Ulogujte se / Kreirajte profil

Mira Trailović – Gvozdena dama za sva vremena

Predstavom Andraša Urbana “M.I.R.A.”, Bitef teatar će početkom marta obeležiti tri decenije postojanja, a za poznavaoce pozorišnog života asocijacija je samo jedna – Mira Trailović.

Mira Trailović Foto: Iz monografije Feliksa Pašića “Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta”

Jubilarni naslov njoj je i posvećen, jer ona je i osnovala teatar (sa idejom da odražava duh istoimenog festivala) na samom kraju svog životnog i profesionalnog puta: umrla je samo koji mesec kasnije, 7. avgusta 1989. godine. Tako se, čudnom igrom sudbine, Mirinim odsustvom mere godine života ovog pozorišta. Da je poživela, 22. januara proslavila bi 95. rođendan. Govorila je da je “pozorište mesto u kome se na najuzbudljiviji način može proživeti život”, a svojim delom to i svedočila. 

Donkihotovski borac, gvozdena dama, tigrica sa baršunastim kandžama, buldožer u vizonu (kako su je sve nazivali), karijeru je počela kao spiker Radio Beograda, reditelj i urednik u dramskoj sekciji, u međuvremenu postala student Muzičke akademije i Visoke filmske škole, kao i predavač radio-režije na Pozorišnoj akademiji. Sve je to u svojoj kreativnoj i intelektualnoj radoznalosti bila Mira Trailović, pa je sasvim jasna i njena izjava da je tek dolaskom u Atelje 212 završila lutanja po svojoj ličnosti. 

Foto: Screenshot, Youtube

Borislav Mihajlović Mihiz prisećao se trenutka kada mu je 1953. godine u “Tri šešira” Mira Trailović predložila da osnuju novo pozorište, moderno i avangardno, slobodno u formi i nezavisnije od vlasti: 

“Negovaćemo kamernu dramu, pantomimu i šansonu, uvesti monodramu, recital i literarni kabare, crtala je Mira punačkom rukom po duvanskom dimu stare kafane svoje inovatorske zamisli”, zapisao je Mihiz. 

Tri godine kasnije “buldožer u vizonu” uspeo je u svom naumu: osnovala je Atelje kojim je nastavila da “iscrtava” svoju pozorišnu viziju. Išla je u korak sa svojim vremenom, pa i ispred njega. U Beograd je dovodila najveća imena pozorišne avangarde kao što su Ežen Jonesko, Žan-Pol Sartr, Edvard Olbi, Tomas Eliot, Stanislav Vitkjevič. A kakav je ona utisak ostavljala na ove svetske veličine, najbolje svedoči odgovor Ežena Joneska na pitanje šta je video u Beogradu te davne 1971. godine: 

“Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?” 


Rediteljka, dugogodišnja upravnica i jedan od osnivača Ateljea 212 (1956), Bitefa (1967) i Bitef teatra (1989) bila je i umetnički direktor Međunarodnog pozorišnog festivala u Nansiju i dobitnica francuskog ordena Legija časti. 

Njenom režijom “Fausta” u sali sa 212 stolica u zgradi nekadašnje “Borbe”, počeo je pozorišni život Ateljea 212. Postavila je na scenu, između ostalih, predstave “Don Žuan u paklu”, “Iza zatvorenih vrata”, “Stolice”, “Priča o vojniku”, “Nesporazum”, “Kosa”, “Čudo u Šarganu”. Pod Mirinom čvrstom rukom (ali uvek u mekanim rukavicama) Atelje je u socijalističkoj Jugoslaviji otvorio vrata sveta, šireći duh avangarde i na Istok i na Zapad. 

Nemirne prirode, širokog obrazovanja, nezaustavljive energije i stvaralačke znatiželje, imala je ambicija i za mnoge velike poduhvate. Sa Jovanom Ćirilovim osnovala je Beogradski internacionalni teatarski festival (BITEF), koji je u vreme Hladnog rata bio jedino mesto susreta umetnika sukobljenog sveta, s obe strane “gvozdene zavese”. Zahvaljujući njenom ugledu u Beograd su dolazili Semjuel Beket, Piter Bruk, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski… 


Dve decenije kasnije imala je snage da inicira i stvaranje Bitef teatra, u rekonstruisanoj zgradi evangelističke crkve pored Bajlonijeve pijace, na današnjem skveru s njenim imenom. Vešto je balansirala i uspevala da održi ravnotežu na tankoj političkoj žici svog vremena, a da to uvek nije bilo lako svedoči i jedna njena, usputna rečenica: “Kako je teško celog života biti jači nego što si u stvari…” 

Uskoro će na “svom” skveru i u teatru kome je udahnula život, dobiti predstavu s posvetom. Zašto “M.I.R.A.”? Možda objašnjenje leži u njenom odgovoru novinarima na pitanje kako bi htela da se predstavi. Odabrala je akronim: 

– M, kao marljiva. I, kao iracionalna. R, kao radosna. A, kao “ako, baš me briga”. MIRA.

Vukica Strugar 

Večernje Novosti

Mira Trailović – Neprikosnovena vladarka teatra

Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje – građanke sveta. Oktobarska nagrada, “Joakim Vujić”, Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović.

Spikerka Radio Beograda, predavač, rediteljka radio i teatarskih drama, upravnica “Ateljea 212”, jedan od osnivača kultnog BITEF-a, rođena je 22. januara 1924. godine u Kraljevu, kao ćerka Andreja Milićevića koji je preveo više od 36 dela francuskih klasika i Radmile Simić, profesorke francuskog jezika. Deda joj je bio Milan Simić, upravnik Narodnog pozorišta. Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka, shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Marljiva učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, ispunila je želju oca i upisala studije arhitekture, ali ih je, baš kao i tehnologiju, napustila. Do diplome istoričarke umetnosti delio ju je samo završni ispit. Nije njoj bilo teško da uči, već što pušta da obožavani svet pozorišta, režije i televizije prolazi pored nje. Ali, sve je počelo da se menja u njenu korist kada je 1944. godine, pomalo slučajno, postala spikerka Radio Beograda i glasom Minerve odmah osvojila slušaoce. Policijski čas je još trajao, pa je svaku noć kući vraćala patrola. I dok je hodala u svom prvom kaputu napravljenom od ćebeta, koji je dobila u radiju, nije se plašila… Znala je da je obradovala nekog tog dana.

– Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima – pričala je Mira u intervjuu za “TV novosti” 1977. godine.

U Radio Beogradu je ubrzo postala rediteljka i urednica dramskog programa, upoznala je Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije dopisnika Politike iz Pariza i prvog čoveka ove kuće, čije je prezime uzela na venčanju. Mira je oko sebe gradila hram ljubavi i umetnosti, odlučila da završi Visoku filmsku školu, a potom diplomira režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, gde će kasnije predavati.

Kada je 12. novembra 1956. godine u dvorani tadašnje novinske kuće Borba, sa 212 stolica, počeo da živi jedan novi svet, Mirin kreativni nemir se konačno smirio. Zahvaljujući uskom krugu umetnika kojem je pripadala, stvoreno je avangardno pozorište pod nazivom “Atelje 212”, a na početku ove teatarske priče ona je bila pomoćnica Radoša Novakovića i Bojana Stupice, potom i upravnica.

Jedna nova epoha je počela, glumci “Ateljea 212” gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik. Prvi put se izvode Žan Pol Sartr, Ežen Jonesko, otkrivaju publici novi domaći pisci, postavljaju dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića, a revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta zbog mjuzikla “Kosa” u Mirinoj režiji… Šef teatra sa 212 stolica ne prestaje da iznenađuje energijom, inovacijama, upornošću, idejama. Nisu svi toliko oduševljeni, smeta im razgaljeni duh avangarde, dok je stranci nagrađuju, u domaćem okruženju je prate maliciozni komentari. Žena sa 24 osmeha, koliko su izbrojali na njenom licu, ne mari za to, već kao rediteljka i upravnica nastavlja da se, ponekad donkihotovski, bori protiv “skučenih umova” i govori da su je “jugoslovenski novinari ionako odvikli od pohvala i komplimenata”. Naročito su izostali u danima kada je s Jovanom Ćirilovim osnovala BITEF, festival novih pozorišnih tendencija, čiji je umetnički direktor bila od 1967. godine do smrti. Ali, ona je ta koja u Beograd dovela Semjuela Beketa, Pitera Bruka, Žan Pol Sartra, Zapadni Berlin i Ameriku. 

Kada je prestala da upravlja “Ateljeom 212”, jer je tako moralo po zakonu, postala je umetnički direktor Međunarodnog pozorišnog festivala u Nansiju, a radila je i u pariskom “Teatru nacija”. Francuska je bila njena druga zemlja, a francuski novinari su o njoj često pisali nazivajući je “buldožerom u bundi čijem osmehu je teško odoleti”. O tom osmehu i beskrajnom šarmu pričalo se širom sveta, pa kada su uglednog dramaturga Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: “Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?”

Nijedna svečanost na kojoj je prisustvovala nije mogla da protekne bez analize njene haljine, baroknog broša, male ešarpe, tašne od krokodilske kože i crvenog ruža koji je obožavala. Svi ti pogledi su se nalazili u opisu pozicije vladarke umetnosti, koja je, kako je rekao Jovan Ćirilov, bila posebna i u odnosu sa glumcima, jer im je “laskala, majčinski ih grdila, molila, mazila i iz njih izvlačila maksimum”. Bila je dama koja je svoj narod izvela u svet i, dok je ležala u bolesničkoj postelji, tragala za mogućnostima da čuvenu “Lulu” postavi u beogradsku Operu. Ličnost balzakovskog dara, kako su o njoj govorili, umrla je 7. avgusta 1989. godine i sahranjena na Novom groblju, po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Nije volela da govori o smrti, ali su zapamtili njene reči upozorenja, izgovorene jednom, onako usput: “Nemoj da mi neko govori na grobu. Ustaću”. Tek što je velika dama sahranjena, osvanuo je Trg Mire Trailović u Beogradu, u blizini Bajlonijeve pijace.

Tatjana Loš

Večernje Novosti

Sećanje na Miru Trailović

Velika scena Ateljea 212 od 22. januara ove godine, na predlog sadašnje generacije “ateljejevaca”, dobila je ime Mire Trailović. Svoje izlaganje na toj sceni koja je upravo tih trenutaka dobijala novo ime, završio sam konstatacijom da bi Mira Trailović toga dana, koji je i dan njenog 90. rođendana, još bila u punoj snazi, toliko karakterističnoj za nju.

To je lako konstatovati, ali je teško reći šta bi ona preduzimala, oduzimala, menjala, jer Mira ne bi bila Mira da bi bila predvidljiva, čak i meni koji sam proveo sa njom decenije.

Sasvim je sigurno da bi orijentaciju koju je sa svojim kolegama i saradnicima smislila, prevazilazila novim idejama, svesna da umetnost kada počne samu sebe da kopira, sigurno nazaduje.

Uveren sam da bi sačuvala orijentaciju da se traga za nečim novim, i to što niko ne očekuje i što drugi ne bi znao da smisli i osmisli.

Ko bi rekao da je Atelje 212, rođen i zavoljen zbog stavljanja na repertoar dela svetske avangarde, tada našoj sredini i drugim istočnoevropskim zemljama “zabranjenog voća” sa Mirom krenuo u potragu za našom dramskom avangardom, koja je svojom formom i temama bila drugačija od jednog Beketa, Joneska, Adamova, Ženea, pa i Poljaka Slavomira Mrožeka.

Mirjana  Trailović – upravnik Ateljea 212

Najizrazitiji primer je Aleksandar Popović, čiji avangardni apsurdi nisu ličili na apsurde jednog “Godoa” ili “Ćelave pevačice” (prikazani sa uspehom prvih sezona Ateljea 212) pa se opet može reći da je svojom formom prevazišao tada već sto godina staru tradiciju srpske dramaturgije sa Sterijom na čelu.

Aleksandar Popović je ponikao na periferiji urbanog Beograda, na njegovom slikovitom žargonu i neobičnim ličnostima koje su jednom nogom još u nekoj balkanskoj varošici, a drugom začetnici jednog gradskog Beograda neponovljivog po svojim karakteristikama. 

Mira Trailović je umela da uoči koliko je taj prividno specifično naš dramski pisac, zaista naša originalna varijanta Joneska, nekom nimalo slučajnom vezom sa Balkanom gde je rođen u našem susedstvu – u Rumuniji, kao zakonski naslednik genijalnog rumunskog prethodnika avangarde Jona Luke Karađalea. I na kraju bi svojom neverovatnom intuicijom, obogaćenom njenom oštrom inteligencijom, znala da prepozna šta je ono najnovije u svetskom i našem osećanju sveta na našim i sveskim pozornicama.

Kao svi naši istinski inovatori, ona je umela da pronađe u našim korenima sveže izdanke avangardno novog, kao i avangardne elemente bliske našem mentalitetu i koje će biti otkriće za gledaoce željne novoga i nekog novog osećanja sveta.

Jednom rečju, Mira bi sa svojih 90 godina bila još mlada, mlađa i upola od sadašnjih mladih dramskih pisaca i pozorišnih umetnika.

Kada bih umeo da kažem šta bi to bilo, to ne bi bilo ono veliko neočekivano što je jedna generacija očekivala da prepozna kao svoju avangardu. Svaka generacija ima svoju avangardu. A Mira Trailović je imala smisao da je prva prepozna.

Jovan Ćirilov 

Večernje Novosti

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.