„Kako čovek da zna da nije folirant? I ne može da zna, to je ono najgore“ (Holden Kolfild, Lovac u raži)
Šta god da piše, pisac uvek piše o sebi kako je to lepo, iako paradoksalno rekao Flober onom rečenicom „Gospođa Bovari – to sam ja“. Ima nešto od pisca u svakom od njegovih važnih likova, što je, čini se posebno tačno kada razmišljamo o Selindžeru i njegovom junaku Holdenu Kolfildu iz romana „Lovac u raži“ (ili „Lovac u žitu“ prema drugim prevodima). Da navedem između ostalog, iz površnog upoznavanja sa biografijom Selindžera, da i on potiče iz dobrostojeće familije iz centra Njujorka, da je kao i Holden menjao i napuštao škole, da je imao komplikovane i teške odnose sa roditeljima, kao i sa okolinom u celini, što se ilustruje njegovom krajnjom povučenošću iz javnosti sve do kraja života, bez obzira na neverovatan uspeh kratkog romana „Lovac u raži“. Čini mi se da je Lovac u raži jedna vrsta kratke, fiktivne autobiografije, poput recimo Džojsovog „Portreta umetnika u mladosti“.
Šta to traži Holden K. u 17. godini, nakon što je izbačen iz drugog ili trećeg koledža sukcesivno, zbog loših ocena i nezainteresovanosti za većinu predmeta (osim engleskog)? Teško bi to neko mogao reći, a ponajmanje on sam. U knjizi, u kojoj su u prvom licu ispričana dva dana i noći u Holdenovom žiivotu, pratimo dečaka metodom toka misli, prvo u spavaonici koledža koji napušta (uzgred, u toku dana „uspeo je“ da izgubi sportsku opremu školskog tima mačevalaca, sukobio se sa sobnim cimerom i dobio batine, primio je pismo direktora koledža sa otkazom iz škole…), zatim ga sledimo u besciljnom kruženju po Njujorku – pošto oteže povratak kući – po hotelima i noćnim klubovima (pokušava neuspešno susret sa prostitutkom, biva opljačkan, nalazi se sa bivšim kolegom, izbegava slučajno naišle poznanike, viđa se nakratko sa devojkom sa kojom vodi isprazne razgovore, luta po parku tražeći patke po zaleđenom jezeru, spava na železničkoj stanici…) kao, najzad, i u stanu roditelja, u koji se uvukao neprimećen, da bi popričao sa malom sestrom i da bi se oprostio od nje jer planira da ode zauvek negde daleko na zapad i da vodi usamljenički život…U dva dana prateći Holdena u stopu, saznajemo i druge detalje iz njegovog života, poput zaljubljenosti u devojku sa kojom izlazi njegov sobni cimer, duboke frustracije zbog smrti mlađeg brata, dirljive nežnosti prema maloj sestri i td.
„Mrzim što živim u Njujorku i tako to. Mrzim taksije i one buseve s Avenije Medison, gde se vozači uvek dernjaju da izađeš na zadnja vrata, mrzim ta poznanstva s nekakvim folirantima što nazivaju Luntove anđelima, mrzim vozikanje po liftovima gore-dole, kad želiš prosto da si napolju…“
Holden je tipični adolescent, pobunjenik bez razloga (kako se govorilo u onom filmu sa Džems Dinom), koji se ne oseća dobro u svojoj koži niti se oseća dobro u okolini u kojoj se nalazi, bez obzira (ili baš zato) što mu je, iz ugla malograđanske sredine u kojoj odrasta omogućeno da ima i da dobije sve što bi mogao poželeti. Izvrsna je jedna vrsta emotivne gradacije koju Selindžer postiže u ovoj vrlo pažljivo konstruisanoj priči – a koja deluje ispričana na tako opšten i neformalan način – i koja dostiže kulminaciju pri kraju, u izuzetno toplim prizorima susreta i razgovora Holdena i njegove male sestre Febe kada se nekako, kao na tacni pred čitaocem otkrivaju sve nijanse što se prelivaju u dušu tog osetljivog dečaka, satkane od ljubavi, bola, nežnosti, neispunjenih želja, nedoživljenih maštarija, neprevaziđenih frustracija.
„Treba samo jednom da odeš u neku mušku školu, Samo da vidiš. Puna je foliranata, i samo učiš, učiš, kupuješ znanje da bi jednog dana bio u stanju da kupiš prokleti kadilak…i po ceo dan pričaš o devojkama, piću i seksu, a svi su se uhvatili u nekakve male, proklete klanove…Ja jedva išta izvlačim iz bilo čega. Uopšte u lošem sam fazonu. U gadnom sam fazonu.“
Svet je pun foliranata, pun nepravdi, pun idiotluka i nesreće na koju se niko ne osvrće, mogao bi da kaže Holden, koji naravno, ne razvija neku opštu teoriju nezadovoljstva, već se izražava kao i svaki adolescent, kroz gestove, nagle emocije, promene raspoloženja, a i koristeći mladalačke žargonske izraze koji ovoj Selindžerevoj prozi daju posebnu originalnost i šarm: klinka Feba (mala sestra) je „stara“, kao što su „stari“ i drugari iz koledža i gotovo svaki lik koji Holden susreće; „da vam se smuči“ je izraz koji se ponavlja skoro na svakoj stranici, a da niste sigurni da li to Holden govori kao neku vrstu komplimenta ili kritike; „prokleti“ je pridev koji ide uz gotovo svaku imenicu; svaka količina (vreme, novac, broj ljudi) izražena je u hiperlativima poput „gomile“, male milijarde“ itd. Evo kako Holden opisuje svirku jednog džez pijaniste:
„Ne znam tačno kako se zvala ta numera koju je svirao kad sam ušao, ali ma šta je bilo, ne da ju je đubrio, nema šta. U visoke tonove je ubacivao sve nekakve glupave, nabudžene krivine, i još mnogo tih folirantskih fazona zbog kojih mi dođe da puknem. Ali trebalo je samo da vidite društvo, kad je bilo gotovo. Da vam se smuči. Lepo su pomahnitali. Bili su baš kao oni debili što se u bioskopu cerekaju kao hijene zbog štosova koji čak nisu ni smešni…“
Lovac u raži je psihološka studija adolescencije, priča o odrastanju, o neprilagođenosti mladosti u rigidnom svetu u kome nema samilosti, o susretima i sukobljavanju sa okolinom mladića iz čega on najčešće izlazi sa nekom novom bubotkom, ćuškom, ranicom u duši, koje će mu na kraju incijacije zvane odrastanje, pomoći ili možda ipak odmoći. Dečak, koji mašta da postane „lovac u raži“ – odnosno spasilac mladih ljudskih duša – možda će na kraju ipak pronaći i izgraditi pravog sebe, a možda će još više zabasati u lavirintu zvanom život.
„Osećam, kaže Holdenu omiljeni profesor engleskog, da prosto juriš u neku strašnu provaliju. Al prosto ni sam ne znam kakvu…Čovek koji u nju pada ne može čak ni da oseti ili čuje kako treska o njeno dno. Samo pada i pada. A sve je to predodređeno za one koji su, u nekom periodu svog života, tražili nešto što njihova sredina nije mogla da im pruži. Pa su to i prestali da traže…“
Popularnost Lovca u raži (smatra se jednim od najčitanijih romana na engleskom jeziku) proizilazi iz lakoće govornog stila kojim je pisan, njegove čitljivosti, kao i jednostavne činjenice da se radi o temi sa kojom se, u mladosti ili kasnije u životu susreće svaka ljudska jedinka. Kako se osećati dobro u sopstvenoj koži, kako se pomiriti sa samim sobom i sa svojim nesavršenostima, kako prihvatiti svet koji je tako daleko od naših snova i onoga što bi on trebalo da bude?
Holden Kolfild – to je na neki način svaki čitalac ovog briljantnog malog romana.
Lovac u raži ili o neprilagođenosti napisao/la Duško Lopandić dana
Pregled tekstova autora – Duško Lopandić →