činjenica da će glave njenih nosilaca nakon glave Đordana Bruna i dalje nastaviti da povremeno padaju, i to bilo odrubljene teškim oštrim noževima sprava specijalno za te svrhe konstruisanih, kao što je giljotina, ili na neki od sofisticiranijih načina, koji nikada neće prestati da se izmišljaju, i to u tim istim glavama. Ali tu istu misao neće moći pokolebati ni ljudska gotovo patološka potreba da svaku veliku ideju, ukoliko se činila opasnom, ili omalovaži, skrajnuvši je na periferiju daleko od očiju javnosti, ili, ukoliko se pak nekome učini korisnom, vešto upotrebi i iskoristi za ostvarivanje materijalne, to jest finansijske dobiti, a ako je moguće i političke, pa čak i vojne.
Nakon što je dva veka ranije Nikola Kopernik uspeo da ipak nekako progura svoj heliocentrični sistem, koji će nešto kasnije, kako su mnogi verovali, zauvek smeniti onaj crkveni geocentrični, činilo se da je u osamnaestom veku sazrelo vreme za početak rušenja sledećeg stuba nosača hiljadugodišnje građevine teološkog pogleda na svet, koja se i pored pukotina još uvek dobro držala odolevajući onoj sve upornijoj i hrabrijoj naučnoj misli. Sa astronomskog fronta bitka se postepeno prebacivala na biološki na kojem je takozvano kreacionističko učenje o postanku čoveka još uvek dominiralo, čak i među naučnicima tog vremena. Jer, ako je pomisao o položaju Zemlje u sistemu planeta koje kruže oko Sunca bilo lako dokazati uz pomoć sve moćnijih optičkih uređaja i matematičkih proračuna sa teorijom da čovek nije stvoren od strane tvorca, to jest Boga, već da je nastao kao krajnji proizvod dugog procesa prirodne evolucije, nije išlo baš tako lako.
LAMARKIZAM U SENCI KIVIJEA
Bitka na tom biološkom frontu tokom osamnaestog i početkom devetnaestog veka uglavnom se vodila u Francuskoj jer su uz nekoliko izuzetaka najpoznatiji naučnici na tom polju u to vreme bili Francuzi. Svakako najautoritativniji od njih bio je Žorž Kivije, koji se smatra ocem uporedne anatomije i paleontologije, i koji je bio najvatreniji zagovornik kreacionizma. On je tvrdio da u prirodi i živom svetu ne postoji promenljivost, već da vlada apsolutna fiksiranost iz koje proizilazi da su jednom stvorene biljne i životinjske vrste nepromenljive. Kivijeov autoritetet je bio tako neprikosnoven da pristalice suprotne škole mišljenja, takozvani „transformisti“, teško da su imali ikakvih izgleda da svoje učenje proguraju i afirmišu. Oni su, odbacujući teoriju po kojoj su sva živa bića stvorena kao proizvod božanske kreacije nepromenljiva, smatrali da se svi organizmi stalno menjaju u jednom procesu koji će u biologiji od tog vremena postati poznat kao evolucija.
Kao utemeljitelj i rodonačelnik učenja o promenljivosti živog sveta smatra se švedski botaničar Karl Line, čiji rad i stvaralaštvo će poslužiti kao inspiracija prvim evolucionistima koji će se usuditi da se suprotstave neumoljivom Kivijeu. Prvu konzistentnu teoriju evolucije stvorio je Žan-Batist Lamark koju je detaljno objasnio u knjizi Filozofija zoologije, objavljenoj 1809. Lamark je u svojim istraživanjima došao do zaključka da se čitava priroda nalazi u neprestalnoj meni, te da te promene prisiljavaju žive organizme da im se, menjajući svoje ponašanje, prilagođavaju, a da ta prilagođavanja na kraju dovode do fizioloških i anatomskih promena, koje su uz to i nasledne. Nije teško zaključiti da takvo razmišljanje nije naišlo na pozornost u naučnim krugovima, te da je čak ostalo potpuno nezapaženo. Jer bila je to prava jeres za nauku, u potpunosti ogrezlu u kivijeovski „fiksizam“.
Međutim, Lamarkovo ime i Filozofija zoologije neće zauvek pasti u zaborav. Neke nove generacije naučnika će nakon skoro dva veka izvaditi Lamarka iz istorijskog naftalina i sa iznenađenjem shvatiti da je njegova ideja prilagođavanja organizama promenama u okolini, mada ne i čitava teorija, sasvim u skladu sa tadašnjim modernim shvatanjima ne samo o živim bićima, nego i životu uopšte. A slučaj „Lamark“ će ostati kao večito živo naravoučenije da nijednu ideju, bez obzira koliko se besmislenom činila u trenutku u kojem se iz neke zabludele glave pojavila, ne treba u potpunosti ignorisati. Jer ideje ne nastaju samo kao produkt logičnog razmišljanja inspirisanog nastojanjima da se na osnovu misaonih dostignuća određene epohe dođe do tumačenja nekih fenomena stvarnosti. Način na koji neka ideja doplovi u nečiju glavu je mnogo dublji i tajanstveniji.
A posmatrana iz perspektive tog dalekog budućeg vremena ona čuvena rasprava u Pariskoj akademiji nauka 1830. između Kivijea i pristalice Lamarkovog gledišta, Sent-Ilera, može se činiti čak i smešnom. Kivije je tom prilikom širokom akademskom auditorijumu prezentovao kosture dve mačke i upitao Sent-Ilera da li vidi ikakvu razliku između njih. On je nakon detaljnog zagledanja izjavio da zaista ne vodi nikakvu razliku. Nakon te izjave Kivije je pobedonosno objasnio da je jedan kostur star 3.000 godina, pronađen u jednoj staroegipatskoj grobnici, dok je drugi star samo tri dana, od mačke koju je sam uhvatio i za tu priliku preparirao. Tako je, uz ovacije prisutnih akademika, Kivije, kako se i njemu i svima u tom trenutku činilo, konačno dokazao svoju naučnu tezu, ali, kako će se uskoro pokazati, ne i za sva vremena.
DARVINIZAM
Da se ta priča ne završi tako sramno po evolucioniste pobrinuli su se, ko bi drugi, Englezi. Taj narod koji se tokom ta dva veka proslavio kolonijalnim osvajanjima i usputnom pljačkom gajio je sklonosti i ka onim prefinjenijim disciplinama ljudskog stvaralaštva među koje spada i nauka. Uporedo sa kolonizacijom najudaljenijih tačaka planete njihova poslovična radoznalost ih je terala da zabadaju nos i u one pomalo banalne i naoko nevažne detalje kao što je biljni i životinjski svet, kojeg je u tim egzotičnim zemljama bilo u daleko većem izobilju nego na njihovom matičnom ostrvu. Možda najelegantniji primer spoja te gotovo detinje radoznalosti prožete čak i nestašlucima i dubinskim promišljanjima života u celini predstavlja životna priča Čarlsa Darvina.
Rodivši se u porodici za koju se smatralo da pripada medicinskom esnafu, pošto su mu i deda i otac bili lekari, od Čarlsa se naravno očekivalo da i on postane lekar i tako tu zavidnu tradiciju protegne i na treće koleno. Mada tokom čitavog detinjstva mali Čarls nije ispoljavao neku veliku radoznalost, niti je mnogo mario za nauku, što je moralo brinuti njegovog oca, ipak je na kraju završio na studijima medicine, tako da se učinilo da će se očev i dedin san ipak ostvariti. Međutim, te studije neće dugo trajati jer je, prema pisanju nekih njegovih biografa, mladog Čarlsa jako nerviralo licemerje tadašnje lekarske elite koja se zgražavala nad vivisekcijom, to jest seciranjem tela životinjskih zamoraca prilikom naučnih eksperimenata. Dok su ti isti zgroženi pripadnici engleske aristokratske elite bili skoro svi mahom strastveni lovci, koji su u lovačkim ritualima bezobzirno ubijali te iste životinje za čije živote su se tako odgovorno i predano borili u laboratorijama.
Čarls je zaboravio da doda da su istovremeno u genocidnim osvajačkim eksperimentima na dalekoj periferiji imperije stradali i ljudi, i to u mnogo većim brojevima. Najverovatnije da je on ipak taj detalj imao na umu, ali javno govoriti o takvim usputnim malenkostima u ta viktorijanska vremena nije se smatralo niti pristojnim, niti poželjnim. Na to navodi i činjenica da se Čarls nakon napuštanja medicine prebacio na studije teologije.
Čini se da se tek pod okriljem teološkog pogleda na svet u Čarlsu Darvinu probudila radoznalost i sklonost ka dubokom promišljanju sveta uz pomoć kojih se od običnog smrtnika postaje revolucionarom sposobnim da svojom mišlju otvara nove intelektualne perspektive i ostavlja duboke tragove u povesti čovečanstva. Iznenada zanesen prirodom i biološkim naukama mlađani Čarls će imati taman toliko vremena da se opskrbi onim najnužnijim znanjima pre nego što se, zahvaljujući najverovatnije dobrim vezama, ukrcao na legendarni brod Bigl i tako započeo poverenu mu misiju koja će potrajati narednih pola veka. Brod Bigl je 1831. krenuo u jednu od onih u to vreme popularnih višegodišnjih ekspedicija kroz koje se može sagledati tipična engleska sklonost da kolonijalnim osvajanjima, prvenstveno motivisanim profitom i eksploatacijom, dodaju prizvuk otmenosti, i naravno naučnosti.
Svoja fascinantna saznanja iz botanike i zoologije do kojih je došao putujući čitavih pet godina u elitnom društvu uzduž i popreko velike imperije, u kojoj u to vreme Sunce nije nikada zalazilo, Čarls je detaljno opisao u knjizi Putovanje broda Bigl, na kojoj će dobro zaraditi, što će mu omogućiti da se narednih više od dvadeset godina, rasterećen egzistencijalnih briga, posveti osmišljavanju svoje teorije evolucije. Taj posao nije bio nimalo lak, a još teže je bilo usuditi se i javno izneti naučne stavove koji su se protivili onom još uvek dominantnom Kivijeovskom „fiksističkom“ kreacionizmu. Tek 1859. godine, odnosno 23 godine nakon iskrcavanja sa broda Bigl, i kada je bio u potpunosti siguran da je vreme za to sazrelo, Darvin je objavio knjigu Poreklo vrsta sa kojom je kreacionizam vratio u okrilje teologije odakle se na kratko preselio u nauku.
Na osnovu višedecenijskog posmatranja i proučavanja Darvin je zaključio da u prirodi postoji neprestana borba za opstanak kako između jedinki različitih vrsta, tako i između jedinki istih vrsta. Neke od tih jedinki su bolje opremljene za tu borbu od drugih te stoga imaju bolje šanse za opstanak. A ta različitost je posledica prirodne selekcije koju Darvin smatra osnovnim mehanizmom i pokretačem evolucije. U svojoj teoriji evolucije Darvin je pronašao objašnjenje i delimičnu utehu za bol i patnju onih manje sposobnih koji su ga mučili čitavog života. Mada je u tumačenju mehanizma evolucije krenuo od sasvim drugačijih pretpostavki od svog francuskog kolege Lamarka, Darvin je ipak pred kraj života priznao da prilagođavanje promenama u sredini igra značajnu ulogu u evoluciji, što će mu pomoći da sačuva naučnu reputaciju kada jednog dana i njegova teorija bude prevaziđena.
OD MAŠINOVOĐE DO NAUČNIKA
Da se naučne teorije, bez obzira koliko tačne bile, mogu iskoristiti i u ne strogo naučne svrhe, te tako ostaviti mnogo dublje tragove u drugim oblastima života nego u samoj nauci, pobrinuo se Darvinov zemljak i savremenik Herbert Spenser. Za Spensera se može reći, čak i u većoj meri nega za Darvina, da je predstavljao jednog od onih tipičnih izabranih savremenika viktorijanske Engleske, koji su bez formalnog obrazovanja, pa i pedigrea, zahvaljujući što talentu, što sudbini ili zvezdi vodilji, uz pomoć one demokratske intelektualne vertikale, možda i najveće tekovine tog doba, uspevali da od totalnog anonimusa doguraju – elegantno se penjući, ponekad i uz laktanje – do pijedestala kreatora istorije. Koristeći taj nekonvencionalni pedigre Spenser je od mašinovođe, čime se na početku karijere bavio, preko novinarstva, veoma brzo uspeo da se dokopa članstva u elitnom londonskim klubovima u kojima se okupljala tadašnja elita imperije i u kojima su se na salonskom nivou razglabala i diskutovala sva moguća pitanja iz najšireg mogućeg spektra ljudskih interesovanja.
To ne bi trebalo nikoga da začudi jer je Herbert bio veoma elokventan i posedovao gotovo maestralno umeće da sa lakoćom piše filozofske traktate i eseje. Sa takvim sposobnostima, a krećući se u tom intelektualno otmenom i inspirativnom društvu, nije mu trebalo dugo vremena da počne pisati i knjige u kojima će iznositi i razrađivati ideje koje su se, stižući ko zna odakle, rojile u njegovoj glavi, a od kojih će neke, kao što će se pokazati, imati itekakvog uticaja na sve ono što će se u svetu događati u narednih vek i po. Sa Darvinom je delio interes za evoluciju o kojoj će početi da filozofira u svojoj prvoj knjizi Društvena statika (Social Statics), objavljenoj 1851. Prema njegovom viđenju evolucije, priroda predstavlja veoma moćnu i korisnu silu koja svojim zakonima vuče ne samo individualce, nego i čitavo društvo ka napretku i opštem dobru. Poseban naglasak je stavljao na moć takmičenja zahvaljujući kojoj jaki napreduju, istovremeno eliminišući slabe, čija patnja, iako bolna, koristi društvu kao celini. Jer, prema Spenseru, sve je to deo plana prirode koji vodi stalnim poboljšanjima tokom vremena.
Kada je pročitao Darvinovo Poreklo vrsta, koje će izaći osam godina nakon njegove Društvene statike, Spenser je bio ohrabren da – što se evolucije tiče – nastavi istim putem. Međutim, u Spenseru je, za razliku od Darvina, proradio tipični engleski pragmatični gen, tako da je on vispreno uočio da se principi novouspostavljene teorije evolucije mogu daleko korisnije upotrebiti u tumačenju razvoja društveno-ekonomskih formacija, naročito najviše faze zvane kapitalizam, nego u razvoju biljnih i životinjskih vrsta, kako je smatrao pomalo naivni Darvin.
Inspirisan Darvinovom teorijom evolucije on će u knjizi Principi biologije (Principles of Biology), objavljenoj 1864. lansirati onu legendarnu frazu „survival of the fittest“, koju će i sam Darvin prihvatiti i često koristiti u svojim budućim delima ne sluteći da će ona, vezana za njegovo ime i korišćena više u društvenom nego prirodnom kontekstu, itekako naškoditi njegovom ugledu. Mada će do kraja svog života posvećenog najvišim idealima u službi opštečovečanskog dobra, kako je lično verovao, objaviti još osam tomova svog životnog dela Sistem sintetičke filozofije (System of Synthetic Philosophy), Spenser će napustiti ovaj svet potpuno nezapaženo. Sa njegovim grobom sudbina se, kako se na prvi pogled može učiniti, na pomalo crnohumorni način poigrala. Spenserov skromni grob nalazi se tačno preko puta mnogo luksuznijeg i lakše uočljivog groba Karla Marksa, čije je delo on istinski prezirao. Međutim, uzimajući u obzir da su njihove ideje – pogrešno ili iskrivljeno protumačene i kao takve primenjene u praksi – ostavile u narednom veku vrlo neprijatne posledice, onda je možda na kraju bio i red da, barem što se groblja tiče, njih dvojica završe u komšiluku.
Naravno da se priča o evoluciji tu ne završava. Ona, čini se, tu na londonskom groblju Hajgejt tek počinje, ili barem onaj njen najinteresantniji deo. Darvinova teorija evolucije će narednih decenija, kao i tokom skoro čitavog sledećeg veka odigrati upravo onakvu ulogu kakvu je zamislio Herbert Spenser, s tim da se njegovo ime neće pominjati, nego će se osećati samo njegov duh ovekovečen u famoznoj frazi survival of the fittest. Apologete tumačenja Spenserovog učenja da su oni koji su preživeli bitku ne samo najsposobniji, nego i moralno najbolji, će pokušati da na slatkorečiv način tu borbu prikažu kao produžetak srednjovekovnog viteštva, ali neće moći zataškati nezamislive patnje onih predodređenih da u toj borbi za opstanak budu slabiji, ali ni činjenicu da će u ratovima koji će uslediti u narednom veku izginuti, i to u milionima, ne samo pripadnici nižih i slabijih rasa, takozvanih gubitnika, nego i oni koji su proviđenjem, ili voljom prirode, bili predodređeni da pobede.
Uz pomoć sintetičkih derivata Darvinove teorije evolucije, kao što su socijaldarvinizam i neodarvinizam, Spenserovi naslednici i prikriveni poštovaoci njegovog lika i filozofskog opusa će u mirnodopskim razdobljima nastojati da opravdaju nastavak tlačenja večitih gubitnika, do nekog novog rata. A Spenserova famozna fraza „survival of the fittest“ će nastaviti da se poput anateme, urezavši se u genetski kod, prenosi sa generacije na generaciju, da bi se skoro neprimetno pretvorila u osnovni moto života modernog doba pretvorenog u večitu borbu, i to od kolevke pa do groba. Ljudi će se rađati da bi se borili, a ne da bi živeli.
MISAO KAO DELATNI ČINILAC
Međutim, evolucija je suviše kompleksan fenomen da bi se priča o njoj završila na tako bizaran način. A za njen epilog, koji će početi da se razmotava mnogo godina kasnije, prvi nagoveštaji će se pojaviti još za Darvinovog i Spenserovog života, i to u glavama fizičara koji su na pragu dvadesetog veka počeli naslućivati da za potpuno i celovito objašnjenje slike materijalne stvarnosti nisu dovoljni zakoni njutnovske fizike. Pred njihovim sve radoznalijim očima će poput neke bajke izroniti nevidljivi kvantni svet u kojem fizički atomi ne predstavljaju samo jezgro oko kojeg kruže elektroni, već istovremeno i vrtlog energije koji neprestalno vibrira.
Shodno tome i materija, čiji su atomi osnovni gradivni elementi, se počela smatrati istovremeno kao čvrsta, sastavljena od čestica, i kao nematerijalno energetsko polje, to jest talas. Preneseno na makrosvet, ni svemir se više nije mogao shvatiti kao prazan prostor u kojem lebdi materija, već kao jedna dinamična celina u kojoj su materija i energija isprepletani tako da se ne mogu više posmatrati odvojeno jedno od drugog. Kako je vreme odmicalo hipoteze kvantne fizike, kako je ta nova naučna disciplina krštena, su dobijale sve više eksperimentalnih potvrda, tako da se materija sve teže mogla smatrati apsolutnom i nepobitnom činjenicom lako uočljivom uz pomoć čula, već pre kao tendencija, to jest hipotetička mogućnost.
Međutim trebalo je da prođe više od veka pre nego što će se među naučnicima biološke specijalnosti početi slobodnije govoriti i tvrditi da zakoni kvantne fizike, a ne njutnovski, takođe upravljaju i procesima koji se odigravaju na organskom molekularnom nivou, i koji pokreću sam život na planeti Zemlji. To je postajalo sve jasnije nakon što se potraga za samom suštinom života počela usmeravati ka ćeliji kao osnovnom gradivnom bloku od koga je sačinjen sav biljni i životinjski svet, a zatim ka blokovima od kojih je izgrađena sama ćelija, a to su proteini. Mada se odavno znalo da su za izgradnju ćelija potrebne četiri vrste molekula: ugljeni hidrati, masti, nukleinske kiseline i proteini, najnovija istraživanja su dovela do saznanja da su proteini najvažniji i da svaka ćelija predstavlja u suštini proteinsku mašinu. Na pravilnom funkcionisanju proteinskih sklopova zasniva se odvijanje celokupnog ćelijskog metabolizma od kojeg zavisi njeno ponašanje i uloga u višećelijskim zajednicama. U neprekidnom menjanju oblika pojedinačnih proteina, njihovih međusobnih veza i pokretima koji iz toga proizilaze, a koji se odigravaju više od hiljadu puta u jednoj sekundi, sakrivena je tajna života.
Ta tajna života počela je da se razotkriva tek kada je postalo jasno da se ključni delovi te proteinske igre ne odigravaju u citoplazmi već u ćelijskoj membrani, a da glavnu ulogu u toj igri igraju takozvani integralni membranski proteini. Naravno da postoji veliki broj tih proteina sa različitim nazivima i ulogama, ali za dobijanje dovoljno jasne slike o svemu onome što se neprestalno odigrava u čarobnoj membrani dovoljno je napomenuti da se oni mogu svrstati u dve glavne grupe: receptorski i efektorski proteini. Receptorski proteini su sposobni da poput antena promenom svog oblika i električnog naboja reaguju na vibracije svih vrsta spoljašnjih energetskih polja. Na osnovu tih signala efektorski proteini organizuju adekvatan odgovor ćelije, tako da bi se moglo reći da taj receptorsko-efektorski sistem deluje kao mehanizam koji okolinske signale prevodi u ponašanje ćelije. Iz svega toga proizilazi da na ćelijsku fiziologiju mogu uticati ne samo fizički molekuli, nego i nevidljive sile, uključujući i misao.
Ali, tek kada se uzme u obzir da membranski proteini osim što upravljaju svim vitalnim funkcijama ćelije, obezbeđujući istovremeno potrebnu energiju, drže pod kontrolom i genetski mehanizam smešten u jedru, dolazi se na trag koji bi mogao voditi do razrešenja tajne života. Najnovija otkrića pokazuju da integralni membranski proteini uz pomoć signala, kao i indirektnim putem, kontrolišu hromozomske regulatorne proteine koji čine omotač u kojem su zamotane one čuvene dvostruke spirale poznate kao „de-en-ka“ (DNK). Tek kada iz membrane stigne odgovarajuća naredba dolazi do skidanja omotača izabranog gena koji u tom trenutku postaje otvoren za čitanje programa potrebnog za aktiviranje određene funkcije, kako pojedinačne ćelije, tako i čitavog organizma ili njegovih funkcionalnih delova.
Na toj tački se dolazi do ključnog saznanja da, nasuprot dosadašnjoj vladajućoj paradigmi prema kojoj geni upravljaju vlastitom aktivnošću, u stvari membranski efektorski proteini pod uticajem signala iz okoline, koje su primili receptorski proteini, rukovode „čitanjem“ gena i pokretanjem genski uslovljenih mehanizama za uklanjanje dotrajalih proteina i proizvodnju novih bez kojih nije moguće održavanje života.
EPIGENETIKA
To otkriće da se hromozom sastoji od DNK jezgra i proteinskog „rukava“ koji to jezgro sakriva i čini tek potencijalno upotrebljivim, a koji se može ukloniti, to jest „zavrnuti“, tek podsticajima iz okoline izbacilo je u naučnu orbitu novu revolucionarnu granu biologije zvanu epigenetika. Epigenetska istraživanja su nedvosmisleno utvrdila da DNK koji se nasleđuju preko gena nisu zacementirani pri rođenju već da uticaji iz okoline kao što su ishrana, stres ili emocije mogu menjati gene ostavljajući netaknutim njihov osnovni nacrt, što je sve iz temelja izmenilo razumevanje načina na koji funkcioniše čudo zvano život. A što je najvažnije, te modifikacije se mogu prenositi na buduće generacije isto tako efikasno kao što se preko one dvostruke spirale prenose nacrti prema kojima se podiže građevina života.
A što se prenošenja osobina i čitavih sudbina na buduće generacije tiče, epigenetska slika je na revolucionaran način iz temelja uzdrmala onu pola veka staru teoriju nastalu na krilima epohalnog naučnog otkrovenja Frensisa Krika i Džejmsa Votsona, koji su za otkriće heličke strukture one dvostruke spirale zvane DNK 1953. godine podelili Nobelovu nagradu. Otkrivši da svaka od spirala DNK poseduje sve informacije da stvori komplementarnu kopiju same sebe Votson i Krik su pretpostavili da je DNK sposobna da upravlja vlastitom replikacijom, to jest da je sama svoj gospodar. Na toj pretpostavci je izrasla neprikosnovena dogma o genetskom determinizmu po kojoj je čovekova sudbina unapred određena genima koje nasleđuje rođenjem, te da on nije ništa drugo nego talac sopstvenih gena, to jest DNK. Međutim, kada se uzmu u obzir najnovija otkrića prema kojima je ta ista DNK u stvari talac membranskih proteina i da može započeti vlastitu replikaciju tek uz njihovu dozvolu na osnovu instrukcija koje nevidljivim putevima dolaze iz okoline, onda se može naslutiti spasonosna mogućnost da čovek ipak nije žrtva svojih gena, kao i perspektiva da je njegova sudbina ipak u njegovim rukama.
A što se one priče o evoluciji tiče epigenetski mehanizmi preko kojih podražaji iz okoline upravljaju genima neodoljivo podsećaju na odbačeni i zaboravljeni koncept sirotog Žan-Batista Lamarka koji je još pre puna dva veka smatrao da se evolucija temelji na interakciji između organizama i okoline koja živim stvorovima omogućava da prežive i evoluiraju. Tako bi se priča o evoluciji mogla konačno nastaviti, naravno ako se preskoče i zaborave darvinovska i neodarvinistička zastranjivanja, Spenserov „survival of the fittest“, i konačno ona dogma o genetskom determinizmu. U tom nastavku bi, umesto darvinovske večite borbe za opstanak i nasilja kao plana prirode, glavnu ulogu trebalo da preuzmu kooperacija i saradnja, i to upravo onakva saradnja koja tako savršeno vlada između triliona ćelija od kojih je sastavljen svaki organizam i još prenesena na saradnju među ljudima, kolektivima i zajednicama, a istovremeno utkana u onu saglasnost, to jest harmonično jedinstvo između ćelija i onih sila i energija iz njihove bliže i dalje okoline.
A ako u tom nastavku bude i neke borbe, onda bi se ta borba mogla voditi jedino u onoj čarobnoj ćelijskoj membrani preko čijih receptorsko-efektorskih mehanizama se štetni uticaji iz okoline, to jest društvena patologija, prenose uz pomoć pogrešno aktiviranih gena na čitav ljudski organizam uzrokujući bolest i patnju otelovljene u onoj darvinovsko-spenserovskoj bespoštednoj borbi za opstanak u kojoj preživljavaju samo najsposobniji. Jer, cilj evolucije je omogućavanje sposobnosti sviju, a ne samo odabranih. A svi putevi za ostvarenje tog cilja vode preko ćelijske membrane.
OD ĆELIJSKOG PROCESORA DO BOGA
Ako bi se taj svojevrsni naučni prevrat mogao na najslikovitiji i najrečitiji način prikazati, pa čak i ovekovečiti, onda bi se to moglo učiniti kroz životnu priču nekadašnjeg profesora histologije na državnom Univerzitetu u Viskonsinu, Brusa Liptona, koji je nakon dvadeset godina profesorovanja i naučnih istraživanja one najelementarnije forme života zvane ćelija odlučio da podnese ostavku i krene sasvim drugačijim putem od onog već odavno prevaziđenog kojeg se kao pijan plota drži zvanična nauka utemeljena na njutnovskim fizičkim zakonima i još uvek nedokazanoj hipotezi genetskog determinizma. Sažimajući vlastita višedecenijska iskustva, kao i iskustva svojih istomišljenika, kojih je kako je vreme prolazilo bivalo sve više, Lipton je shvatio da se „prava tajna života ne nalazi u slavnoj dvostrukoj spirali, već u razumevanju elegantno jednostavnih bioloških mehanizama čarobne membrane pomoću kojih naše telo signale iz okoline pretvara u ponašanje.“
Narednih decenija Brus je postepeno došao do zapanjujućeg zaključka o gotovo savršenoj podudarnosti između ćelijske membrane i kompjuterskog silikonskog čipa. Razradom te ideje čitava ćelija se pretvara u biološki kompjuter u koji se preko membranskih receptora, koji služe kao tastatura, unose podaci u centralnu procesorsku jedinicu, a to su oni efektorski proteini. Na osnovu tih podataka se u memorijskom disku, takozvanom „hard drajvu“, aktiviraju određeni programi kako bi se ono što je zamišljeno unošenjem podataka ostvarilo. Nije teško pogoditi da „hard drajv“ predstavlja ćelijsko jedro ili memorijski disk dvostruke spirale, čiji DNK programi kodiraju proizvodnju proteina i pokreću procese koji za krajnji ishod imaju realizaciju namere kompjuterskog operatora. Ukoliko ćelija predstavlja sićušni kompjuter onda je prema najnovijim otkrićima sasvim jasno da onaj koji rukuje tim kompjuterom sedi van ćelije, a ne u njoj.
Brus Lipton je svoj naučnički preobražaj i ponovno rođenje opisao u svojoj kultnoj knjizi Biologija verovanja (Biology of Belief), u kojoj je uz pomoć saznanja o svim onim gotovo neshvatljivim procesima koji se odigravaju u ćeliji pokušao na naučni način objasniti sve one neobjašnjive „placebo“ fenomene u kojima se verovanjem može upravljati fiziološkim procesima u vlastitom organizmu. Na osnovu mnoštva naučnih ogleda utvrđeno je da ljudski um nije smešten u glavi već je putem signalnih molekula i receptora kojima je opremljena svaka ćelija raspoređen u čitavom organizmu, te da mozak predstavlja samo izvršni organ tog samosvesnog uma koji na osnovu dobijenih naloga organizuje proizvodnju „molekula emocija“, ključnih faktora uz pomoć kojih se verovanjem može upravljati biologijom. Prevedeno na običan jezik, Brusova poenta je u tome da svaki čovek može birati način na koji vidi svet oko sebe. Ukoliko filtrira svoj pogled kroz ružičasto obojena verovanja njegovo telo će rasti, a ukoliko svet posmatra kroz tamni filter telo će postati podložno bolestima. „Možete živeti život ispunjen strahom, ili život ispunjen ljubavlju. Izbor je vaš!“ Naravno da se to odnosi kako na pojedince, tako i na narode.
Kao što to obično biva u uzbudljivim pričama o preobražajima svih vrsta, svoj prosvetljujući trenutak Brus je doživeo jedne zvezdane karipske noći na Bahamskim ostrvima, gde se tada zatekao kao profesor histologije, kada ga je odjednom kao grom karakter ćelijske membrane kojoj se divio i čudio čitavog života konačno uverio da su ljudi besmrtna, duhovna bića koja egzistiraju odvojeno od svojih tela. Neki unutrašnji glas mu je rekao da je ceo svoj dotadašnji život vodio na pogrešnim pretpostavkama da geni upravljaju biologijom i da je smrt fizičkog tela kraj života. U glavi mu je odjednom sinulo da proteinske „prekidače“ koji upravljaju životom uključuju i isključuju prvenstveno signali iz okoline – iz svemira.
Tog ranog jutra je shvatio da su čak i pobednici u današnjem darvinovsko-spenserovskom svetu gubitnici, jer je čovek neraskidivi deo okoline i da od toga ne može pobeći. Svaka njegova ćelija se upušta u određeno ponašanje kada njen mozak, to jest membrana, odgovori na signal iz okoline. Svaki protein u ljudskom organizmu napravljen je kao komplementarna slika određenog signala iz okoline bez kojeg ne bi imao svoju funkciju. „To znači da je svaki protein u našim telima fizička/elektromagnetna dopuna nečemu u našoj okolini. Budući da smo mi mašine sastavljene od proteina, mi smo po definiciji napravljeni na sliku i priliku okoline, pri čemu je okolina svemir, ili, za mnoge, Bog.“ Tog jutra profesor Brus Lipton preobrazio se iz „agnostičkog naučnika u uverenog mistika koji veruje da večni život transcendira telo.“
O KOPERNIKANSKIM OBRTIMA
Priča o evoluciji se na kraju skoro neprimetno svela na evoluciju same nauke, to jest niza sukcesivnih naučnih revolucija koje svaka na svoj način povremeno temeljno uzdrmaju vladajuće paradigme, vodeći tako ka konačnom cilju razrešenja ne samo tajne života, već i čitavog kosmosa, kojeg je život samo jedan sićušni, ali ne i beznačajan delić. Međutim, te revolucije ili obrti, kako je odomaćeno da se nazivaju nakon onog Kopernikovog, znaju ponekad da dobiju neočekivan epilog u nekim dalekim budućim vremenima, na iznenađenje savremenika tog vremena, a posthumnu žalost ili radost njihovih tvoraca ili rodonačelnika. Ko je mogao očekivati da će teorija evolucije Žan-Batiste Lamarka, ismevana za vreme njegovog života, nakon dva veka biti uvažavana sa najvišim naučnim respektom, ili da će njegovog kolegu Darvina, donedavno neprikosnovenog evolucionog autoriteta, odbacivati isti ti naučnici koji sada slave Lamarka.
Uzimajući u obzir nezadrživ napredak u svim naučnim granama koji je sve teže pratiti mogući su, u ne tako dalekoj budućnosti, čak i veći obrti. Nekada najeminentniji kreacionista i kontraevolucionista, Kivije, koji je tokom veka i po vladavine darvinzma bio potisnut na margine, barem što se one zvanične nauke tiče, mogao bi uskoro ponovo postati veliki, i to ne samo među crkvenim autoritetima. A uzimajući u obzir teorije kvantne fizike, čije su mnoge teze i eksperimentalno dokazane, kao i one biocentrističke vizije prema kojima je kosmos tvorevina ljudske svesti, nije isključeno da bi uskoro one astronomske mape rotacija nebeskih tela na kojima je Zemlja u centru, a Sunce tek na četvrtoj orbiti kruži oko nje, mogle postati ponovo opštevažeće jer se na Zemlji rodio kreator kosmosa.
Kopernikanski obrti će bez sumnje nastaviti da se s vremena na vreme događaju, i to ne samo zbog neophodnosti stalnog napredovanja na putu otkrivanja tajni, nego i valjda urođene sklonosti ljudske svesti da se u pauzama između velikih kreatorskih poduhvata ponekad opusti i dozvoli sebi da od neproverenih i nedokazanih hipoteza stvara dogme. A dogme, pošto se po svojoj prirodi nikada i ne mogu dokazati, moraju se kad-tad zameniti dokazanim istinama, ili u nedostatku istih zameniti nekom novom dogmom koja će trajati barem za izvesno vreme. Ali ni one dokazane istine nisu imune na erozivno dejstvo relativizma, te stoga mogu biti istinite za jedno vreme, ali ne i za neko buduće. Tako da, što se obrta tiče, oni su već postali neminovnost. Pojavljivaće se pod okriljem pridevskog dodatka koji su dobili u amanet od Nikole Kopernika, samo će se imena autora menjati.
A što se Boga tiče, on će na sličan način nastaviti da istovremeno i evoluira i evolvira, kroz pomisao koju o njegovom postojanju, poreklu i manifestacijama stvaraju ljudi u svojim glavama. Smenjivaće se periodi u kojima će njegov autoritet i nedodirljivost bivati neprikosnoveni sa periodima vladavine sekularizma, ateizma i antiteizma, u kojima će bivati ne samo prezren, nego će se i hramovi podignuti u njegovu slavu bezobzirno rušiti. Ali i posle svih uspona i padova ideja Boga ili božanstava je preživela prošavši dug i ponekad trnovit put od najstarijih poznatih, pa čak i onih hipotetičkih praistorijskih civilizacija, sve do današnjeg modernog i besmislu sklonog doba ogrezlog u konformizmu i pragmatizmu.
Međutim, ono što može da deluje kao ohrabrenje i podstrek za njegove istinske poklonike i obožavaoce, kojih i pored prevlasti materijalizma nije mali broj, je činjenica da je ta magična reč „Bog“ još od Ajnštajna ušla u naučni rečnik i da se njegovo prisustvo sve češće pominje, barem kao metafora, u naučnim tekstovima, ili intimnim svedočanstvima najvećih velikana naučne misli. Zahvaljujući, pre svega, kvantnoj fizici, Bog je neprimetno postao nezaobilazan deo svesti savremenog čoveka, ne obavezno kao neko nedodirljivo transcedentno biće, ali svakako kao nevidljivi sveprožimajući princip ili prikriveni režiser neobjašnjivih raspleta pojedinih događaja.
Intelektualnih „bonvivana“ kao što je bio Herbert Spenser, koji će pokušavati da iskrive božanske principe i tako ušićare neku korist ili budu nakratko u trendu, rodiće se sigurno još ko zna koliko, ali ideja Boga će, to je sada sasvim sigurno, nastaviti da ujedinjuje vernike i agnostike, materijaliste i spiritualiste, sveštenike i naučnike, jer se Bog, u bilo kom obliku da ga poimamo, nalazi u samom centru i predstavlja suštinu velike tajne ka čijem konačnom razrešenju, čini se, nismo stigli ni do pola puta.
Milovan Šavija je publicista iz Vankuvera. Autor je više eseja i knjiga od kojih je poslednja „Romantična povest vankuverskih Dinaraca“ (Beograd, Albatros plus, 2018.).
Kako je Bog nadmudrio Herberta Spensera napisao/la Милован Шавија dana
Pregled tekstova autora – Милован Шавија →