Ljudi kao mi: ko su zapravo bili neandertalci?

Ulogujte se / Kreirajte profil

Ljudi kao mi: ko su zapravo bili neandertalci?

.

Become a Patron!

.

Kontroverze oko neandertalaca se javljaju još 1856. godine kada je prvi primerak pronađen u dolini reke Neander u Nemačkoj. U trenutku kada su ovi ostaci pronađani, Čarls Darvin još nije ni objavio svoju knjigu O poreklu vrsta gde će izneti da se oblici života menjanju vremenom usled prirodne selekcije. Čak i nakon što je knjiga objavljena 1859. godine i postavljeni su temelji teorije evolucije, mnogi istraživači i dalje nisu prihvatali neandertalce kao zasebnu vrstu čoveka – navodili su da je to običan moderan čovek koji je deformisan usled artritisa. Drugi koji su prihvatali da se radi o posebnoj vrsti su navodili da se zapravo radi o pretku modernog čoveka i/ili primitivnoj rasi ljudi – zbog njihovog izduženog čela, naglašenog nadoočnog luka i masivne vilice neandertalci su viđeni kao „karika koja nedostaje“ u evoluciji čoveka.

Međutim, prvi otkriveni ostaci su bili samo fragmenti tako da je bilo teško odrediti kako su neandertalci izgledali. Tek će u avgustu 1908. godine doći do otkrića relativno cele „La Chapelle individue“ na osnovu koje je konačno bilo moguće pretpostaviti kako su izgledali. Intepretaciju je izneo Marselin Boule, jedan od najuticajnijih paleontologa 20. veka. No, on nije samo izneo kako su izgledali već je na osnovu morfoloških razlika između neandertalaca i modernih ljudi zaključio da oni nisu direktno povezani, odnosno da je neandertalac izumreli pripadnik roda homo i nije predak modernog čoveka.

Naravno, i pre ovog otkrića 1908. godine ljudi su zamišljali kako bi neandertalci izgledali. Herman Šafhausen je već 1888. godine napravio prvi crtež na kom se vidi izuzetno dlakava individua. Svakako da su ti prvi crteži uticali na to kako ljudi doživljavaju neandertalce, ali sa Bouleovim radom neandertalci ulaze u skoro sve aspekte kulture.

Crtež Hermana Šafhausena

Boule je neandertalce opisao kao primitivne ljude koji nisu uticali na savremenog čoveka, a ilustracije inspirisane ovim viđenjem se javljaju u uticajnim časopisima kao što su Ilustrovane Londonske vesti 1911. godine. Takvo viđenje se prenosi i u književnost; Artur Konan Dojl 1912. godine objavljuje roman Izgubljeni svet u kom profesor Čalendžer tokom ekspedicije u Južnoj Americi spasava lokalno pleme od primitivnih neandertalaca koji su opstali do tadašnjeg dana. Ovo je samo najpoznatije takvo delo, brojni drugi romani se bave neandertalcima koji su preživeli do savremenog sveta. Osim njih, pisalo se i o neandertalcima u prošlosti, pogotovo o susretu savremenih ljudi sa neandertalcima gde se javlja izražen odnos „nas“ naspram „njih“.

Najpoznatije delo ovog tipa je kratka priča Strašan narod čuvenog britanskog pisca naučne fantastike Herberta Džordža Velsa. U samoj priči je očito Bouleovo viđenje neandertalca koji nema nikakve veze sa svaremenim čovekom – Vels neandertalce predstavlja „nalik čoveku“, ali kao životinjе bez bilo kakvog društvenog uređenja, grubijane koji jedu svoju decu, glupa stvorenja koja se šetaju bez cilja; maksimalno ih demonizuje i opisuje kao zle siledžije koje su zaslužile da budu istrebljene. Šta više, na ilustraciji koja je pratila priču je gotovo nemoguće prepoznati da se radi o čoveku.

Ilustracija iz Velsove priče

Retko ko neandertalce demonizuje kao Vels, ali u svim prikazima iz prve polovine 20. veka se javlja takav opis. U filmovima, stripovima, romanima i na crtežima, neandertalci su predstavljeni kao robusni, sa naglašenim crtama lica, dlakavi, primitivni ljudi. U formiranju takvog viđenja je učestvovala i arheološka zajednica, jer su neandertalci tako opisivani i prikazivani u rekonstrukcijama izloženim u muzejima. Međutim, kako je 20. vek odmicao i kako su arheolozi počeli da otkrivaju kompleksnost neandertalskog društva, tako je postepeno i slika neandertalaca počela da se menja.

Jedan od aspekata ljudske kulture koji se često dovodio u vezu sa modernim čovekom je umetnost. Ona zahteva visoko razvijene kognitivne sposobnosti tako da se dugo smatralo da životinje i ljudi koji prethode modernom čoveku nisu sposobni da stvaraju umetnost, ali novija arheološka otkrića pokazuju da ovo nije nužno tačno.

Već prilikom prvog otkrića paleolitske umetnosti ona je pravila problem tadašnjoj akademskoj zajednici. Kada je 1879. godine otkriveno pećinsko slikarstvo u pećini Altamira u Španiji ono je izazvalo velike kontroverze. Otkriće se nije uklapalo u ono što su naučnici znali o praistoriji; smatrali su da su tada živeli „primitivni ljudi“ koji nisu bili sposobni da stvaraju umetnost što je navelo nekolicinu istraživača da iznesu da se radi o falsifikatu. Međutim, sa sve više otkrivenih primera pećinskog slikarstva, skulpture i nakita, svi istraživači su ubrzo prihvatili da su ljudi u paleolitu bili sposobni da stvaraju umetnost.

Čak i nakon što je prihvaćeno postojanje paleolitske umetnosti, ono se dovodilo u vezu sa modernim ljudima. Smatralo se da njihovi prethodnici nisu imali dovoljno razvijene kognitivne sposobnosti da stvaraju umetnost, a to viđenje je važilo i za „primitivne“ neandertalce za koje se ispostavilo da su živeli zajedno sa modernim ljudima. Ipak, danas je poznato da su neandertalci bili sposobni da stvaraju umetnost i da su to radili.

Urezi iz Gorhamove pećine

Jedan od lokaliteta gde je pronađena neandertalska umetnost je Gorhamova pećina na Gibraltaru gde su na zid pećine urezane linije koje se seku. Iako jednostavan motiv, istraživači smatraju da je potrebno par stotina (do 317) pokreta rukom da bi se urezao što dokazuje da su neandertalci imali kognitivne sposobnosti da stvaraju umetnost. Postoje dokazi da su neandertalci bili sposobni i za proizvodnju primenjene umetnosti, odnosno da su pravili i nosili nakit. Ovo je posvedočeno na više lokaliteta, a jedan od njih je Krapina u Hrvatskoj gde je pronađeno 8 kandži orla koje su neandertalci modifikovali: na četiri se primećuju urezi, a tri imaju ureze na istom mestu što ukazuje da su korišćeni kao delovi nakita.

Ovi i brojni drugi primeri neandertalske umetnosti pobijaju stereotip da su nendertalci bili glupi i primitivni budući da stvaranje umetnosti zahteva simboličko mišljenje što znači da su neandertalci imali i više kognitivne sposobnosti i sposobnost za simboličko mišljenje. Ali, ako su imali simboličko mišljenje, kako su komunicirali?

Orlovske kandže iz Krapine

Jedno od pitanja o kom se dugo raspravljalo u arheologiji je to da li su neandertalci imali svoj jezik. Usled Bouleovog opisa i stereotipnog viđenja neandertalca smatralo se da nisu bili sposobni da govore što nužno znači i da nisu imali svoj jezik. Međutim, 1983. godine je u Kebara pećini u Izraelu otkrivena podjezična kost neandertalca stara više od 60.000 godina. Ova kost ljudima omogućava da proizvode različite zvukove, a činjenica da su se ona i grkljan nalazili niže u grlu kod neandertalaca ukazuju na to da su bili sposobni da proizvode zvukove gotovo isto kao i moderni ljudi.

Osim što su bili sposobni da proizvode zvukove, neurološki dokazi takođe idu u prilog tome da su neandertalci bili sposobni da govore. Kod modernog čoveka centri za govor se nalaze u Brokinoj i Vernikelovoj zoni, a sudeći po očuvanim neandertalskim lobanjama ove zone su bile dobro razvijene što ukazuje da su bili sposobni da koriste jezik. Međutim, za razliku od umetnosti, upotreba jezika se ne može arheološki dokazati niti se taj jezik može rekonstruisati. No, činjenica da ne znamo kako su govorili i nemamo zapise ne znači da danas ne možemo rekonstruisati živote neandertalaca.

Još 1908. godine sa otkrićem gotovo kompletnog skeleta „La Chapelle individue“ je bilo poznato da su neandertalci sahranjivali svoje mrtve jer je ova individua bila položena u jamu koja je iskopana za tu priliku. Danas se istraživači spore oko toga da li su nandertalci sahranjivali mrtve iz simboličkih ili iz praktičnih razloga; da ne bi privlačili grabljivice. Ukoliko je iz simboličkih razloga, onda znamo da su imali svoja verovanja i tumačenja sveta – činjenica da vrše sahrane ukazuje na to da veruju u zagroban život. Ukoliko je pak iz praktičnih, ostaje činjenica da je sahranjivanje mrtvih dokaz da su neandertalci planirali ovu radnju što je dokaz planiranih aktivnosti – morali su da odaberu mesto unutar pećine gde će ga sahraniti, priloge koje će ostaviti u grobu, položaj u koji će staviti pokojnika, a tu su i krajnje praktične stvari o kojima su morali da razmišljaju poput toga koliko grob treba biti dubok, kakva je zemlja pogodna za sahranjivanje i koji alat da koriste za kopanje.

Rekonstrukcija neandertalske sahrane

Svakako je danas dobro poznato da su neandertalci itekako bili sposobni da planiraju aktivnosti; usled njihovog mobilnog načina života su morali da razmišljaju i da se prilagođavaju kako bi obezbedili materijal potreban za proizvodnju kamenih alatki u različitim okolnostima. Ne samo da su neandertalci proizvodili i usavršavali alat koji su koristili već postoje indikacije da je postojala podela rada. Studija sprovedena na ostacima zuba iz Francuske, Španije i Belgije pokazuju da je verovatno postojala podela rada po polovima – žene imaju oštećenja koja pokazuju da su češće od muškaraca koristile zube u obavljanju nekih aktivnost poput žvakanja kože.

Postoje dokazi da su neandertalci brinuli čak i o zdravlju pripadnika svoje zajednice i koristili lekove. Za takvu tvrdnju ima više dokaza, poput brojnih slučajeva sa različitih lokaliteta gde su pronađeni ostaci neandertalaca koji su patili od bolesti i povreda toliko ozbiljnih da bi bez pomoći u vidu negovanja sigurno umrli. Možda najbilustrativniji primer su ostaci jedne osobe sa lokaliteta Shanidar u Iraku koja je zbog jakog udarca u glavu bila delimično ili potpuno slepa, imala problema sa sluhom, usled deformacije noge i stopala imala bolove i ćopala, doživela je prelom desne ruke i možda je bila paralizovana. Brojni su primeri neandertalaca koji su preživeli manje i teže povrede upravo zato što su imali pomoć.

Još interesantniji primeri neandertalskog medicinskog znanja su pronađeni na lokalitetu El Sidr´on u Španiji gde je na osnovu analize kamenca dokazano da su konzumirali hajdučku travu i kamilicu iako ove biljke imaju gorak ukus, što asocira na otrov, i nemaju skoro nikakvu nutritivnu vrednost. Međutim, obe biljke su poznate po svojim lekovitim svojstvima. Još jedan takav konkretan dokaz je konstantovano na lokalitetu Cova Foradà u Španiji gde je pronađen neandertalski zub na kome se vide pokušaji lečenja periodentalne bolesti pomoću čačkalice.

Ovakvi i brojni drugi dokazi su decenijama pobijali viđenje neandertalca kao glupog i primitivnog čoveka. Ipak, najznačajnije otkriće koje je primoralo ljude da promene to viđenje je činjenica da su neandertalci podvrsta homo sapiens-a. Odnosno, da su mogli da se razmnožavaju međusobno i otkrivene su individue koje imaju odlike i neandertalaca i modernih ljudi.

Izraženo potiljačno ispupčenje koje je karakteristično za neandertalce je uočeno na ostacima sa lokaliteta Mladeč i Muierii koji su po svemu sudeći bili pripadnici homo sapiens-a. Individua pronađena na lokalitetu Cioclovina je imala izraženu sagitalnu krestu, što je još jedna od karakteristika neandertalaca. Ista stvar je je uočena i na lokalitetu Oase gde je konstantovano više ostataka ljudi koji su imali neandertalske karakteristike. Ono što čini ove ostatke posebnim je činjenica da su na njima sprovedena i genetska istraživanja koja pokazuju da je Oasa 1 individua imala 6–9% neandertalskih gena u svom genomu, a Oasa 2 oko 5%.

Ostaci ljudi sa karakteristikama neandertalaca i modernih ljudi su pronađene na brojnim lokalitetima, ali upravo ovakva gentska ispitivanja nedvosmisleno pokazuju da je dolazilo do značajnog mešanja neandertalaca i modernih ljudi. Procenjuje se da je između 1% i 4% genoma bilo koje savremene evroazijske osobe vuče korene iz neandertalskog genoma zato što su se neandertalci sparivali sa svim ljudskim populacijama van Afrike.

Rekonstrukcije neandertalaca u muzeju početkom 20. veka i početkom 21. veka

Sva ova arheološka otkrića su u poslednjih par decenija primorala arheologe da preispitaju celokupno viđenje neandertalaca i njihovog društva. Danas je univerzalno prihvaćeno da se ne radi o „primitivnim ljudima“ već o itekako razvijenom društvu koje je bilo organizovano, posedovalo praktična znanja, menjalo svoju kulturu… Uviđa se da su neandertalci imali umetnost, sahranjivali svoje mrtve što znači da je skoro izvesno da su imali nekakvo viđenje zagrobnog života, bili sposobni da govore…

Dugo se smatralo da su neandertalci bili „primitivni“ i da su izumreli usled dolaska „naprednog“ modernog čoveka iz Afrike. Navodilo se da je moderan čovek bio sposoban da govori, imao društvenu organizovanost, bolju sposobnost pamćenja, sposobnost da stvara inovacije, bolju strategiju lova, bolje alatke, bio prilagodljiviji; doslovno je po svemu osim po snazi bio superiorniji od neandertalaca. Danas znamo da skoro ništa od tog dugog spiska po čemu je moderan čovek superiorniji nije isključivo vezano za njega. Pokazalo se da su neandertalci bili sposobni da govore; imali razvijeno društvo; bili inovativni; lovili su i krupnu i sitnu divljač, ali su se snabdevali i ribolovom i sakupljanjem biljaka.  Sve ovo dokazuje da moderni ljudi nisu imali značajnu prednost u odnosu na neandertalce tako da je postalo potrebno preispitati razlog izumiranja.

Činjenica da su se neandertalci mešali sa modernim ljudima nam pokazuje da je izumiranje neandertalaca kompleksan problem koji se ne može objasniti jednostavnom „superiornošću“ homo sapiens-a. Zapravo, sama ideja o „superiornosti modernog čoveka“ je odbačena u nauci usled svih pomenutih otkrića. Danas se u arheologiji javlja „humanizacija“ neandertalaca; oni se doživljavaju kao ljudi a ne kao karika koja nedostaje. No, ono što je zanimljivo je činjenica da se takvo viđenje proširilo i na popularnu kulturu.

Vels svoju priču Strašan narod u kojoj neandertalce predstavlja kao primitivne čovekolike životinje–monstrume objavljuje 1921. godine. Vilijam Golding 1955. godine objavljuje roman Naslednici u kom iznosi potpuno drugačiju polaznu tačku budući da čitalac priču o susretu i izumiranju neandertalaca gleda kroz oči neandertalaca. U Goldingovom radu su predstavljeni kao ljudi koji su živeli u harmoniji sa prirodom u svetu koji se menjao usled dolaska „novih ljudi“. Bili su prikazani kao životinje: dlakavi, koristili miris za orijentaciju u prostoru, izbegavali su vodu, ali su istovremeno imali različite ljudske karakteristike – „vođa“ grupe deli zaduženja drugima; neki idu da pronađu hranu, neki idu da pronađu drva.

Golding je mnogo blaži od Velsa, ali promena u pogledu na neandertalce je najupečatljivija kada se pogleda roman paleontologa Bjorna Kurtena Ples tigra objavljen 1978. godine. Baš zbog stručnog znanja autora u romanu su predstavljeni kao ljudi koji se samo po nekim aspektima, poput izgleda i tome što ne mogu da imitiraju zvukove koje ispuštaju moderni ljudi, razlikuju od modernog čoveka. U romanu se i iznosi da su se neandertalci i moderni ljudi razmnožavali zajedno što autor koristi kao razlog izumiranja – zbog međusobnog sparivanja sa modernim ljudima žene neandertalaca su postale neplodne i nisu mogle da nastave vrstu.

Ipak, Kurtenov roman je specifičan po tome što ga je pisao ekspert i nije bio veliki komercijalni uspeh. Mnogo veći uspeh je imala serija knjiga Deca Zemlje Džin Auel koja počinje publikacijom romana Klan pećinskog medveda objavljenom 1980. godine. Poput Kurena, Auel se bavi problematikom izumiranja neandertalaca i predstavlja ih kao moderne ljude po temperamentu i karakteru. Ne samo da „liče“ po ponašanju na modern ljude već ih autorka tako i predstavlja navodeći da su imali kompleksno patrijahalno društvo koje je imalo svoja pravila ponašanja. Šta više, čini se da su prikazani i bolje od modernih ljudi jer ih autorka predstavlja kao duhovno čistija bića koja su povezana sa prošlošću, ali na kraju navodi da su neandertalci i izumreli usled preterane veze sa prošlošću što je značilo da nisu mogli da prihvate promene kao što su radili moderni ljudi.

Ne samo da je u nauci odbačeno viđenje da su neandertalci primitivni već je u književnosti došlo do potpunog preokreta toga kako se doživljavaju. Od toga da su predstavljeni kao monstumi slični srednjevekovnom divljem čoveku u Velsovom radu, preko toga da su predstavljeni realno, kao ljudi u Kurtenovom radu, sve do toga da se idealizuju u Auelinom radu gde su prikazani kao duboko duhovni ljudi koji žive u potpunom skladu sa prirodom. Slična stvar se može uočiti i u drugim aspektima savremene kulture.

Savremene rekonstrukcije izgleda neandertalaca ih predstavljaju više kao ljude slične nama, a ne kao zastrašujuća čovekolika stvorenja što je bilo prisutno početkom 20. veka. Na različite načine se „humanizuju“ poput toga da se pojavljuju u stripovima, kao što je Marti Misterija u kom je Martijev pomoćnik neandertalac Java, i crtanim filmovima kao što je Porodica Kremenko. Po svemu sudeći stereotipno viđenje „krupnog, agresivnog, glupog, dlakavog neandertalca“ prisutno krajem 19. i početkom 20. veka se postepeno prevazilazi i neandertalci se sve više posmatraju kao podvrsta homo sapiens-a, odnosno kao ljudi slični nama.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments