Модернизам и перспектива у сликарству Милића од Мачве

Ulogujte se / Kreirajte profil

Модернизам и перспектива у сликарству Милића од Мачве

.

Become a Patron!

.

МИЛИЋ ОД МАЧВЕ/ MILITCH DE MATCHVA

(1934 – 2000)

Нема сумње да сликар, Милић од Мачве[1], припада групацији ликовних стваралаца двадесетог века који су деценијама развијали фигурални ликовни израз. Поједини, ликовни критичари, сматрају да је он типичан експонент сликарског  корпуса  са израженом националном и фолклорном симболиком, мислећи, при томе, превасходно, на његово рано обликовање и уљане радове из „Мачванске фазе“[2] (пример бр.1.) који су били изложени 1.септембра 1959.године на његовој, првој самосталној изложби, у Београдском салону “Графичког колектива”.

Парадоксално звучи, али Милић, надреалистички концепт, обликује паралелно са „мачванском фигурацијом“ којом покушава да попут италијанских и холандских мајстора своју, “надвремену Мачву“, смести у исту ликовну раван, поред Тоскане и Фландрије.

А, све је почело, после изузетне, београдске, Лубардине изложбе отворене 1951, у Галерији УЛУС на Теразијама. Милић је био импресиониран „Лубардиним експресионизмом“ зато што је сликар „успевао да пренесе црногорски крш врло једноставним ликовним средствима, неухватљивим у потезу“[3]. Лубардино сликарство, видећемо, имало је пресудан утицај приликом Милићевог конкурса на Ликовну академију 1954.године.

Лубардином  поставком био је уздрман соцреалистички „клише“ из темеља. После ове изложбе, ликовни живот Београда, претрпеће драматичне промене, а већ од 1953. године ствара се најзначајнији, послератни, ликовни покрет- Медиала који ће до 1959.године окупити најзначајније представнике фигурације.

У том периоду, ненадано, мада је већ студирао архитектуру Милић је 1954.године одлучио да студентски ангажман настави на Ликовној академији. На   конкурсу, поред приложених цртежа и раних радова централно место припало је „Косовском циклусу“ (пример бр.2); једном серијалу од дванаест темпера рађених на картонима под снажним утицајем Лубардиног сликарства.[4]

Контрaвезни сликар сновитих мачванских пејзажа већ 1955, приређује два велика ликовна изненађења. Прво се односи на израду, његове, прве, успеле, надреалне слике- Пад сунца[5] (пример бр.3) из 1955, рађена темпером на картону. Према исказу сликара она представља „сновиђење о катаклизми, на десету годишњицу Хирошиме“[6], а друго се повезује са циклусом „Еротикон“[7] који је посвећен несрећној љубави. Девет слика из овог циклуса рађене су уљем на картонима и оне припадају надреалистичком сижеу, а како је сликар тврдио оне су биле обогаћене низом „нових елемената и смелих решења“ тако да су представљале основ „за дефинитивно сликарско рађање“.[8]

Свој афинитет према модерном ликовном изразу Милић је следеће, 1956.године потврдио и на првој изложби Медиале, у дому композитора Владана Радовановића, једног од оснивача Медиале.

Видећемо, у наставку наше елаборације, како је Милић од Мачве, после Медиалине изложбе 1959.године, из надреализма уронио у свет мистичне фантастике.

 

МЕДИАЛА

После Лубардине изложбе, културни, а посебно ликовни живот  Београда биће обогаћен, новим стваралачким приступом. Веома брзо, око идејног и програмског родоначелника Медиале, Леонида Шејка, најпре се окупља велика група ликовних  стваралаца, затим архитекте, музичари, филозофи као и интелектуалци различитих провинијенција. Они ће убрзо постати чланови  Друштва пријатеља Балтазар. Крајем шесте деценије, неформални, “београдски кружок“  Балтазар биће преиименован у нови покрет – Медиалу. Сликар, Миро Главуртић осмислиће нови неологизам тако што ће спајањем две речи (мед и ала) дати ново име покрету – Медиала. Под овим називом од 1956.до 2005.године биће одржано преко десет групних изложби Медиалиних чланова.

Мада је Милићево, рано стваралаштво, често, било блиско социјалистичком приступу у уметности он је сматрао да догматско, ригидно, владајуће, послератно сликарско обликовање представља исувише уски оквир за, његово, будуће сликарско профилисање. За Милића је било прихватљивије Медиалино програмско начело о спајању класичног и модерног у једно ново сликарско изражавање које се ослања на уметност ренесансе и класицизма. За Милићев препород изузетан значај је имала Медиалина изложба  отворена 11. септембра.1959. године на којој је излагала већина њених чланова: Оља Ивањицки, Светозар Самуровић, Михаило Чумић, Коста Брадић, Владимир Величковић, Милован Видак, Синиша Вуковић, Миро Главуртић, Милић Станковић и Леонид Шејка. Мада је већ 1958.године постао доживотни члан светског удружења „Фантасмажи“ из Брисела, Милић, после Медиалине изложбе 1959.године дефинитивно промовише своје сликарство у „аутентичну фантастику“.

Нажалост, премда су чланови Медиале били репрезентативни представници послератног сликарства она никада није прерасла у посебан сликарски правац. Разлога има више. С једне стране она је представљала један „хетерогени ликовни скуп“ јер су се ту налазили сликари са израженом ликовношћу и специфичним колоритом попут  Даде Ђурића  и Љубе Поповића, а с друге сликари  Урош Тошковић и Владимир Величковић били су ближи графици и изражајном цртежу. Код Л.Шејке интелектуални и структурни елементи композиције носе превагу, а са своје стране, М.Видак и С.Вуковић су били заокупљени “идеолошком“ страном и принципима покрета. Милић се самосвојно издваја и декларише као „омађијани фигуративац и фантастичар“.[9] Нема сумње да је Милић, у групацији заговорника надреализма и фантастике, оформио свој специфични ликовни стил. Оно што Милића раздваја од осталих „надреалаца“ је „сценографија фантастичног призора“  у чијем амбијенту централно место припада пејзажу. За разлику од Милићеве, та сценографија, запажа ликовни критичар Ђорђе Кадијевић „код већине сликара из круга „Медиале“ имала је атрибуте архитектонског амбијента“.[10]

Разумљиво је да сликари различитих естетских модалитета и аутентичне  изражајности нису могли да обликују „кохерентан ликовни израз“. Прерана Шејкина смрт и раздвајање Медиалиних чланова на „париске“ и „београдске“ сликаре, седамдесетих година прошлога века, задали су снажан ударац најзначајнијем ликовном покрету. Посебан анимозитет према Медиали имала је официјелна културна политика са својим експонентима. То је имало за последицу затварање појединих сликара, а једна од Милићевих изложби у галеријаи Графичког колектива 1962.године  била је забрањена.

Међутим, и поред тешкоћа у свом формирању и тескобном месту у послератном културном животу Медиала је до данас остала највећи и најзначајнији ликовни покрет на овим просторима. И, што је најважније она је прокрчила пут модерном стваралаштву задајући превратнички удар владајућем, социјалистичком становишту у српској и југословенској култури тога времена!

 

ЖУТА ФАЗА

Од средине шесте деценије прошлога века у Милићевом сликарству је приметно смелије ликовно изражавање.

Наиме, у раним радовима, горњи план слике био је скоро маргинализован. Доња, “приземна“, композициона основа заузимала је доминантно место, а позадина и „ликовна вертикала“ још увек су били недовољно изграђени. Сликар је био свестан наведених недостатака и зато покушава да успостави „нарушену“ равнотежу, нарочито, на сликама великог формата. Резултат, новог, стваралачког обликовања виђен је већ на изложби организованој у Музеју примењене уметности 15. јуна.1960. године. Тада је критичар М.Мирковић проницљиво приметио да је “ Милић Станковић свакако модеран сликар“.[11]

На неки начин, ова ликовна поставка, биће увод у стварање једног од најзначајнијих Милићевих циклуса, названог „Жута фаза“.

Већ на почетним сликама из „Жуте фазе“ видимо колики значај сликар придаје горњем плану слике, једној новој ликовној фантастици где нијансе жуте боје доминирају амбијентом. На једној од првих слика- “Праотац Радован изграђује будућност“ из 1962, чудесна и непредвидива збивања на Милићевим небесима, потискују „овоземаљску основицу“ у други план, што је у раном , претходном стваралаштву било незамисливо.

Неки критичари су сматрали да је рана фигурација, понекад, била оптерећена пренаглашеним етно-реквизитаријем и фолклорном симболиком. На сликама из овог циклуса, по први пут, видимо да ликовни сегмент и колорит односе превагу над „фактографијом“, што је посебна вредност „жутог обликовања“.

Бројне слике из овог циклуса налазе се у познатим галеријама и приватним колекцијама. Осам својих радова из „Жуте фазе“ сликар је поклонио Музеју савремене уметности у Београду, а седам Музеју савремене уметности у Скопљу. Међу бројним радовима посебно се издвајају: Левијатан над Београдом из 1962, слика која је дуго времена била део Сталне поставке у Музеју савремене уметности, Лет балвана (пример бр.5) платно насликано у Паризу 1965, и слика Последице митског праузрока из 1963.године,  која према мишљењу самог сликара представља „његову најренесанснију слику“.[12]

 

ПЕРСПЕКТИВА

Од најстаријих времена за графичко уређење простора били су заинтересовани ствараоци у визуелним и ликовним уметностима. Од старог египатског сликарства па преко античких артефаката све до савремене, односно модерне уметности, где се примењују разни облици поли- перспектива (ПаблоПикасо, Анри Матис…), перспектива и даље заузима важно место у вајарству, архитектури и фигуралном ликовном стваралаштву.

Почетком петнаестог века, тачније 1420. године ренесансни уметници почели су да користе линеарну (геометријску) перспективу као доминантан начин приказивања ликовног простора тако да је она постала, на неки начин, “заштитни знак“ ренесансне уметности.

Милић је сматрао да је основни недостатак Албертијеве, ренесансне перспективе што „познаје само Хоризонт као икључиву реалност, са тачком гледишта на њему“. Зато он, седамдесетих година прошлога века развија теоријски концепт о „Источној слици света“ који на уметничкој слици препознаје и „Вертикалу као указани светлосни правац“.[13]Као резултат његових истраживања настала је његова Растућа или Божанска перспектива  (примери бр.6 и бр.7.) обликована кроз два циклуса слика:” Књига постања “и “Небеска Србија”.

На сликама ренесансних мајстора „посматрач може да види само простор који се сужава испред њега“, јер се тачка гледишта губи, односно нестаје на хоризонту.  Зато је сав „остали простор у ренесансној слици нереалан“, јер се „деформише и развлачи, а то значи да и не постоји“.[14]Милић је желео да види посматрача у слици, а то значи да се он активно крећа по Вертикали  блиској Светлости и Универзуму. Наравно то је могуће ако се тачка гледишта са хоризонта помера према посматрачу, “улазећи постепено у посматрача у све ширућем простору“ [15].Ту тачку гледишта сликар је условно назвао „тачка глетишта у срцу моме (посматрачевом)“![16]

Примена „иконографске“ перспективе средњовековног сликарства усмерила је сликара према трансцеденталном и оностраном. Она је сматра ликовни критичарЂорђе Кадијевић била „антитеза класичној, илузионистичкој, албертијевској перспективи сликарства ренесансе“ на којој „тачка недогледа представља синоним ништавила“ јер „у себе усисава читав свет слике“. [17]

Применом Растуће перспективе посматрач се налази у центру сликарског збивања. С једне стране он сада може да прати ширење слике у свим правцима, а с друге ненадано постаје активни учесник по Вертикали духовности!

Наведене циклусе сликар је развијао скоро пуне две деценије, а  у том периоду настала су његова најзначајнија дела.

 

РЕЗИМЕ

Нашом елаборацијом захватили смо најзначајнији сегмент његовог стваралаштва. Милић је успео да фантастични свет фигурације која левитира и пркоси физици синтетизује и „реалност измири са маштом, банално са обичним, користећи поступке и рецепте од давнина (боја у праху, топли восак)“.[18]На тај начин успео је да изврши трансформацију митолошког, историјског и фолколорног сижеа у модеран ликовни израз.

Његова дискусија о перспективи, сигурни смо, биће и у будуће актуелна у свету фигуралног сликарства. Наиме, постоје и назнаке да се пред крај живота Милић вратио „космичким истраживањима“ које је педесетих година прошлога века започео са сликаром Миланом Поповићем- Кромпиром.

Сматрамо да је његово сликарство и даље инспиративно и да заслужује и у будућности озбиљан истраживачки приступ!

За ПУЛС Марија Поповић Стојадиновић

 

Литература

  1. Медиала, Службени гласник, Београд, 2006.
  2. Милић од Мачве, Словар о одшелинику том I и II, Кула на седам ветрова, Београд , 1996.
  3. Милић од Мачве, Прво венчање лепотице уклетог сликара, Кула на седам ветрова, Београд, 1988.
  4. Monografia “Milić od Mačve”, Grafika, Pirot, 1984.
  5. Повјесница Милића од Мачве I, II и III део, Кула на седам ветрова, Београд, 1985.

[1] Милић Станковић (1934-2000), уметничко име Милић од Мачве, спада у ред врло плодних ликовних стваралаца. Завршио је сликарство на Академији ликовних уметности у Београду1959, а од 1960.године постаје редовни члан УЛУС-а. Претходно је студирао архитектуру. Обликовао је низ сликарских циклуса у свим техникама. Успешно је приређивао бројне изложбе у земљи и у иностранству, а његови радови су изложени у престижним галеријама и музејима.

[2] Словар о одшелнику l, Београд, 1988,стр.43.

[3] Повјесница 1, Београд, 1985, стр.132.

[4] Исто. стр.359.

[5] Исто.стр.364.

[6] Прво венчање лепотице уклетог сликара, 1988, Београд, стр.16.

[7] Повјесница 1, Београд, 1985, стр.362.

[8] Исто.,стр.14,15.

[9] Повјесница1, 1988, Београд, стр.22.

[10] Монографија, Милић од Мачве, Рома, 1982,стр.58.

[11] Лист „Младост“, јули 1960, “Мачванска приказања“, М.Мирковић.

[12] Прво венчање лепотице уклетог сликара,Београд. стр.72, 76, 84, 88.

[13]Повјесница  2, 1987, стр.21.

[14] Исто. Стр. 222-226.

[15] Исто. Стр.222-226.

[16] Исто. Стр.222-226.

[17] Монографија Милића од Мачве, 1982, стр. 22.и 23.

[18] Монографија Милића од Мачве,1982.стр.66.

Ролан Вилнев (Roland Villeneuve,Paris,1981)

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



3.3 4 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Vanja
Vanja
15 days ago

Koliko jedan umetnik može da bude svestran i obrazovan, osobno mislim na autorku teksta. Sjajno!