Kratka istorija humanistike

Ulogujte se / Kreirajte profil

Kratka istorija humanistike

.

Become a Patron!

.

Ako bismo potražili odgovor na pitanje „šta je humanistika“, dobili bi definiciju sličnu ovoj – „humanistika; akademska disciplina koja proučava sve aspekte ljudske kulture“. Odgovor je tačan, ali nije dovoljno precizan. Termin „humanistka“ dobija značenje tokom renesanse kada se obrazovani ljudi udaljavaju od srednjevekovne opsednutosti božanskim i okreću antičkim učenjima o čoveku.

U antičkoj Grčkoj ljudi su obožavali čoveka. Najpoznatije primere ovoga u umetnosti imamo kada pogledamo skulpturu. Skulpture čoveka iz klasičnog perioda, na koje svi pomislimo kada se kaže „grčka skulptura“, bile su idealizovani prikazi. Ni muškarci ni žene nisu imali mane, ali opsesija čovekom i njegovim telom se nije ogledala samo u skulpturi. Grci su dosta radili na sebi smatrajući da umni rad nije ništa bez fizičkog, a fizički ništa bez umnog. Dobar čovek ne može biti neko – kao današnji prosečni bodibilder koji samo radi na razvijanju mišića bez da uči, ali ni kao prosečan akademik – koji svoje telo doživljava kao prevozno sredstvo za mozak.

Današnja reč „gimnazija“ potiče od starogrčke reči gymnasium koja je označavala sportsku ustanovu u kojoj su ljudi vežbali. Gimnazijum je služio za vežbanje, ali ne samo tela već i uma; čak i Sokrat drži nekoliko govora u ovakvim ustanovama. Divno vreme da budeš filozof jer ne sediš u biblioteci čitajući prašnjave knjige kako bi izučavao čoveka već ideš i razgovaraš sa ljudima o bitnim temama na trgovima, pijacama i gozbama.

Gymnasium u Olimpiji

Sokrat se smatra ocem filozofije ne zato što je bio prvi filozof već zato što je prvi filozofiju usmerio na istraživanje čoveka. Pre njega je bilo dosta poznatih filozofa poput Pitagore, Talesa, Anaksimandara, ali su se oni bavili istraživanjem prirode. Njihov rad nije bio nimalo beznačajan – i danas, gotovo svi znaju za Pitagoru zbog doprinosa matematici. Ipak, u istoriji filozofije svi pomenuti filozofi i njihovi savremenici se nazivaju zajedničkim terminom „presokratovci“.

Rimljani preuzimaju brojne aspekte grčke kulture. Svi smo u školi učili da su bili „naslednici Grka“ što i jeste tačno. Rimska viša klasa se divila grčkoj kulturi, a preuzeli su i čoveka kao predmet istraživanja i divljenja, ali bilo je razlika. Recimo, rimske skulpture su bile realistični prikazi. Umetnici nisu krili mane i zato na bistama imperatora možemo primetiti kriv nos, višak kilograma, bore; sve se prikazivalo. Čovek se nije idealizovao, ali je i dalje bio najznačajniji.

Rimljani preuzimaju i filozofiju od Grka shvatajući njen značaj. Epikurejstvo i stoicizam su bili vrlo pupularni u Rimu zbog njihove praktične primene. Sami carevi su se divili filozofima i umetnicima, a neki su i bili humanisti – Hadrijan je pisao poeziju, a Marko Aurelije će ostati upamćen kao „car filozof“ koji je napisao jednu od najbitnijih knjiga stoicizma – Samom sebi.

Sve se ovo postepeno menja kada je 313. godine donet Milanski edikt kojim se hrišćanstvo proglašava jednom od zvaničnih religija carstva. Tadašnji car, Konstantin Veliki, počinje da gradi i prve crkve u carstvu, iako je on sam prešao u hrišćanstvo tek pred svoju smrt. Solunski edikt se izdaje 380. godine i sa njim hrišćansvo postaje zvanična religija carstva. Čovek više nije centar pažnje već je to Bog.

Nigde ovo nije očiglednije nego u slikarstvu. Dok su do tada predstavljani ljudi na što precizniji način, sada se oni ne smatraju posebno bitnim. Umetnicima koji su slikali freske nije bilo bitno da predstave čoveka onako kako on izgleda jer on nije glavni motiv; realizam će se vratiti tek od 14. veka. Nisu se više predstavljali uspesi ljudi poput Odiseja ili Tezeja već scene iz Biblije i sveci. U srednjem veku je većina stanovništva bila nepismena i ovo je bio jedini način da se upoznaju sa hrišćanskim pričama.

Istina, i dalje su se ljudi obučavali u sedam slobodnih veština (lat. septem artes liberales) nasleđenih iz rimskog obrazovnog sistema. Ove „veštine“ koje ljudi trebaju savladati su se u Rimu delile na trivium (gramatika, logika i retorika) i quadrivium (aritmetika, geometrija, muzika i astronomija). Trivium je predstavljao glavni izvor obrazovanja u srednjem veku koji su usvojili mnogi srednjevekovni univerziteti. Na ovaj način se negovala humanistika i u vremenu kada svetovno nije bilo bitno kao duhovno.

Ilustracija 7 slobodnih veština

Kao što je poznato, nakon srednjeg veka Zapadna Evropa ulazi u renesansu. U ovom periodu se intelektualci okreću proučavanju čoveka gotovo u potpunosti. Studia nostra humanitatis, ili samo studia humanitatis, je postala dominantan oblik učenja zato što su renesansni učenjaci smatrali da je njihova dužnost da neguju čovečnost koju čini gramatika, retorika, poezija, istorija, moralna filozofija. Prikupljani su antički rimski i grčki rukopisi, a u umetnosti se čovek ponovo prikazivao realno. Čovek se vratio u centar istraživanja i obožavanja.

Od ovog perioda humanistika počinje polako da se deli na grane. Danas kada govorimo o humanističkim disciplinama, govorimo o drevnim i modernim jezicima, književnosti, istoriji, filozofiji, teologiji, umetnosti, kulturologiji, muzikologiji, antropologiji, arheologiji… Naravno, među njima postoje velike razlike. Neke se bave stvaranjem – na primer sve grane umetnosti; dok se druge bave istraživanjem – na primer istorija umetnosti. Ali, ovo istraživanje se razlikuje od istraživanja u prirodnim naukama – humanistička metodologija se razlikuje od naučne.

Ona je spekulativna, a ne empirijska. Discipline poput istorije i kulturne antropologije proučavaju stvari koje se ne mogu izučiti eksperimentalnom metodom, već umesto toga, koriste komparativni metod i komparativna istraživanja. Brojni humanisti su toga svesni, ali ne žele da priznaju. Zato se govori o „istorijskim naukama“ iako metodologija istorije nije ni približna metodologiji prirodnih nauka. Odakle ovakav loš ugled humanistike da i sami humanisti ne žele da se doživljavaju kao takvi, već se predstavljaju kao naučnici, a sve u nadi da će tako biti shvaćeni ozbiljnije?

Na Apeninskom poluostrvu tokom 16. veka dok je Mikelanđelo pravio skulpture kojima će se ljudi diviti vekovima nakon što on umre, u malom kabinetu radio je naučnik koji će zbog svojih istraživanja biti progonjen. U pitanju je Galileo Galilej, matematičar i astronom koji je uveo svet u naučnu revoluciju. Šta je on toliko revolucionarno uradio da je promenio čitavu istoriju nauke?

Uveliko nije bio prvi čovek koji je istraživao prirodu. Pomenuli smo da su presokratovci to radili vekovima pre njega, ali su oni smatrani „prirodnim filozofima“, a ne pravim naučnicima. Prirodna filozofija (lat. philosophia naturalis) predstavlja filozofsko istraživanje prirode i fizičkog univerzuma koje je bilo dominantan oblik istraživanja sve do razvoja savremene nauke sa Galileom i njegovim naslednicima.

Od Aristotela pa sve do 19. veka, „prirodna filozofija“ je bio opšti termin koji se koristio da se opiše praksa proučavanja prirode. Dok mi vidimo Njutna kao fizičara, on je sebe smatrao prirodnim filozofom; čak se njegova najpoznatija knjiga zvala Matematički principi prirodne filozofije (lat. Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica). Tek je u 19. veku pojam „nauke“ dobio svoje današnje značenje sa novim terminima kao što su biologija, geologija, fizika, hemija. Čak do 19. veka opstaje, barem u terminologiji, dominantna humanistika pa se govori  o „prirodnoj istoriji“ za grane poput zoologije i geologije, i „prirodnoj filozofiji“ za grane poput astronomije i fizike.

Međutim, iako je dugo nakon Galilea ostao u upotrebi termin „prirodna filozofija“, on ga je drastično promenio. Galileo nije opisivao prirodu poput njegovih prethodnika. Smatra se ocem fizike i naučnog metoda zato što je prirodu posmatrao kroz prizmu matematike. On je univerzum video kao knjigu koju treba pročitati, a matematika je jezik na kom je ta knjiga ispisana:

Meri ono što je merljivo, a učini merljivim ono što nije merljivo.

Ko razume geometriju poseduje moć razumevanja sveta.

Sa ovim novim pogledom na svet kreću istraživanja u novom dobu. Od tada prirodni filozofi, i kasnije fizičari, imaju nov „jezik“ kojim mogu da opisuju univerzum: F = m * a. Od ovog trenutka prirodna filozofija postaje vrlo uticajna u akademskom svetu – stoji “rame uz rame” sa humanistikom tokom renesanse i prosvetiteljstva. Recimo, Dekart i Lajbnic su bili i filozofi i matematičari.

Ipak, neće ostati ovako još dugo. Naučna revolucija je dovela do industrijske revolucije. U drugoj polovini 18. veka ručnu proizvodnju su počele da menjaju parne mašine. Time je počeo razvoj koji je od kraja 18. do sredine 19. veka temeljno izmenio ranije političke, privredne i društvene sisteme u većem delu sveta.

Industrijska revolucija se sastojala od prelaska sa ručnih proizvodnih metoda na mašinske, uvođenja nove hemijske proizvodnje i otkrića procesa za proizvodnju gvožđa, poboljšanja efiktivnosti snage vode, povećanja upotrebe snage pare i razvoja mašinskih oruđa. Industrijska revolucija predstavlja jasnu prekretnicu – ne samo u istoriji nauke, nego i u samoj istoriji čovečanstva.

Prva industrijska revolucija je u potpunosti promenila način života. Prosečni prihod i veličina populacije su počeli da rastu neverovatnom brzinom. Ljudi su počeli da napuštaju sela i da odlaze u gradove u nadi da će tako obezbediti sebi bolji život radeći u brojnim fabrikama koje se otvaraju. Stvara se novo, građansko društvo.

Uskoro prva industrijska revolucija prerasta u drugu. Sada se otkrivaju nove pogonske sile: nafta i struja. Brojni naučnici i inženjeri menjaju svet, Nikola Tesla konstruiše prvi motor na naizmeničnu struju, Tomas Edison otkriva sijalicu, Henri Besemer otkriva postupak kojim se može proizvoditi čelik iz rastopljenog sirovog gvožđa i ovim podstiče razvoj teške industrije. Karl Benc pravi prvi automobil koji pokreće benzin, a možda najbitnije, Henri Ford uvodi serijsku proizvodnju u svoju fabriku automobila. Uskoro će pokretna traka koju je uveo biti standardan način proizvodnje, kojim će se skratiti vreme proizvodnje svega i samim tim mu se smanjiti cena. On je više nego bilo ko odgovoran što su skoro svi ljudi dobili mogućnost da kupe automobil koji je do tada bio igračka bogatih. Naravno, tu su i novi načini prevoza, poput aviona, i nove inovacije u medicini koje produžuju čovekov život, kao i otkriće filma kojim se pojavljuje nova industrija zabave.

Industrijska revolucija je čoveku olakšala život i mnogima donela bogatstvo. Ljudi su tačno znali šta im je donelo ovakav ugodan život. Novac, prosperitet, luksuz – sve dolazi od ulaganja u nauke koje dovode do tehnoloških inovacija. Tako je započeo period koji i danas traje, dominacija prirodnih i tehničkih nauka. Ne samo da su prirodne nauke postale značajnije od humanistike već su postale ideal kome treba težiti. Humanistika se od ovog udarca neće oporaviti.

Više se na nju nije gledalo kao na nešto posebno značajno jer društvo ništa praktično ne dobija od humaniste. Čemu se može nadati investitor koji finansira istraživača da se pozabavi Homerskim pitanjem – Da li je Homer postojao? Imaju li Ilijada i Odiseja jednog autora ili više? Ako je više, ko ih je sastavio? Kada su nastali ovi epovi? Na koji period se odnose? Dobra pitanja, ali društvo i onaj ko ulaže novac u istraživanje ne dobijaju ništa praktično od njegovog finansiranja. Ako bi se taj novac uložio u najnovija naučna istraživanja, ko zna šta se sve može dobiti.

U većini slučajeva humanistika ne može vratiti uloženi kapital, a još ređe doneti profit. Sa druge strane, neće svako istraživanje u prirodnim i tehničkim naukama dovesti do revolucionarnog otkrića koje će se primeniti u industriji, ali postoji mogućnost da hoće. Ajnštajn, dok je radio nije znao da postavlja temelj za pravljenje atomske bombe (verovatno bi prestao sa radom da je znao). Kada je Vilhelm Konrad Rendgen otkrio rendgenske zrake, nije imao predstavu koliko će njegov izum promeniti medicinu. Ulaganje u ove nauke je materijalno isplatljivo, dok ulaganje u humanistiku nije; tako je počela da opada popularnost humanistike.

Humanisti nisu praktični. Šta više, postali su toliko omraženi da su neki odlučili da naprave kompromisnu formaciju. Njih su zanimala pitanja humanistike, ali odgovore nisu tražili u humanističkim metodama, već u metodama prirodnih nauka. Uostalom, kako bi se drugačije objasnio nastanak društvenih nauka? One jesu kompromisna formacija koja nastaje pod pritiskom, nametanjem Galileovog modela idealne moderne (matematičke) nauke, umesto korišćenja humanističke metode.

Mnogi osnivači društvenih nauka su se ugledali na njihove kolege koje su se bavile istraživanjem prirode. Ogist Kont je smatrao da se društveni fenomeni mogu proučavati metodama prirodnih nauka, ali slično mišljenje su imali i Karl Marks i Sigmund Frojd. Marks iznosi u Ekonomsko-filozofskim rukopisima svoju nadu da će u budućnosti nastati jedinstvena nauka, odnosno da će prirodne nauke i nauka o čoveku postati jedna nauka. U mladosti je Frojd delio Marksovo mišljenje i iznosi ga u Projektu za naučnu psihologiju; njegov cilj je klasifikovati psihologiju kao prirodnu nauku, odnosno predstaviti psihičke procese kao kvantitativno određena stanja specifikovanih materijalnih čestica, učinivši time te procese jasnim i oslobođenim protivurečnosti.

Činjenica je da su društvene nauke jedno validno i vrlo bitno polje studija. Ipak, njihovo postojanje jasno govori da su prirodne nauke postale standard kome treba težiti. Većini ljudi su psiholozi poznati po eksperimentima koje izvode, sociolozi po kompleksnim dijagramima koje upotrebljavaju u radovima, a ekonomisti po upotrebi matematičkih modela. Hijerarhija u akademskoj zajednici je jednostavna:

  1. prirodni/tehnički naučnici
  2. društveni naučnici
  3. humanisti

Vidimo je čim pogledamo koliko se novca izdvaja za njih. Najviše dobijaju prirodni naučnici, tehnički naučnici i inženjeri, manje od njih dobijaju društveni naučnici i najmanje ostaje za humaniste. Ipak, stvari se polako menjaju i društvene nauke se sve više cene, jer je 21. vek  doba komunikacije. Međutim, dok se polako shvata značaj društvenih nauka – humanistika je potpuno zanemarana. Dok se programiranje uvodi u srednje škole, širom sveta se na brojnim univerzitetima ukidaju katedre za humanistiku. Jasna je tendecija savremenog sveta – želimo što više inženjera koji će stvarati svet u kom živimo, a što manje humanista koji će analizirati taj svet. Želimo što više distrakcija i olakšica, a što manje razmišljanja.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments