Niče kao mladi profesor u Bazelu
Prevod odabranih delova teksta ’Friedrich Nietzsches Lehrtätigkeit am Basler Pädagogium 1869 – 1876[1]’, koji sadrži sećanja Ničeovih učenika, studenata i poznanika iz perioda kada je on bio profesor filologije na Univerzitetu u Bazelu.
Jacob Achilles Mähly
[…]
’On sam je bio jedna savim otvorena priroda i kao takva je imao ponešto da kudi i na ponešto da se žali, ali u Ničeovom govoru sve se odevalo u jednu blagu, humanu formu, sa pohvale je bio uklonjen med, sa grdnje pelin. Drukčije kod Ničea pisca. Nakon što se čovek u razgovoru navikao na njegov način i njegov ton, na njegovo prijateljsko razmatranje gledišta i sudova drugih, takođe i onih koji su stajali daleko ispod njega, na sam prigušen zvuk njegovog glasa, koji, činilo se, nije odavao ništa manje nego samopouzdanje ili samosvesnost – morao se začuditi, ako ne i uplašiti pred metamorfozom koju je ovo nežno i bezopasno nastrojeno biće umelo da poprimi u pismenom izrazu…
Našao se sa jedva dvadesetčetiri godine, čak pre nego što je položio Examen rigorosum u Lajpcigu, sasvim protivno običaju premešten na katedru za grčku književnost na Univerzitetu u Bazelu i tamo od starih i mladih slavljen i mažen kao ranozreli genije, obožavan i voljen kao podsticajan učitelj, uskoro i kao originalan pisac, sve u svemu posmatran gotovo kao čudesna pojava – šta je još nedostajalo da se mera osećaja sebe napuni do kipljenja?
Niče svakako nije bio staromodni filolog sa naočarima sa rogastim okvirom, sa pletenicama i perikom, nije to ni želeo da bude, već je sam išao uz vetar, spolja i iznutra, svim školskim (schulmeisterlich) i pedantskim običajima i u potpunosti ispunjavao, uprkos jednoj mestimično nepotpunoj učenosti, zahteve koje su mu univerzitet i škola postavljali.
Njegovi učenici su ga voleli i obožavali, jer su primećivali, da je on sa njima mladalački osećao i da nikakva prašnjava učenost nije bila natovarena na onu duhovnu svežinu. Čak im je i brižljiva nega, koju je na svoju spoljašnjost, naročito na svoje odelo, inače bez svake devojačke želje za dopadanjem, primenjivao, imponovala, utoliko više, što su ga njegovi moćni brkovi dovoljno štitili od optužbe da mu je previše toga ženstvenog priklonjeno; čak ni to što se od njega obično širio lep miris nije mu u atmosferi učionica i slušaonica uračunato kao greh, naprotiv. Još uvek se dobro sećam kakav zabrinjavajući utisak je na mene ostavilo kada sam ga ponovo video nakon njegovog povratka sa prvog putovanja u Italiji! ’Ah, kako je samo izgledao! Kako je drugačiji bio nego onaj… ’[2] je bila moja prva misao. Na njegovom iznošenom kaputu upitne boje i još upitnijeg integriteta visila je nemarno jedna otrcana putna torba i jedan šešir čija je mladost odavno nestala, pod kojim su izbijali rasuti plavi pramenovi kose i dva oka ugašenog sjaja neredovno trzala, koji je pokrivao umornu glavu mislioca! Već ovaj spoljašnji prizor bio je dovoljan da me uveri: u ovom mozgu se nešto neobično odigralo, jedan siloviti šok se dogodio. I tako je i bilo, ludilo koje je kasnije nastupilo već je bacilo svoje senke…
Niče je bio jedna sasvim neofanzivna priroda i stoga je mogao da se raduje simpatiji svih kolega koji su ga poznavali…
Drugo pitanje je, da li nije delovao samodestruktivno. To pitanje ne sme biti glatko odbačeno. Na pojedine previše verne učenike je taj uticaj bio kvarljiv- znam primere iz moje rodbine – i za slabe duhove su mnogi njegovi spisi opasna hrana.’
- 201 – 203.
[…]
Ludwig Wilhelm Kelterborn
Kako bi tačnije upoznao osobenost svakog učenika, odmah nam je kao specijalan zadatak zadao privatnu lektiru, odnosno prevođenje Euripidovih Bakhi i pisanje sastava o utisku koji je to prvo upoznavanje sa jednom grčkom tragedijom ostavilo na nas. Rok je bio čitav jedan mesec. Drugi aspekt njegovog načina da nas ne posmatra kao ’razred’ ili ’stado’ je bio njegov poziv da ga lično posetimo. Od početka je znao da nas podstakne na najveću revnost u učenju, indirektno kroz njegov sopstveni primer, znanje i nastojanje, možda i više nego direktno, kao e.g. sa upozorenjem, koje mada nije trebalo shvatiti doslovno, da svaki čovek mora barem jednom u životu da se namuči tako da se celu godinu sasvim posveti učenju i pri tome još i da od noći napravi dan, i da je ta godina sada došla za nas.
- 204.
[…]
Carl Albrecht Bernoulli
Jednom nam je, pred letnji raspust, preporučio da u Ilijadi pročitamo opis Ahilovog štita i to prepričamo, ali dobrovoljno, nije to bio nikakav zadatak. Na početku školske godine prozivao je nasumično i pitao ’Jeste li pročitali to mesto?’ Prozvani je u neprilici rekao da, iako to nije bila istina. ’Dobro, onda nam opišite Ahilov štit!’ Niče je dopustio da ćutanje, koje je usledilo, pod rastućom uznemirenošču svih učenika, potraje deset minuta, upravo onoliko dugo koliko bi bilo potrebno da se stvar obavi, i koračao, naizgled pažljivo slušajući, gore-dole, kao što je činio dok bi predavao. Onda je rekao, bez ijedne dodatne reči: ’Tako, upravo nam je N.N. objasnio Ahilov štit, sad idemo dalje.’
Jedan drugi učenik je ispod klupe mirno čitao iz prevoda. ’Kako neobično’, prekinuo ga je Niče, ’vi u vašoj knjizi imate sasvim drugi način čitanja. Radilo se uvek o tome mlade ljude moralno shvatiti, i tako je jednom priredio jedan otvoreni ispit, pred odborom i pozvanom publikom, bez obaziranja na rizik za njega samog prilikom odmeravanja snage jednog sasvim osrednjeg odeljenja. Dao je da se otvori jedno mesto kod Tukidida, među filolozima ozloglašeno kao naročito teško. ’Da li ste to već pročitali?’ – ’Ne’ – ’Nalazite li teškoće u tome?’ – ’Da’ – ’U tome su i drugi ljudi takođe pronašli teškoće’ – i sada se išlo napred kroz sito i rešeto.’
- 208.
[…]
Eduard Schuster
’Grčki smo uvek imali popodne od tri do četiri sata. Prevodili smo dramu Alkestida od Euripida; prevođenje je već prošlo, po redu, ceo razred. Moj sused, primus W.P. je došao po drugi put na red, i kada je završio, došao sam ja ponovo na red. Nisam još bio stigao toliko daleko u pripremi – bilo je, naime, na nekim mestima, zaista teško prevesti-; moralo je, međutim, svakog trenutka, kucnuti četiri sata. Stoga sam počeo da čitam grčki tekst, sve dok me Niče na njegov uobičajeni način nije zaustavio s jednim šuškavim: ’Dakle! Prevodite!’ Bio sam u najvećoj neprilici; kako je međutim u međuvremenu zaista kucnulo četiri sata, rekao sam mucavo: Herr Professor, mora da ste prevideli kucanje sata!’ Niče je pogledao iznenađeno, i rekao šuškavo i sa smeškom: ’Pre bih rekao: prečuo’, zatvorio knjigu i pozdravio se. Na početku narednog časa grškog usmerio je svoje duboke, tamne oči na mene: Šuster, hoćete li sada da prevodite?’
- 218.
[…]
Traugott Siegfried
’Mi učenici smo ubrzo bili upoznati sa dobrim glasom koji je o Ničeu stigao iz Lajpciga; i o Ničeu kao dobrom muzičaru se mnogo govorilo. Očekivali smo njegov ulazak u naše odeljenje s velikim interesovanjem i napetošću.
Tokom prvog časa grčkog nove školske godine, početkom maja 1869., pojavio se predsednik odbora, profesor Višer, u našem odeljenju, u pratnji jednog mladića široke, snažne, ne naročito visoke građe, sveže boje lica, braon kose, visokog, izražajnog čela i upadljivo velikih, negovanih brkova. Kroz oštre, zlatne naočare posmatrao je raširenim očima pomalo stidljivo i plašljivo osamnaest mladića, koji su radoznalo zurili u njega. Profesor Višer nam je u kratkom govoru predstavio našeg novog učitelja, kome je, s prijateljskim željama njemu i s dobronamernim opomenama nama, predao odeljenje. Imali smo tog časa, ne znam da li Odiseju ili Ilijadu, i Niče je, u prisustvu predsednika odbora, koji je ceo čas ostao kod nas, odmah dao da se čita, prevede i diskutuje jedan deo.
[…]
Kod prevođenja je strogo držao do dobrog nemačkog, koji je govorio savršeno lepo, bez ikakvog saksonskog akcenta. I ne samo u nastavi, i inače je Niče govorio jedan birani nemački. Kada je zimi na poslednjem popodnevnom času počeo sumrak i neki drugi učitelj je naložio: ’Pripalite gas’, Niče je rekao: ’Pustite svetlost da uđe!’ Ako su njegovi učenici naučili da pišu dobar nemački, imali su mnogo više njemu da zahvale nego nastavi nemačkog kod drugih učitelja. Iznova nam je skretao pažnju na jednostavne, dobre izraze i upozoravao nas na opšta mesta i trivijalnosti.’
[…]
Jednako kao kod Jakoba Burkharta, tako je i kod Ničea, za svakog od nas bila stvar časti dobro položiti, i ko bi se kroz lenjost ili neznanje razotkrio, bio bi grđen od strane ostalih učenika. U Ničeovom čitavom biću nalazio se zahtev da steknete njegovu zadovoljnost. On nije bio čovek od mnogo reči, ali mogla se videti njegova radost kada bi i slabiji učenik postigao dobru ocenu. Kako je srećan bio onaj koji bi na usmenom prevođenju bio nagrađen sa vrlodobrim. Kroz prijateljsko ophođenje i dobronamernost ohrabrivao nas je na rad i težio da učenike podstakne na slobodnu diskusiju. I sve učenike je tretirao sa jednakim prijateljstvom i učtivošču. Tu nije bilo nikakvog prezira suvišnih, ništa od manjeg bavljenja slabijima i manje nadarenima.’
- 211-13.
[…]
’U kakvom je odnosu sa svojim tadašnjim kolegama bio ne znam. Bliže veze s bilo kojim od njih jedva da ja imao; njegovo prijateljstvo s Jakobom Burkhartom je višestruko preuveličano. Niče je živeo za sebe, preokupiran svojim grčkim filozofima, a u zbornici je bio uglavnom tihi slušalac. Lepim rečima bi obradovao učenike tokom predavanja, ali u razgovoru je bio uzdržan i oprezan.’
- 215.
[…]
Ludwig Gelpke
’Duhovno izvanredno osetljiv, dobronameran i dobroćudan, bio je za nas arhetip istinskog Geteovog duševnog plemstva: plemenit je čovek, od pomoći i dobar. Jedan Pestaloci, jedan Jakob Burkhart, Anri Dunan, samo ne jedan Ćezare Bordžija!
[…]
Mada smo njegove visokoleteće ideje o klasičnoj muzičkoj drami, o detinje-genijalnom stvaranju iz nesvesnog samo delimično razumeli, svi smo ipak stekli utisak jednog višeg duha. Naše obožavanje je bilo iskreno i duboko. Poput Sokrata, puštao nas je da debatujemo o tada postavljenom pitanju o autorstvu Ilijade i Odiseje. Da li je sve stvorio jedan pesnik, jedan ili više Homera…
[…]
Telesno fino i delikatno građen, pretežno ženskog habitusa, njegovi brkovi su delovali istovremeno prekompenzovano u odnosu na njegovo ostalo biće.’
- 216-17.
[…]
Nepoznati autor
’Često sam prihvatao njegov poziv da ga lično posetim, između ostalog takođe u vreme kada je zbog uganuća zgloba bio vezan za sobu. I ovde je odmah imponovala povezanost probrane učtivosti i otmenosti držanja i ponašanja sa osvajajućom i prirodnom ljubaznošću, tako da se čovek ubrzo sam osećao neposredno i nevoljno uzdignut u jednu lepšu i plemenitiju, čistiju i višu duhovnu atmosferu.
…U svetlim pantalonama i braon kaputu ili jakni, na ulici u sivom cilindar šeširu, tako je živeo u mom sećanju.
…U njegovom razgovoru učitelj se povlačio u potpunosti u pozadinu, i pre je kroz pitanja podsticao posetioca, iako je isti bio učenik, na slobodno izražavanje mišljenja. ’
’Pola veka i više je prošlo od tad , ali vidim ga i dalje, kao da je to bilo danas. Osećam još uvek šok, s kojim sam nehotično seo, kada me je oštro i prodorno pogledao kroz svoje naočare. Bio je, jedva dvadesetpetogodišnjak, postao profesor klasične filologije na univerzitetu u Bazelu i naporedo je održavao u našoj gimnaziji predavanja grčkog. Sa nama iz mlađih razreda čitao je lirsku antologiju i filozofe. Unutrašnja sloboda i nadmoć njegove prirode, uz to ophođenje sa zrelijim studentima i svakako i njegovo sopstveno vaspitanje u Šulpforti imali su za posledicu da je mladi profesor široko rastezao granice svog školskog programa i od nas zahtevao samostalno tretiranje i svaladavanje postavljenih zadataka. Pritom mi mlade, filozofski neškolovane glave nismo više bili u stanju da pratimo misaone tokove mukotrpno prevedenog teksta i njegovog prijateljskog interpretatora, utoliko pre što je naš razred kroz jedan prethodni provizorijum ionako zaostao u nastavi grčkog. Ali snažna i gromka ličnost našeg učitelja, čije izvanredni duhovni značaj smo veoma dobro osećali, nijednom nam nije dopustila da izgubimo hrabrost. Njegov snažan osećaj za pravičnost jasno je razlikovao između granica dobre volje i lenjog nemara, i nijedan od omiljenih školskih manevara nije prolazio kod njega. ’
s.209
[…]
’Tokom Ničeovog predavanja u našoj učionici vladala je uvek jedna uzorna disciplina, koja se protezala i na prethodnu i naknadnu pauzu. Iako nikada nismo čuli ni reč pokude ili nezadovoljstva od našeg učitelja, imali smo neograničeno poštovanje prema njemu. Imao je običaj da, za prozvanog na neverovatno bolan i posramljujući način, u kamenom miru prepusti loše pripremljenog učenika blamaži, i da nakon jedne kratke pauze, sa jednim kratkim ’Tako’ ili ’Toliko’ na to stavi ironičnu tačku. To je bio najoštriji izraz njegove grdnje – isto kao što ni njegova pohvala nikada nije izlazila izvan jednog kratkog, poluglasnog ’Dobro’. Ali šta sve nisu neki među nama, koji inače nisu spadali među štrebere, dali za ovu kratku pohvalu! Ma kakve nam je teške časove Niče priređivao, isto tako smo, s druge strane, smatrali za odlikovanje, što je u našu inteligenciju imao toliko poverenja i imali fino osećanje mladosti za prisilu, kojoj se njegov visokoleteći duh radi našeg podvrgavao. Delili smo oduševljeno obožavanje studenata za njihovog profesora, koji nije bio mnogo stariji od njih, čitali smo sve što bi objavio i bili zaneseni u opijenost njegovog entuzijazma za Vagnera, s kojim je upravo tada radio na ’Rođenju tragedije’.Upadljiv kroz plemenitost svog ophođenja, zanosan kroz ljupkost svog ophođenja, najboljeg, kao Jakob Burkhart i Rihard Vagner, koji je stanovao blizu, u Tribšenu, stajala je mlada vruća glava na jednoj životnoj visini, čija puna sreća joj otad više nije bila suđena…
- 209-210
za P.U.L.S.E preveo: Bojan Viculin
Prevod odabranih delova teksta ’Friedrich Nietzsches Lehrtätigkeit am Basler Pädagogium 1869 – 1876′, koji sadrži sećanja Ničeovih učenika, studenata i poznanika iz perioda kada je on bio profesor filologije na Univerzitetu u Bazelu.
Original: https://www.e-periodica.ch/
[1] Basler Zeitschrift für Geschichte und Altertumskunde, 50 (1951), Historische und Antiquarische Gesellschaft zu Basel.
[2] Vergil, Aeneis 2, 274.
Izvori fotografija:
Niče kao mladi profesor u Bazelu napisao/la Bojan Viculin dana
Pregled tekstova autora – Bojan Viculin →