Nepodnošljiva praznina postojanja

Ulogujte se / Kreirajte profil

Nepodnošljiva praznina postojanja

.

Become a Patron!

.

Milan Kundera pisao je kako postoji neka tajna veza između usporavanja i pamćenja, između brzine i zaborava. Navedeno je objasnio opisom jedne uobičajene situacije.

“…Čovek ide ulicom. Najednom bi da se seti nečeg, ali mu sećanje beži. U tom času, on mahinalno usporava korak. Naprotiv, neko ko pokušava da zaboravi neki mučan slučaj koji je upravo doživeo ubrzava korake, i ne želeći to, kao da hoće da se brzo udalji od onog što mu je vremenski još suviše blizu. U životnoj matematici ovo iskustvo dobija oblik dve proste jednačine: stepen usporavanja je direktno proporcionalan intenzitetu sećanja; stepen brzine je direktno proporcionalan intenzitetu zaborava.”

Ako ovu životnu matematiku primenimo na život kakav danas živimo, logično se nameće pitanje od čega bežimo, šta želimo da zaboravimo?

Brzina, kao glavna karakteristika današnjice, od čoveka traži da gradi površna prijateljstva, kratke emotivne veze, da se informiše, edukuje putem društvenih mreža, na kojima uglavnom može naći šture informacije iz neproverenih izvora, ali sa kojima se zadovoljava i nema potrebu za dubljom analizom pročitanog, preko istih tih mreža se vrši i kupovina, jer se nema vremena za odlazak u prodavnicu. Sve je na klik, brzo i jednostavno. U ovakav način života sjajno se uklapa i brza hrana,koja ne samo da se brzo sprema, nego i brzo guta, onako s nogu, u kolima, ipak posao ne može da čeka. Koji posao? Onaj od koga zarađujemo za život,  porodicu,decu. Koju decu? Onu decu što vaspitava škola u kojoj rade prosvetni radnici nezadovoljni primanjima i uslovima rada, internet, i još desetak trenera i vaspitača sa raznoraznih sekcija koju deca pohađaju. Ipak, vreme je takvo, deca brzo rastu, treba da se edukuju, steknu veštine, nauče engleski pre nego što progovore i osete ljubav roditelja i sigurnost. A ona porodica što smo je pomenuli? Pa, okupljamo se za vreme praznika i idemo zajedno na godišnje odmore, a nekad ni to, obaveza je mnogo.

Šta čovek radi svo vreme? Zatrpava se obavezama, neprerađenim informacijama, kratkim poznanstvima, materijalnim dobrima, a sve kako bi zapravo nahranio emocionalnu glad. Ovakav način života u nama stvara samo prazninu, sa kojom nam je teško da se suočimo. Čovek je, naravno, smislio i načine kako da izbegne suočavanje sa neprijatnostima, tačnije smislio je kako sebe da zavara. Kada nam je teško da se suočimo sa određenim neprijatnostima, usled procene da nam manjka sposobnosti za suočavanje sa istima, uglavnom posežemo za odbranama u vidu potiskivanja, zaborava. Još ako je neprijatnost nejasno definisana javlja se i strah, strah od nepoznatog, nejasnog, a onda još veća potreba za zaštitom. A sa unutrašnjom prazninom je teže se suočiti nego sa najvećom životnom nedaćom. Životne nedaće ipak nas obogaćuju nekim sadržajima, dok se iz praznine javlja osećaj niže vrednosti, ništavnosti, a to je ono što je nepodnošljivo, te čovek današnjice svo vreme pokušava ostati na površini, a brzina življenja u tome mu pomaže, jer mu ne ostavlja ni vremena i prostora da misli o sebi i svojim stvarnim potrebama.  

Ako bi čovek na trenutak povratio ljubav prema sebi i usporio mogao bi osetiti ubrzan rad srca, preznojavanje, uznemirenost, predpanična stanja, sve one simptome uzrokovane osećajem praznine, a koji se javljaju kao alarma, kao pobuna čovekove prirode.

Da se još jednom zapitamo šta čovek današnjice svo vreme radi? Izbegava da oseti prazninu koja vrišti iz njega, trošeći sopstveni život u nameri da pobegne od samoga sebe.    

za P.U.L.S.E: Bojana Kučinar

Psihologiziranje

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Aleksandra
Aleksandra
8 months ago

Sjajan tekst i tačan od reči do reči!
Inspirišuće. Hvala