Morbidna radoznalost ili zašto nam se dopadaju serije poput Squid Game

Već je bajata vest da je serija Squid game postala jedna od najgledanijih serija na svetu, ali ono na šta mnogi pokušavaju da odgovore jeste – zašto je to slučaj? Priča o igrama na život i smrt ili nekoj novoj vrsti modernih gladijatora nije nimalo originalna ili nova ideja, stoga za odgovor na ovo pitanje treba kopati dublje u ljudsku prirodu.

Ovo južnokorejsko ostvarenje je postalo Netfliksovo nagledanije originalno čedo koje se za samo mesec dana popelo na vrh liste najgledanijih serija. Pogledalo ga je (najmanje) 142 miliona ljudi putem ove platforme i ko zna koliko još kroz razne, druge, neutabane puteve interneta. Sama gledanost ne mora garantovati kvalitet, ali svakako označava pojavu koja je pogodila nerv velikog broja ljudi.

Kratki osvrt

Radnja je smeštena u današnju Južnu Koreju i prati život kockara bez para i posla koji pokušava da dođe do novca za svoju majku i ćerku. On, zajedno sa drugim ljudima zaduženim do tolike mere da se iz dugova ne mogu izvući poštenim radom, na svoje poslednje kockanje kreće sa najvećim ulogom, životom. Kroz devet epizoda likovi serije prolaze kroz razne korejske dečje igre nepoznatih maskiranih organizatora, dok povremene trenutke razmišljanja o tome da li je čitava igra vredna rizikovanja njihovih života, prekida zvuk buntova novca namenjenih šampionu, koji padaju u veliku staklenu kuglu iznad njihovih glava, zaslepljujući ih poput jelena koji na prizor farova automobila ostaje nepomičan.

Sama radnja drži pažnju i pored toga što je nedovoljno razrađena. Iako je krajem sezone natuknuto postojanje sledeće i time opravdano što nismo dobili sve ključeve priče u ovoj, kao gledalac ne mogu da ne primetim da su brojni odgovori mogli da se nađu u prvoj sezoni. Naime, o samoj ideji i pozadini čitave organizacije imamo samo nagoveštaje, o kojima će biti reči i u ovom tekstu, ali najveći deo priče je zapravo i dalje misterija.

Jedna od najvećih zamerki svakako je klišeiziran prikaz američkih bogataša, koji se pod ogromnim dalijevim maskama razbacuju basnoslovnim sumama novca koje stavljaju na već pomenute takmičare, dok međusobno razgovaraju bolno neprirodnim dijalektom engleskog. Ukratko, dat nam je kičast pogled na zabavu bogataša koji vode svet – klađenje na živote siromašnih, „otimanje“ za seks svakoga ko im se imalo dopadne (jer im se može) i generalno boravljenje u tajnim kuloarima društva za koje niko ne zna.

Kroz devet epizoda likovi serije prolaze kroz razne korejske dečje igre nepoznatih maskiranih organizatora, dok povremene trenutke razmišljanja o tome da li je čitava igra vredna rizikovanja njihovih života, prekida zvuk buntova novca namenjenih šampionu, koji padaju u veliku staklenu kuglu iznad njihovih glava, zaslepljujući ih poput jelena koji na prizor farova automobila ostaje nepomičan.

Sa druge strane, serija ima elemente kritike današnjeg preovlađujućeg ekonomskog poretka u kojem gotovo svako može prelako da se nađe u poziciji „igrača“ ove brutalne igre. Dodatno, treba zauzeti i razumnu distancu i prihvatiti da neko sa naše kulturne pozicije ne razume sve poruke serije snimljene pod drugačijim društvenim kodom. Kako mi je jedna poznanica, koja poznaje prilike u Koreji bolje od mene, spomenula – postoje razne finese koje prolaze neprimećene pored nas, korejski nepismenih. Na primer, određeni likovi su koristili prilično obimne i sočne psovke koje nama nisu adekvatno predstavljene u prevodu, neki takmičari govore različite dijalekte korejskog što dodatno doprinosi nijansiranosti priče i nepisanoj naraciji koju je jednostavno nemoguće primetiti bez pomenutog predznanja.

Bogati „triler“ trenuci i dosta emotivnih scena uspešno nas drže zarobljenim i celokupne epizode zapravo predstavljaju „cliff hanger“ umesto posebnih trenutaka. Ali, glavna ideja se i dalje oslanja na priče poput Hunger Games i serijala fimova Saw, bez i bliže razrađene priče iza sebe. Istini za volju, priča serije Squid game nije završena i kompletan sud o ovome moći će da se donese tek nakon što se to desi, ali prema onome što do sada znamo čini se da južnokorejska serija zaostaje za svojim „žanrovskim drugarima“ i ostavlja nam mogućnost da pogađamo njena tumačenja.

Homo ludens

Jedan od glavnih motiva serije – igranje dečjih igara do smrti, pravi zapravo interesantan paradoks. Imajući u vidu da se većina ljudi, kroz različite kulture, tradicije i načine vaspitanja dece, i dalje trudi da ih u mlađim godinama čuva podalje od nasilja i svakog njegovog prikaza, prilično je intrigantna ideja scenariste da baš na njihovim igralištima zamisli moderan masakr. Povezivanje takmičara sa najranijim sećanjima tj. početkom njihovog života u trenucima dok stoje pred njegovim krajem, snažna je alegorija toga koliko je život kratak, misli koja će biti i spomenuta u jednom kasnijem dijalogu.

U tom dijalogu,  jedan od vodećih likova, u ispovedačkom maniru govori protagonisti o izgubljenom osećaju igre kod sebe i ostalih ljudi sa kojima se sreće. Nastavlja o tome da je prava zabava nestala i da je sama igra jedini preostali životni nadražaj u koji je vredno ulagati, kod kojeg nam vreme postaje relativna kategorija. Ova linija razmišljanja usklađena je sa idejom dela Homo Ludens holandskog istoričara i kulturologa Johana Huizinge. U tom delu, koje bi se moglo prevesti kao Čovek igrač / Čovek igre, on se bavi ljudskim instinktom za igru kao centralnim elementom ljudske kulture i izučava njegovu ulogu u nauci, pravu, poeziji, ratu, filozofiji i umetnosti.

Oživljavanje elementa igre kroz njegovu najbrutalniju formu – rat, jedan je od centralnih motiva stvaraoca serije.

On kaže da su od trenutka od kada postoje reči za borbu i igru, ljudi imali običaj da rat nazivaju igrom. Naravno, radnja serije ne predstavlja rat ni u jednom obliku u kojem ga poznajemo, ali samo nadmetanje sa drugima, gde će neminovno neko stradati, sa povremenim otvorenim sukobima među takmičarima – nju savršeno uklapa u gorepomenuti citat. Oživljavanje elementa igre kroz njegovu najbrutalniju formu – rat, jedan je od centralnih motiva stvaraoca serije.

Huizinga takođe, u ovoj knjizi napisanoj 1938. godine, primećuje opadanje ovog elementa u modernom društvu. Pojašnjava kako je igra postala pretrpana ozbiljnošću, rangiranjima, pompom i drugim detaljima do te mere da je prestala da bude igra i da je čak takmičarski sport izgubio njen duh, prema njemu krucijalan za svaku kulturu.

Razočarano poentira da je sa usložnjavanjem civilizacije i njenim opterećenjem, kako sredstvima i tehnikama proizvodnje tako i sve detaljnijim i pažljivijim organizovanjem društvenog života, došlo do postepenog gušenja starog kulturnog tla koje je uključivalo igru. Naša civilizacija je, jednostavno rečeno, igranje gurnula na marginu.

Upravo ovo osećanje i razmišljanje se može videti kod već pomenutog lika, koji okončava svoj život sa osmehom na licu, usput opisujući svoju ljubav prema igranju. U nedostatku mogućnosti da zadovolji svoje potrebe za igrom opcijama koje mu se u 21. veku nude, odlučuje se na unikatnu igru, i makar na kratko, u ograničenim okvirima, vraća igri centralno mesto koje joj pripada.

Naša morbidna radoznalost

Objasnivši motive pokretača igre u seriji, ostaje nam da se upitamo nad našim. Zašto nas više od 142 miliona želi da gleda savremene brutalne igre, makar i kao fikciju? Zašto su nam i sva slična ostvarenja, poput spomenutih Hunger Games, Saw franšize, i drugih, u kojima ljudi bilo kroz igru ili druge okolnosti, rizikuju svoje živote i okončavaju ih na brutalane načine, tako privlačni? Odgovor možda leži u našoj morbidnoj radoznalosti.

Često osećamo krivicu kada želimo da pogledamo snimak saobraćajne nesreće, tuču u rijalitiju, ili golu javnu ličnost uslikanu na plaži, koji slučajno ili ne, iz nekog ugla interneta nađe put do nas. Ali ono što ne čudi – taj osećaj krivice nas i tera da pogledamo „zabranjeno“. Socijalni i lični pritisak da nešto ne uradimo ponekad će nas naterati da baš više želimo to da uradimo, stvarajući takozvani bumerag efekat.

Mi smo, bizarno, privučeni odbojim prizorima poput saobraćajnih nesreća, ratova, skandala poznatih, kao i drugih jezivih stvari vezanih za ljudsku patnju i smrt, poput srednjevekovnih sprava za mučenje koje možemo videti u raznim muzejima. Eksplicitno prikazano ljudsko stradanje u filmskoj umetnosti spada takođe pod ovu kategoriju, i privlačnost svih ovih stvari nas često dovodi do toga da se osećamo loše jer te scene faktički jesu neprijatne, ali i dalje ne možemo da okrenemo glavu od njih.

Takođe, scene drugih kako konzumiraju nešto odbojno ili kako se izlažu fizičkim opasnostima nekima mogu biti odbojne, ali one su zapravo izuzetno brojne i popularne na internetu, pre svega na Jutjubu, ali i drugim video platformama.

Jedan deo odgovora leži u hemijskim procesima koji se odvijaju u našem mozgu. Kada smo u opasnosti, u njega dolazi nalet hemijskih supstanci, poput dopamina, koji će nam pomoći da se suočimo sa realnom opasnošću ispred sebe – bilo to bežanje ili sukob sa predmetom pretnje (fight or flight). Isti ovi hemijski procesi će se pokrenuti i na simuliranje scena opasnosti, odnosno gledanje gorepomenutih sadržaja. Tako da se namerno, bez želje da se stavimo pred pravu opasnost, dovodimo u voajersku poziciju prema drugima, gde osećamo donekle pravi strah i zabrinutost, i znatno dižemo nivo pažnje i radoznalosti, kao da smo u cipelama ljudi na ekranu.

Empatija

Gledajući takmičare u zelenoj trenerci i osećajući se kao oni, gradimo empatiju sa njima i zamišljamo da smo mi taj očajnik koji se sticajem okolnosti našao u situaciji u kojoj mu je najbolja životna opcija da se bori za novac dok u isto vreme rizikuje ono najvrednije, empatiju sa sasvim realnom mogućnošću da u današnjim sistemima koji generišu sve veće ekonomske nejednakosti i mi završimo u nekoj vrsti modernog Koloseuma, gde bismo žrtvovali sebe zarad nade za spasom. U nekim oblicima, takve okolnosti već imamo. Ne treba da budemo u zabludi da su ljudi koje gledamo kao samoproklamovane zvezde u raznim rijaliti i polu-rijaliti formatima ekonomski obezbeđeni i da su tamo radi nekog bogaćenja. Sve veći broj odlazi u te emisije za sve manje novca, pristajući na sve gore uslove. Takvo stanje stvari je dokaz da Squid game i nije tako daleko kao što nam se čini.

Ne treba zaboraviti da takmičari u ovoj seriji svesno pristaju na igru dok ne znaju ništa o njoj i nakon spoznaje brutalnih detalja u njoj ostaju. Treba se zamisliti nad tim kakav je svet kojim smo okruženi ako je takav potez razumna opcija za bilo kojeg njegovog stanovnika. Uz uzimanje male distance i kratkog promišljanja nije potrebno mnogo vremena da se shvati da je ovo serija o svima nama koji živimo u nekoj verziji kapitalističke vizije sveta i ne spadamo u one sitne procente dobro obezbeđenih i odnarodovanih za koje bi ova serija predstavljala ništa više od puke naučne fantastike. Nama ostalima, gledanje tuđe patnje donosi dublje razmišljanje o tome kako bi nama bilo kada bismo se našli u toj poziciji i da li bi to moglo nama da se desi?

Serija je u više analiza nazvana distopijskom, ali ipak bih rekao da ona to nije. Distopije su prikazi svetova daleko odmaklih od današnjeg sa besprekorno organizovanim tiranijskim sistemom vladavine, dok Squid game zapravo nema taj prizvuk. Ona je, pre bi se moglo reći, nagoveštaj dolazeće distopije i njen prvi korak koji će se nastaviti u drugi, treći, četvrti ako naš crvenokosi junak/mi pre toga nešto ne preduzme/mo.

Za P.U.L.S.E Đorđe Ivanović

kafanskiklupoder.substack.com/p/morbidna-radoznalost-ili-zasto-nam

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Đorđe Ivanović, Netflix, Squid Game, Televizija, tv serija