Narcizam – volim se, ne volim.

Ulogujte se / Kreirajte profil

Narcizam – volim se, ne volim.

.

Become a Patron!

.

 

Narcizam kao ljubav prema sebi je u većoj ili manjoj meri zastupljen kod većine ljudi. Samoljublje je normalna pojava, pa i potrebna za mentalno zdravlje. Ukoliko volimo sebe bićemo sposobni i da volimo druge. U tom smislu narcizam, ali u određenoj meri, je potreban. Međutim, ovde ćemo govoriti o nezdravom narcizmu, preteranom samoljublju. Da li takav narcizam znači i dalje ljubav prema sebi ili je reč o nečemu drugom?
 
Pre nego što opišemo karakteristike nezdravog narcizma, manifestaciju istog, uticaj društva i psihoteraijski rad sa osobama narcističke strukture ličnosti, prvo će biti reči o njegovom nastanku. Zašto je bitno predočiti kako i u kojoj razvojnoj fazi nastaje? Pre svega da bi se razumeo problem, jer ono što razumemo bolje prihvatamo, a onda znamo kako i da rešimo problem, a i da bi se imao bolji uvid u važnost odnosa roditelja i dece tokom razvoja.
 
Kao što je rečeno, narcističke potrebe su deo prirodnog razvoja čoveka. Narcizam je zdrava pojava u razvoju deteta, međutim u zavisnosti od količine kojom je osoba zaokupljena sama sobom narcizam može postati nezdrava tvorevina. Novorođenče je u potpunosti zavisno od majke. Dete se rađa bespomoćnije od ostalih sisara i njegov opstanak zavisi od drugih koji se staraju o njemu. Novorođenče nema svest o spoljašnjem svetu, ne pravi razliku između sebe i drugih, između „ja“ i „ne-ja“. Nema svest o objektima, već, može se reći, samo neizdiferenciranu senzibilnost na bol i zadovoljstvo. Stanje bez ikakve predstave o objektima naziva se primarni narcizam. Primarni narcizam je normalna faza razvoja novorođenčeta tokom koje majka u potpunosti zadovoljava bebine potrebe, a beba majku ne doživljava kao zasebno biće, već majka i beba čine celinu. Obzirom da se život odojčeta kreće od tenzija koje se javljaju usled stimulusa koji ga uznemiravaju, do relaksacija, odnosno oslobađanja od tih stimulusa, prve predstave o objekitma javljaju se u momentima tenzije kada odojče shvata da spoljašnji svet treba nešto da učini da bi tenzija nestala. Majka treba da ga nahrani kako bi nestala tenzija uslovljana glađu. Osećaj da je majka stvorila željeno stanje relaksacije zadovoljenjem potrebe dovodi do otkrića „prvog objekta“ i težnje ka objektu koji nije prisutan u momentu pojave tenzije. Ovde već dete upoznaje spoljašnji svet i odvaja „ja“ od „ne-ja“. Majka se prvobitno doživljava kao instrument za zadovoljenje potreba, a kako teče razvoj, dete majku počinje opažati kao zasebno, nezavisno biće, i to ono koje ima moć da ukloni nezadovoljstvo. Pojam svesti o objektima dete je primoralo da odbaci verovanje u svoju svemoć, a koje je bilo prisutno u fazi primarnog narcizma, kada su majka i beba činili celinu, a nezadovoljstvo se otklanjalo plačem ili nekim telesnim pokrtima na koje je majka reagovala i zadovoljavala potrebe. Nakon napuštanja verovanja u sopstvenu moć, moć se sada pripisuje odraslima i javlja se tendencija da se učestvuje svemoći odraslih, a radi zadovoljenja potreba. U ovoj fazi, kada se pažnja pomera sa sebe na druge osobe, javlja se sekundarni narcizam. Težnja ka objektima javlja se samo u cilju uklanjanja nezadovoljstva, a zadovoljstvo do koga se dolazi uz pomoć obekta uklanja sam objekat i ponovo uspostavlja narcističko stanje. Primarni narcizam je normalna razvojna faza, dok sekundarni narcizam može postati patološka tvorevina.
 
Da li će sekundarni narcizam postati patološka tvorevina zavisi od odnosa majke prema detetu. Tokom druge godine života, kada dete prohoda, ono je i dalje zavisno od majke, ali ima i potrebu za povremenim odvajanjem od nje kako bi istraživalo svet. Da bi slobodno istraživalo svet dete mora imati poverenja u majčinu ljubav. Ljubav mu je potrebna da bi stekao samouvažavanje. Tokom tih istraživanja potreban mu je neko ko će obraditi njegova nova iskustva, a obzirom da je i dalje zavisan od majke, nakon odvajanja ima potrebu za vraćanjem majci koja mu pomaže da obradi nova iskustva i daje mu potrebnu ljubav i podršku. Ukoliko majka nije u mogućnosti da pruži detetu navedeno zbog svojih ličnih problema, depresivnih raspoloženja, ili je uplašena pa prezaštićuje dete i tako sputava njegovu slobodu da upoznaje svet, ili teško prihvata detetovo odvajanje, dete neće moći da izgradi stabilan identitet. Majka će svoja negativna osećanja preneti na dete. Detetu je potrebno da raste u toplom okruženju koje će mu pružiti osećaj unutrašnje sigurnosti i slobodu da se na zdrav način sukobljava sa željama drugih, njemu značajnih ljudi, a što će doprineti razvoju autentične ličnosti. Kako K.Hornaj objašnjava, ukoliko roditelji nisu u mogućnosti da dete shvate kao zasebnu individuu, njihov odnos prema detetu biće određen njihovim neurotičnim potrebama i reakcijama, pa se tako mogu nametnuti detetu svojom dominacijom, zaštitničkim stavom, zastrašivanjem, ljutnjom, nepopustljivošću, pristrasnim stavovima i sl…. Sve ovo onemogućava da se kod deteta razvije osećaj pripadanja, osećaj „mi“, već duboka nesigurnost, odnosno bazična anksioznost. Javlja se osećaj bespomoćnosti, a svet se doživljava neprijateljski. Bazična anksioznost detetu onemogućava da se prema drugima odnosi prirodno, u skladu sa svojim pravim osećanjima, i primorava ga da pronalazi načine kako da ublaži anksioznost. Obzirom da osećaj sigurnosti postaje važniji od istinskih osećanja, želja, misli, dolazi do potiskivanja istih, a razvijaju se strategije pomoću kojih se izlazi na kraj sa okruženjem, uz potrebu očuvanja sigurnosti i dobijanja ljubavi. Tako dete može postati pokorno, agresivno ili povučeno. Ovo je početak otuđenja od sebe! Osećaji i želje se zanemaruju, dete postaje zbunjeno, ne zna više ni ko je, osećaj identiteta izostaje. Takođe, ni samopouzdanje nije moguće izgraditi obzirom da ne postoji „ja“ na kojem bi se izgradilo pouzdanje. Sve ovo vodi osećaju bezvrednosti, inferiornosti koje istrajava i u odraslom dobu, s tim da se prvi znaci narcizma ispoljavaju u ranoj adolescenciji. Obzirom da su ova osećanja bolna pronalaze se načini kako se odbraniti od njih, koji su uglavnom nekonstruktivni. Obzirom da je slika o sebi i sopstvenoj vrednosti poljuljana, jedan od načina je kroz maštu idealizovati sliku o sebi. Zapravo, stvoriti lažno „ja“, patološku tvorevinu koja će služiti kao odbrana od bolnih osećanja. Ne ide se u smeru autentičnosti, već se sva energija ulaže u stvaranje grandiozne slike o sebi, osećaja važnosti, superiornosti u odnosu na druge, a kao protivteža osećanju bezvrednosti. Reč je o slepom veličanju samog sebe, dok je zapravo u osnovi narcizma samoprezir.
 
 
Roditelji neosnovanim, preteranim hvaljenjem deteta, povlađivanjem, ispunjavanjem svih želja, kod deteta mogu izazvati osećaj posebnosti i superiornosti, a i sličan tretman koji su imali u detinjstvu takva deca mogu očekivati i u odrasloj dobi.
 

KARAKTERISTIKE NARCIZMA

Da bi se lažna, grandiozna slika održala za to su potrebni drugi, ali ne zarad razmene i građenja odnosa sa drugim ljudima, već su drugi potrebni kao publika koja se divi veličini. Zbog ove potrebe može se javiti sklonost ka agresivnom ponašanju kako bi se drugi naterali da im se dive, ili skonost ka obezvređivanju drugih kako bi se osetili vrednima. Narcis takođe ima potrebu da mu drugi zavide, a i sam je zavidan. Sa druge strane imamo i one ljude koji pokušavaju da se svima dopadnu, tako što se drugima nikada ne suprostavljaju, uvek se slažu sa tuđim mišljenjem, ne znaju da kažu „ne“, uvek su spremni da pomognu drugima ne bi li ih drugi zavoleli. Reč je o ljudima koji strahuju šta će drugi reći ili pomisliti o njima, pa otud potreba da budu „dobri“. U odnosu na one koji se hvale svojim sposobnostima, uspesima, veličinom, ovi„pritajeni narcisi“ uglavnom omalovažavaju sebe, ističu svoju nesavršenost, preterano su skromni, čime prikrivaju sopstveni narcizam.
 
Narcisi su vrlo osetljivi na povredu slike o sebi. Kada im je povređena sujeta, koja izvire iz osećanja bezvrednosti, teško opraštaju i teže ka osvetničkim trijumfom. Uglavnom razmišljaju u kategorimajam uspeha i poraza. Uspeh im je vrlo bitan jer on donosi slavu i divljenje drugih, a ukoliko divljenje drugih izostane osećaju se prazno. Kada je u pitanju poraz skloni su da svoj lični neuspeh pripišu drugima. Neuspeh izaziva bes i javlja se potreba za osvetom. Neuspeh dovodi do toga da su nove pobede sve neophodnije. Prema K.Hornaj, potreba za osvetničkim trijumfom proističe iz nagona za odmazdom zbog poniženja koja je ličnost trpela tokom detinjstva, a koji su pojačani tokom kasnijeg neurotičnog razvoja. Da bi objasnila navedeno K.Hornaj za primer uzima Hitlera kao nekoga ko je mislio samo u kategorijama trijumfa i poraza, i nekoga koje zbog doživljenih poniženja svoj ceo život posvetio želji za trijumfom nad beskrajnom ljudskom gomilom. Kada su u pitanju osećanja, jedino osećanje koje se javlja, i to u momentima osujećenja neke narcističke potrebe, jeste bes. Narcisi nisu u stanju da vole niti da saosećaju sa drugima. Drugi ljudi se ne posmatraju kao osobe koje imaju svoje potrebe i želje, već kao sredstva za zadovoljnje njihovih narcističkih potreba. Mogu biti društveni, prijateljski nastrojeni, ali narcis ne teži prijateljskim vezama, odnosi sa drugima mu služe za održanje grandiozne slike o sebi. U ljubavnim odnosima u glavnom biraju partnere koje doživljavaju kao inferiorne kako bi se osećali sigurno. Kao i u drugim odnosima i u ljubavnim odnosima skloni su manipulaciji. Partner im je potreban da bi im se divio, udovoljavao im, dok za uzvrat su spremni da daju vrlo malo. Nisu u mogućnosti da ostvare dublje emotivne veze,nisu u stanju da se vežu za drugu osobu iz razloga što drugu osobu ne vide celovito, a i imaju strah od napuštanja, pa je tako vezivanje zastrašujuće. Strah od napuštanja proističe iz traumatičnog doživljaja napuštanja od strane majke ili njenog odbacivanja koje je doživljeno u detinjstvu.
 
 
Kada je u pitanju posao narcis na tom polju može biti vrlo uspešan obzirom da u osnovi narcizma leži neurotična ambicija, težnja za spoljašnjim uspehom. Suštinski se ne uživa u radu, narcisu je samo bitno da se istakne, da stekne reputaciju, značajnu ulogu u društvu, slavu. Međutim, i kada dostigne željeni poslovni uspeh i slavu, unutrašnja praznina, koju je uspeh trebao da popuni, i dalje ostaje. Vrlo su sebični, očekuju udobnost, povlastice, poseban tretman, ali bez spremnosti da uzvrate isto.
O narcizmu kao o fenomenu težnje za slavom govorila je K.Hornaj, i iz geneze i funkcije čitavog fenomena izvukla je dve glavne karakteristike, a to su njegova kompulzivna priroda i imaginativni karakter. Iako je u tekstu o tome već govoreno, ali kako bi se što bolje razumelo koliko narcizam znači udaljavanje od pravog „ja“, ovde ćemo to još jednom pojasniti. Pre svega kompulzivna težnja je u suprotnosti sa prirodnim željama. Iako osoba svesno oseća da je njena ambicija ono što ona želi, ona je u stvari primorana da postigne određeni uspeh. Akcenat je na moranju, „Ja moram“, a ne „Ja želim“, pri čemu se zanemaruju stvarne potrebe. U procesu samoidealizacije imaginacija ima bitnu ulogu. Da bi se idealizovano „ja“ održalo, ono zahteva stalnu pažnju i tako crpi velike količine energije kako bi se na nesvesnom nivou realnost falsifikovala. Mašta mora neprestano da radi kako bi se u realnosti odbacilo sve ono što je u suprotnosti sa idealizovanim „ja“.

DRUŠTVENI UTICAJ I NARCIZAM

Jedna od odlika narcizma je i upoređivanje sa drugima, tačnije sa onima koji se doživljavaju kao veliki i bitni. Tokom ranog razvoja roditelji predstavljaju te velike i bitne, a ogledanje je normalna faza razvoja u kojoj je ključan odnos majke i deteta za formiranje stabilnog identiteta. Kao što je već objašnjeno majka je detetu potrebna da obradi njegova nova iskustva, podrži ga, ohrabri, kako bi se dete osetilo prihvaćeno i moglo da pounutri funkcije majke. Ukoliko ova faza nije savladana neće doći do formiranja stabilnog identiteta i ostaće potreba za ogledanjem i prihvatanjem od strane drugog koji se doživljava kao bitan. Ko su ljudi današnjice koji se doživljavaju kao autoriteti vredni divljenja? Šta se danas ceni? Uglavnom slava, moć, glamur, bogatstvo, lep i mladalački izgled i sl. Današnje društvo pogoduje održanju narcizma. Obzirom i da živimo u društvu u kojem se neguje takmičarski duh, mora se biti što bogatiji, lepši, slavniji. Lična vrednost se uglavnom meri društvenim uspehom. Koliko se slepo robuje društvenim normama i standardima primer su Azijatkinje koje odustaju od svoje autentične lepote, te se iste podvrgavaju estetskoj hirurgiji kako bi korigovale „kose oči“ i ličile na žene zapada. Ukoliko ne možeš da postaneš holivudska ili rijaliti zvezda, onda publiku možeš naći na društvenim mrežama. Lična vrednost se meri brojem „lajkova“ drugih, često nepoznatih internet prijatelja. A šta bi bio „selfi“? Fotografija koja uglavom prikazuje nasmejano, zavodljivo lice, koja se pritom „provlači“ kroz filtere, a onda i ukrašava drugim efektima. Izgleda da „selfi“ nije ništa drugo do idealizovana slika o sebi. Ne treba nas čuditi pojava zavisnost od društvenih mreža, jer stalnim proveravanjem broja „lajkova“ ili komentara na objave, zapravo se proverava lična vrednost, ona koja u osnovi nedostaje, a i društvene mreže su zgodno mesto za upoređivanje sa drugima. Društvene mreže su plodno tle za uzgajanje narcizma.

PSIHOTERAPIJSKI RAD SA KLIJENTIMA NARCISTIČKE STRUKTURE LIČNOSTI

Osobe sa ovom vrstom problema uglavnom se javljaju za pomoć kada se osećaju depresivno, anksiozno, kada se jave psihosomatske tegobe ili učestali bes koji ne mogu kontrolisati, a kao posledica poljuljanje lažne slike o sebi. Terapija uglavnom traje dugo obzirom da klijenti ne odustaju tako lako od lažne slike o sebi jer je ona jedina vrednost za koju znaju. Uloga terapeuta je da klijentu pruži podršku, prihvatanje, adekvatno ogledanje, sve ono što je izostalo u ranom razvoju, kako bi se došlo do pravog „ja“ koje se kasnije jača i razvija kako bi zamenilo lažno „ja“.
 
Izgleda da je idealizovano „ja“ nemoguće dostići. Posle svakog ostvarenog uspeha javlja se nova težnja za još većim uspehom. Osoba kao da se kreće u začaranom krugu i pritom troši ogromne količine energije kako bi potvrdila svoju vrednost. Ne živi život po svojoj meri, već po tuđim merilima koje je prihvatila kao svoje, a koje joj zapravo služe kao odbrana od samog života.
 
Ima li većeg zadovoljstva nego živeti život po svojoj meri i veće vrednosti od autentičnog „ja“?
 
 
 
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments