Niševačka klisura

Ulogujte se / Kreirajte profil

Niševačka klisura

.

Become a Patron!

.

 
Priroda stvara čuda na svakom koraku, ali nisu sve prirodne lepote stvorene jednake. Za neke se treba dobro pomučiti da bi se videle i doživele, a neke su nam praktično na dohvat ruke. Iako je danas istražen skoro svaki kutak ove naše planete, začuđujuće je koliko u prirodi još uvek postoji skrivenih bisera, mestâ izuzetnih po mnogo čemu, koja zaslužuju ogromnu pažnju, a poznata su samo malom broju znatiželjnika. Ako u Srbiji postoji jedno takvo mesto, to je definitivno Niševačka klisura, pravi dragulj prirodnih i kulturno-istorijskih vrednosti, tako lako dostupan a opet najširoj javnosti – potpuno nepoznat…
.
Niševačka klisura smeštena je na samom obodu sela Niševac u opštini Svrljig, i bila je deo veće klisure Svrljiškog Timoka. Iako je duga jedva dva kilometra, prosto je neverovatno koliko je zanimljivosti uspelo da se zbije na tako malom prostoru, a neverovatno je i koliko malo ljudi uopšte zna za njeno postojanje s obzirom na to koliko blizu civilizacije se nalazi, koliko je pristupačna svima i koliko je dugo poznata kroz istoriju.
.
Brda kroz koja se usekao Svrljiški Timok naseljavali su još Tračani, a od Rimljana je ostalo utvrđenje na teže pristupačnom vrhu Kula, sa kog se najveći deo klisure i okolnih dolina sagledava kao na dlanu.
 

Pogled sa vrha Kula na meandre Svrljiškog Timoka

Ostaci Svrljiške tvrđave

Poslednji ostaci kule srušene 1999. godine

Svrljiška tvrđava, kako se u literaturi obično naziva, prvi put se pominje početkom XI veka, ali je sudeći po ostacima rimskog puta (čijom trasom danas ide pešačka staza kroz klisuru) očigledno i starija. U rukama Istočnog rimskog carstva ostala je sve do kraja XII veka, kada je prvo nakratko zauzima Stefan Nemanja, a ubrzo potom pada pod vlast bugarskog cara Jovana Asena, mada većinsko stanovništvo ostaje srpsko.
.
O značaju tadašnjeg Svrljiškog grada svedoči podatak da su se u neposrednoj okolini utvrđenja nalazile čak tri crkve, kao i prepisivačka škola u kojoj je 1279. godine nastalo takozvano Svrljiško jevanđelje, jedan od najstarijih sačuvanih pisanih spomenika srpskoslovenskog jezika.

Usek kroz stene kroz koji se ulazilo u utvrđenje

Žljeb u steni gde se oslanjala greda ulazne kapije

Sredinom XIV veka tvrđavu zauzimaju Turci, koji će ovde ostati do početka XIX veka, kada ih je prvo desetkovala kuga a potom i srpski ustanici… Do početka XX veka, od grada kom su se svojevremeno divili čuveni putopisci Evlija Čelebija i Feliks Kanic, ostali su samo donji delovi zidina i dve kule visine po desetak metara, od kojih je jedna nestala u zemljotresu 1904. godine, a druga je pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima srušena tokom bombardovanja 1999. godine: da li su joj presudile bombe, udarni talas probijanja zvučnog zida aviona, gromovi, ili dinamit bahatih tragača za blagom, do danas nije utvrđeno.

Trasa rimskog puta kroz klisuru

Ostaci rimskog potpornog zida

Crkvište

Inače, tragači za blagom i pljačkaši grobova do danas haraju ovim krajevima kao pošast, pa tako ne postoji istorijski spomenik koji nisu prerovarili u potrazi za dragocenostima. Relativno skoro prekopani su i grobovi na crkvištu preko puta tvrđave, i to toliko bezobzirno da se u gomilama razbacane zemlje mogu videti i fragmenti ljudskih kostiju… Jezivo i tužno u isto vreme… Adekvatna zaštita ovog neprocenjivog arheološkog bogatstva još uvek se čeka…

 
Pa ipak, arheološke vrednosti samo su jedan delić onoga čime Niševačka klisura ima da se podiči. Ono što ovde najviše ostavlja bez daha ipak je priroda, koja nije škrtarila kad je ovo mesto darivala lepotom. A da li je Svrljiški Timok lepše gledati odozgo sa vidikovaca ili neposredno sa obale, nemoguće je oceniti. Meštani Niševca su uz reku uredili nekoliko simpatičnih mesta kao izletišta, a podno same litice Kule smestilo se i kupalište poznato kao Banjica, sa kraškim izvorištem tople mineralne vode u čijim blagodetima su uživali još i Rimljani i Turci.
 

Kupalište Banjica

Prolazeći između stena, Svrljiški Timok pravi i čitav niz meandara, kojih ima više nego na čuvenom Uvcu, ali nisu toliko primetni zbog nižeg nivoa vode. Kad bi se zajezerila, kažu lokalci, bila bi to najlepša klisura u Srbiji. Kao da već nije u samom vrhu te liste, a lepota je ionako u oku posmatrača.

 
Poslednji detalj koji sklapa nesvakidašnju slagalicu Niševačke klisure je železnička pruga, koja bi na nekom drugom mestu možda ubadala oči ali ovde savršeno dopunjava sliku prepunu kontrasta, posebno što i sama predstavlja komad istorije. Trasirana još za vreme kralja Milana Obrenovića, zvanično je otvorena 1922. godine, a predstavljala je važnu saobraćajnu arteriju između Niša i Prahova na Dunavu sve do početka ove godine, kada je zbog nekoliko uzastopnih nezgoda izazvanih lošim stanjem infrastrukture privremeno zatvorena zbog rekonstrukcije. Kada će ponovo biti otvorena, ne zna se, ali dok se to ne dogodi namernici mogu da prolaze i kroz tunele bez bojazni od vozova.
 
 
A duž celog toka Svrljiškog Timoka ima čitava 32 tunela i još toliko mostova, od čega se na dva kilometra Niševačke klisure nalazi osam tunela i jedan most. Osim po živopisnom prizoru koji čini, ovaj most je značajan i po tome što su tu snimane scene partizanskog filma “Dvoboj za južnu prugu”, ali više po činjenici da ga je projektovao Milutin Milanković, svojevremeno najveći domaći stručnjak u oblasti izgradnje mostova od armiranog betona.
 

Milankovićev most

 
Sve ovo spakovano je u krugu manjem od pet kilometara, pa tako šetnja Niševačkom klisurom i obilazak svih njenih znamenitosti može da traje i samo dva sata… Ali, preći celu tu stazu za tako malo vremena potpuno je besmisleno, a čini se da nije dovoljno ni posvetiti joj čitav dan… Naročito u pratnji stručnog lokalnog vodiča, kakav je Nenad Ranđelović, profesor geografije rodom iz Niševca, čije udruženje Terra Incognita poslednjih godina intenzivno radi na popularizaciji i očuvanju Niševačke klisure, ali i vrednosti celog ovog kraja.
 

Železnička stanica Niševac

 
Koliko je udruženje Terra Incognita uspešno u tome što radi, najbolje svedoči sve veći broj radoznalih ljubitelja prirode, ali i istorije i arheologije, koji dolaze u timočki kraj isključivo zbog Niševačke klisure. Uostalom, dobar glas daleko se čuje, a teško da će neko odavde poneti bilo kakve utiske osim onih najlepših. A ćutati o ovakvim lepotama i čuvati ih ljubomorno samo za svoje oči, bilo bi sebično i kvarno. Zato i treba očekivati da će Niševačka klisura u godinama koje dolaze postati veliki turistički adut ovog kraja, i cele istočne Srbije. Sve drugo bi bilo ordinarna nepravda.
 
 
Ali, sa većim brojem posetilaca biće potrebno i bolje čuvati ovo prelepo mesto, a to je već zadatak svih nas. Planinara, avanturista, istoričara, arheologa, ili samo slučajnih prolaznika. Niševačka klisura pripada svima nama. I ne treba nam bolji povod za posetu. Ako do sada i niste znali da postoji, sada više nemate izgovor.
 
 
 
Tekst i fotografije Milan Mirković
 
PerpetuMMobile
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 4 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments