Ulogujte se / Kreirajte profil

Крлежа, маргинални енциклопедист(а)

Голи оток виђен са Бриона

Ако бисте да о Голом отоку сазнате нешто што, и поред толиких књига о овом фамозном острву, тешко да било где можете пронаћи, онда ће вам добро доћи збирка Крлежиних коментара под називом Маргиналије из 2011. године у издању београдског Службеног гласника.

Дело Мирослава Крлеже последњих је деценија малтене склоњено на маргине књижевности и културе, као да се заиста остварила мисао новинара Ратка Митровића да је Kрлежа ништа друго до „име које ће време истопити“, или мисао Добрице Ћосића да ће Крлежу убудуће читати само историчари књижевности.

У том погледу је помало симболично да једина Крлежина књига последњих година објављена у Србији носи наслов – Маргиналије.

Маргиналије остале на маргини

Међутим, и Маргиналије су мање-више прошле непримећено од стране шире публике, донекле и с правом, јер немају готово никакву уметничку вредност – без обзира на то што се састоје од текстова који су потекли из пера некада веома цењеног писца и културног делатника. Истина, ту и тамо би понеке Крлежине белешке могле бити занимљиве савременим читаоцима – ако не из других разлога, а оно зато што су дотични коментари сведок једног прохујалог времена, идеологије, културе и државе.

Маргиналије, уствари, обухватају Крлежин рад у Југославенском лексикографском заводу (ЈЛЗ), што се данас углавном спомиње само у контроверзном (па и негативном) контексту, а занемарује се чињеница да су управо захваљујући Крлежи као главном редактору биле објављене вишетомна Енциклопедија Југославије, затим (општа) Енциклопедија Лексикографског завода (жаргонски: Елза), као и многе стручне енциклопедије које би чак и за данашњу лексикографију биле прави подухвати.

Најтачније речено, Маргиналије представљају онај мукотрпни део рада главног редактора током ишчитавања, преправљања, па и брисања туђих текстова пре коначног оформљења енциклопедијског издања. Кажемо да је то мукотрпан рад, али чини се да је редактор Kрлежа у томе уживао, понекад и превише.

Тешко је жанровски одредити и једним термином обухватити све „маргиналије“, јер то јесу коментари, допуне, белешке, предлози за концепт одређеног чланка, али често је то и жесток Крлежин обрачун са аутором за чији текст даје своје мишљење, а понекад и идеална прилика да редактор искаже лични став о некој историјској личности, догађају, епохи, па и да наступи са нескривеном сујетом, вероватно и не слутећи да ће те белешке једном бити објављене – или можда баш зато: јер је знао да ће некада бити штампане као мисли и идеје великог књижевника (при чему је увек важније име писца него квалитет самих мисли).

Није лако рећи ни колико је објективан и меродаван избор самих „маргиналија“ – селекцију је иначе извршио хрватски лексикограф и књижевник Влахо Богишић – тим пре што је у рукопису сигурно остало још на хиљаде коментара, а притом су ове белешке настајале у распону од две-три деценије, па није искључено да је Крлежа можда доцније кориговао ставове које је у појединим коментарима тако жустро заступао. Међусобним поређењем текстова, лако се запажа и редакторова недоследност, па и примењивање двоструких аршина, али то опет може значити да упоређене белешке нису настале у истом периоду Крлежина живота, а свакако ни у истој прилици, јер треба имати на уму да нису важили исти критеријуми за све енциклопедије.

Хрватска или југословенска енциклопедија

Иако је ЈЛЗ званично био центар југословенске енциклопедистике, има доста разлога да се посматра као хрватска национална установа, па чак и као прећутни настављач Хрватске енциклопедије, која је започета још за време Краљевине Југославије (тачније, након стварања Бановине Хрватске, 1939), али је прави замах добила тек за време Независне државе Хрватске, тако да је рад на овом подухвату, из разумљивих разлога, био прекинут након партизанског ослобођења Загреба, маја 1945. године.

Међутим, управо је главни редактор Хрватске енциклопедије Мате Ујевић (иначе Павелићев повереник за морнарицу) постао Крлежин најближи сарадник у ЈЛЗ, а са њим су се у овој установи нашли и многи други аутори старе, недовршене и забрањене енциклопедије, што сигурно није без значаја.

Колико се Крлежи, међутим, с једне стране замера на континуитету са енциклопедијом коју је подржавао усташки режим, толико му се замера што су сва издања ЈЛЗ безрезервно афирмисала идеологију социјалистичке Југославије, па се тако Kрлежа нашао између два екстремна гледишта, што му није било једини пут, јер да јесте, сигурно не би остале забележене његове чувене речи:

За Хрвате сам од почетка био Србин и унитариста. За Србе франковац и усташа, а за усташе опасан марксист и комунист, за неке марксисте салонски комунист, за клерикалце и вјернике анти-Крист кога треба прибити на срамни ступ. За малограђане послије рата сам био крив да је до свега овога дошло, за партијце зато што нисам дошао у партизане, за војнике зато што сам антимилитарист, а за антимилитаристе што сам бољшевик.

Крлежину неприлагођеност екстремним струјама вероватно најбоље илуструје однос нових држава и њихове елите према његовом енциклопедистичком раду. Док је српски академик Никша Стипчевић тврдио да је Крлежа у ЈЛЗ водио хрватску националистичку политику и док на српској Википедији стоји како је у Енциклопедији Југославије приметан „приличан несразмер између простора додељеном хрватским темама према темама осталих народа Југославије“ (https://sr.wikipedia.org/wiki/Enciklopedija_Jugoslavije), дотле је хрватски лингвиста Далибор Брозовић, иначе директор Лексикографског завода у време осамостаљења Хрватске 1991, наредио да се уништи око 40 000 (четрдесет хиљада) примерака Енциклопедије Југославије (https://sh.wikipedia.org/wiki/Enciklopedija_Jugoslavije), а на хрватској Википедији (случајно или не) уопште не постоји чланак о овом вишетомном и монуметналном делу.

Крлежин обрачун с некима

Ако се у Крлежино изразито хрватство и може сумњати, ипак је неоспорна чињеница да су сви текстови у издањима ЈЛЗ били прилагођавани комунистичкој (тачније: титоистичкој) доктрини, тако да ни у самим Крлежиним белешкама није увек лако препознати да ли редактор заиста износи сопствено мишљење или фанатички заступа државну идеологију. Сем тога, и Крлежа понекад наступа као мали диктатор, често не износећи аргументе, него дисквалификаторске етикете које су, у време социјалистичке Југославије, саме по себи биле довољне да једну личност декларишу као неподобну.

Крлежа такође није допуштао да они који су у комунистичком режиму сматрани негативним појавама буду у енциклопедији представљени на било који други начин, па тако, на пример, захтева да се преправи чланак о краљевском министру Момчилу Нинчићу, јер „овако испада човјек исправан, и такорећи позитиван“.

Кад за слависту Герхарда Геземана (приређивача чувеног Ерлангенског рукописа) каже да је био „гестаповац“, те да су „сви такозвани шестојануарски расни и архајски фалсификати ницали под његовим протекторатом“ и да га због тога треба водити „у евиденцији за скупни приказ о нашој такозваној расистичкој идеологији“, то из Крлеже проговара некадашњи илегалац (па и маргиналац) који сада има прилику да наступи са владајуће позиције, баш као и кад за политичара Милана Гавриловића пише да је био „реакционар и шовен“ или да историчар Виктор Новак спада у „троваче политичких бунара“ као припадник „ројалистичке пропаганде, која је и довела до политичке кризе југословенства“.

Још је Крлежа оштрији, а самим тим и неправеднији, кад изричито каже: „Ћипика не спомињати“, јер је писац Иво Ћипико наводно био „сетебандијере, трагурионски Рагузео, Далмата, Самосрбин, дворска будала, агентпровокатор, талијанаш и одрод, старчевићански апостолата, камелеон по наруџби, а никако ’хрватски књижевник’“. Овакве или сличне квалификације и дисквалификације могле би се, без претеривања, прилепити и самом Крлежи, али у време док је ово писао, он је врло добро знао да му се нико не сме јавно супротставити.

Није се главни редактор обрачунавао само имагинарно са историјским личностима, већ је користио сваку прилику да покаже своју моћ и пред сарадницима. У неким је моментима и сâм испадао гротескан, јер кад за писца чланка о Антигони каже „убијте овога човјека“ или кад историчара Ђорђа Сп. Радојичића назива „Спадало“, Крлежа више говори о себи него о онима које ниподаштава.

Крлежа и Срби

Увек су пажњу привлачили Крлежини ставови према Србима и српској нацији, према српској култури и историји, па и према оним српским савременицима које творац Глембајевих није превише ценио, те им се бескрупулозно обраћао, често и са дозом таштине (као што смо већ видели у случају Радојичића). Истини за вољу, приређивач Богишић није се либио да у збирку коментара унесе и такве Крлежине коментаре, но ипак им ваља прићи опрезно и упоредити их са белешкама о сличним појавама на хрватској страни, а треба имати у виду и контекст енциклопедије за коју је писан чланак који Крлежа оцењује.

Примера ради, Крлежа је текст о манастиру Никољцу прокоментарисао речима „доста више ових манастира“ не зато што је имао нешто искључиво против православних богомоља, већ због тога што у енциклопедију, превасходно из техничких разлога, није могао ући, као посебна одредница, буквално сваки манастир.

Кад Крлежа одбија да уопште прочита чланак о династији Петровић Његош („нисам читао и нећу“), он то чини јер је принципијелно био против тога да се старе племићке породице уносе као посебне енциклопедијске јединице (ако већ постоје текстови о њиховим истакнутим припадницима), па зато слично реагује и на текст о хрватској великашкој породици Драшковић („досадило ми је“).

Кад је реч о Његошима, занимљиво је и Крлежино мишљење о изградњи маузолеја на Ловћену: „Мештровићев маузолеј Његошу бит ће маузолеј, уколико га уопће буде, што би свакако било боље да га не буде, јер је језиво глупав! И много кошта.“ Кад се данас говори о неуспешној борби за очување старе ловћенске капеле, често се заборавља на којој је страни тада био Крлежа, тако да Маргиналије у овом смислу пружају значајан податак.

Занимљиво је и то да Крлежа буквално брани српског песника Војислава Илића Млађег тако што предлаже да се из Илићеве биографије брише опаска да је био „дворски песник“, јер су многи, како Крлежа сматра, били дворски песници за време Обреновића и Карађорђевића (на једном другом месту, Kрлежа те две династије назива „Обрен“ и „Кара“), те ако сви буду жигосани на тај начин, „требат ће више од 80% наших пјесника сврстати у ту групу“. Није искључено да је Крлежа и себе препознао као дворског писца, иако у том двору није обитавао краљ.

О једном другом српском песнику, Крлежа има веома контроверзан став, јер не само што за Бранка Миљковића каже да је „у моменту нервне кризе завршио самоубојством“, него у загради даје опаску: „Не знам зашто бисмо прећутали ово посљедње?“ У светлу неких доцнијих истраживања, али и теорија завере, овакав Крлежин коментар заиста би могао бити протумачен на различите начине.

Понедге је приређивач Богишић оставио читаоце у недоумици јер је донео само кратке редакторове закључке, без цитирања чланака на које се односе, тако да се може само нагађати шта је Крлежа тачно мислио кад оцењује текстове о Иви Андрићу („оставио бих како јест“ чланак Милана Богдановића), Добрици Ћосићу („оставите Финцијев текст какав јесте“), Миловану Ђиласу („као што је договорено“). С обзиром на то о којим се личностима ради, заиста остаје довољно простора за размишљање и нагађање, али и за жаљење што се не може више сазнати.

Злонамерно може деловати што је Крлежа за српску књижевницу Јелену Димитријевић написао да је „једно, у литератури, потпуно безначајно име“, али Крлежа не показује велико разумевање ни за стваралаштво хрватске композиторке Доре Пејачевић, чим каже како „нема разлога“ да њена биографија буде обрађена „као посебна јединица“. У време кад је Крлежа ово писао, такви коментари вероватно не би наишли на негодовање ни у српској ни у хрватској културној средини, мада се данас и Јелена Димитријевић и Дора Пејачевић, свака у својој националној култури, сматрају значајним уметницама.

На сличан начин, али потпуно идеолошки, Крлежа ће дискредитовати Наталију Бошковић написавши да је била „врангеловка“ – и то је било више него довољно да се биографија најпознатије српске међуратне балерине не нађе у националној енциклопедији.

Једно поређење показује и Крлежине двоструке аршине, јер иако редактор захтева да се за српског сликара Жефаровића као главна ставка наведе „да је био то што је био, калуђер“, ипак за Андрију Kачића Миошића наглашава: „Никако нећемо да кажемо да је био фратар и гвардијан, него га авансирамо као књижевника“.

Занимљиво је, мада може изгледати као пикантерија, да се Крлежа показује као поштовалац тачних граница федералне Србије кад захтева да се преправи чланак о Срему, зато што тамо стоји да ова регија припада „АП Војводини, Хрватској и Србији“, те да би текст требало прилагодити уставном поретку, дакле да „Сријем припада СР Србији (у оквиру које је већи дио под јурисдикцијом САП Војводине) и СР Хрватској“.

Ко је био Венко Марковски, шта је Голи оток

Карактеристичан је и Крлежин баланс око српско-македонских несугласица због различитог гледања на поједине историјске прилике. Тако Крлежа предлаже да се текст о Јовану Хаџи-Васиљевићу (српском националном раднику у Македонији за време Краљевине Србије) пошаље у Скопље како би тамошња редакција одлучила да ли да чланак буде уврштен у енциклопедију. Са друге стране, Крлежи смета „моменат политичког опортунитета“ Лазара Мојсова, који се бунио што је на фотографији приказан „улазак српске војске у ослобођено Битоље“.

Понекад коментари захтевају добро познавање историјске и политичке позадине, јер сигурно није Крлежа без разлога предложио да се редакција у Скопљу изјасни треба ли биографија Венка Марковског уопште да буде обрађена. Ради се, наиме, о једном од најзаслужнијих стваралаца македонског књижевног језика и литературе непосредно након Другог светског рата, но како је доцније робијао на Голом отоку и отишао у Бугарску, постао је малтене бугарски књижевник, па се у Југославији његово име отада прећуткивало.

С тим у вези, један коментар посебно оставља данашњег читаоца без даха својом краткоћом и једноставношћу.

Ради се о Крлежиној напомени поводом Голог отока, из које се може сазнати нешто што би мало коме пало на памет да уопште пита:

Један оток од 4,7 km2.“

Рекавши оно што је сматрао најважнијим – а очигледно је то површина Голог отока – редактор даје стручно мишљење:

Нема смисла да буде уврштен, то више што се такве ствари у Енциклопедији Југославије обрађују посебно.

Мирослав Крлежа није ни могао са Бриона, где је често био Титов гост, на другачији начин сагледати Голи оток све и да је хтео, а заиста би и било много боље да је ово каменито острвце остало једна небитна и маргинална географска одредница, те да најважнији податак управо и буде његова површина.

Ипак, данас би Голи оток као појам могао заузети обим целе Енциклопедије Југославије, док се, са друге стране, управо Крлежино дело све више маргинализује и своди на кратке осврте, пошто „нема смисла“ да бар у историји књижевности не буде споменуто, без обзира на то што се све мање чита.

за П.У.Л.С: Душан Милијић

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.