Миленијалци – номади осетљивог срца

Ulogujte se / Kreirajte profil

Миленијалци – номади осетљивог срца

.

Become a Patron!

.

Између три генерације –  бејбибумера, генерације икс и најновије генерације апликација, смајлија и малих палчића која се не сећа како је свет изгледао пре интернета, стасавала је генерација пуна наде и самопоуздања – миленијалци. Иако су „прави“ и први миленијалци рођени у раним осамдесетим, сматра се да овој групацији припадају сви рођени између 1980. и 2000. године. Ако би се тражио најадекватнији атрибут који би ишао уз њу, он би, по оцени многих критичара, гласио –  најразмаженији. Додала бих синтагму која миленијалцима можда више одговара – емоционална незрелост. Свакако, ако је неко полагао наде у боље сутра и заговарао девизу следи своје снове, веруј у идеале и можеш бити све што пожелиш, онда су то били миленијалци. А како и не би. Рођени у време економског благостања, свеопште безбрижности и једноставности живота, пада Берлинског зида, али и Чернобиља, грађанског рата у Југославији, те касније бомбардовања земље, из мирнодопског детињства и обећања бољег живота урањају у свет радикално другачији од оног у који су веровали и за кога су их припремали, одрастају у људе на раскрсници два света. На тој раскрсници они као да су и остали, не разумевајући потпуно нову еру а не одричући се потпуно ни старе.

 

Миленијалци – генерација на

раскршћу векова

Миленијалци би се могли назвати и  вакуум генерација, генерација празног простора – они не припадају старом систему иако су детињство провели у њему, а не осећају се ни као људи новог доба, доба које је обележено технолошким напретком, мада су и сами учествовали у његовом настанку и неодвојиви су део њега. Они као да вечито осцилирају између жала за старим безбрижним временом и жеље да буду у корак са  новим веком. За њих је стари свет још постојан, не могу да га прогласе непостојећим иако га одавно нема, док им је ново доба донело бреме неизвесности. Када је послератна генерација бејбибумера васпитавала децу, ни сама није веровала да их припрема за свет који више не постоји. Агилни, оптимистични и ангажовани бејбибумери чији је императив упркос катаклизмичним размерама Другог светског рата био радити, стварати и рађати, нису могли да наслуте размере предстојећих промена и стога су своје потомке одгајали у уверењу да су посебни, да могу све, несвесно стварајући генерацију размажених људи, усмерених на себе, своја осећања, своје потребе, другим речима – генерацију изразито индивидуалистичку. Педесете и шездесете године јесу биле деценије опоравка, али је фасцинантно сазнање да се, упркос томе, генерација наших очева и мајки сматра најсрећнијом генерацијом у последњих сто година! Каквог ли парадокса – најсрећнија бејби бум генерација рађа фрустрирану децу, генерацију која не жели да одрасте.

 

Детињство миленијалаца – идеализам у

пуној снази

За разлику од ране младости миленијалаца у остатку мирнодопске Европе, детињство и  рану младост миленијалаца у Југославији обележио је грађански рат, санкције и инфлација. То свакако није лишило миленијалце на нашим просторима уљуљканог детињства и топлине породичног дома у ком је императив био – ићи у школу, дружити се са вршњацима напољу, водити дневник и писати лексикон. Када миленијалци (макар они рођени раних осамдесетих) погледају уназад у детињство, прва асоцијација им је безбрижност, лакоћа живљења, дуго играње фудбала напољу или санкање до изнемоглости. Другим речима, детињство миленијалаца било је у тесној вези са природом, лишено мобилних телефона, играња игрица или коришћења апликација. Како смо онда од такве генерације која са подозрењем гледа на убрзани технолошки напредак дошли до генерације сада већ „зрелих“ људи која не може да оде ни до супермаркета а да се претходно не информише путем мобилних апликација о ценама, а још мање се усуђује кренути на пут без претходног исцрпног претраживања форума? Крије ли се, између осталог, управо у том раскораку између идеалистичког одрастања лишеног брзог протока информација, живота напољу и овог данашњег, који инсистира и намеће инстант производе, а тиме и инстант живљење, назире ли се, дакле, ту узрок нарастајуће анксиозности, депресије и све чешће новооткривених психосоматских болести миленијалаца?

Шта се збило за свега неколико деценија у којима смо од бејбибумера, стабилних, постојаних и чврстих, добили њихове посве другачије потомке – крхке, несигурне, фрустриране и уплашене?

 

Преварни идеализам миленијалаца

Иако препун идеала и спреман да теоретише о напретку, слободи и независности, са наглашеном потребом да допринесе друштву и широким погледом на свет, просечни миленијалац махом ради на одређено и живи код родитеља. Пун идеализма тешко се уклапа у капиталистички поредак ствари где се траже прагматичност и вишеструке вештине. Иако је реч о генерацији која спада у најобразованију, запажање проучавалаца ове генерације јесте да  миленијалци зарађују слабо и да тешко долазе до сталног запослења. Тешко подносе чињеницу да су лако заменљиви, да је ера хуманизма утихнула, да влада криза духа и да се морају прилагодити новим „вредностима“. Вређа их друштвена клонулост, пад вредности у које су веровали док су одрастали и материјализација, потрошачки начин живота који се промовише и друштвене прилике које су другачије замишљали. Иако им се друштвени миље у којем живе не допада (можда би тачније било рећи да према њему осећају снажан отпор), нису спремни да се друштвено организују, ангажују и са уједињеног фронта нешто мењају. Радије се повлаче у своје светове, из прикрајка или удобности свога дома указују (претежно преко друштвених мрежа) на све недостатке друштва у целини, што се често своди само на изливање незадовољства и изражавање жалости због изневерених идеала. Због тога није реткост да поред примарних послова одвајају време за посао који раде за своју душу. Осећај издаје и изневерености их стално прати – од свега што им је обећано, није много остало или је остало веома мало. То да је вредан рад, напорно учење, завршен факултет улазница у сигуран живот који гарантује сталан посао, стаж и пензију, речју –  бољи живот, као и то да су ту синдикати да штите права радника, показало се као утопистичка прича коју су им (свесно или несвесно?) потурили родитељи бејбибумери. Свет који је почивао на идеалима миленијалаца напросто је нестао. Услед суочавања са новим поретком и капитализмом који као врхунску вредност промовише профит, фрустрација просечног миленијалца бива интензивнија, он постаје незадовољни појединац који се осећа превареним и одбаченим.

Зрело доба миленијалаца или

одбијам да одрастем (синдром Петра Пана)

Према дефиницији, синдром Петра Пана се односи на неспремност да се одрасте и преузме одговорност, да се изађе из егоцентричне, незреле фазе. Проучавајући генерацију миленијалаца, критичари често наводе као њене основне одлике управо изражен егоцентризам, превелику амбицију, размаженост и самопоуздање које превазилази сопствене могућности. Отуда не чуди што су миленијалци често у инфантилним везама уместо у зрелим. Шта бива са њиховим емоционалним и породичним животом? Просечни миленијалац у тридесетим годинама махом је неожењен, она је неудата – не жури им се да заснују породицу. Уколико је у браку, у њега улази претежно неприпремљен, не промишљајући, махом вођен или заљубљеношћу или императивом друштва, након чега углавном долази фаза разочарања. Праг толеранције на фрустрацију му је низак, он не трпи ништа, не може да се посвети и буде стрпљив, лако се одлучује на повлачење, предају, развод, не види перспективу ни на брачном ни на пословном пољу, важна му је зона комфора, лична слобода и сопствене потребе. Миленијалац је онеспособљен да се веже на дуже стазе и склон је одлагању стварања породице.

Немогућност да препозна сопствене емоције (ни бејби бумери нису били нарочито емоционално писмени), води просечног миленијалца често до неке психосоматске болести. Депресија и анксиозност су снажно изражени међу припадницима ове генерације. Емоционална незрелост обележје је миленијалаца. Они су често усамљени, немају много пријатеља, воде номадски живот, у сталној су потрази за смислом. Иако им је нови век и све што им он доноси стална непознаница, вечити странац, чињеница је да су миленијалци највише допринели развитку технологије. Везаност за интернет им је блиска. Лако и брзо посегну за форумима, било да их занимају симптоми неке болести, било да им је потребна локација неког кафића у граду. Иако се миленијалац са сетом сећа детињства оличеног у југословенским емисијама Лаку ноћ, децо, Музички тобоган, Бранко коцкица, Цртаном филму у 7.15, забави напољу без мобилних телефона, он  „пријатеља“ чешће налази управо у смарт телефону и апликацијама.

Мада им је тешко да нађу своје место у свету, у поређењу са новом смајли генерацијом (генерацијом з) сасвим је сигурно да су, без обзира на космополитизам и тежњу да се умреже путем интернета, њихове социјалне вештине изразито високе, лако комуницирају, амбиције су им велике, тежња ка успеху такође, а знање и искуства попут оних које су поседовали њихови родитељи бејбибумери. Тешко да је иједна генерација у прошлом веку имала тако изражену жељу да се повеже са људима и светом као што су то имали миленијалци, а ипак је то повезивање остало безуспешно.

 

Миленијалци и осећања – ролеркостер емоција

Терет миленијалаца могао би бити и наслеђе родитеља. Бејбибумери нису се ни трудили да разумеју своје емоције, друштвени поредак ствари је наметао традиционалне породичне обрасце. Преиспитивања унутрашњег живота и повезивање на емоционалном плану са партнером није било приоритет бејбибумера. Нека питања од суштинског значаја нису постављали – принцип постављања питања и одговарања на њих је био зашто- зато. Ипак, иако су децу васпитавали у том маниру где се ауторитет надређеног (наставника, школе, лекара, судије…) није преиспитивао, њихово наслеђе није прешло на миленијалце. Њихова деца миленијалци се не мире лако са ауторитетима нити верују у њихову апсолутну исправност и непогрешивост. Миленијалци рођени у осамдесетим и раним деведесетим који су се остварили као родитељи своју децу васпитавају управо у том духу – духу преиспитивања ауторитета, али и знатно слободнијег исказивања емоција. Узрок томе могао би се тражити управо у детињству миленијалаца које је претежно било лишено вербализације осећања. Стога се они одлучују да детињство своје деце учине другачијим и обезбеде им оно што је њима недостајало, те неретко бирају другу крајност – претерану попустљивост што би свакако дијаметрално било другачије у односу на родитеље бејбибумере чији су обрасци васпитања били традиционални, углавном строги.

Не треба занемарити ни експанзију холивудских филмова са романтичном тематиком на којој је стасавала генерација седамдесетих и осамдесетих. Ту би се, између осталог, могао тражити узрок емоционалне незрелости миленијалаца. Ипак, миленијалац је освешћен, али и преосетљив. Он осећа да мора да разреши емоционалну тензију, жели да се повеже. Са циљем тражења узрока, није му стран одлазак код психотерапеута или психијатра. И поред тога, он осећа терет неразрешених емоционалних тескоба својих родитеља који као да нису завршили тај неопходни процес и пребацили су га као баласт на леђа потомака. Много је непријатних емоција послагано у миленијалцима – од беса, страха, туге, незадовољства. Када покушају да их разреше, долази до неминовног суочавања са реалношћу за коју нису спремни, те се јављају психосоматске тегобе.

Без сумње, закључујем, миленијалци јесу генерација снажног ентузијазма, огромног потенцијала и креативних идеја, но као да јој недостаје плодно тло на ком би се идеје миленијалаца примиле. Замах је ту, и даље присутан, и све се чини да је овој генерацији потребна подршка како би остварила себе и дала свој пуни допринос друштву у целини.

За ПУЛС Милена Станојевић

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



4.3 12 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
10 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Dejan
Dejan
19 days ago

Ti “stabilni, postojani, čvrsti i najsrećniji” bumeri stvorili su tu krizu, rat i sankcije u Jugoslaviji, takođe u velikom procentu bili notorni alkoholičari, u nefunkcionalnim brakovima koji se nisu prekidali samo zbog srama od osude društva, najčešće pod izgovorom “zbog dece”. Takođe milenijalci samo češće od bumera priznaju da imaju problem te se javljaju stručnjacima za pomoć pa otuda podatak da su češće anksiozni i depresivni, što nije nikakav dokaz njihove nemoći, na protiv. U tekstu se bumeri prikazuju kao neka sjajna herojska generacija što je ili milenijalska idealizacija roditeljske generacije ili boomerska narcisoidnost i nemogućnost razumevanja generacije koja je došla posle njih. Milenijalsi su prilagodljivi, spremni na rizik, nezaokupljeni dogmom bilo verskom, bilo nacionalnom, bilo klasnom, do duše jesu nostalgični, ali ni jedan procenat koliko su bumeri koji ne znaju da koriste kompjuterskog miša pa im je zbog toga kriv novi svetski poredak. Milenijalsi su takođe pioniri frilensinga, samostalnih zanimanja koja ne zavise ni od koga osim od tržišta, tako da ne vidim argument po kom se ne snalaze dobro u kapitalističkoj postavci stvari gore od jugoslovenskih bumera koji su se zapošljavali u ranoj mladosti u državnim institucijama, vrlo lako bez iskustva ili značajnijih kvalifikacija i tu najčešće provodili čitav vek uz parolu: radio ne radio svira mi radio. Milenijalsi na postamentu čije temelje su iskopali X-ovci stvorili poziciju u kojoj je značajno smanjen strah od otkaza ili šefovskog autoriteta zasnovanog na jasnoj hijerarhiji i sazidali osnov za Z-ovce koji će tek živeti u svetu u kom bumerska logika tek neće više imati nikakvo utemeljenje u relnom životu. Posao “za svoju dušu” o kom autor priča je realnost koju milenijalsi i te kako znaju da oblikuju i unovče, a ne neka njihova lar por lar idiotarija. Takođe Milenijalsi ne žele da se raspravljaju sa bumerima, tako da na ovakve njihove tvrdnje iznete u tekstu uglavnom odhovaraju samo sa parolom “ok bumer..” čime im stavljaju do znanja da njihovi argumenti u današnjem svetu mogu da se posmatraju samo kao patetična i overdramatična frazeologija bez utemeljenja i opipljivog rezultata, kao onog koji je ostao na primer iza npr veterana. 🤷

Radmila
Radmila
19 days ago

Čestitke za naslov i podnaslove! Mnogo mi se dopada kako ste saželi ovu temu. Volim da čitam psihološke članke, tako da informacije nisu nove, ali su vrlo lepo upakovane. Hvala Bogu, pa uvek ima izuzetaka od pravila, ali primećujem sve o čemu govorite kod nas, starih, a i kod naše dece. Trudili smo se najbolje što smo mogli. Svaka čast!

Danica
Danica
18 days ago

Velika je hrabrost dotaći se ovako široke, kompleksne i opipljive teme. Moj naklon autoru.

Darko
Darko
15 days ago

U poslednje vreme susreo sam se sa većim brojem tekstova na ovu temu.Međutim, većina pomenutih tekstova mahom je jednostrana i često ispunjena besom, nerazumevanjem drugog i optužbama koje ne samo da ne doprinose razumevanju ovog kompleksnog kulturološkog fenomena već i stvaraju dodatni jaz između dve generacije.U moru takvih tekstova ovde imamo priliku da vidimo jedan potpuno drugačiji pristup: dvostran, pun razumevanja i anlaiza snaga i slabosti kao i prilika u kojima su pomenute generacije stasavale.Čestitke autoru!
Po meni bilo bi zanimljivo uvesti još jedan sloj u ovu analizu a to je nešto što bih nazvao “kako se bumeri postali to što jesu”, odnosno analiza uloge njihovih roditelja i uopšte načina vaspitanja generacije bumera.Smatram da bi to značajno pomoglo shvatanju ovog fenomena.
Još jednom čestitke autoru na izvrsnoj analizi.

darko
3 days ago

U danasnjem svetu tzv.svi-znaju-sve,i mnostvo stvari je demaskirano,od Snoudenovih insajderskih informacija,preko raznih teorija zavere koje je stvarnost potvrdila kao tacne,preko pada svih skrupula i moralnih vrednosti.Tacno ste rekli u tekstu da se milenijalci tesko mire sa Stvarnoscu i time da smo svi potrosna roba,i poslovno i emotivno.Mala paralela sa porukom grandz-muzicke scene Sijetla,gde se odigrala poslednja velika rok revolucija:Pobedjeni smo ali nismo porazeni,i shodno tome,pevajmo u to ime.Budimo dostojanstveni u tom porazu,ne bez osmeha.Divan clanak o Milenijalcima!

Milena Stanojević
Milena Stanojević
1 day ago
Odgovor korisniku  darko

Поштовани Дарко, хвала вам.Веома сте лепо написали – побеђени смо, али нисмо поражени. Срдачан поздрав!